ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
Увод
 
Уводећи ученике у своје учење, преподобни Нил говори у овом кратком уводу о мисленом (умном) делању уопште – о томе ко се њиме бавио, одакле води порекло, шта су о њему мислили Свети Оци, коме је оно потребно, шта је за њега потребно, са каквим му се осећањима треба предавати.
Мислено (умно) делање је расуђивање, богоразмишљање, созерцање и усрдна молитва, – или унутрашњи разговор са Господом.
Многи Свети Оци, бавећи се духовним стварима, пренели су нам своје искуство: о срдачном делању, о бдењу над пом1ислима, о чувању душе и оставили нам разнолика упутства, надахнути Божијом благодаћу, сваки на њему својствен начин.
Таквом приступу Свети Оци научили су се од Самога Господа, који заповеда очишћење себе изнутра, јер се управо у срцу рађају зле помисли које скрнаве човека (Мт. 23, 26; 15, 18-19), дубоко схвативши колико је достојно поклањати се Оцу духом и истином (Јн. 4, 24). Сећали су се и речи Апостолских: Ако се језиком молим (тј. само устима) мој се дух (тј. глас мој) моли, а ум је мој без плода. Молићу се Богу духом, а молићу се и умом (1. Кор. 14, 14-15); и зато су посебну пажњу посвећивали умној молитви, слушајући речи Апостола који каже: Волим рећи пет ријечи умом својим, него ли хиљаде ријечи језиком (1. Кор. 14, 19).
О духовном труду Свети Агатон је рекао да “Телесни труд – спољашња молитва исто је што и лист; а духовни труд тј. умна молитва је плод, а свако дрво, по страшним речима Господа које не рађа добра рода сијече се и у огањ баца (Мт. 3-10): ко се само устима моли, а ум изоставља, његова молитва одлази у ваздух, јер Бог на ум гледа.”
Свети Варсануфије каже: ,Ако човек у себи не потражи Бога, узалуд се труди споља”.
Свети Исак Сирин телесни труд без духовног упоређује са пресахлим изворима, јер нас он не приближава богопознању. А Филотеј Синаит налаже молитву за оне монахе који, због простоте и наивности не схватају мислено поприште, па допуштају души да прихвати убачене помисли, да би се они, као што доликује, удаљили од злих дела и очистили свој ум, који је око души или њена покретачка снага.
У стародревна времена Свети Оци нису искључиво у молитвеном тиховању чували ум свој и задобијали благодат бестрашћа и чистоту душе; већ су ; многи од њих, живећи по градским манастирима, као Симеон Нови Богослов и блажени његов учитељ Симеон Студит, живећи усред многољудног Цариграда, засијали као светила својим духовним даровима. Познато је да је такав био Никита Ститат и многи други. Зато и блажени Григорије Синаит, знајући да су сви свети задобили благодат Духа Светога кроз испуњавање заповести, упућује на трезвеност и ћутање, као најбољу заштиту ума, не само за испоснике, него и за оне који живе у општежићу; јер се, по речима Светих Отаца, без овога не могу задобити велики и несхватљиви дарови. Исихије, Јерусалимски патријарх, каже: “Као што човек не може да живи без хране и пића, тако је и без чувања ума немогуће достићи духовно настројење душе, чак ако и приморавамо себе да не грешимо, из страха од будућих мука. Од истинског следбеника Божијих заповести захтева се њихово потпуно извршавање, а не само оно које се види споља, како сс не би нарушила ниједна заповест.”
За духовни пут је неопходан искусан учитељ. Свети Симеон Нови Богослов из искуства говори да су “многи задобили блиставе Божије дарове вођени поукама учитеља, а само су ретки добили благодат непосредно од Бога, напорним подвизима и снажном вером; и наћи себи учитеља већ представља подвиг, и то не мали, да се не би догодило да буде заведен човек који следи опитно вођење и духовни пут Божанственог Писма.”
Ако је и онда – у подвижничко доба – било тешко пронаћи учитеља који није склон ласкању, сада, у време духовне оскудице, још је теже онима који теже духовности. Али, ако се не би нашао учитељ, Свети Оци су упућивали на учење из Светог Писма, на речи Самога Господа: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни (Јн. 5, 39). Јер што се раније написа, у Светом Писму, за нашу се поуку написа, – каже Свети Апостол (Рим. 15, 4).
Тако Свети Оци, подвизавајући се телесно у своје време, и духовно су обрађивали виноград свога срца и, очистивши, на тај начин, ум од страсти, задобијали су од Господа дарове и стицали разум духовни! А нама, у којима букти пламен страсти, налажу да захватимо воду живота са извора Божанственог Писма која уме да угаси страсти што нас сажижу и обрати разум на стазе Истине.
“Зато и ја”, каже о себи преподобни Нил, “многогрешни и неразумни, сабравши нешто из Светог Писма и оно чему су нас учили Свети Оци, написао сам ово на подсећање себи самом да бих и сам, немаран и лењ, поступао по томе, јер сам до сада био далеко од сваке добродетељи, духовне и телесне, и као какав роб, био купљен неприличним страстима, у свему покоривши се греху. Све ово сам сакупио, не у душевном спокојству и у стању бестрашћа, већ и сам везан грешним страстима, али не од себе, већ из Светог Писма, извлачећи мало из многога, као пас који се храни од мрвица што падају са трпезе његових разумних господара – блажених Отаца – како бисмо се угледали на њих, макар и у малом.”
 
ПРВИ ДЕО
 
У првом делу износи се учење преподобног Нила: 1) о многостраном дејству помисли које насрћу на нас, са којима је неопходно водити мислени рат, како им не бисмо дозволили да нас доведу у стање страсти; 2) о основним поступцима које треба користити да бисмо се супротставили навали помисли, и како примењивати те поступке; 3) о томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас.
У општем закључку говори се о суштини читавог труда и монашког живота.
 
ДРУГИ ДЕО
 
У другом делу преподобни Нил показује појединачно како треба да водимо унутарњу борбу против сваке од осам греховних помисли и страсти, из којих се рађају све остале, поименице: против угађања стомаку, против помисли блуда, против страсти среброљубља, против страсти гнева, против духа туге, против духа унилости (чамотиње), против страсти сујете, против гордих помисли.
 
ТРЕЋИ ДЕО
 
У трећем делу наш Свети Учитељ износи општа средства, неопходна за успешно вођење духовне борбе, а то су: 1) Молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена; 2) Сећање на смрт и на Страшни суд; 3) Унутрашња скрушеност и сузе; 4) Чување од злих помисли; 5) Удаљавање од свих брига – ћутање, и 6) на крају -посвећивање одређеног времена и начина за достојно испуњавање сваког од наведених задатака.

Comments are closed.