НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ДРУГИ ДЕО
 
ПРВА ПОМИСАО – УГАЂАЊЕ СТОМАКУ
 
Ако те мучи снажна и свагдашња помисао утађања стомаку, представљајући ти разна укусна и пријатна јела, и приморава те да непотребно узимаш храну и пиће кад није време и прекомерно, онда се, пре света, присети речи Господа: Да не отежају срца ваша од преједања и пијанства (Лк. 21, 34), помоли му се, и, призивајући Га на помоћ, размисли о овоме што су рекли Оци: „Ова страст у монасима“, кажу они, „корен је сваког зла, а најпре блуда“. И у самом почетку преступ нашег праоца Адама произашао је из ње: јер он, окусивши од забрањеног плода, лиши се раја и све потомство своје изложи смрти, како је речено негде: ,Диван беше за око н пријатан за укус плод који ме усмрти“. Одонда, па ове до данас, многи, покоривши се стомаку, падоше и падају дубоким падом, како је познато из искуства и Дела светих. А и ти знаш да се најслађа и најукуснија храна ускоро претвара у смрад и гној, тако да ништа вредно од ње не остаје, како каже Велики Варсануфије. Знајући то, укори себе што тако похлепно желиш ту сладост и пријатност за чула, која се тако брзо преобраћа у злосмрадије. Тако побеђуј страст угађања стомаку, користећи храну и пиће у потребној мери и у одговарајуће време.
 
Мера хране
 
Дневну меру или количину хране, кажу Оци, нека свако одреди сам себи, али, уколико осети да је она сувишна и да му ствара тегобе, тада нека смањи; а када примети да је та количина недовољна за одржавање тела, тада нека мало побољша храну; и на тај начин, дознавши поуздано – опитом, нека одреди себи ону количину хране која је потребна за одржавање његове телесне снаге, користећи је не за уживање, већ за сврсисходну намену. Ако на такав начин будеш поступао, узимај храну хвалећи Бога, а себе не осуђуј као недостојног и ове мале утехе. Једна одређена мера не може се свима одредити, јер и тела су различита по грађи и снази, исто као бакар, гвожђе, восак. Уосталом, за почетника је најбоља мера да остави јело док још осећа жељу за њим; али, ако се и насити, неће сагрешити; а ако се преједе, нека прекори себе. Тако ће спречити пораз од врага и отворити себи пут ка победи над њим.
 
Време хране
 
Оци су завештали да се пости – да се храна не узима до деветог часа, по нашем рачунању дневног времена, – и до трећег часа по подне. А ко жели да дуже од овога остане без хране, може то добровољно да учини. У дане пролећне и јесење равнодневице треба узимати храну, како су Оци установили, када наступи девети час и по нашем рачунању времена трећи час после подне. Али, с обзиром да се у нашим северним земљама лети и зими, како дани, тако и ноћи, знатно и продужавају и скраћују, онда ми треба да узимамо храну у зависности од трајања дужине дана.
У непосни дан може се поранити, тј. померити време предвиђено за оброк, и – по потреби – узети мало хране за вечеру.
 
Разноврсност хране
 
По речима Григорија Синаита: „Благоразумни и разборити могу од сваке хране да узимају по мало, као да она није ни укусна ни слатка: код њих нема пробирљивости и одбацивања једног јела на рачун другог, а кроз то, приносећи Богу благодарност за све, чувају душу своју од надмености“.
На тај начин, избегавајући надменост, удаљићемо се од немарности према доброј творевини благога Бога – Творца. Слабима, пак, у вери корисније је да се уздржавају од неких јела, посебно слатких, тј. оних која им се свиђају; јер они, како каже о томе Григорије, немају уверености и убеђења у томе да ће бити сачувани од Бога и једу безопасно: њима Апостол каже да једу зеље (Рим. 14, 2). А када некоме неко јело шкоди због болести или телесне немоћи, онда нека такав не приморава себе да узима такву храну, већ ону која му је кориснија; јер Василије Велики каже: „Не треба ратовати против тела храном, која треба да служи његовом чувању.“
 
Различитост телесне грађе
 
Ко има здраво и снажно тело, тај треба да га исцрпљује на разне начине, да бисмо се избавили од страсти, и да би – благодаћу Христовом – било покорно духу. А ко има немоћно и слабашно тело, тај нека га окрепљује по потреби, да не би сасвим изнемогло за рад. Подвижнику не доликује сувишност, већ лишавање и оскудност, тако да телу пружа само неопходну количину јела и пића, а у време искушавања тела од ђавола најважније је уздржавање. Јер многи су, не обуздавши стомак, пали у нечасне страсти и ружан порок, о чему је и говорити срамно; а када је стомак зауздан благоразумним уздржањем, онда улази у душу сабор ових добродетељи. „Ако“, каже Василије Велики, „обуздаш стомак, ући ћеш у рај; ако га не обуздаш, постаћеш плен смрти – вечно.“
Ако неко из разлога напорног путовања или каквог тешког посла дозволи телу извесну попустљивост и да му нешто боље, поврх уобичајене мере, било у јелу, пићу или сну, – то је безазлено и не заслужује осуду, јер је он тако поступио с разлогом и у доброј намери.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *