NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
DRUGI DEO
 
ŠESTA POMISAO – UNILOST (čamotinja)
 
Ako ovlada nama unilost, onda duši predstoji veliki podvig. Opak je i žestok ovaj duh, duh unilosti, a kada se udruži sa duhom tuge koji ga potpomaže, biva još gari i teži. Borba sa tim duhom posebno je jaka kod onih koji žive u molitvenom tnhovanju.
Kada se podignu na dušu silni talasi unilosti, čovek gubi nadu i nikako da im ugleda kraj, a vrag mu, pritom, ubacuje pogubnu misao – kako je veliko njegovo sadašnje stradanje, a potonje će biti još veće, kako je on ostavljen od Boga, da se Bog o njemu i ne stara, da se sve s njim desilo bez Promisla Božijeg, i – da se to desilo jedino njemu, a drugima se to nikada nije događalo i ne događa se.
Ali nije to tako, nije tako. Bog je oduvek, kao čedoljubivi Otac, ne samo nas grešne, već i Svete Svoje blagougodnike darivao duhovnim okovima, iz ljubavi prema njima, da bi bili uspešniji u tvorenju dobra. A takvo teško stanje duha menja se brzo i neizostavno; za njim sledi posećivanje milosti Božije i uteha. Kako u onaj zlehudi čas čovek i ne misli da je u stanju da više ostaje u svom dobrom podvigu: đavo mu sve dobro predstavlja mrskim; tako, kada prođe taj čas, njemu se sve osvetljava, sve izgleda psrijatno, sva tuga nestaje, kao da je nije ni bilo, on opet vidi sebe usrdnim u dobrodetelji i čudi se svojoj promeni na bolje. Tada njegova odluka da živi sveto i bogougodno postaje još jača, kao posledica uverenja da Bog Svojom milošću sve čini njemu na korist, i dopušta njemu iskušenja isključivo iz ljubavi prema njemu – radi njegovog usavršavanja. I u njemu se još više razgoreva ljubav prema Bogu, jer nesumnjivo zna da je vjeran Bog koji vas neće pustiti da se iskušavate većma nego što možete (1. Kor. 10, 13).
Bez Božijeg dopuštenja đavo ne može ništa da nam učini: on žalosti naš duh ne toliko koliko bi on hteo, nego koliko mu dopusti Bog. Shvativši to putem sopstvenog opita, monah se sve više umudruje kroz promene koje nastaju u njegovom duhu, i hrabro podnosi svaki nalet tuge, znajući da ničim tako ne može dokazati ljubav svoju prema Bogu, kao dobrodušnim podnošenjem teškoća, i da ga to uzvodi ka višem savršenstvu. „Ništa toliko ne pripravlja inoku vence, kao unilost, ako on – i pri njoj – nesalomivo primorava sebe za božanstveno delanje“, rekao je Jovan Lestvičnik.
Kada dođe do strašnog napada duha unilosti, potrebno je odlučno zaštititi sebe od duha neblagodarnosti, čuvajući se od padanja u hulu; jer se đavo za vreme unilosti napreže da upravo tim oružjem porazi dušu, tj. oružjem hule i neblagodarnosti. Čovek, pritisnut unilošću, ggo nagovoru đavola, biva ispunjen sumnjom, strahom i očajanjem da ne može biti pomilovan od Boga, ne može dobiti oproštenje grehova, izbavljenje od večnih muka i spasenje. Tada i mnoge druge nevoljne pomisli silom prodiru u dušu, koje je nemoguće opisati, i ne izlaze iz nje ni za vreme, ni posle čitanja i službe. Svu snagu inok – podvižnik treba tada da upotrebi da ne bi pao u očajanje i zanemario molitvu. Koliko god ima snage neka se tada moli, i u toj je molitvi veoma korisno da lice obara ka zemlji.
Koga mori unilost neka se moli, uči Veliki Varsanufije, ovako: „Gospode, pogledaj tugu moju i pomiluj me! Bože, pomozi mi grešnome!“ Ili, po rečima Simeona Novog Bogoslova, ovako: „Idi od mene, satano: Gospodu Bogu mojemu poklanjaću se i Njemu jedinome služiti i svaku muku i najveću tugu primiću sa zahvalnošću, kao nisposlano mi od Njega, radi očišćenja grehova mojih, kako je napisano: podnosiću gnev Gospodnji, jer mu zgriješih (Mih. 7, 9). Na tebe samog, na tvoju glavu neblagodarnost i hula neka padnu, i tebi neka ih Gospod pripiše. Odstupi, dakle, od mene, neka te Bog, koji me stvori po obrazu i liku Svome, položi pod noge i sažeže!“
Ako i posle toga ne prestane da te davi ovaj duh, prenesi svoju misao na neki drugi predmet – Božanski ili čovečanski. Pre svega, duša koja teži da ugodi Bogu, treba da bude hrabra i da se drži trpljenja i nade, kako piše Svetlj Makarije. Jer, brznna demonske zlobe i iavodi nas Lv. unilost, da bi liššga dušu nade na Boga. Ali Bog nikada ne dopušta da dušu koja se uzda u Njega, savladaju napasti – jer zna sve naše nemoći. Ako i ljudi znaju kakav teret može da ponese mazga, kakav magarac, kakav kamila, i svakog opterećuju srazmerno njegovoj snazi; ako i lončar zna koliko vremena treba da drži u vatri napravljene posude, da ne bi popucale ako ih bude držao više nego što je potrebno, i da se ne raspadnu ako ih pre vremena ukloni sa vatre; ako i kod ljudi ima dovoljno razuma za ono što čine, zar Božiji razum ne zna bolje kakvo će iskušenje dati kojoj duši, da bi je učinio spremnom za ulazak u Carstvo nebesko i udostojio je, ne samo buduće slave, već i ovde – utehe Duha Svetog. Znajući to, sve podnosimo hrabro i ćutke, ne napuštajući svoju keliju.
Zaista, ponekad su neophodne, kako kaže Sveti Vasilije Veliki, veze i razgovori sa nekim od iskusnih i mudrih ljudi, jer blagovremena i dobronamerna poseta takvom čoveku i umeren razgovor sa njim, lišen praznoslovlja, mogu ne samo da izgone iz duše unilost koja se gnezdi u njoj, već i, pruživši joj malo odmora, da joj dodaju snage i usrđa za dalji podvig u blagočešću; ali Oci, poučeni sopstvenim iskustvom, kažu da je u trenucima iskušenja bolje ne napuštati keliju i biti istrajan u bezmolviju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *