НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ДРУГИ ДЕО
 
ПЕТА ПОМИСАО – ТУГА
 
Није мали наш подвиг у борби са духом туге, јер он баца душу у погибељ и очајање. Ако нам ко од људи нанесе жалост, треба је претрпети добродушно и молити се за онога ко је то учинио, како је речено малопре, насигурно знајући да све што нам се догађа не бива без Промисла Божијег, и да све што нам шаље Бог, шаље нам на корист и на спасење душа наших. А нама, ако то и не изгледа корисно у садашње време, онда ће се касније јасно показати да нам је уистину корисно не оно што сами желимо, већ оно што Бог уређује. Зато не треба да се усхићујемо људским хтењима, већ да свом душом верујемо да око Господње све види – да без Његове воље ништа не може да нам се догоди, и да нам Он шаље искушења по својој доброти, да бисмо, пошто их претрпимо, примили венце од њега.
Без искушења нико никада не може да добије венце; зато, будући искушавани, захваљујмо за све Богу – Благодатељу и Спаситељу нашем. „Уста увек благодарна“, каже Свети Исак, „удостојавају се Божијег благослова и у благодарно срце улази благодат“.
На сваки начин треба да се уздржавамо од роптања на оне који су нас увредили; јер овај Свети Отац каже да Бог трпи све човекове немоћи, али онога који увек ропће, неће оставити некажњеног.
А тугу због грехова, корисну нам у покајању, неопходно је имати, али само са истинском надом на Бога и потпуним уверењем да нема греха који би победио милосрђе Божије, које све прашта онима што се кају и моле се. Та туга је помешана с радошћу, чини човека усрдним у сваком добру и трпељивим у свакој болести: јер жалост која је по Богу, рекао је Апостол, доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). А тугу супротну овој жалости – тугу која се рађа од демона, треба на сваки начин изгонити из срца, као и остале зле страсти, изгонити је молитвом и читањем, као и разговорима са духовним људима. Јер туга која није по Богу, постаје корен сваког зла; и ако дуже буде у нама, да скоро поприми вид безнађа, преобративши се у очајање, чини душу опустошеном и суморном, слабом и нетрпељивом, лењом за молитву и читање.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *