НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ
 
Велики Отац Руске Цркве, по свом подвижништву и делима, учитељ скитске простоте и унутарњег духовног живота, преподобни Нил, по презимену Мајков, родио се 1433. године. О пореклу и родном месту преподобног Нила ништа се не зна. Али, без сумње, био је Рус и, судећи по тесним везама с познатим личностима, и по његовом високом образовању, може се закључити да је и сам припадао бојарском роду. Истина је да преподобни Нил назива себе незналицом и сељаком, али незналицом је себе могао назвати због дубоког смирења, а сељаком – зато што се родио и живео на имању својих предака, међу сеоским породицама.
Монашки постриг преподобни Нил је примио у обитељи преподобног Кирила Бјелоозерског – где су му од (Велике користи били савети мудрог и строгог Старца Паисија Јарославова, који је касније постао игуман Сергијеве Свето-Тројичне Лавре и био позиван за митрополита али се због свог смирења одрекао те велике почасти.
Поживенши у Кириловом Бјелоозерском манастиру извесно време, Нил је заједно са својим учеником и саподвижником – монахом Инокентијем, из бојарскот рода Охљебињиних, путовао по светим местима Истока, да би из искуства тамошњих подвижника сагледао духовни живот: био је, према сопственим речима: „На Гори Атонској, Цариграду и другим местима.“
Живећи неколико година на Светој Гори и путујући по Ковнстантинопољским манастирима, преподобни Нил је у то изузетно време хранио дух свој делима великих Отаца пустињака, који су путем унутарњег очишћења и непрестане умносрдачне молитве достигли светоносно озарење Духа Светог.
Преподобни Нил није само учио умом и срцем, него је користио животно, душекорисно искуство Богомудрих Отаца Антонија Великог, Василија Великог, Јефрема Сирина, Исака Сирина, Макарија Великог, Варсануфија, Јована Лествичника, Аве Доротеја, Максима Исповедника, Исихија, Симеона Новог Богослова, Петра Дамаскина, Григорија, Нила и Филотеја, Синајских. Зато је и његова књига, названа „Предање о скитском животу“ и препуна изрека ових великих Отаца.
Вративши се у Бјелоозерски манастир, преподобни Нил није желео да живи у њему; саградио је себи келију недалеко од манастира у којој је провео извесно време у самоћи. Затим је отишао на реку Сорку, удаљену 15 врста од овог манастира, поставио ту крст, саградио капелицу и самотну келију, а поред ње ископао бунар; када се сакупило још неколико браће ради заједничког живљења, саградио је ту и цркву. Своју обитељ је утемељио на посебним отшелничким правилима, угледајући се на скитове Свете Горе Атонске, по чему је она и названа скитом, а преподобни Нил се сматра оснивачем скитског живота у Русији у правом значењу те речи.
Свети Оци подвижници поделили су монашки живот на три облика: први – општежиће – када многи монаси живе и подвизавају се заједно; други – отшелништво – када се један монах подвизава у самоћи; и трећи – испосништво – када монах живи и подвизава се са двојицом или тројицом браће а храна одећа и рад су заједнички. Овај последњи облик монашког живљења као средину између ова прва два, преподобни Нил је хтео да оствари у свом манастиру и назвао га је „царским путем“.
Скит преподобног Нила подсећао је и на наше слабо настањене манастире у којима су често пребивала свега двојица или тројица монаха, понекад петорица или десеторица; а пред крај живота преподобног Нила број испосника је порастао на дванаест; подсећао је и на настањене манастире, јер су код испосника заједнички били и рад и одећа и храна. Али Нилов скит се разликовао од свих осталих наших обитељи по свом унуграшњем својству – по умном делању – које је требало да буде главни циљ читавог труда и настојања свих монаха.
У свом новом манастиру преподобни је продужио да изучава Свето Писмо и дела Светих Отаца, управљајући по њима овој живот и живот својих ученика.
Суштину свог унутарњег живота делимично је открио сам преподобни у писму једном свом саподвижнику, испуњавајући његову истрајну молбу: „Пишем ти“, каже он, „откривајући себе: љубав твоја по Богу наводи ме на то и чини ме безумним, о себи да пишем. Ми не треба да се поводимо за случајем, већ по Светом Писму и по предањима Светих Отаца. Зар није моје удаљавање из манастира Кирилова било ради душевне користи? Да, било је. Увидео сам да тамо живе, не по закону Божијем и по предању отачком, већ по својој вољи и људском расуђивању. Много је још и оних који, поступајући тако неправилно, замишљају да воде добродетељни живот… Ти знаш, док смо живели нас двојица заједно у манастиру, како сам се ја удаљавао од световних веза и старао се да живим по Светом Писму, мада – због своје лености, и нисам успевао. По завршетку својих путовања вратио сам се у манастир, и ван манастира, у његовој близини, саградио себи келију и у њој живео колико сам могао. Сада сам се преселио даље од манастира; вођен Божијом благодаћу нашао сам место, по мом мишљењу тешко доступно људима мирјанима, као што си и сам видео. Живећи сам, бавим се испитивањем духовних ствари: пре свега проучавам заповести Господње и њихово тумачење – дела Апостола, затим житија и дела Светих Отаца. О свему томе размишљам и што, по сопственој процени нађем богоугодно и душекорисно, преписујем за себе. У томе је мој живот и дисање. О својој немоћи и лености положио сам наду на Бога и Пречисту Богородицу. Ако се догоди да нешто започнем и то не налазим у Писму – одлажем на страну за извесно време, док не нађем. По својој вољи и сопственом мишљењу не смем да предузимам било шта. – Ако живиш отшелнички или у општежићу: обраћај се Светом Писму и следи стопе Отаца или се повинуј ономе ко је познат као духован човек у речи, животу и расуђивању… Свето Писмо је строго само за онога ко неће да се смири страхом Божијим и одвоји се од земаљских помисли, већ жели да живи по својој вољи. Поједини неће смирено да проучавају Свето Писмо, чак неће ни да слушају о томе како треба живети, као да Писмо није писано за нас и да га не треба следити у наше доба. Али истинским подвижницима и у стародревна времена и у садашња и у све векове – речи Господње ће увек бити речи светле, као сјајно сребро: заповести Господње пут дражи од злата, а каменити пут слађи од меда и саћа.“
Нови животни пут који је преподобни Нил изабрао, изазвао је дивљење код његових савременика. Заиста, имали су чему да се диве, посебно они који су слаби.
Место које је изабрао за свој скит, по сведочењу очевидаца, било је дивље, мрачно, пусто, а сва околина скита неприступачна и мочварна. Сама речица Сорка, по којој је Божији угодник добио име, једва да тече и више личи на бару него на текућу реку. На таквом се месту подвизавао руски отшелник! Још увек је недирнуто језерце које је ископао преподобни Нил – извор његових напора, са веома питком водом, која се користи за исцељење, као и одећа светог подвижника и коса која је оштра као игле.
Сву манастирску обитељ преподобнога сачињавали су: јеромонах, ђакон и дванаест Стараца; међу њима су били Дионисије,[1] од Звењинградских кнежева, и Нил Полев, потомак Смоленских кнежева, који су дошли из манастира Јосифа Волоколмског; јер је тада преподобни Нил сијао као светло у пустињи Бјелоозерској.
Да би саградили храм и гробницу, Свети Старац и његови монаси су сами направили високи брег на мочварном земљишту, а за потребе братије преподобни Нил је саградио на реци Сорки малу воденицу. Свака келија налазила се на узвишењу и свака је од храма и од друге келије била на одређеној удаљености. У свој храм монаси су се, по угледу на оне са Истока, сакупљали само суботом, недељом и о празницима; осталих дана свако се молио и радио у својој келији. Свеноћна молитва је дословно трајала читаву ноћ. После сваке катизме читали су по три, четири светоотачка списа. За време Литургије певали су само Трисвјату песму, Алилуја, Херувимску песму и Достојно јест; све остало изговарали су лагано и разговетно. Суботом су на братској гробници давали заједнички парастос за покој умрлима. Такво је било уређење скита и црквени устав преподобног Нила Сорског! Што се тиче спољашњег владања и изгледа преподобни Нил налаже потпуну монашку скромност и једноставност у свему и каже да је у животу неопходно да се човек искључиво ослања на труд руку својих, понављајући речи Апостола: Јер онај који неће да ради, не треба ни да једе.
„Монашко је милосрђе – помоћи брату своме у невољи, утешити га у жалости духовним поукама; душевна милостиња је кудикамо важнија од телесне, као што је и душа вреднија од тела. Ако нам дође странац, утешићемо га колико умемо и ако му је потребно хлеба – даћемо му и испратити га“ – говорио је преподобни Нил.
Нов, у Русији до тада непознат скитски живот, често изражавана душевна туга због искварености црквених књига и старање да их по могућности исправи изазвали су незадовољство према преподобноме; али он је стрпљиво следио овој пут и био цењен од честитих архијереја, чак и од великих кнезова.
Преподобни Нил присуствовао је 1491. године Сабору о јеврејским јеретицима. Сам ревнитељ Православља, архиепископ новгородски Генадије, 1492. године, желео је да лично види и чује мишљење преподобнот Нила, због недоумица у вези с њима. Чак је и Велики Кнез помагао Нила Мајкова и његовог учитеља Паисија Јарославова у великој мери. Но завршетку Сабора, 1503. о свештеницима и ђаконима удовцима, Старац Нил, пошто је имао приступ Самодршцу, због свог исправног живљења и великих доброчинстава, и пошто га је самодржац поштовао, предложио је да у околини манастира не буде имања, већ да монаси живе од сопственог рада. С њим су се сагласили сви бјелоозерски подвижници.
У свом предсмртном завештању преподобни Нил, заповедивши ученицима да баце тело његово у пустињу – као храну зверима, или да га с презрењем закопају у јаму, написао је: „Оно је тешко сагрешило пред Богом и недостајно је погреба“; а затим је додао: „Трудио сам се, колико сам могао, да се не користим никаквим почастима па земљи, у овом животу, па нека тако буде и после смрти.“[2]
Преподобни Нил се упокојио 7. маја 1508. године. Свете мошти преподобног почивају под спрудом у његовој ггустињи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дионисије, када је живео у Јосифовом манастиру, радио је у пекари, и то за двоје; при томе је певао 77 псалама и чинио есвакога дана по 3.000 метанија.
  2. И после смрти Свети Старац је остао доследан себи. – Тако, када је 1569. године цар Иван Грозни, у скиту преподобног Нила, из поштовања хтео да сагради камени храм уместо дрвеног, јавио му се Свети Нил и строго му наредио да то не чини.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *