ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
ДРУГИ ДЕО
ОСМА ПОМИСАО – ГОРДОСТ
Шта да се каже о самоуверености и гордости? Имена су им различита, а у суштини оне су једно исто: и гордост и самоувереност и умишљеност и хвалисавост – све су оне проклете, како каже Писмо: Бог се противи гордима; и: Мрзак је Господу ко је год поносита срца (Прич. 3, 14; 16, 5) и нечист се зове.
Онај који има себи за противника Бога, будући мрзак и нечист пред Њим – где, у чему, када и како може да постигне успех? Од кога да добије милост? И ко ће га очистити? Тужно је и говорити о томе… Ко је поробио себе том страшћу – гордошћу – тај је сам себи и ђаво и непријатељ, тај себи самом носи скору погибељ. Зато, треба да се плашимо гордости, треба да бежимо од ње ,на све могуће начине, увек имајући на уму да се без Божије помоћи никакво добро не може остварити – да, ако будемо остављени од Бога, онда ћемо, попут листа који се њише, или праха ношеног вихором, и ми бити смрвљени и наружени од ђавола, а људима ћемо постати предмет за оплакивање. Схвативши то, постарајмо се свим снагама да свој живот проводимо у смирењу.
Ко жели да се научи смирењу, тој божанственој науци, најпре треба да себе стави испод свих, тј. да себе сматра горим и грешнијим од свих људи, и не само људи, већ и од свих твари, пошто је оскрнавио природни поредак установљен у свакој твари, чак горим и од самих демона, јер успевају да од нас добију оно што траже; затим треба увек да бирамо последње место – и за трпезом и при саборима међу братијом, да носимо неупадљиву одећу, да волимо напорне и неугледне послове; при сусрету са браћом да сваког поздрављамо дубоким и искреним поклоном; да волимо ћутање – да у разговорима не будемо многоречиви, да избегавамо препирке и несугласице – да марљиво радимо, да се не истичемо пред другима, и – да не остајемо упорно при свом мишљењу, макар се оно и чинило исправним; јер „Код почетника унутрашњи човек одговара спољашњем“, рекли су Оци. „Ако код спољашњег нема благоустројства не веруј ни благоустројству унутрашњег човека,“ каже Свети Василије Велики.
Свети Григорије Синаит каже да „сујета и гордост нестају, а смирење се рађа и расте од самоукора, израженог, на пример, оваквим речима: знам ли ја, доиста, грехе других, какви су они и колики су? И да ли они превазилазе моја безакоња и могу ли с њима да се мере? Зар ја нисам беднији од сваког, а и моја јадна душа? И зар нисам исто што и земља и прах под њиховим ногама? Нисмо ли дужни да себе сматрамо горим од ових твари, јер је свака твар сачувала она својства која јој Творац подари, а ми, чинећи безакоња, изгубисмо сва савршенства и назначење одређено нам по природи? Заиста – и звери и стока часнији су од мене грешнога. Уистину – нижи сам од сваког, јер сам осуђеник и ад ми је припремљен још пре моје смрти. Али ко не осети и то, да је грешник, тај је гори и од самих демона, као њихов роб, послушник и њихов сажитељ, готов да се спусти к њима, у бездан таме… Уистину – свако ко је у власти демона, тај је гори и злочестији од њих самих. С њима си се ти, проклета душо, суновратила у провалију… И због тога, као жртва трулежи, ада и мрака, у прелести ума свога, сматраш себе праведном будући греховна, скверна и, због својих лоших дела – неподобна!… Јао теби, нечистото псећа и свеоскрнављена, на огањ и таму паклену осуђена! Јао твојој злој превари и заблуди твојој!“
Овде се говори искључиво о монашкој гордости, када горда помисао улази у човека као последица његовог великог труда, подвизавања, трпљења недаћа на путу добродетељи, или – ради узорног живота. Али, постоји и гордост својствена само мирским људима, када се неко хвали звањем и преимућствима манастира, или многобројношћу братства, рекли су Оци. А охолост оних који се узносе множином села и манастирских имања, или чувењем у свету и познанствима, не знам ни како бих назвао, каже преподобни Нил. Има међу иноцима и таквих који блистају пред другима ничим – немајући ништа своје нпр. пријатним гласом за певање, или способношћу да добро изговарају и читају. Каква је заслуга и похвала од Бога човеку за оно што чини не он сам, и што не зависи од његовог труда, већ од природе?! Неки се још хвале умећем у рукоделству: и за њих важи исто мишљење. Други се поносе угледом својих родитеља у свету, или славом рођака, или тиме да су се и сами, до ступања у монаштво, налазили међу бројем оних на високим и почасним положајима. То је крајње безумље, јер све то би требало скривати. А ко, и по одрицању свом од света, стане да тежи слави, тражи и прима почасти од људи – нека га буде срам! Такве хвале треба радије да се стиди, а не да се размеће њоме. Истинско православље за инока није слава, већ понижење: њихова слава је понижење.
Ако неко, због свог добродетељног живота, почне нагло да хладни, нападнут помислима славољубља и гордости, треба да зна да за победу над тим помислима нема јачег оружја од молитве Господу Богу. Онај који се бори нека из дубине душе дозива: „Господе Владико и Боже мој! Дух сујете и гордости одагнај од мене; а дух смирења даруј мени, слузи Твоме!“
А заједно са овим треба укоревати себе, како је горе речено; јер Лествичник овако изображава мисли демона сујете и гордости: ,Ако сам себе чешће будеш укоревао пред Господом, нас ћеш уклонити као паучину.“
Гордошћу, уосталом, Свети Исак не назива то, када горда мисао само пролети кроз ум, не робећи га и не задржавајући се у њему; јер за једну невољну помисао Бог не суди и не кажњава. Ако човек, када му се у души појави горда мисао, одмах стане на пут њеним страсним покретима, то онда није ништа друго, већ покушај, за каји Господ не кажњава. Али гордост је првенствено то када човек горде помисли прихвата као да су оне пристојне и доличне, а не сматра их за погубне и богопротивне. А врхунац гордости је када се ова страст огледа и у речима и у делима: то неће остати неосуђено. Тако и о сујети и, уопште, о свакој страсти говоре Оци.