ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРВИ ДЕО
 
ЗАРОБЉЕЊЕ (поробљеност)
 
Заробљење је или нехотични занос нашег срца наилазећом помисли, или њено постојано настањење у нама – сједињење с њом, чиме се озлеђује наше стремљење ка добру. У првом случају, када помисли почињу да обузимају твој ум и он се насилно, против твоје воље, усхићује лукавим мислима – ти ускоро, с Божијом помоћи, можеш да га обуздаш и повратиш себи и своме делу. Други случај је где ум, као да су га бура и таласи зграбили, насилно га отргнувши од његове одвојености од злих мисли, више не може да се врати у своје мирно станиште. То се најчешће догађа због расејаности и због непотребних, бескорисних разговора. Одговорност у овим случајевима је различита, зависи од тога када помисао продире у душу и како делује на њу: да ли у време молитве – у келији или у храму – или ван молитвеног времена – да ли је то обична неважна, безгрешна помисао или директно – зла… Ако се ум налази у ропству лукавих помисли за време молитве, – то је веома опасно и заслужује осуду, јер је ум дужан да за време молитве буде сав окренут Богу, са потпуном пажњом, одстрањујући сваку другу мисао. Ако мисли улазе у душу и задржавају се у њој ван молитвеног времена и осталог времена одређеног за неопходне животне потребе – такво стање је безгрешно, јер су и Свети неопходне телесне потребе обављали благословено и чедно. При свакој помисли ове врсте, кажу Оци, ум наш, уколико чува себе у благочестивом устројству, бива с Богом нераздвојан; а лукавих мисли треба се клонити.

Comments are closed.