НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ТРЕЋИ ДЕО
 
2. Сећање на смрт и на Страшни суд
 
Оци говоре да је за наш духовни пут веома корисно и потребно свагдашње сећање на смрт и Страшни суд; а Филотеј Синаит је овоме додао чак и правило и редослед. „Од јутра“, каже, „до времена предвиђеног за храну пребивај у сећању на Бога, тј. у молитви и у чувању срца; а затим, приневши хвалу Богу, утони умом својим у размишљање о смрти и о Суду.“
Ко себе преда овим мислима тај најпре треба да има на уму ове речи Господње: Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12; 20); за сваку празну ријеч даћете одговор у дан суда (Мт. 12, 36); а што излази из срца оно погани човјека (Мт. 15, 18); или речи Светог Апостола: А свему се крај приближи (1. Пт. 4, 7); дан Господњи доћи ће као лопов у ноћи (1. Сол. 5, 2); јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом (2. Кор. 5, 10); јер је жива ријеч Божија и дјелотворна, и суди намјере и помисли срца (Јев. 4, 12).
Отац монаштва, Свети Антоније Велики, каже: „У себи треба да мислимо да нећемо доживети ни крај данашњег дана.“
Свети Јован Лесгоичник пише: „Сећај се посљедњих тренутака својих, и нећеш никада сагрјешити (Сир. 7, 39), и сећање на смрт нека увек буде с тобом“.
Св. Исак Сирин је рекао: „Увек носи, човече, у срцу своме сећање на твој одлазак.“ И сви Свети су и сами ово сећање увек имали, а њима су подражавали ови који су тежили спасењу. И не само светачки, већ и поједностављен облик мудрости казује да је сећање на смрт неопходно у постизању духовног савршенства.
А шта да чинимо ми страсни и немоћни? Како да се научимо да, макар и мало засадимо и укоренимо у нашим срцима сећање на смрт? „У свом савршенству и пуноћи сећање на смрт и Суд је дар и чудесна благодат Божија“, рекао је Свети Исак. А наша непостојаност, наша лакомисленост и тужна заборавност су велика препрека на путу нашег утврђења у сећању на последњи дан, тј. на смрт, Суд, ад и вечно блаженство. Ми их често дозивамо у памћење, понекад разговарамо мећу собом о смрти; али у дубини свога срца не можемо да укоренимо ову мисао… Без обзира на то, не будимо малодушни и не прекидајмо наш труд у томе; јер уз помоћ Божију, кроз постојани напор и упорни труд, постићи ћемо жељени успех.
Ко жели да успе у томе, треба овако да поступа: нека добро упамти оно што је речено малочас, нека схвати колико је неопходно и корисно сећање на смрт; нека се увери да – као што је хлеб потребнији од сваког јела, тако је и памћење смрти важније од свих добродетељи. „Као што је немогуће да гладан не мисли на хлеб, тако је и ономе који тежи спасењу немогуће да не мисли на смрт,“ рекли су Оци. Затим, нека сабере овој ум и усредсреди га на речи које су свети забележили у својим Делима – о различитим и страшним облицима смрти, као, на пример, Григорије Двојеслов и многи друга.
Мислим, каже преподобни Нил, да нам је корисно да се сећамо и оних различитих начина смрти које су се догађале у наше или нама блиоко време, о којима смо слушали или чији смо били очевици. Знамо много људи, не само међу мирјанима, већ и међу монасима, који су живели безбрижно, предавали се чарима овог живота, гајили наду на дуг живот, будући по годинама далеко од старости, а наједном их је покосила изненадна смрт. Многе од њих је смртни час достигао таквом брзином да нису имали времена ни за последњи опроштај. Једне је смрт затекла док су стајали или седели, други су испустили последњи издисај док су јели и пили; неки су скончали идући путем; неки су уснили вечним сном на постељи на коју су се спустили с мишљу да краткотрајним сном одморе тело. Неки су, као што знамо, у последњи час себе подвргавали телесним напорима, толико страшним и мучним, да је тешко и замислити их. Сећајући се свега тога, размислимо: где су наши пријатељи и знанци? Шта је остало сада од оних који су овде уживали у почастима, слави, властољубљу, хранећи се богатством и обиљем вештаствених добара? Зар се није све то претворило у пепео, дим и прах?!
Сетимо се Песмотворца (Светог Јована Дамаскина), који је о томе говорио: „Има ли животне сладости да није помешана с болом? Или која је слава на земљи непролазна? Зар није немоћна као сен и варљива као сан: у једном трену смрт све то односи. И ова сујета овога живота неће нам користити после смрти: богатство овога света не сели се тамо, нити с нама одлази слава овога века, већ смрт када наиђе све то руши.“
Зато схвативши таштину овога века, зашто да се узалуд узбуђујемо, везујући се за пролазно? Пут којим идемо је кратак. Наш живот је дим, магла, прах и пепео: настаје и ускоро нестаје; чак га не треба звати ни путем – и од пута је гори, по речима Златоустог.
„Путник,“ закључује Свети Јован Златоусти, „одлази тамо где жели, а где не жели, он не иде; и када се нађе у гостионици зна када је дошао у њу и када треба да оде: стигао је увече, ујутро ће отићи; али ако пожели може да остане и дуже, или да оде раније. А ми, хтели или не морамо неизоставно да одемо из овога света; и време нашег одласка не знамо; и не зависи од наше воље колико ћемо времена остати овде макар ми то и желели, а онда наједном наилази на нас уистину страшно тајанство смрти. Душа се с муком растаје од тела, кидајући – по вољи Божијој – и пресецајући везе и нити, утврђене њиховим природним спојем. И шта да учинимо тада, ако се нисмо припремили за њега и ако нас затекне неспремне? Онда ћемо у том страшном тренутку схватити како је велики напор душе која се раздваја с телом! И како је снажан њен плач тада! Ко ће јој онда помоћи! Управљаће она поглед ка Ангелима и молиће их, али безуспешно; шириће руке своје ка људима, али неће наићи на помоћ ни од кога, осим Бога и добрих дела…“
Зато, схвативши краткотрајност нашег живота, постарајмо се за смртни час, не предајући се бескорисним бригама овога света: Узалуд се кида сваки човек – каже Свето Писмо. Чак и када бисмо сав свет задобили за себе, када се нађемо у гробу, ништа нећемо имати од овога света: ни лепоте, ни славе, ни власти, ни угледа, нити било каквог овдашњег блага. Ево, гледамо у гробу, – и шта видимо? Видимо „нашу створену лепоту безобличну, неславну, лишену доброте.“ Видевши голе кости, препознајемо ли по њима: ко је цар, ко је сиромах, ко је славан, ко неславан? Где је лепота и величина овога света? Зар се није све претворило у смрад и одвратност?! И, ето све опчињујуће и многожељено, постало је непотребно и ништавно. Као што опада увели цвет, као што се губи сенка, тако нестаје све људско. Запањени таквим преображајем, изговоримо у својој души: „Каква опсена! Каква је то тајна која се збива са нама? Како смо изложени трулежи? Како смо везани за смрт! Уистину, по Божијој заповести, као што је писано.
Адам је због преступа заповести допао болести – сваке беде; и због кушања рајског плода, када је змија избљувала пакао из себе, наступила је свенаследна, поражавајућа смрт. Али Владика, предвидевши смрт и постављајући границе дубином своје неисказане мудрости, дошао је, желећи да нас научи добром живљењу и свргнуо змију и, поклонивши нам васкрсење, Своје слуге пресељава у живот вечни.
Зато примимо својим умом други долазак Господњи, и наше васкрсење, и Страшни суд, сећајући се шта је све о томе Господ говорио у Своме Еванђељу, како је написао Богогласни Матеј: И одмах ће сс по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак сина човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса; (Мт. 24; 29-31).
А љубљени ученик Господњи – Богогласни Јова“ – преноси следеће Његове речи: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 28-29).
И опет Еванђелист Матеј пише: А када дође Син човјечији у слави својој и сви Свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их измећу себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања свијета. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни (Мт. 25; 31-46).
Зар може, браћо, бити нешто страшније и горе од тог ужасног призора када угледамо ове непокајане грешнике који ће, због овог непокајања, праведним Божијим одређењем, доспети на вечно мучење и у неизрецивом дрхтају завапити неуслишено и заридати горко? Како да се не растужимо и не заплачемо кад представимо себи те страшне и љуте муке о којима говори Писмо: „Огањ неугасиви, тама најкрајња, где црв њихов не умире, онде ће бити плач и шкргут зуба“, и остала страдања достићи ће људе који су сагрешили, и својим делима прогневили Свеблагог Бога, а од њих сам први ја бедни?
Какав ће нас страх, браћо, обузети, када се поставе престоли, отворе књиге, Бог у слави приступи Суду и Ангели у страху стану пред њим? И шта да чинимо тада ми, који имамо удела у многим гресима, када чујемо да Господ призива у царство небеско благословене Оца Својега а грешнике, одвојивши од изабраних, шаље у патње? Какав ћемо дати одговор? Шта ћемо рећи када изађу пред нас сва шаша дела и све наше скривене речи, помисли, када се све учињено у тајности, дању и ноћу, сакрије пред свима? Какав ће нас стид тада покрити? Биће потпуно немогуће одрећи се рђавих дела: истина ће се доказати и страх превелики и срам поразиће душе грешника. А то се неће догодити са праведницима: они ће у радости и весељу ући у дворе небеске и примити награду за своја добра дела. И ко може, браћо, показати тај силни страх од Другог доласка Господњег и Страшног суда, неумитног, непоткупљивог, нелицемерног? „Ако би“, каже неко од Отаца, „тада било могуће умрети, – сав свет би умро од страха.“
Зато, уплашени и ужаснути, улијмо све ово у свој ум. Ако наше срце и не буде желело ово, приморавајмо га да мисли о томе, и своју душу опомињимо: „Јао теби, помрачена душо, приближило се време твога одвајања од тела! Докле ћеш пристајати на зла дела? Докле ћеш пребивати у лености? Зашто не размишљаш о страшном смртном часу? Зашто се не бојиш Страшног суда Спасова? Какав ћеш одговор дати и на који ћеш начин тада оправдати себе? Сва твоја дела су присутна, изобличавају те и сведоче против тебе! .. А ти, душо, док још имаш времена, одступи од срамних дела, прихвати се доброг живота: прићи Господу, предухитри га, и с вером завали: сагреших, Господе, сагреших ти страшно! Али знам твоје милосно човекољубље. Тога ради клечим пред Тобом и молим се Твојој благости, да дође на мене милост Твоја Владико! Да се моја душа не смути и не раслаби при овоме исходу из овог мог грешног и упрљаног тела, да је лукави враг не баци у таму због невидљивих и видљивих грехова које сам починио у животу овоме. Милостив ми буди Владико, и нека моја душа не угледа мрачна лица лукавих демона, него нека је прихвате Твоји светли и пресветли Ангели. Имајући власт да отпушташ грехе, опрости ми, да отпочинем и нека се мој грех избрише пред Тобом, јер сагреших ради немоћи природе своје, речју, делом и помишљу, у знању и незнању! Када се појавим пред Тобом, нека се моје тело покаже чисто и нека никакав порок не осенчи образ моје душе, и нека мене грешника ме зграби рука кнеза таме овога света, гурајући ме у дубину ада, већ стани пред мене и буди ми Спас и Заступник! Помилуј, Господе, душу моју, оскрнављену страстима овога живота и прими је очишћену кроз покајање и исповест, и Твојом силом узведи ме на Твој божански Суд. И када будеш дошао, Боже, на земљу са славом и станеш, Милостиви, на престо Твој, да судиш праведни Твој Суд, ми ћемо сви откривени, као осуђеници, предстати Твом неумитном Суду, и када станеш да испитујеш наша сагрешења, тада, Преблаги, немој открити моје тајне и немој ме посрамити пред Ангелима и људима, већ ме поштеди, Боже, и помилуј ме. Јер, када помислим на Твој Страшни суд, Преблаги, дрхтим и бојим се Судњега дана, разобличен од своје савести. Смрвљен тугом сећам се својих злодела и падам у недоумицу, какав одговор
Да дам Теби, Бесмртном Цару, јер Те горко прогневих: с каквим ћу се правом дрзнути да погледам на Тебе, Страшног Судију, ја скверни и блудни?! Али, Господе, Сведобри Оче, Сине Јединородни и Душе Свети, помилуј ме, и избави ме тада од вечног огња, и удостој ме да станем са Твоје десне стране, Судијо Најправеднији!“
 
Напомена: Ову молитву је саставио преподобни Нил из молитве великомученика Јевстратија и преподобне Мати Макрине. Онима који желе да се науче сећању на смрт и на страшни суд, биће од велике користи да читају ову молитву свакодневно, пред одлазак на спавање.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *