НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ТРЕЋИ ДЕО
 
5. Удаљавање од свих брига – ћутање
 
Ови чудесни путеви, о којима смо говорили, неизоставно захтевају одсецање брига, тј. треба умрети за све световно и сву своју пажњу посветити искључиво Божијем делу, као што су рекли велики Оци, познавши ову мудрост кроз сопствено искуство.
Свети Макарије Велики каже: „Ко жели да приђе Господу, удостоји се вечног живота, присаједини се Христовој обитељи, испуни се Духом Светим, да би могао да приноси плодове Духа, да чисто и беспрекорно испуњава Христове заповести, тај треба, пре свега, да силно верује у Господа и цело своје биће да преда испуњавању Његових заповести, у свему да се одрекне од света, да би читав ум био слободан од било чега житејског. Он треба непрекидно да има Јединога Бога пред собом и Њему Једином да угађа и да стално пребива у молитви са вером, чекајући Господа, увек се надајући Његовој посети и помоћи – све ово да буде циљ његовог ума у сваком тренутку. Затим, због греха који у њему живи, треба да приморава себе на свако добро дело, тежећи испуњењу свих заповести Господњих. Пре свега, као узор, треба у незаборавном памћењу да има пред собом смирено држање Господа и Његов живот и кротост и обраћање људима, да пребива у молитвама, увек верујући и молећи да Господ дође и усели се у њега, да би га усавршио и укрепио у извршавању свих заповести Својих… Онда
Господ, видећи толико његово савлађивање и добро настројење и видећи колико приморава себе да памти Господа и како његово срце, чак и против његове воље непрекидно тежи добру – онда му Господ поклања милост Своју, избавља га од демона и греха који живи у њему испуњавајући га Духом Светим. И тада већ без напора и труда он у пуној истини твори све заповести Господње, боље рећи, Сам Господ у њему твори заповести Своје, и он често доноси плодотворне приносе Духа.“
И Василије Велики каже: „Почетак душевне чистоте је ћутање.“ А подвиг ћутања, по речима Јована Лествичника, подразумева одсуство бриге не само за неприличне ствари, него и за оне које се чине добрима, – молитва без лењости и ненарушива делатност срца. Овде Лествичник добрим стварима не назива неке обичаје који су почели да долазе споља као што су управљање селима, учествовање у разним друштвима и др. које захтевају везе са светом. Све је то – бесловесно, за нас неприлично, неумесно. Он овде назива добрим стварима оно што је од користи за спасење душе, нпр. одмерени сусрети и разговори са оцима и браћом и духовним људима које поштујемо. Ако те благословене беседе изађу из оквира својих области, због недовољне пажње, онда се неминовно догађа да и оне постају бескорисне и недоличне, бесловесне, изазивајући жељу за препирањем, противречењем, роптањем, наводећи нас на осуде и друге погрешке у које се лако и неприметно прелази са благословених беседа.
„Природна је ствар да онај који се није научио писмености не може ни да чита књиге: последње не може бити без првога. Једноставно речено: ко се није учио писмености, не зна да се сналази у књигама, да чита и говори о њима. Утолико је теже ако се не оставе бриге и за благословене и неблагословене ствари и не умре за све земаљско и житејско, немогуће је разумно испуњавати молитвена правила нити чисту унутарњу молитву, тј. немогуће је ићи путем срдачног делања“, објашњава горе наведене мисли Свети Јован Лествичник. И на другом месту, такође, каже: „Као што једна длачица потамни око, тако и мала брига нарушава безмолвије“; и још: „Онај који је окусио од плода молитве често једном својом речју упрља ум, тако, да када опет стане на молитву, не налази оно што је пре тога осећао.“
Свети Симеон Нови Богослов каже: „Проводи живот свој у ћутању, тишини и буди мртав за све“, а после ове поуке препоручује молитву и трезвеност. Преподобни Исак овако каже онима који уистину теже безмолвију и молитвеном очишћењу свога ума: „Престани да се виђаш са светом, да водиш разговоре и да примаш пријатеље у своју келију, чак и под добрим изговором, осим твојих исгомишљеника и сличних ти по нарави, који деле са тобом твоја скривена осећања – сатајнике; води рачуна да не смућујеш своју душу разговорима који често остављају дубок траг и када се заврше, што смо сазнали из сопственог опита; догађа се да сувишна реч коју упутимо ближњима често може да нас узнемири и отежа пут чувања ума и богомислија.“
На другим местима још строже говори Свети Исак: „Зар може бити нешто горе од сусрета и разговора за оне који истински пребивају у безмолвију! О, браћо! Као кад ледена киша изненада прекрије младе саднице, уништи их, тако и разговори са људима који не чувају безмолвије, макар они били и краткотрајни и чинили се кориснима, исушују цветне плодове добродетељи, израсле и расцветале у безмолвију, нежне и младе цветове који украшавају врт душе, изникле из извирућих вода покајања. И као што иње хладноћом умртвљује растиње, тако и разговори с људима умртвљују корен нашег ума, корен који тек што је почео да пушта саднице добродетељи. И ако су штетни разговори са таквим особама, које живот свој не проводе сасвим пасивно, већ на неки начин пазе на себе, колико су тек за душу погубна виђења и разговори са пасивним и непромишљеним људима, да и не говоримо о мирјанима! .. Као када племенит човек настоји да заборави своје порекло па своје име и звање извргава руглу, срамотећи себе ружним речима и поступцима, проистеклим из пијанства, тако се и целомудреност душе нарушава сусретима и разговорима, брига о чувању срца слаби, усрђе за добродетељ се хлади и она скреће са свог доброг пута. Ако не само чести, него и повремени разговори, неспутавани оградама, причињавају велике штете безмолвнику, уносећи пометње у његов ум и расхлађујући га у божанском делању, шта тек треба рећи о онима који се непрекидно сретају и прате, не мислећи о ономе што говоре?!“
„Ко жели световне сусрете лишава се живота“, каже овај исти Свети Отац на другом месту, „и не знам шта да кажем о њему, сем да плачем неутешним ридањем, призивајући у помоћ и братољубива срца других.“ И уз то: „Једно виђење са мирјанима може да пробуди и ојача страсти, да раслаби у подвижнику љубав према његовом подвигу и да промени његово целомудрено расположење.“
„Из ових разлога,“ каже Свети Исак, „монах не треба да долази у додир са оним стварима које у њему изазивају немир; већ треба на сваки начин да избегава све оно што његово опредељење излаже искушењу. Јер, у то време, као кад приступамо Самом Богу, постављамо завет са Њим, да ћемо се удаљити и ослободити свега тога; и не само ослободити, већ и да нећемо виђати ни слушати било кога од мирјана, нити о њима било шта слушати.“
И још много томе сличног пише овај Светитељ и остали Свети. Зато је ова истина сасвим несумњива.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *