ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРВИ ДЕО
 
3. О томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас
 
Изложивши у потпуности учење о духовном труду, преподобни Отац наш Нил поучава даље и којим средствима треба крепити себе у борби против демонских напада, или у духовном подвигу и – у чему се састоји сва пуноћа делања у нашем животу.
Укрепљење у унутрашњој борби и духовном подвигу, показано у овим делима, састоји се у томе, да, када будемо у највећем рату с лукавим помислима, не покажемо малодушност, и не задремамо, и не зауставимо се и не прекинемо свој даљи ход на путу подвига.
Када нас нападају рђаве помисли, брзина демонске злобе убацује у нас стид који нас спречава да погледамо ка Богу са покајничким осећањем и принесемо против њих молитву; али ми треба да их побеђујемо свагдашњим покајањем и непрестаном молитвом и да не окрећемо леђа нашим непријатељима, то јест да се не осврћемо назад, па макар и свакога дана од њих задобијали по хиљаде рана. Одлучимо у себи самима да до смрти нипошто не напуштамо овај живоносни труд; јер – заједно са искушењима стићи ће нам невидљива утеха милости Божије.
Свети Исак каже да се духовни падови не догађају само нама страснима и немоћнима, већ и онима који стоје на високој лествици чистоте и који, наоружани штитом Господњег разума, проводе свој живот у блаженом безмолвију; али после света, након искушења, у њих се настањују мир и утеха, и помисли здравоумне и спокојне. О, како често човек бива немоћан, и у својој слабости покорен и сравњен са земљом! Но, када он истргне плен из руке снажног противника, онда се његово име проноси свуда, њега прослављају и његови саподвижници и остали који се истичу у борби и прима венце и драгоцене дарове, нарочито међу својим састрадалницима. Ето како нас Свети охрабрују и уклањају из нашег ума сваку сумњу, да не бисмо у духовном рату, у време пометње коју нам стварају непристојне помисли, ослабили и пали у очајање!
А када се удостојиш да те благодат посети – не сматрај се безбедним, тј. не препуштај се сигурности и не преузноси се; него се смирено обрати Богу, захвали му, и дозови у сећање сагрешења која си учинио, по допуштењу – сети се како си се ниско ти спустио тада и како је ум твој у то време био прљав и болестан. Размисли о нечистоти своје природе; преброј све рђаве помисли и ружне плодове којима си хранио душу своју, а она се хладила због губљења благодатне топлине; представи у том тренутку смутње и небројене покрете који су те разарали не тако давно, у стању твога помрачења; сети се како си се брзо и неочекивано приклонио на страну страсти и наслађивао се њима, загњуривши ум свој у таму. И, памтећи све то, кај се и укоревај себе.
Схвати и то, да Промисао Божији допушта да нас све ово задеси ради нашег смирења. Ево шта је и блажени Григорије Синаит рекао о тој намери: “Ако човек не буде побеђиван и поражаван, одолевајући свакој страсти и помисли, ако он не прими ударце од духа злобе, не налазећи помоћ ни у ономе што ради, ни од Бога, нити од било кога другог, тако да притиснут са свих страна дође у скоро безнадежно стање, онда он не може да постигне скрушеност и смирење до те мере да би се осећао нижим од свих, сматрао себе најгорим робом пред свима, чак горим и од самих демона који успевају да га заведу и преваре”.
То је циљ Промисли Божије у свом спасоносном устројству, да доведе човека у смирење, за којим увек следи награда од Бога, божанствена сила коју добија смирени а она у њему дејствује и чини све, постајући средство које користи за стварање Божијих чудеса.
Пази на то са страхом: ако не укротиш своје мудровање, онда ће те напустити благодат, и ти ћеш, разуме се, бити побеђен у ономе у чему си био искушаван од наилазећих помисли; јер сопственом снагом не можеш да стојиш чврсто у добродетељи: то је заслуга благодати која те носи, као мајка своје дете на својим рукама, чувајући те од сваке невоље.
Потребна је крајња опрезност, како не бисмо самима себи дали повода за сигурност у борби против лукавих помисли које насрћу на нас; а то се до гађа онда, када, губећи усрдност, почнемо да скрећемо са праве стазе Божијег пута. Тако, ко жели да буде савршен у љубави Божијој, да се заиста спасе и твори дело Господње, тај нека живи веома марљиво и брижљиво и нека се подвизава у свему колико год има снаге, сагласно Божанственом Писму, испуњавајући све благочасно у смирењу, увек с ревношћу, не подајући се лености и слабости.
Сва пуноћа труда у нашем животу састоји се у томе, да увек, у свим делима, у сваком почетку, душом и телом, речју, делом и помишљу, колико има снаге у нама, пребивамо у Божијем делу, са Богом н у Богу. Блажени Филотеј каже да на исти начин на који смо, живећи раније у свету, усред његове сујете, били свеумно и свеосећајно робови греховне преваре, сада треба, када смо започели живот по Богу, свим умом и свим осећањима да угађамо Богу Живоме и Истинитоме, подражавајући му истином и вољом, да испуњавамо Његове свете заповести и да се на сваки начин удаљавамо од сваког Богу неугодног дела, по речима Божијим: Тога ради заповијести твоје држим да су вјерне на сваки пут лажни мрзим (Пс. 119 128).
Речи устани из сна опомињу нас да смо дужни више од свега да Бога прослављамо речима и да му се исповедамо, а затим и делом, то јест молитвом, певањем, читањем, рукоделством, и, по потреби, свему томе да додамо и неки други рад. Ум увек треба чувати у страху Божијем и сву наду полагати на Бога, да би свако дело било Богу угодно, лишено сујете и жеље да се угоди човеку, уз чврсту увереност да је Он свуда и све испуњава – Господ је увек са нама; јер Онај који нам је даровао ухо, све чује; и Који је створио око, све види.
Кад с неким разговараш, речи твоје нека буду по Богу – богоугодне, пажљиво чувај себе од роптања, осуђивања, празнословља, препирања. – Тако и у јелу и пићу, у свему поступај са страхом Божијим.
Веома је важно чувати себе за време сна, пажљиво, са помислима сабраним унутар себе и пристојним положајем тела; јер овај краткотрајни сан слика је вечног сна, тј. смрти, и лежање наше на постељи треба да нас подсећа на положај наш у гробу. И при свему томе потребно је увек имати пред очима својим Бога, угледајући се на Давида, који је о себи говорио: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8). Ко поступа на такав начин, увек пребива у молитви.
Ко има здраво тело, тај треба да га исцрпљује постом, бдењима и радом који захтева наПрезање и труд, на пример поклонима и тешким телесним радом да би оно постало покорно души и да бисмо се благодаћу Христовом избавили од страсти. Ако тело онемоћа, треба га оснажити у потребној мери.
Молитву, пак, нико да не изоставља – ни здрави, ни болесни. Јер, телесни напор се захтева – у одређеној мери – од оних који имају здраво и снажно тело; а духовно дело, које се састоји у непрестаном богосећању и богомислију и постојаном пребивању у љубави Божијој, то дело је обавезно за све, не искључујући ни болеснике приковане за постељу.
Према нашим ближњима, по заповести Господњој, дужни смо да имамо љубав; и ако се они налазе у нашој близини, да је испољимо речју и делом, када она не нарушава љубав према Богу, а када су они духом удаљени од нас, да одашиљемо своју ЉУбав њима, изгонећи из срца својих сваки лош спомен на њих, смирујући се и приклањајући душе своје њима, испуњени усрдном жељом да им послужимо на корист. Ако нас Господ угледа таквима, онда ће нам и прегрешења опростити, и молитве наше примити као благоухано миро и милост Своју преобилно излити на нас.
Корисно је што нам је преподобни Нил, говорећи о великом значају молитве, оставио поуку како да искористимо и онај временски простор који остаје за доношење хране пића и томе слично. “Чак”, каже он, “да код најнужнијих потреба нека се ум тајно поучава, јер све треба извршавати са страхом”.
У закључку читавог овог одељка Свети Нил каже: “Ето, благодаћу Божијом, рекли смо укратко – из Дела светих – о духовном труду, тј. како су разнородне демонске борбе које се воде за време овог подвига, како “м се треба противити, и да је за то најбољи начин – чувати своје срце у молитви, искључујући сваку помисао. Изразивши делимично силу и дејство свега тога, ми смо се дрзнули да укажемо на света казивања о томе какве се благодати удостоје они који истински ходе овим путем, а ја нисам достојан ни да се приближим таквима. Рекли смо још и о начину којим ће се снажити трудбеник у овом великом подухвату, о томе какав живот треба да води онај који настоји да у тој првој и најважнијој борби дође до велике победе, тј. безмолвија ума и истинске молитве. После овога, Богом уразумљеноме ћемо рећи и о другим победним средствима у разнородној борби.

Comments are closed.