НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРОПОВЕД ЈЕРОСХИМОНАХА НИЛА НА ДАН СПОМЕНА ПРЕПОДОБНОГ НИЛА, СОРСКОГ ЧУДОТВОРЦА, 7. МАЈА
 
Славећи радосно и свесвето сећање на нашег преподобног Оца Нила, пажљиво погледајмо каквим се животом и каквим добродетељима он успео на висину светости и преподобности.
Али, пре свега, да објаснимо наслов или звање – преподобни.
Тај назив води порекло од речи подобан. На пример, ако неки сликар сачини слику или портре живог човека, онда тај портре може бити подобан томе човеку. А ако други, искуснији у тој уметности наслика још бољи и сличнији портре онда овај други у поређењу са првим бива преподобан; мада је и први подобан, овај други бива подобнији.
Када је стварао човека, Бог је рекао: Да начинимо човјека по својему обличју (Пост. 1, 26). Зато сваки човек, по својој разумној души, има образ и лик свога Творца Бога. Али тај Божији лик се не види у свима. Јер свако ко је себе оскрнавио многим гресима, ваљајући се у греховном блату као свиња, помрачио је и обезличио лик Божији и уподобио се неразумним животињама. Колико је тек такав далеко од лика Божијег! А они који се чувају од греховне нечистоте и добрим делима уподобљавају своме Господу Богу, у њима је душевни образ диван и светао и сличан свом Творцу. И ако се ко усрдније труди да угоди Богу, онда у њему јаче сија образ и лик Божији.
Ко од благочестивих мирјана настоји да угоди своме Владици, живећи у страху Божијем и ходећи по свим стазама Господњим без порока, у души његовој лик Божији подобан је Богу. А ко, одрекавши се од света и примивши монашки чин, негује велике подвиге бесупружничког живота и чување беспорочне чистоте и посведневно подвизавање у умртвљавању себе, у души таквог, који угађа Богу више од мирјанина, лик Божији је подобнији Богу. И зато, угодивши Богу у монаштву, назива се преподобним. Многи богоугодници се лако уподобљавају Христу смирењем, кротошћу, милосрђем, незлобивошћу, нелицемерном љубављу и другим добродетељима које настају без већег напора. И управо они који живе у свету могу и треба да се уподобљавају Њему овим доброчинствима. Није потребан труд да би човек био дружељубив, милостив, кротак, незлобив, смирен. Какав је то труд никога не увредити, не убити, не украсти, не желети туђе, не лагати, не осуђивати, не прекоревати и творити остале добродетељи без посебног напора, којима они који честито живе остварују своју христоликост? Али, мали је број оних који се уподобљавају Христу и Његовом страдању, мукотрпном ношењу крста и распећу. Пред очима нашим је сада виновник нашега славља, Нил преподобни. Јер он, да би верније осликао у себи Христа Распетога и учинио се преподобним Њему, узео је на себе крст монаштва, и, стрпљиво га носећи, свакодневно се распињао на њему и умирао, говорећи Христу: „Убијају нас за Тебе сваки дан“ (Пс. 44, 22). О истински победниче Христов, Ниле преподобни! Ти не само да си подобан Христу Господу своме у твом духовном распињању, већ си уистипу преподобан Њему, подобнији од осталих.
Слушатељи! Смрт је двојака: природна и духовна, која је смрт греху. Природна је за све, а духовна само за добровољне. Јер Господ каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме свој крст“; значи, Он не приморава никога, само ко сам то добровољно жели. Погледајмо, дакле: за неког је смрт само једна – природна а за преподобног Христовог угодника две: прво духовна, а затим природна. Не може бити часна пред Господом природна смрт, уколико јој не претходи духовна. И нико неће задобити вечни живот ако пре природне не умре духовном смрћу. И нико неће ући у живот вечни ако умртвљавањем не избаци из себе греховне жеље. О, како је блажен ко се научио да пре смрти постане мртав за грех и пре полагања у гроб сахрани своје страсти у свом умртвљеном телу!
Ето таквом је смрћу, пре смрти, посведневно умирао преподобни Нил, Отац наш. И када су свет и ђаво покушавали да га сведу са крста својим ласкањима, увек су га затицали мртвим и непокретним. Јер као што се неко гнуша мртвог тела које изједају црви, тако је и преподобни Нил презирао овај свет, као мртав, без наде на вечни живот, непрестано изједан црвима свакодневних брига метежи и невоља. И тако су од њега одлазили свет и ђаво, без успеха и са стидом.
Умирао је преподобни Нил и телом својим, распињући све плотске жеље различитим усмрћивањима: „А који су Христови, распеше тело (по речима Апостола) – са страстима и жељама.“ (Гал. 5, 24). Како је само јак ђаво одомаћен у нама и мало од кога побеђен! Најчешће многи бивају побеђени њиме. А што је најжалосније од свега, понекад успева да обори и свете. Толико је силан непријатељ – тело наше! Снажан и упоран демон, јер непрекидно нападајући, труди се да победи и тиме наноси многе ране подвижнику. То је најбоље рекао један Свети Старац: „Ако неко може да поднесе тугу плоти, тај нека остави све и бежи од овога света, као Израиљ од Фараоновог ропства.“ Назив вредан размишљања: туга плоти. Где господари тело, а дух му робује, ту није велика туга плоти у овом животу, али ће бити у будућем – у паклу огњеном. А где се дух груди да влада телом, ту је непрестана туга, мука и борба против плоти, која ратује са духом, некад природним, а некад од искушивача насртљивим стрелама греха. И онај који може да носи тугу плоти, уистину је прави монах; јер ово бреме сувише је тешко за наш дух, као труло тело за живог човека.
У историји се помиње неки мучитељ, цар Тиренски, који је мучио заробљенике оваквим нечовечним мучењем: тела мртвих је чврсто везивао за живе, наслањајући лице на лице, руке на руке, ноге на ноге; тако је живи носио мртвога док га овај не би уморио смрадом свога гњилог леша. О, какво ужасно мучење!
Сличан је спој тела и духа. Грехољубиво тело, увек желећи порочне сласти је као смрдљиви леш. „Усмрдјеше се“, каже Свети Давид, „и загнојише се ране моје од безумља мојега“ (Пс. 38, 5). А дух који се мучи да угоди Богу је као живи човек који гледа у вечност. Ох, како је тешко живом човеку да носи привезано за себе мртво тело! О, како је велико бреме духу да носи, тј. да трпи телесне греховне прохтеве и похоте! То спомиње Апостол, говорећи: ,Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 24)? Жељу имам да се ослободим.“
Зато је истински монах и храбар подвижник онај који може беспрекорно да носи тугу тела.
Ко хоће да се увери у монаштво преподобног Нила, нека не истражује његове видљиве подвиге. Такво истраживање ће бити узалудно: јер смиреноумни Отац наш на ове могуће начине се старао да сакрије подвиге своје од људи, живећи усамљено у келији у непроходној пустињи, предајући се умом и срцем Богу; све је тајно чинио, само Богу видљиво: тешке подвиге и различито умртвљавање тела; јер се наш Богоносни Отац научио од великих светилника света, прослављених у монаштву, да ништа не чини јавно пред људима; пошто древни монаси који живљаху у етипатским пустињама и скитовима нису сматрали да је достојно монаха ако неко зна за добро дело које је учинио; већ су мислили да је својство монаха творење добродетељи о којима, осим Бога, нико од људи не зна. Какво божанско расуђивање божанствених „мужева! Какво високо смирење анђела у телу! Зар може онда неко да испита труд монаха погруженог у дубину смирења? Уистину, „нестадоше испитивања и проверавања монашких трудова од стране знатижељних мирјана“, јер је „срце“ смиреноумног монаха дубоко“. Ту страну истинског монаштва неговао је у себи преподобни Нил у све дане, све до овог часног представљења Богу. А од свега је најчудесније то да не само у животу, него и после смрти, није желео никаквих људских похвала, као што је познато из завештања које је написао својим ученицима. Какво чудо, браћо! Какво неизмерно и високо смирење Великог Оца!
Тако, када погледате на ове, схватићете да је он био савршен монах, који је добро знао да угаси све огњене стреле лукавог и разори све мреже демонске. Јер, ко зналачки сече лукаве мреже ђаволске, зар није смиреноуман? Овај велики Отац наш слободно је могао да каже о себи Апостолске речи: „Тако се борим, не као онај који бије вјетар, нето изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1. Кор. 9, 26-27); и оне речи: „Господе, погледај смирење моје и труд мој.“ Јер, шта је друго и био сав његов живот у овој долини плача, ако не свакодневно мучеништво? А свака кап његовог зноја Господу беше мила, као и кап мученичке крви, проливене за Христа. Јер, подједнако вреди зној трудољубивог подвижника који посведневно умртвљује своје тело ради Христове љубави, као и крв мученика који умире у једном тренутку. Зато што примају исту благодат и чудотворну моћ. Ако свети мученици који пролише своју крв ради Христа пружају исцељење, – исто тако и преподобни могу да исцељују. Јер, угађајући Христу, они су пролили много зноја. Није необично што су Павлове руке чудотвориле и давале исцељење; јер будући везане и пребијане, много су оне пострадале за Христа. Необично је што су повези за главу и убруси његови, који нису страдали, имали исту ту чудотворну моћ, као и саме Павлове руке, како пише о томе у Делима Апостолским. Исту чудесну силу имао је Павлов зној, изливен из мукотрпног рада, као и крв његова, у страдањима проливена. Зато ни капи зноја преподобних немају мању вредност од капи мученичке крви.
Преподобни Оче наш Ниле, мучениче Христов, ни твој проливени зној није мали пред Богом. Верујемо да си ти исто толико угодио Богу својим подвизима, колико и свети мученици својим страдањима. Ево, слушаоци, сазнали смо какву је преподобност остварио свети Отац наш Нил у време свог монаштва, када се на духовном своме крсту распињао свету и свим жељама, он се сараспео Христу и победио све демонске намере, поставши мртав и недоступан греху, а жив Богу, говорећи с Апостолом: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).
И ти, преподобни и богоносни Оче наш Ниле, који сада предстојнш Престолу Христовом у цркви прослављеник, не заборави нас који са љубављу славимо свето сећање на тебе, и одозго надгледај на нас, сиротане. Оче наш добри! Милостиво погледај на чеда твоја. Пастиру наш благи! Не презри ово твоје стадо. Иако си својом светошћу одвојен од грешника, немој се од нас грешних одвајати твојим милосрћем, невидљиво присуствуј, помажући нас убоге, и увек у свему чинећи милостивим нама^Владику и Бога нашега твојим молиггвама Њему за нас. Погледај обитељ у којој живимо, освећену твојим свјатејшим псдаизима и знојем, и место на којем си ти много страдао. И буди нама, и сшша који те са љубављу поштују, помоћник, заступник, покровитељ, заштит1гик, промислитељ и управитељ нашег живота. Заступниче и радости наша! Не престај да се молиш Гссподу за нас и од нашег Благоверног Цара измоли нам мир, спокојство, благодат, победу над непријатељима и благостање у садатиња ид^бу
дућа времена. Амин!

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *