НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ТРЕЋИ ДЕО
 
3. Унутрашња скрушеност и сузе
 
Молећи се тако и томе слично, и размишљајући како је претходно речено, ако благодаћу Божијом задобијемо сузе – каже преподобни – онда треба да плачемо онолико колико смо у стању да то чинимо: колико снаге и моћи имамо; јер плач нас избавља од вечног огња и будућих патњи, – рекли су Оци. Ако не будемо могли да плачемо много, онда приморајмо себе да испустимо бар неколико капи суза, обузети истинском жалошћу: јер, по речима Светог Лествичника, наш Благи Судија на наше сузе, исто као и на свако наше дело, гледа и суди о њима не по количини, већ по каквоћи и по мери наше снаге и наших моћи. „Видео сам“, каже он, „тек неколико кали суза, али таквих које као крв истичу с осећањем мукотрпности; видео сам, такође, и обиље суза, али таквих, које се, као извор, јављају слободно, без икаквог напора. Видео сам и једно и друго и о томе расуђујем не по количини суза онога који плаче, већ по осећању патње коју проживљава његово срце. Верујем да је такав и Божији суд.“
Ако, пак, због наше немоћи, или из нехата, или било каквог другог разлога нисмо у стању да заплачемо, не треба да падамо у очајање и малодушност, већ да са уздасима и дубоком тугом тражимо плач, искрено га очекујући, јер: „Душевна жалост“, каже Ов. Исак,“ допуњује непотпуну меру телесног страдања.“ Исто тако расуђује и Свети Лествичник: „Неки, желећи и не добијајући сузе, осуђују себе мучећи се уздасима и душевном тугом, изнутра се жалосте и плачу, и све то им потпуно замењује сузе, макар они то сматрали ни за шта.“
„Догађа се“, каже Свети Исак,“ да сузе не долазе из разлога било какве немоћи, а телесна слабост може бити разлог не само за оне који желе и траже плач, а не плачу, већ и за оне који су већ примили дар суза чији се благодатни ток пресеца и срдачна топлота расхлађује.“
И Симеон Нови Богослов, говорећи о сузама, упућује на свагдашње плакање, сем уколико по неком непознатом Божијем смотрењу или наилазећој немоћи, пресахне извор суза. То проистиче и из Светог Писма, у којем Псалмопесник Давид, као да замењује спољашње сузе унутрашњим плачем, каже: Жетва је Богу – дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс. 50, 19). Потребно је, дакле, туговати у мислима, жалостити се и искати сузе скрушеним духом и смиреним срцем.
Сузе треба тражити опако како налаже Свето Писмо, уколико их истински желимо. Од светих Отаца, веома детаљно о сузама говори Свети Симеон Нови Богослов, наводећи и предочавајући оно што су о њима рекли Псалмопеоник Давид и Лествичник. Ко жели да о томе више сазна, или још боље – да научи најважнију поуку из целокупне духовне науке, нека се загледа у саму књигу Симеона Богослова и нека поступа по ономе како је у њој изложено, уколико његово тело може да издржи. Али сувишно изнуривање тела није корисно; јер, ако будеш приморавао немоћно тело да чини више него што може, изазваћеш немир у души, додајући јој помрачење на помрачење – каже Свети Исак, сагласно са осталим Оцима. Треба знати да овде Оци мисле на истинску немоћ а не на лажну и привидну, и да је потребно увек и у свему свесрдно залагање, – каже Свети Симеон. Такође је рекао да душа, када се налази у исправном стању, не може бити без суза. А ми, ако и нисмо постигли меру савршенства, постарајмо се да испустимо макар коју сузу, и молимо се за њих Господу Богу са болом у срцу. Јер су Оци рекли да су сузе дар Божији – један од броја великих дарова – и заповедили су да га измолимо од Господа.
Тако преподобни Нил Синајски каже: „Пре свега другог моли за дар суза.“
А Блажени Григорије, свети Римски папа, пише: „Ко живи чинећи добра дела и удостојио се неких Божијих дарова, али још није стекао сузе, тај треба да се моли за плач, тако што ће мислити на Страшни суд, или стремити ка Небеском царству, или се кајати због лоших дела која је раније починио, или, гледајући на Крст Господњи мислити на страдања нашег најдражег Искупитеља, распетога за нас; на тај начин и он ће достићи онај степен на коме се налазе велики подвижници који горе љубављу. Да би ово објаснио, Свети Григорије наводи причу о Асхани, кћери Халвевовој, из Светог Писма. – Седећи на магарцу, она је, уздишући, молила овога оца да јој да део земље који има воду: Кад си ми дао сухе земље, каже она оцу, дај ми и извора воденијех; и даде јој изворе горње и изворе доње (Ис. Нав. 15, 18-19). Под Асханом треба разумети – објашњава Свети Отац – опуштену душу која седи на магарцу, тј. коју воде бесловесне, плотске жеље; а то што је Асхана, уздахнувши, молила свога оца за земљу богату водом, значи да и ми треба са великом тугом у срцу и са уздасима да молимо нашег Творца за дар суза.“ Овако мисле и остали Свети.
Како треба да се молимо? На који начин да тражимо дар суза? Одакле да почнемо? Свакако, од Божанственог Писма; Не да смо способни сами од себе што помислити (2. Кор. 3, 5). већ наша снага треба да буду Богонадахнута Писма, и, како су написали Свети, нпр. Андреј Критски: „Одакле да почнем оплакивање мог страсног живота? Какав почетак да поставим својој садашњој тузи? Али, као милостив, подари ми, Господе, сузе умилења, да бих плакао пред Тобом, Творцем ових и Створитељем нашим Богом. Пред Тобом, Спасе, откривам велика сагрешења моје душе и мог оскрнављеног тела, да бих се, Твојом помоћи укрепљен, избавио од пређашњег бесловесја и принео Ти сузе покајања.“
Герман, патријарх цариградски, моли се: „Боже мој, Творче читавог света, Створитељу мој, који си некада извео воду из камена и учинио да горке воде Мере постану слатке, даруј зеницама очију мојих изворе суза, испуни главу моју најбистријим водама и начини од већа мојих сузотечне облаке! Јер, нечистота мог разума и загађеност душе моје изискују, Владико, од Твог човекољубља, окропљење и очишћење, очи мога срца жуде за непрекидном кишом суза, да би, као језеро, или извор бистри, испрале моју душу.“
Свети Јефрем Сирин: ,Даруј, Владико, мени недостојном, свагдашње сузе на просвећење срца, да би из чиста срца потекао радосни извор суза у чистој молитви, да се мноштво мојих силних грехова спере овим малим сузама и да у овом малом плачу згасне тамошњи горући огањ.“
Симеон Нови Богослов: „Господе, Саздатељу свих! Сам ми пружи руку помоћи, очисти душу моју од блата и подари ми покајничке сузе, сузе изникле из Твоје љубави, сузе спасоносне, сузе које осветљују мрак мога ума и чине ме белим, да би гледале Тебе Светлост света, просвећење мојих злих очију.“
Песмописац: О Христе Царе свих даруј ми вреле сузе да отопим душу своју коју погубих творећи зло. Подари ми, Христе, као дарежљив облак суза божанског умилења, да плачем оперем нечистоћу сласти и станем чист пред Тобом … Даруј ми сузе, Христе Боже, као што сИ их подарио жени грешници …“
И остале, сличне овима, молитвене речи, које се налазе у Делима светих, треба усрдно приносити, из дубине душе, тражећи сузе и чешће се молити Господу да нам подари благодат суза, која је, по речима Светог Исака Сирина, боља и важнија од осталих дарова, и кроз коју ћемо, уколико је стекнемо, ући у душевну чистоту и удостојити се свих духовних добара.
Има и таквих који још нису задобили савршени дар суза, али неки га стичу понирући у тајне домостроја спасења и човекољубља Господњег, неки – проучавајући повести, житија, подвиге и поуке Светих, неки – изговарајући у самоћи Исусову молитву, неки постижу умилење преко одређених молитава које су Свети сачинили, неки – читајући одређене каноне и тропаре, неки – сећајући се својих грехова, неки – мислећи на смрт и Суд, неки – чезнући за будућим блаженством, и на друге, различите начине задобијају дар суза. Нека овако размишља о ономе што га наводи на сузе и нека плаче докле год може: јер „ко жели да се избави од грехова, плачем ће сс избавити“, и ко жели да се сачува од њих, плачем ће се сачувати“, рекли су Оци. У томе и јесте пут покајања и његови плодови, да бисмо и у време напасти која наилази на нас и при свакој помисли наметнутој од ђавола, плакали пред благодаћу Божијом, да би нам помогао. И ако се будемо приљежно молили, Господ неће закаснити да нам подари мир и спокој. Свети Симеон Нови Богослов све добродетељи назива војском, а умилење и плач велича, називајући их царем и заповедником војске; јер плач, каже он, с једне стране нас подстиче, учи и снажи у борби против ових демонских напада, а с друге нас чува од непријатељског пораза.
Ако би се десило да наш ум утоне у било какве обичне помисли, побуђен оним што је видео или чуо и то у њему изазове било тугу, било радост и гане га до суза, онда треба да те неусиљене сузе преобрати у духовне и спасоносне, окренувши ум свој ка славословљу Бога и исповедању Његовог савршенства и творевине, или ка размишљању о смрти, Суду, мукама итд. и на тај начин да плаче благодатним сузама. Свети Јован Лествичник каже да је похвално када природне сузе пређу у духовне; али запажа да, уколико наша душа, по благодати Божијој плаче сама, без нашег напора, то онда није ништа друго, него Божије похођење, а те сузе су сузе благодати – благочешћа. Такве сузе треба чувати као зеницу ока док не оду; јер је много већа њихова делотворна моћ да искорене грехове и страсти, него оних суза које се стичу с напором и разним средствима или довијањем.
Када, пак, пазећи на себе, тј. чувајући срце, почне да у нама дејствује, благодаћу Божијом, духовна молитвена моћ, обузимајући нас топлином која греје срце и весели душу, будећи у нама неизрециви пламен љубави према Богу и људима, расветљујући нам ум и разливајући у нашој унутрашњости осећање радости, онда сузе теку саме од себе, без икаквог нашег напора – самисходно, онда, како каже Свети Јован Лествичник, душа постаје слична детету које развлачи уста, тј. духовно се радује, испољавајући ту радост и на свом лицу. Нека би нас Господ удостојио тих суза! Јер нама, немоћним и неискусним почетницима, нема друге утехе, осим ове.
А када се, благодаћу Божијом овај дар, дар благодатних суза, умножи у нама, тада и борба са непријатељем постаје лакша и помисли се смирују и стишавају и ум, као каквом обилном храном, крепи се и озарује молитвом: из дубине срца излива се пека чудесна сладост која се шири по читавом телу и свако болесно осећање прелази у радосну игру свих делова тела.
Ето утехе која проистиче из плача, каже Свети Исак, по речима Господњим: Имамо различите дарове по благодати која нам је дата (Рим. 12, 6). Тада радост коју човек осећа бива таква каква се не може наћи у овом веку. И то никоме не може бити тако јасно, осим онима који су васцело своје биће и сву своју душу посветили овоме делу.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *