НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРВИ ДЕО
 
2. О основним поступцима супротстављања помислима
 
Показавши како различити степени помисли узрастају до страсти, преподобни Нил нас даље поучава како да се противимо демонским искушењима, супротстављајући им се молитвом и ћутањем и открива оне чудесне дарове, изнад сваке људске замисли, којима Господ благодатно просвећује своје угоднике.
Оци, каже он, поучавају да подвижник треба да се опире демонској страни сразмерно њеној сили, имајући у виду да ће одржати победу, или претрпети пораз у свом уму. Једноставније речено: потребно је да се противимо злим помислима колико год можемо. Резултат борбе су – или венци, или – казне; венци – победнику, а муке грешнику који се не покаје у овом животу. „Грех који заслужује казну“, по речима Петра Дамаскина, „је када неко помисао доведе у испуњење; а онима који се чврсто боре и не посустају усред снажне демонске борбе – исплешће се најсјајнији венци.“
Најбоља и сигурна битка добија се када се помисао одстрани на самом почетку, и када се упражњава непрестана молитва. Јер, ко се успротиви првој наговештеној мисли, тј. предлогу, тај ће, да тако кажемо, једним ударцем пресећи сва њена потоња дејства: благоразумни подвижник . усмрћује саму мајку злог порода тј. лукави предлог прворођене мисли – рекли су Оци. А пре свега у време молитве треба ум овој довести у такво стање да буде и глув и нем, како је рекао Нил Синајски, и из срца одстранити сваку помисао, чак наизглед и добру, како је рекао Исихије Јерусалимски; јер из искуства је познато да чим се допусти приступ бестрасним – добрим помислима, одмах за њима следе и страсне – лоше: улазак првих отвара врата и другима.
Тако на све могуће начине треба да штитиш себе и од оних помисли које се представљају правима, да би истрајно и несметано гледао у дубину срца и дозивао: Господе Исус Христе, Сине Божији, помилуј ме, изговарајући понекад целу ову молитву, понекад делимично, скраћујући је овако: Господе Исусе Христе, помилуј ме, или: Сине Божији, помилуј ме, како је лакше почетницима, поучава Свети Григорије Синаит. Речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, Оци додају и грешнога, а то је Господу Богу угодно и нама грешнима управо одговара.
Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, – моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: „Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао.“
О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит – кажу Оци.
Ако не можеш да се молиш у тишини срца и без помисли и видиш како се оне плоде у твом уму, не буди малодушан због тога и, не обазирући се ни на шта, остај у молитви. Свети Григорије Синаит, знајући савршено ла је нама страснима немогуће победити зле помисли, рекао је „Нико од почетника неће обуздати ум и сасећи помисли, ако та Сам Бог не обузда и одагна помисли. Само чврсти и веома успешни у духовном труду постојано чувају ум и удаљују помисли; а ни они их не одстрањују својом снагом, већ се с Богом подвизавају у борби против њих, одевени у благодат и потпуно наоружани Господом. А ти, прозревши нечистоту лукавих помисли, не плаши се и не збуњуј; и ако би почели да ти се представљају као какви, наизглед, добри предмети, не обраћај на њих никакве пажње. Већ, колико је могуће, задржавајући дах и затварајући ум у срце, уместо оружја често и приљежно призивај Господа Исуса Христа. И све помисли, као огњем запаљене, Божанственим Именом Господа Исуса Христа, невидљиво ће побећи.
Ако ни потом помисли не престану да насрћу и досађују, тада стани и помоли се против њих, тј. против самих помисли, затим упорно настављај започето дело, то јест призивање Имена Христовог, са затварањем ума у срце (о томе како треба упражњавати молитву против помисли, рећи ћемо, с помоћу Божијом, касније). А када помисли, и после молитве против њих, и даље бестидно нападају, да је немогуће умом сачувати срце – тада почни да изговараш молитву устима и изговарај је непрестано, истрајно, снажно и стрпљиво. У случају раслабљења и клонулости, призивај Бога у помоћ, приморавајући себе, колико имаш снаге, да не прекидаш молитву; и све ће се то, с Божијом помоћи, савршено изгонити и ишчезнути. А када се ум смири и ослободи ропства помисли, опет мотри на срце и упражњавај молитву душевно или умно; јер су вежбања и напори добродетељи многострани, и све су то само одрази нашег трезвеноумља; срдачна молитва је извор сваког добра: као што се вртови напајају водом, тако она напаја душу, – каже Григорије Синаит. Овај блажени Отац, дубоко разумевши речи духоносних Отаца и следећи их, налаже свесрдно старање за молитву, одбијајући за то време сваку помисао, не само лошу, већ наизглед и добру, јер безмолвијем он назива – благовремено отклањање свих помисли, да се не бисмо, примајући их као добре – лишили важнијег. „Безмолвије је призивање Господа у срце то јест молитвено затварање ума у срце н непрекидно усредсређење на то једно“ – каже Симеон Нови Богослов.
Ово дело тј. чување ума у срцу, уз одстрањивање сваке помисли док се не стекне навика, веома је тешко. Оно је тешко не само почетницима, већ и онима који упркос дугом труду још нису успели да осете сладост молитве у дубини срца, по дејству благодати. Из искуства је познато колико је напорно то вежбање у умној молитви и немоћнима тешко остварљиво. Али, ко је задобио благодат моли се без тешкоће и са љубављу, обасјан благодаћу: „Дејство молитве чини да се ум савршено усредсређује у себи, озарује и од сваког ропства ослобађа“ – каже Свети Григорије Синаит. Стога је потребно, колико је могуће, стрпљиво пребивати у молитви, одвраћајући се од свих помисли, и неко време не устајати на певање. „У трпљењу“, каже, „нека буде живот твој“, по речи Апостола: У молитви будите истрајни (Кол. 4, 2); и не жури да устајеш чак ни при осећају болне мучнине и мислене посусталости од бола и плача, имајући на уму речи Пророка: Као трудна жена кад хоће да се породи, па се мучи и виче од бола, (Ис. 26, 17) и Светог Јефрема, који овако учи: „Болуј болне болести, да би те мимошао бол сујетних болести.“
Григорије Синаит, такође, учи да, сагнувши главу и врат, треба дуго времена да остајемо у молитви трпећи, усрдно призивајући у помоћ Господа Исуса Христа, сабравши ум у срце; и у прилог томе наводи речи Самога Господа: Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају.“
Под речима: С напором и подвижници, Господ, по његовом тумачењу, подразумева „Крајњи труд и напор до бола“.
„А када се ум од напрезања замори и почне да малаксава и када тело и срце осете неки бол од силног и непрекидног призивања Господа Исуса Христа, тада се лати певања, како би им омогућио да се мало одморе.“
Такав је виши степен духовног труда и такве су поуке премудрих за све подвижнике, без обзира да ли је неко сам или са учеником! „Ако имаш поузданог ученика, препусти њему читање Псалама, а ти их прати срцем.“
Тако нас преподобни Григорије, кроз сопствено духовно искуство, учи да сву пажњу посвећујемо умној молитви; а за псалме каже да их треба користити тек толико да се одагна унилост, додајући им и покајне тропаре, али без певања, по речима Лествичника: Нека им радост буде не песма, већ срдачна туга изникла из благочешћа и топлина духовна која доноси мир и утеху, како каже Свети Марко. Он такође учи да се сваком певању дода и Трисвјата песма или катизма и увек Алилуја, као што су чинили древни Оци – Варсануфије, Дијадох и остали.
Када се, по благодати Божијој осети сладост молитве, и када њено дејство започне у срцу, тада је најважније да се у њој остане, учи Свети Григорије Синаит. „Ако осетиш да молитва дејствује у твоме срцу и не престаје да у њему чини покрете – не остављај је и не устај на певање псалама, док, по Божијем промислу, она не напусти тебе, јер, учинивши то, ти би оставио Бога унутра, почео би да га призиваш споља, и спустио би се с висине наниже. На тај начин испустићеш и молитву и ум лишити потребне тишине, као што сама реч безмолвије казује да ум треба чувати у миру и тихом спокојству: Бог је мир, а свака смућеност и неспокојство су му туђи. А да при вршењу умне молитве не би пао у прелест, не дозволи да ти се приближе никакве представе, никакви ликови ни виђења; јер, приказања – силна маштања и кретања , не престају ни када ум стоји у срцу и моли се, и нико није у стању да господари њиме, осим оних који су благодаћу Духа Светога достигли савршенство и оних који кроз Исуса Христа чувају непоколебљивост ума.
Што се тиче Устава Светога Јована Златоустог, којим се за духовно упражњавање препоручује час молитва, час читање, час певање и провођење целог дана на тај начин, он је добар, узимајући у обзир време, меру и снагу онога који се подвизава. А ти сам одреди хоћеш ли се управљати по овој подели Златоустога, или ћеш се неодступно држати сталног пребивања у делу Божијем – у умној молитви.
Када се не спроводи умна молитва која је, по речима Лествичника, извор добродетељи што напаја духовне саднице, потребно је дуго времена проводити у певању и често смењивати једно духовно упражњавање другим. Из тога проистиче да једнима одговара да живе у безмолвију, а другима у општежићу. И једно и друго је добро – по речима премудрих – у правој мери и на правом месту. Уосталом, Оци су рекли да певање треба да има меру, стога је најбоље бити предан молитви. Али, када нам наиђе разлењеност, треба певати псалме, или читати о животу и подвизима Отаца; јер ни лађа нема потребу за веслима док је покреће ветар и носи кроз узбуркано море; а када ветар утихне и лађа се заустави, тада треба употребити весла, па чак и неку другу, мању лађу за превоз.
Желећи да то оспоре, неки указују на Свете Оце и на садашње подвижнике (мисли се на савременике преподобног Нила Сорског), који су чинили свеноћно бдење и непрестано певање… Али таквима Свети Григорије Сииаит заповеда да потраже одговор у Писму: „Није у свима све савршено, због недостатка истрајности и слабљења снаге; а и мало у великима није увек мало и велико у малима није увек савршено. Нису ови подвижници, пређашњи и садашњи, ишли једним истим путем, и нису сви испунили све до краја.“
О онима који су се облагодатили и удостојили просвећења, овај Отац говори како су то постигли не изговарањем псалама, већ – ћутањем, непрекидном молитвом и созерцањем; они су сједињени са Богом и није им потребно да свој ум одвлаче од Њега и излажу немиру. Ум таквих, када се удаљи од сећања – у умној молитви – на Бога и преко мере занесе на неважне ствари, прељубу чини.
Искусивши ово узвишено стање, Свети Исак Сирин пише да у тренутку када наилази неисказана духовна радост, она изненада пресеца молитву на устима, јер тада, као да умиру уста и језик и срце – чувар помисли – и ум – вођа осећања и мисао – брзокрила птица грабљивица; тада већ мисао губи своју молитву и креће се незадрживо, вођена неком посебном силом, потпада у тајанствено ропство и доспева у несхватљиво и њој самој непознато стање. То је, управо, оно што се назива ужасом и виђењем у молитви, а не сама молитва; ум тада престаје да бива у молитви, која се одлаже ради задобијања бољег и он излази из себе, без икакве жеље, по речи Апостола: Да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна (2. Кор. 12, 2). Молитву Свети Исак назива семеном а њене плодове сабраним снопљем, када се сам жетелац ишчуђава пред тим неисказаним призором, како је то од тог слабог н рђавог зрневља које је он посејао неочекивано пред њим изникло зрело класје. Молитвом се то назива само отуд, што из ње проистиче и Светима долази онај неизрециви дар, чији назив нико не може да одреди.
Када се духовним дејством душа узнесе ка божанственом и, кроз непојмљиво сједињење уподоби Богу и заблиста у својим кретњама пуним светлосним сјајем и ум се удостоји осећаја будућег блаженства, – онда заборавља саму себе и све временско и све постојеће: у њој гори пламен неисказане радости, у срцу кипти неизречена сладост и само тело се .напаја том милином, човек заборавља не само било какве страсти, већ и сам свој живот, верујући да се Царство небеско не садржи у нечем другом као у оваквом стању. Јер, љубав је Божија слађа од живота и разум по Богу, из којег се рађа љубав слађи од меда и саћа.
О, чуда! – кличе Симеон Нови Богослов; шта друго да каже, јер је то, уистину, страшно и изнад сваке речи! – Видим унутар себе Творца света и разговарам с Њим и волим Га и напајам се Њиме и, сјединивши се с Њим надмашујем небеса: где ли је тада тело? Не знам; јер Господ ме воли и прима у Самога Себе и у наручју држи, и, будући истовремено и на небесима и у мом срцу, видљив ми је и овде и тамо. Владика не само да ме изједначава са Ангелима, већ ми даје и преимућство над њима, јер је за њих невидљив и неприступан својом суштином, а мени се показује видљивим и са мојим сједињује бићем. То је оно о чему благовести Апостол: „Што око не виде и ухо не чу, и у срце човјеку не дође“ (1. Кор. 2, 9) и, пребивајући у томе, не само да не желиш да изађеш из келије, већ би хтео да се сакријеш у дубину земље, да би оданде, изван читавог света, созерцавао свога бесмртног Владику и Творца.
Саглашавајући се са Новим Богословом, и Свети Исак, такође, каже да кад се са човека и његових мислених очију скине копрена страсти, и он угледа ту неисказану славу, изненада се ум његов уздиже до страхоте, и ако, у овом животу, Бог не би одредио границу остајања у таквом стању, онда човек, када би му било допуштено, кроз сав живот свој не би желео да напусти ово дивно виђење. Али, Бог, по милости својој, удешава да се на време умањи благодат Његова у Светима, да би они могли да брину и о братији својој, кроз богослужење и поучавање у благочешћу; јер, како каже Макарије Велики[1], ако би ко имао такву благодат, да непрекидно буде обузет милином ових чудесних виђења, он више ни о чему пролазном не би могао да слуша или говори, или да прими на себе терет књишког рада, нити каквог другог, макар најмањег труда.
Окусивши једанпут, у овом пропадљивом телу, бесмртну храну, и у овом краткотрајном животу удостојивши се делимично оне радости која је припремљена у Небеском царству, тешко се после везују за лепоте овога света, или страхују од било чега тужног и суровог, већ смело с Апостолом кличу: „Ништа нас неће моћи да одвоји од љубави Божије!“ (Рим. 8, 39).
Све то, по речима Светог Исака, припада онима који су то опитом искусили и осетили у себи самима, постигавши тај дар уз руковођење Отаца и после ревносног старења и труда у свом животу. А ми смо непотребни, многим гресима везани и пуни разних страсти; и судећи по томе, не заслужујемо чак ни да слушамо о таквим стварима. Али, уздајући се у благодат Божију, усудио сам се да кажем о њима неколико речи из Светих Писама духоносних Отаца, да видимо, мада не у потпуности, како смо ми грешни и неразумни и како се страсно везујемо за овај свет, сакупљајући пропадљиве ствари, ради којих западамо у бриге и неспокој, наносећи штету нашим душама. И све то ми себи приписујемо у хвалу и сматрамо добрим делом! Ми не схватамо вредност наших душа – не разумемо на какав смо живот призвани, каже Свети Исак. Живот наш у овом свету, његове туге, радости мир чине нам се за нешто важно а о животу у духу, уронивши у леност, земљољубље и безбрижност, ми говоримо као да је он био својствен само древним светитељима, а да нама он није потребан, и да су немогући такви подвизи.
Али, није то тако, није тако! Они су немогући само за оне који упорно потчињавају себе страстима, не желећи да се кају и да заиста ревнују Духу Божијем, већ себе предају бескорисним бригама овога света. А оне који се усрдно кају, који са великом љубављу и страхом призивају Бога и само на њега гледају, и следе Његове заповести, – све такве Господ прима, воли, дарује им благодат Своју и прославља их. У то нас уверава све Божанствено Писмо. У давна времена многи Оци су се сами пробијали кроз ово поприште, водећи и друге по њему, само је сада тога понестало, због недостатка руководитеља. Али, ко васцело своје биће посветн делу Божијем, тога ће сама благодат Божија поучавати, она ће му помагати и сада и у све векове. А оне који неће да се подвизавају и празнослове, како у садашње време Бог више не даје некадашње дарове, Апостол назива заведенима и каже да заводе друге. Има и таквих који слушају, али неће о томе ни да чују да и сада постоји благодат. Свети Григорије Синаит назива их помраченима крајњим безосећањем, незнањем и маловерјем.
Ми, сазнавши све ово из Писама Светих, уколико желимо да се приљежно бавимо делом Божијим, треба да се удаљавамо, колико је год могуће, од сујете овога света, трудећи се да уништимо страсти, чувајући своје срце од лукавих помисли и све време испуњавајући заповести Божије. А да би се срце чувало, потребно је увек имати молитву. У томе се састоји први степен монашког узраста и без тога је немогуће умртвити страсти, каже Симеон Нови Богослов.
Најпогодније време за обављање монашких дужности је ноћ. „У ноћно доба за монаха је најважније да се вежба у свом монашком подвигу,“ рекли су Свети Оци. Блажени Филотеј Синаит је рекао да се ум најбоље чисти ноћу. И Свети Исак каже: „Сваку молитву коју приносимо ноћу, сматрај важнијом од сваког дневног труда: умилно осећање које се испосницима дарује преко дана, проистиче из њиховог ноћног труда.“
Тако уче и остали Свети. Зато је Свети Јован Лествичник рекао: „Ноћу је најбоље да се бавиш молитвом, а мање певањем“. Али: „Када се умориш од умне молитве, устани на певање“, рекао је на другом месту.
На тај начин треба и ми да поступамо, када се ум наш замори од умне молитве, треба га запослити певањем псалама или тропара, или нечега другог, у зависности какво је чије правило. При томе треба имати у виду да „глагољивост“ по речима Јована Лествичника, „често расејава ум за време молитве, а ћутљивост најчешће сабира.“ „Ако су ти мисли расејане, најбоље је да се бавиш читањем“, рекао је Свети Исак, исто је и Анђео заповедио Антонију Великом: „Када се ум твој расејава, онда приступи читању или рукоделству.“
„А почетницима, када на њих нападају помисли, веома је корисно било какво рукодеље уз молитву, или служење – рад из послушања, – и то им је нарочито потребно када их обузму помисли чамотиње и туге“, уче Оци.
Укратко, у овом духовном труду, Свети Исихије Јерусалимски предлаже четири начина: или пратити помисли, тј. пазити на њихово кретање и отклањати их на самом почетку; или – чувати срце дубоко, уклонивши из њега сваку помисао и молити се; или – призивати у помоћ Господа Исуса Христа; или – мислити на смрт. Све ово затвара врата лукавим помислима; и ако неко било који од наведених начина појединачно упражњава, то се назива трезвеноумљем и духовним трудом. Пошто смо сазнали све ово, нека се овако од нас подвизава на начин који његовој природи највише одговара.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Макарије Египатски, у 8. беседи о савршеној молитви савршених овако каже: „Ако је неко по некад читав дан заузет нечим, и у једном тренутку пре да себе молитви – и унутрашњи његов човек са радосним усхићењем долази у молитвено стање, у бесконачну дубину вечности и тамо стреми сав његов ум који лебди у милини. Тада у мислима настаје заборав о земаљским стварима, јер су оне нахрањене и обузете божанственим, небеским, безграничним, необухватним и нечим чудесним што је немогуће исказати људским језиком. У том тренутку он се моли овако: „О, када би душа моја отишла заједно с молитвом!“ Човеку је потребно да прође дванаест ступњева да би достигао савршенство. И, ето, благодат почиње да се умањује и човек силази за један степен и већ стоји на једанаестом. А други, богат благодаћу, дан и ноћ стоји на врху савршенства. И такав човек… ако би тако било увек с њим, не би могао више да прими на себе ни богослужења нити било какав терет, не би могао ни да слуша нити о себи да се стара, већ би стално седео у једном углу, сав обузет заносом, као опијен. Зато му се и не даје савршена мера, да би могао да брине о браћи и богослужењу…
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *