NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
ŽIVOT PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG NILA SORSKOG
 
Veliki Otac Ruske Crkve, po svom podvižništvu i delima, učitelj skitske prostote i unutarnjeg duhovnog života, prepodobni Nil, po prezimenu Majkov, rodio se 1433. godine. O poreklu i rodnom mestu prepodobnog Nila ništa se ne zna. Ali, bez sumnje, bio je Rus i, sudeći po tesnim vezama s poznatim ličnostima, i po njegovom visokom obrazovanju, može se zaključiti da je i sam pripadao bojarskom rodu. Istina je da prepodobni Nil naziva sebe neznalicom i seljakom, ali neznalicom je sebe mogao nazvati zbog dubokog smirenja, a seljakom – zato što se rodio i živeo na imanju svojih predaka, među seoskim porodicama.
Monaški postrig prepodobni Nil je primio u obitelji prepodobnog Kirila Bjeloozerskog – gde su mu od (Velike koristi bili saveti mudrog i strogog Starca Paisija Jaroslavova, koji je kasnije postao iguman Sergijeve Sveto-Trojične Lavre i bio pozivan za mitropolita ali se zbog svog smirenja odrekao te velike počasti.
Poživenši u Kirilovom Bjeloozerskom manastiru izvesno vreme, Nil je zajedno sa svojim učenikom i sapodvižnikom – monahom Inokentijem, iz bojarskot roda Ohljebinjinih, putovao po svetim mestima Istoka, da bi iz iskustva tamošnjih podvižnika sagledao duhovni život: bio je, prema sopstvenim rečima: „Na Gori Atonskoj, Carigradu i drugim mestima.“
Živeći nekoliko godina na Svetoj Gori i putujući po Kovnstantinopoljskim manastirima, prepodobni Nil je u to izuzetno vreme hranio duh svoj delima velikih Otaca pustinjaka, koji su putem unutarnjeg očišćenja i neprestane umnosrdačne molitve dostigli svetonosno ozarenje Duha Svetog.
Prepodobni Nil nije samo učio umom i srcem, nego je koristio životno, dušekorisno iskustvo Bogomudrih Otaca Antonija Velikog, Vasilija Velikog, Jefrema Sirina, Isaka Sirina, Makarija Velikog, Varsanufija, Jovana Lestvičnika, Ave Doroteja, Maksima Ispovednika, Isihija, Simeona Novog Bogoslova, Petra Damaskina, Grigorija, Nila i Filoteja, Sinajskih. Zato je i njegova knjiga, nazvana „Predanje o skitskom životu“ i prepuna izreka ovih velikih Otaca.
Vrativši se u Bjeloozerski manastir, prepodobni Nil nije želeo da živi u njemu; sagradio je sebi keliju nedaleko od manastira u kojoj je proveo izvesno vreme u samoći. Zatim je otišao na reku Sorku, udaljenu 15 vrsta od ovog manastira, postavio tu krst, sagradio kapelicu i samotnu keliju, a pored nje iskopao bunar; kada se sakupilo još nekoliko braće radi zajedničkog življenja, sagradio je tu i crkvu. Svoju obitelj je utemeljio na posebnim otšelničkim pravilima, ugledajući se na skitove Svete Gore Atonske, po čemu je ona i nazvana skitom, a prepodobni Nil se smatra osnivačem skitskog života u Rusiji u pravom značenju te reči.
Sveti Oci podvižnici podelili su monaški život na tri oblika: prvi – opštežiće – kada mnogi monasi žive i podvizavaju se zajedno; drugi – otšelništvo – kada se jedan monah podvizava u samoći; i treći – isposništvo – kada monah živi i podvizava se sa dvojicom ili trojicom braće a hrana odeća i rad su zajednički. Ovaj poslednji oblik monaškog življenja kao sredinu između ova prva dva, prepodobni Nil je hteo da ostvari u svom manastiru i nazvao ga je „carskim putem“.
Skit prepodobnog Nila podsećao je i na naše slabo nastanjene manastire u kojima su često prebivala svega dvojica ili trojica monaha, ponekad petorica ili desetorica; a pred kraj života prepodobnog Nila broj isposnika je porastao na dvanaest; podsećao je i na nastanjene manastire, jer su kod isposnika zajednički bili i rad i odeća i hrana. Ali Nilov skit se razlikovao od svih ostalih naših obitelji po svom unugrašnjem svojstvu – po umnom delanju – koje je trebalo da bude glavni cilj čitavog truda i nastojanja svih monaha.
U svom novom manastiru prepodobni je produžio da izučava Sveto Pismo i dela Svetih Otaca, upravljajući po njima ovoj život i život svojih učenika.
Suštinu svog unutarnjeg života delimično je otkrio sam prepodobni u pismu jednom svom sapodvižniku, ispunjavajući njegovu istrajnu molbu: „Pišem ti“, kaže on, „otkrivajući sebe: ljubav tvoja po Bogu navodi me na to i čini me bezumnim, o sebi da pišem. Mi ne treba da se povodimo za slučajem, već po Svetom Pismu i po predanjima Svetih Otaca. Zar nije moje udaljavanje iz manastira Kirilova bilo radi duševne koristi? Da, bilo je. Uvideo sam da tamo žive, ne po zakonu Božijem i po predanju otačkom, već po svojoj volji i ljudskom rasuđivanju. Mnogo je još i onih koji, postupajući tako nepravilno, zamišljaju da vode dobrodeteljni život… Ti znaš, dok smo živeli nas dvojica zajedno u manastiru, kako sam se ja udaljavao od svetovnih veza i starao se da živim po Svetom Pismu, mada – zbog svoje lenosti, i nisam uspevao. Po završetku svojih putovanja vratio sam se u manastir, i van manastira, u njegovoj blizini, sagradio sebi keliju i u njoj živeo koliko sam mogao. Sada sam se preselio dalje od manastira; vođen Božijom blagodaću našao sam mesto, po mom mišljenju teško dostupno ljudima mirjanima, kao što si i sam video. Živeći sam, bavim se ispitivanjem duhovnih stvari: pre svega proučavam zapovesti Gospodnje i njihovo tumačenje – dela Apostola, zatim žitija i dela Svetih Otaca. O svemu tome razmišljam i što, po sopstvenoj proceni nađem bogougodno i dušekorisno, prepisujem za sebe. U tome je moj život i disanje. O svojoj nemoći i lenosti položio sam nadu na Boga i Prečistu Bogorodicu. Ako se dogodi da nešto započnem i to ne nalazim u Pismu – odlažem na stranu za izvesno vreme, dok ne nađem. Po svojoj volji i sopstvenom mišljenju ne smem da preduzimam bilo šta. – Ako živiš otšelnički ili u opštežiću: obraćaj se Svetom Pismu i sledi stope Otaca ili se povinuj onome ko je poznat kao duhovan čovek u reči, životu i rasuđivanju… Sveto Pismo je strogo samo za onoga ko neće da se smiri strahom Božijim i odvoji se od zemaljskih pomisli, već želi da živi po svojoj volji. Pojedini neće smireno da proučavaju Sveto Pismo, čak neće ni da slušaju o tome kako treba živeti, kao da Pismo nije pisano za nas i da ga ne treba slediti u naše doba. Ali istinskim podvižnicima i u starodrevna vremena i u sadašnja i u sve vekove – reči Gospodnje će uvek biti reči svetle, kao sjajno srebro: zapovesti Gospodnje put draži od zlata, a kameniti put slađi od meda i saća.“
Novi životni put koji je prepodobni Nil izabrao, izazvao je divljenje kod njegovih savremenika. Zaista, imali su čemu da se dive, posebno oni koji su slabi.
Mesto koje je izabrao za svoj skit, po svedočenju očevidaca, bilo je divlje, mračno, pusto, a sva okolina skita nepristupačna i močvarna. Sama rečica Sorka, po kojoj je Božiji ugodnik dobio ime, jedva da teče i više liči na baru nego na tekuću reku. Na takvom se mestu podvizavao ruski otšelnik! Još uvek je nedirnuto jezerce koje je iskopao prepodobni Nil – izvor njegovih napora, sa veoma pitkom vodom, koja se koristi za isceljenje, kao i odeća svetog podvižnika i kosa koja je oštra kao igle.
Svu manastirsku obitelj prepodobnoga sačinjavali su: jeromonah, đakon i dvanaest Staraca; među njima su bili Dionisije,[1] od Zvenjingradskih kneževa, i Nil Polev, potomak Smolenskih kneževa, koji su došli iz manastira Josifa Volokolmskog; jer je tada prepodobni Nil sijao kao svetlo u pustinji Bjeloozerskoj.
Da bi sagradili hram i grobnicu, Sveti Starac i njegovi monasi su sami napravili visoki breg na močvarnom zemljištu, a za potrebe bratije prepodobni Nil je sagradio na reci Sorki malu vodenicu. Svaka kelija nalazila se na uzvišenju i svaka je od hrama i od druge kelije bila na određenoj udaljenosti. U svoj hram monasi su se, po ugledu na one sa Istoka, sakupljali samo subotom, nedeljom i o praznicima; ostalih dana svako se molio i radio u svojoj keliji. Svenoćna molitva je doslovno trajala čitavu noć. Posle svake katizme čitali su po tri, četiri svetootačka spisa. Za vreme Liturgije pevali su samo Trisvjatu pesmu, Aliluja, Heruvimsku pesmu i Dostojno jest; sve ostalo izgovarali su lagano i razgovetno. Subotom su na bratskoj grobnici davali zajednički parastos za pokoj umrlima. Takvo je bilo uređenje skita i crkveni ustav prepodobnog Nila Sorskog! Što se tiče spoljašnjeg vladanja i izgleda prepodobni Nil nalaže potpunu monašku skromnost i jednostavnost u svemu i kaže da je u životu neophodno da se čovek isključivo oslanja na trud ruku svojih, ponavljajući reči Apostola: Jer onaj koji neće da radi, ne treba ni da jede.
„Monaško je milosrđe – pomoći bratu svome u nevolji, utešiti ga u žalosti duhovnim poukama; duševna milostinja je kudikamo važnija od telesne, kao što je i duša vrednija od tela. Ako nam dođe stranac, utešićemo ga koliko umemo i ako mu je potrebno hleba – daćemo mu i ispratiti ga“ – govorio je prepodobni Nil.
Nov, u Rusiji do tada nepoznat skitski život, često izražavana duševna tuga zbog iskvarenosti crkvenih knjiga i staranje da ih po mogućnosti ispravi izazvali su nezadovoljstvo prema prepodobnome; ali on je strpljivo sledio ovoj put i bio cenjen od čestitih arhijereja, čak i od velikih knezova.
Prepodobni Nil prisustvovao je 1491. godine Saboru o jevrejskim jereticima. Sam revnitelj Pravoslavlja, arhiepiskop novgorodski Genadije, 1492. godine, želeo je da lično vidi i čuje mišljenje prepodobnot Nila, zbog nedoumica u vezi s njima. Čak je i Veliki Knez pomagao Nila Majkova i njegovog učitelja Paisija Jaroslavova u velikoj meri. No završetku Sabora, 1503. o sveštenicima i đakonima udovcima, Starac Nil, pošto je imao pristup Samodršcu, zbog svog ispravnog življenja i velikih dobročinstava, i pošto ga je samodržac poštovao, predložio je da u okolini manastira ne bude imanja, već da monasi žive od sopstvenog rada. S njim su se saglasili svi bjeloozerski podvižnici.
U svom predsmrtnom zaveštanju prepodobni Nil, zapovedivši učenicima da bace telo njegovo u pustinju – kao hranu zverima, ili da ga s prezrenjem zakopaju u jamu, napisao je: „Ono je teško sagrešilo pred Bogom i nedostajno je pogreba“; a zatim je dodao: „Trudio sam se, koliko sam mogao, da se ne koristim nikakvim počastima pa zemlji, u ovom životu, pa neka tako bude i posle smrti.“[2]
Prepodobni Nil se upokojio 7. maja 1508. godine. Svete mošti prepodobnog počivaju pod sprudom u njegovoj ggustinji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dionisije, kada je živeo u Josifovom manastiru, radio je u pekari, i to za dvoje; pri tome je pevao 77 psalama i činio esvakoga dana po 3.000 metanija.
  2. I posle smrti Sveti Starac je ostao dosledan sebi. – Tako, kada je 1569. godine car Ivan Grozni, u skitu prepodobnog Nila, iz poštovanja hteo da sagradi kameni hram umesto drvenog, javio mu se Sveti Nil i strogo mu naredio da to ne čini.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *