НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ДРУГИ ДЕО
 
СЕДМА ПОМИСАО – СУЈЕТА
 
Много и будно треба мотрити над духом сујете; јер се он веома скривено, са истанчаном препреденошћу, убацује у наше намере и труд – преграђује монаху пут ка истинском циљу и настоји да искриви и изобличи наше дело, тако да оно буде не ради Бога, већ из сујете и човекоугађања. Зато треба да непрекидно строго проверавамо себе и своје намере – спољашње и унутрашње, питајући се: чинимо ли то ради Бога и ради душевне користи? На сваки начин треба да избегавамо људске похвале и, сећајући се речи Светог Давида: Господ расипа кости човекоугодницима (Пс. 52, 6) да одбацујемо сваку ласкаву помисао која нас наговара да било чиме угађамо људима. Тако нека свом душом утврђујемо своју мисао, да све што чинимо буде по Богу.
Ако неко, и поред све своје жеље да тако поступа, понекад бива побеђен сујетним помислима против своје воље, он нека онда исповеда своју помисао у молитви Господу, и нека је наводи на супротну страну, смирујући и унижавајући себе; и Срцевидац, пред којим је откривена душа наша и сваки њен трептај, опростиће и неће нам ово урачунати.
У борби са помислом сујете треба овако поступати: када осетимо побуду да се било чиме похвалимо, онда се сетимо својих суза, ако их имамо, и оног нашег страшног ишчекивања пред Богом у молитвеном обраћању. Ако немамо ни тога, ни чега другог, представимо себи одлазак наш из овог света, и бестидно славољубље ће тада нестати. Уколико се и даље буде гнездило у нама, заплашимо се, у крајњем случају, тога стида који прати похвалу; јер „ко се преузноси још овде, пре будућег века, неће умаћи понижењу“, каже Свети Јован Лествичник.
А када неко стане да нас хвали, и својом похвалом, у сарадњи са невидљивим врагом и нашим сопственим заслепљеним срцем, посеје у нама мисао да смо достојни части и унапређења, и способни да заузмемо високе положаје – тог тренутка се сетимо колика и каква све прегрешења починисмо, или макар само једно од њих, најгнусније, замислимо у уму своме и рецимо себи: просуди, – јесу ли достојни похвале и части који тако поступају?… Тада ћемо одједном сагледати како не заслужујемо никакву и ничију похвалу, и демонских савета ће нестати, и неће нас више збуњивати, рекао је Никита Ститат. Ако немаш великих и тешких грехова, онда помисли на то колико је широка, савршена и свеобухватна свака заповест Господња, и видећеш да је све твоје подвижништво – капља у поређењу с непрегледним морем.
Ако се овако увек будемо трудили, свакако ћемо се сачувати од сујете. А ако не будемо трезвени, већ станемо да често прибегавамо сујетним помислима, онда ће оне, укоренивши се, усадити у нас самоувереност и гордост – почетак и крај сваког зла.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *