NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
PRVI DEO
 
2. O osnovnim postupcima suprotstavljanja pomislima
 
Pokazavši kako različiti stepeni pomisli uzrastaju do strasti, prepodobni Nil nas dalje poučava kako da se protivimo demonskim iskušenjima, suprotstavljajući im se molitvom i ćutanjem i otkriva one čudesne darove, iznad svake ljudske zamisli, kojima Gospod blagodatno prosvećuje svoje ugodnike.
Oci, kaže on, poučavaju da podvižnik treba da se opire demonskoj strani srazmerno njenoj sili, imajući u vidu da će održati pobedu, ili pretrpeti poraz u svom umu. Jednostavnije rečeno: potrebno je da se protivimo zlim pomislima koliko god možemo. Rezultat borbe su – ili venci, ili – kazne; venci – pobedniku, a muke grešniku koji se ne pokaje u ovom životu. „Greh koji zaslužuje kaznu“, po rečima Petra Damaskina, „je kada neko pomisao dovede u ispunjenje; a onima koji se čvrsto bore i ne posustaju usred snažne demonske borbe – isplešće se najsjajniji venci.“
Najbolja i sigurna bitka dobija se kada se pomisao odstrani na samom početku, i kada se upražnjava neprestana molitva. Jer, ko se usprotivi prvoj nagoveštenoj misli, tj. predlogu, taj će, da tako kažemo, jednim udarcem preseći sva njena potonja dejstva: blagorazumni podvižnik . usmrćuje samu majku zlog poroda tj. lukavi predlog prvorođene misli – rekli su Oci. A pre svega u vreme molitve treba um ovoj dovesti u takvo stanje da bude i gluv i nem, kako je rekao Nil Sinajski, i iz srca odstraniti svaku pomisao, čak naizgled i dobru, kako je rekao Isihije Jerusalimski; jer iz iskustva je poznato da čim se dopusti pristup bestrasnim – dobrim pomislima, odmah za njima slede i strasne – loše: ulazak prvih otvara vrata i drugima.
Tako na sve moguće načine treba da štitiš sebe i od onih pomisli koje se predstavljaju pravima, da bi istrajno i nesmetano gledao u dubinu srca i dozivao: Gospode Isus Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, izgovarajući ponekad celu ovu molitvu, ponekad delimično, skraćujući je ovako: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, ili: Sine Božiji, pomiluj me, kako je lakše početnicima, poučava Sveti Grigorije Sinait. Rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, Oci dodaju i grešnoga, a to je Gospodu Bogu ugodno i nama grešnima upravo odgovara.
Moli se marljivo i kad stojiš i kad sediš, ili ležiš, – moli se, zatvarajući um u srce i zaustavljajući u unutarnjoj tišini, koliko je moguće, i sam dah, da ne bi često disao, kako uči Simeon Novi Bogoslov. A Grigorije Sinait kaže: „Prizivaj Gospoda Isusa Hrista svesrdno, strpljivo i neprekidno, sa puno nade, odstranivši svaku pomisao.“
O tome koliko je korisno, radi usredsređivanja uma na molitvu, zadržavati dah i ne disati često, uskoro će potvrditi sam opit – kažu Oci.
Ako ne možeš da se moliš u tišini srca i bez pomisli i vidiš kako se one plode u tvom umu, ne budi malodušan zbog toga i, ne obazirući se ni na šta, ostaj u molitvi. Sveti Grigorije Sinait, znajući savršeno la je nama strasnima nemoguće pobediti zle pomisli, rekao je „Niko od početnika neće obuzdati um i saseći pomisli, ako ta Sam Bog ne obuzda i odagna pomisli. Samo čvrsti i veoma uspešni u duhovnom trudu postojano čuvaju um i udaljuju pomisli; a ni oni ih ne odstranjuju svojom snagom, već se s Bogom podvizavaju u borbi protiv njih, odeveni u blagodat i potpuno naoružani Gospodom. A ti, prozrevši nečistotu lukavih pomisli, ne plaši se i ne zbunjuj; i ako bi počeli da ti se predstavljaju kao kakvi, naizgled, dobri predmeti, ne obraćaj na njih nikakve pažnje. Već, koliko je moguće, zadržavajući dah i zatvarajući um u srce, umesto oružja često i prilježno prizivaj Gospoda Isusa Hrista. I sve pomisli, kao ognjem zapaljene, Božanstvenim Imenom Gospoda Isusa Hrista, nevidljivo će pobeći.
Ako ni potom pomisli ne prestanu da nasrću i dosađuju, tada stani i pomoli se protiv njih, tj. protiv samih pomisli, zatim uporno nastavljaj započeto delo, to jest prizivanje Imena Hristovog, sa zatvaranjem uma u srce (o tome kako treba upražnjavati molitvu protiv pomisli, reći ćemo, s pomoću Božijom, kasnije). A kada pomisli, i posle molitve protiv njih, i dalje bestidno napadaju, da je nemoguće umom sačuvati srce – tada počni da izgovaraš molitvu ustima i izgovaraj je neprestano, istrajno, snažno i strpljivo. U slučaju raslabljenja i klonulosti, prizivaj Boga u pomoć, primoravajući sebe, koliko imaš snage, da ne prekidaš molitvu; i sve će se to, s Božijom pomoći, savršeno izgoniti i iščeznuti. A kada se um smiri i oslobodi ropstva pomisli, opet motri na srce i upražnjavaj molitvu duševno ili umno; jer su vežbanja i napori dobrodetelji mnogostrani, i sve su to samo odrazi našeg trezvenoumlja; srdačna molitva je izvor svakog dobra: kao što se vrtovi napajaju vodom, tako ona napaja dušu, – kaže Grigorije Sinait. Ovaj blaženi Otac, duboko razumevši reči duhonosnih Otaca i sledeći ih, nalaže svesrdno staranje za molitvu, odbijajući za to vreme svaku pomisao, ne samo lošu, već naizgled i dobru, jer bezmolvijem on naziva – blagovremeno otklanjanje svih pomisli, da se ne bismo, primajući ih kao dobre – lišili važnijeg. „Bezmolvije je prizivanje Gospoda u srce to jest molitveno zatvaranje uma u srce n neprekidno usredsređenje na to jedno“ – kaže Simeon Novi Bogoslov.
Ovo delo tj. čuvanje uma u srcu, uz odstranjivanje svake pomisli dok se ne stekne navika, veoma je teško. Ono je teško ne samo početnicima, već i onima koji uprkos dugom trudu još nisu uspeli da osete sladost molitve u dubini srca, po dejstvu blagodati. Iz iskustva je poznato koliko je naporno to vežbanje u umnoj molitvi i nemoćnima teško ostvarljivo. Ali, ko je zadobio blagodat moli se bez teškoće i sa ljubavlju, obasjan blagodaću: „Dejstvo molitve čini da se um savršeno usredsređuje u sebi, ozaruje i od svakog ropstva oslobađa“ – kaže Sveti Grigorije Sinait. Stoga je potrebno, koliko je moguće, strpljivo prebivati u molitvi, odvraćajući se od svih pomisli, i neko vreme ne ustajati na pevanje. „U trpljenju“, kaže, „neka bude život tvoj“, po reči Apostola: U molitvi budite istrajni (Kol. 4, 2); i ne žuri da ustaješ čak ni pri osećaju bolne mučnine i mislene posustalosti od bola i plača, imajući na umu reči Proroka: Kao trudna žena kad hoće da se porodi, pa se muči i viče od bola, (Is. 26, 17) i Svetog Jefrema, koji ovako uči: „Boluj bolne bolesti, da bi te mimošao bol sujetnih bolesti.“
Grigorije Sinait, takođe, uči da, sagnuvši glavu i vrat, treba dugo vremena da ostajemo u molitvi trpeći, usrdno prizivajući u pomoć Gospoda Isusa Hrista, sabravši um u srce; i u prilog tome navodi reči Samoga Gospoda: Carstvo nebesko s naporom se uzima i podvižnici ga zadobijaju.“
Pod rečima: S naporom i podvižnici, Gospod, po njegovom tumačenju, podrazumeva „Krajnji trud i napor do bola“.
„A kada se um od naprezanja zamori i počne da malaksava i kada telo i srce osete neki bol od silnog i neprekidnog prizivanja Gospoda Isusa Hrista, tada se lati pevanja, kako bi im omogućio da se malo odmore.“
Takav je viši stepen duhovnog truda i takve su pouke premudrih za sve podvižnike, bez obzira da li je neko sam ili sa učenikom! „Ako imaš pouzdanog učenika, prepusti njemu čitanje Psalama, a ti ih prati srcem.“
Tako nas prepodobni Grigorije, kroz sopstveno duhovno iskustvo, uči da svu pažnju posvećujemo umnoj molitvi; a za psalme kaže da ih treba koristiti tek toliko da se odagna unilost, dodajući im i pokajne tropare, ali bez pevanja, po rečima Lestvičnika: Neka im radost bude ne pesma, već srdačna tuga iznikla iz blagočešća i toplina duhovna koja donosi mir i utehu, kako kaže Sveti Marko. On takođe uči da se svakom pevanju doda i Trisvjata pesma ili katizma i uvek Aliluja, kao što su činili drevni Oci – Varsanufije, Dijadoh i ostali.
Kada se, po blagodati Božijoj oseti sladost molitve, i kada njeno dejstvo započne u srcu, tada je najvažnije da se u njoj ostane, uči Sveti Grigorije Sinait. „Ako osetiš da molitva dejstvuje u tvome srcu i ne prestaje da u njemu čini pokrete – ne ostavljaj je i ne ustaj na pevanje psalama, dok, po Božijem promislu, ona ne napusti tebe, jer, učinivši to, ti bi ostavio Boga unutra, počeo bi da ga prizivaš spolja, i spustio bi se s visine naniže. Na taj način ispustićeš i molitvu i um lišiti potrebne tišine, kao što sama reč bezmolvije kazuje da um treba čuvati u miru i tihom spokojstvu: Bog je mir, a svaka smućenost i nespokojstvo su mu tuđi. A da pri vršenju umne molitve ne bi pao u prelest, ne dozvoli da ti se približe nikakve predstave, nikakvi likovi ni viđenja; jer, prikazanja – silna maštanja i kretanja , ne prestaju ni kada um stoji u srcu i moli se, i niko nije u stanju da gospodari njime, osim onih koji su blagodaću Duha Svetoga dostigli savršenstvo i onih koji kroz Isusa Hrista čuvaju nepokolebljivost uma.
Što se tiče Ustava Svetoga Jovana Zlatoustog, kojim se za duhovno upražnjavanje preporučuje čas molitva, čas čitanje, čas pevanje i provođenje celog dana na taj način, on je dobar, uzimajući u obzir vreme, meru i snagu onoga koji se podvizava. A ti sam odredi hoćeš li se upravljati po ovoj podeli Zlatoustoga, ili ćeš se neodstupno držati stalnog prebivanja u delu Božijem – u umnoj molitvi.
Kada se ne sprovodi umna molitva koja je, po rečima Lestvičnika, izvor dobrodetelji što napaja duhovne sadnice, potrebno je dugo vremena provoditi u pevanju i često smenjivati jedno duhovno upražnjavanje drugim. Iz toga proističe da jednima odgovara da žive u bezmolviju, a drugima u opštežiću. I jedno i drugo je dobro – po rečima premudrih – u pravoj meri i na pravom mestu. Uostalom, Oci su rekli da pevanje treba da ima meru, stoga je najbolje biti predan molitvi. Ali, kada nam naiđe razlenjenost, treba pevati psalme, ili čitati o životu i podvizima Otaca; jer ni lađa nema potrebu za veslima dok je pokreće vetar i nosi kroz uzburkano more; a kada vetar utihne i lađa se zaustavi, tada treba upotrebiti vesla, pa čak i neku drugu, manju lađu za prevoz.
Želeći da to ospore, neki ukazuju na Svete Oce i na sadašnje podvižnike (misli se na savremenike prepodobnog Nila Sorskog), koji su činili svenoćno bdenje i neprestano pevanje… Ali takvima Sveti Grigorije Siiait zapoveda da potraže odgovor u Pismu: „Nije u svima sve savršeno, zbog nedostatka istrajnosti i slabljenja snage; a i malo u velikima nije uvek malo i veliko u malima nije uvek savršeno. Nisu ovi podvižnici, pređašnji i sadašnji, išli jednim istim putem, i nisu svi ispunili sve do kraja.“
O onima koji su se oblagodatili i udostojili prosvećenja, ovaj Otac govori kako su to postigli ne izgovaranjem psalama, već – ćutanjem, neprekidnom molitvom i sozercanjem; oni su sjedinjeni sa Bogom i nije im potrebno da svoj um odvlače od Njega i izlažu nemiru. Um takvih, kada se udalji od sećanja – u umnoj molitvi – na Boga i preko mere zanese na nevažne stvari, preljubu čini.
Iskusivši ovo uzvišeno stanje, Sveti Isak Sirin piše da u trenutku kada nailazi neiskazana duhovna radost, ona iznenada preseca molitvu na ustima, jer tada, kao da umiru usta i jezik i srce – čuvar pomisli – i um – vođa osećanja i misao – brzokrila ptica grabljivica; tada već misao gubi svoju molitvu i kreće se nezadrživo, vođena nekom posebnom silom, potpada u tajanstveno ropstvo i dospeva u neshvatljivo i njoj samoj nepoznato stanje. To je, upravo, ono što se naziva užasom i viđenjem u molitvi, a ne sama molitva; um tada prestaje da biva u molitvi, koja se odlaže radi zadobijanja boljeg i on izlazi iz sebe, bez ikakve želje, po reči Apostola: Da li u tijelu, ne znam, da li izvan tijela, ne znam, Bog zna (2. Kor. 12, 2). Molitvu Sveti Isak naziva semenom a njene plodove sabranim snopljem, kada se sam žetelac iščuđava pred tim neiskazanim prizorom, kako je to od tog slabog n rđavog zrnevlja koje je on posejao neočekivano pred njim izniklo zrelo klasje. Molitvom se to naziva samo otud, što iz nje proističe i Svetima dolazi onaj neizrecivi dar, čiji naziv niko ne može da odredi.
Kada se duhovnim dejstvom duša uznese ka božanstvenom i, kroz nepojmljivo sjedinjenje upodobi Bogu i zablista u svojim kretnjama punim svetlosnim sjajem i um se udostoji osećaja budućeg blaženstva, – onda zaboravlja samu sebe i sve vremensko i sve postojeće: u njoj gori plamen neiskazane radosti, u srcu kipti neizrečena sladost i samo telo se .napaja tom milinom, čovek zaboravlja ne samo bilo kakve strasti, već i sam svoj život, verujući da se Carstvo nebesko ne sadrži u nečem drugom kao u ovakvom stanju. Jer, ljubav je Božija slađa od života i razum po Bogu, iz kojeg se rađa ljubav slađi od meda i saća.
O, čuda! – kliče Simeon Novi Bogoslov; šta drugo da kaže, jer je to, uistinu, strašno i iznad svake reči! – Vidim unutar sebe Tvorca sveta i razgovaram s Njim i volim Ga i napajam se Njime i, sjedinivši se s Njim nadmašujem nebesa: gde li je tada telo? Ne znam; jer Gospod me voli i prima u Samoga Sebe i u naručju drži, i, budući istovremeno i na nebesima i u mom srcu, vidljiv mi je i ovde i tamo. Vladika ne samo da me izjednačava sa Angelima, već mi daje i preimućstvo nad njima, jer je za njih nevidljiv i nepristupan svojom suštinom, a meni se pokazuje vidljivim i sa mojim sjedinjuje bićem. To je ono o čemu blagovesti Apostol: „Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe“ (1. Kor. 2, 9) i, prebivajući u tome, ne samo da ne želiš da izađeš iz kelije, već bi hteo da se sakriješ u dubinu zemlje, da bi odande, izvan čitavog sveta, sozercavao svoga besmrtnog Vladiku i Tvorca.
Saglašavajući se sa Novim Bogoslovom, i Sveti Isak, takođe, kaže da kad se sa čoveka i njegovih mislenih očiju skine koprena strasti, i on ugleda tu neiskazanu slavu, iznenada se um njegov uzdiže do strahote, i ako, u ovom životu, Bog ne bi odredio granicu ostajanja u takvom stanju, onda čovek, kada bi mu bilo dopušteno, kroz sav život svoj ne bi želeo da napusti ovo divno viđenje. Ali, Bog, po milosti svojoj, udešava da se na vreme umanji blagodat Njegova u Svetima, da bi oni mogli da brinu i o bratiji svojoj, kroz bogosluženje i poučavanje u blagočešću; jer, kako kaže Makarije Veliki[1], ako bi ko imao takvu blagodat, da neprekidno bude obuzet milinom ovih čudesnih viđenja, on više ni o čemu prolaznom ne bi mogao da sluša ili govori, ili da primi na sebe teret knjiškog rada, niti kakvog drugog, makar najmanjeg truda.
Okusivši jedanput, u ovom propadljivom telu, besmrtnu hranu, i u ovom kratkotrajnom životu udostojivši se delimično one radosti koja je pripremljena u Nebeskom carstvu, teško se posle vezuju za lepote ovoga sveta, ili strahuju od bilo čega tužnog i surovog, već smelo s Apostolom kliču: „Ništa nas neće moći da odvoji od ljubavi Božije!“ (Rim. 8, 39).
Sve to, po rečima Svetog Isaka, pripada onima koji su to opitom iskusili i osetili u sebi samima, postigavši taj dar uz rukovođenje Otaca i posle revnosnog starenja i truda u svom životu. A mi smo nepotrebni, mnogim gresima vezani i puni raznih strasti; i sudeći po tome, ne zaslužujemo čak ni da slušamo o takvim stvarima. Ali, uzdajući se u blagodat Božiju, usudio sam se da kažem o njima nekoliko reči iz Svetih Pisama duhonosnih Otaca, da vidimo, mada ne u potpunosti, kako smo mi grešni i nerazumni i kako se strasno vezujemo za ovaj svet, sakupljajući propadljive stvari, radi kojih zapadamo u brige i nespokoj, nanoseći štetu našim dušama. I sve to mi sebi pripisujemo u hvalu i smatramo dobrim delom! Mi ne shvatamo vrednost naših duša – ne razumemo na kakav smo život prizvani, kaže Sveti Isak. Život naš u ovom svetu, njegove tuge, radosti mir čine nam se za nešto važno a o životu u duhu, uronivši u lenost, zemljoljublje i bezbrižnost, mi govorimo kao da je on bio svojstven samo drevnim svetiteljima, a da nama on nije potreban, i da su nemogući takvi podvizi.
Ali, nije to tako, nije tako! Oni su nemogući samo za one koji uporno potčinjavaju sebe strastima, ne želeći da se kaju i da zaista revnuju Duhu Božijem, već sebe predaju beskorisnim brigama ovoga sveta. A one koji se usrdno kaju, koji sa velikom ljubavlju i strahom prizivaju Boga i samo na njega gledaju, i slede Njegove zapovesti, – sve takve Gospod prima, voli, daruje im blagodat Svoju i proslavlja ih. U to nas uverava sve Božanstveno Pismo. U davna vremena mnogi Oci su se sami probijali kroz ovo poprište, vodeći i druge po njemu, samo je sada toga ponestalo, zbog nedostatka rukovoditelja. Ali, ko vascelo svoje biće posvetn delu Božijem, toga će sama blagodat Božija poučavati, ona će mu pomagati i sada i u sve vekove. A one koji neće da se podvizavaju i praznoslove, kako u sadašnje vreme Bog više ne daje nekadašnje darove, Apostol naziva zavedenima i kaže da zavode druge. Ima i takvih koji slušaju, ali neće o tome ni da čuju da i sada postoji blagodat. Sveti Grigorije Sinait naziva ih pomračenima krajnjim bezosećanjem, neznanjem i maloverjem.
Mi, saznavši sve ovo iz Pisama Svetih, ukoliko želimo da se prilježno bavimo delom Božijim, treba da se udaljavamo, koliko je god moguće, od sujete ovoga sveta, trudeći se da uništimo strasti, čuvajući svoje srce od lukavih pomisli i sve vreme ispunjavajući zapovesti Božije. A da bi se srce čuvalo, potrebno je uvek imati molitvu. U tome se sastoji prvi stepen monaškog uzrasta i bez toga je nemoguće umrtviti strasti, kaže Simeon Novi Bogoslov.
Najpogodnije vreme za obavljanje monaških dužnosti je noć. „U noćno doba za monaha je najvažnije da se vežba u svom monaškom podvigu,“ rekli su Sveti Oci. Blaženi Filotej Sinait je rekao da se um najbolje čisti noću. I Sveti Isak kaže: „Svaku molitvu koju prinosimo noću, smatraj važnijom od svakog dnevnog truda: umilno osećanje koje se isposnicima daruje preko dana, proističe iz njihovog noćnog truda.“
Tako uče i ostali Sveti. Zato je Sveti Jovan Lestvičnik rekao: „Noću je najbolje da se baviš molitvom, a manje pevanjem“. Ali: „Kada se umoriš od umne molitve, ustani na pevanje“, rekao je na drugom mestu.
Na taj način treba i mi da postupamo, kada se um naš zamori od umne molitve, treba ga zaposliti pevanjem psalama ili tropara, ili nečega drugog, u zavisnosti kakvo je čije pravilo. Pri tome treba imati u vidu da „glagoljivost“ po rečima Jovana Lestvičnika, „često rasejava um za vreme molitve, a ćutljivost najčešće sabira.“ „Ako su ti misli rasejane, najbolje je da se baviš čitanjem“, rekao je Sveti Isak, isto je i Anđeo zapovedio Antoniju Velikom: „Kada se um tvoj rasejava, onda pristupi čitanju ili rukodelstvu.“
„A početnicima, kada na njih napadaju pomisli, veoma je korisno bilo kakvo rukodelje uz molitvu, ili služenje – rad iz poslušanja, – i to im je naročito potrebno kada ih obuzmu pomisli čamotinje i tuge“, uče Oci.
Ukratko, u ovom duhovnom trudu, Sveti Isihije Jerusalimski predlaže četiri načina: ili pratiti pomisli, tj. paziti na njihovo kretanje i otklanjati ih na samom početku; ili – čuvati srce duboko, uklonivši iz njega svaku pomisao i moliti se; ili – prizivati u pomoć Gospoda Isusa Hrista; ili – misliti na smrt. Sve ovo zatvara vrata lukavim pomislima; i ako neko bilo koji od navedenih načina pojedinačno upražnjava, to se naziva trezvenoumljem i duhovnim trudom. Pošto smo saznali sve ovo, neka se ovako od nas podvizava na način koji njegovoj prirodi najviše odgovara.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Makarije Egipatski, u 8. besedi o savršenoj molitvi savršenih ovako kaže: „Ako je neko po nekad čitav dan zauzet nečim, i u jednom trenutku pre da sebe molitvi – i unutrašnji njegov čovek sa radosnim ushićenjem dolazi u molitveno stanje, u beskonačnu dubinu večnosti i tamo stremi sav njegov um koji lebdi u milini. Tada u mislima nastaje zaborav o zemaljskim stvarima, jer su one nahranjene i obuzete božanstvenim, nebeskim, bezgraničnim, neobuhvatnim i nečim čudesnim što je nemoguće iskazati ljudskim jezikom. U tom trenutku on se moli ovako: „O, kada bi duša moja otišla zajedno s molitvom!“ Čoveku je potrebno da prođe dvanaest stupnjeva da bi dostigao savršenstvo. I, eto, blagodat počinje da se umanjuje i čovek silazi za jedan stepen i već stoji na jedanaestom. A drugi, bogat blagodaću, dan i noć stoji na vrhu savršenstva. I takav čovek… ako bi tako bilo uvek s njim, ne bi mogao više da primi na sebe ni bogosluženja niti bilo kakav teret, ne bi mogao ni da sluša niti o sebi da se stara, već bi stalno sedeo u jednom uglu, sav obuzet zanosom, kao opijen. Zato mu se i ne daje savršena mera, da bi mogao da brine o braći i bogosluženju…
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *