NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Glava IX
„TUGA – „CRV U SRCU“
 
Tuga ima mnogo naziva i nijansi: ogorčenje, seta, žalost, duševni bol, potištenost, melanholija, očajanje. Ponekad tugu nazivaju uninije, mada mnogi sveti oci razdvajaju te dve strasti. Zbog čega – o tome ćemo kasnije. Danas je najrasprostranjeniji naziv za tugu depresija. Depresijui brigu (to je takođe manifestacija depresije) psihijatri i psihoterapeuti nazivaju kan- cerom 21. veka, tj. kugom našeg vremena. Iako su u sav- remenom svetu neke strasti dostigle neslućene raz- mere, tuga, očajanje i gubitak životnog smisla su do- bili karakter epidemije. Tugu prepodobii Nil Sinajski naziva „crvom u srpu“. Ta strast poput smrtne bolesti iznutra iscrpljuje i razjeda čoveka, a može da ga dovede i do potpune iznemoglo sti (katkad i do smrti), ukoli- ko ne počne da se bori s njom.
Kao i svaka strast, i tuga ima sasvim prirodno poreklo. Žalost, patnje, duševni bol, plač – obična su emocionalna reakcija čoveka na teške životne okolnosti. Kad umire bližnji, retko ko će ostati indiferentan, ravnodušan prema tom događaju. Sam Gospod naš Isus Hristos se zaplakao, kad je došao na grob Svog prijatelja Lazara. On se potreseu duhu i sam se uzbudi ireče: Gdje ste ga metnuli ? Rekoše Mu: Gospode, dođida vidiš. Isusu udariše suze. Onda Judejci govorahu: Gle kako ga ljubljaše (Jn.11,33-36).
Mi ne možemo ostati ravnodušii prema teškim potresima. Kao prvo, naše emocije nam pomažu da preživimo stres, a kao drugo, pomažu nam da mobilišemo snagu potrebnu za borbu s poteškoćama. Njihova uloga je u tome da nas pokrenu na neko delovanje. Međutim, nevolja je kad emocije zagospodare nad nama. Kad zapadnemo u dugotrajno stanje tuge, nismo daleko od depresije. Šta je strast tuge odnosno depresija? To je oduženo bolesno stanje duše. Tuga postaje zavisnost; počinjemo da joj služimo, i ona, kao i svaki idol, traži žrtve. Čovek koji je bio u stanju depresije i koji je uz Božiju pomoć smogao snage da je pobedi, nakon toga se s užasom seća nje kao košmarnog sna. Sve ono što ga je uznemiravalo tad, i što mu se činilo kao čudovišni problem, sad izgleda smešno i besmisleno. Uošiteno govoreći, tuga je neznatna duševna poremećenost, jer je čovek za vreme depresije nesposoban da adekvatno oceni životne okolnosti, ljude i samoga sebe. Kakve se misli obično motaju po glavi čoveka utonulog u tugu? „Sve je loše, u mom životu nema ničeg dobrog, niko me ne voli, ne razume, u mom životu nema nikakvog smisla“. I, naravno, samooptuživanje: „Ja sam najnesrećniji na svetu, baksuz, glupi ništavni čovek, donosim ljudima samo patnje“. U čitavom tom monologu najzabrinjavajući i najapsurdniji su kategorički zaključci: sve, ništa, niko, naj itd. Svakom iole zdravom i uračunljivom čoveku, koji se ne nalazi u stanju dugotrajne depresije, jasno je da ne može biti sve loše. To je apsurd. Svaki čovek ima mogućnosti za život i sreću, samo depresivan čovek to uporno ne želi da primeti. Svakako, ima i zdravlje (u ovoj ili onoj meri), posao, veštine, navike, bliske ljude, rođake i prijatelje, a to znači da ima mogućnosti da voli i da bude voljen. I svako to shvata. Iz čoveka ne progovara njegov razum, već neko drugi. Ko? Njegova strast, koja je zagospodarila njegovom dušom i svešću. I kao što smo ustvrdili, strasti nisu vlasništvo naše duše; one dolaze spolja, mi ih samo puštamo u sebe.
Sada je jasno ko nam šapatom nameće misli o besmislenosti života i našoj potpunoj nesposobnosti. Zli duh tuge. I mi ga pokorno slušamo, prisvajajući njegova „poslanja“ za svoje sopstvene misli. Ovde treba da se prisetimo, kako se boriti sa lošim mislima – o tome smo već govorili u glavi „Borba s pomislima“. Princip je isti: ne smatrati ih svojim i ne puštati ih u dom naše duše. A ukoliko su one već ovde, treba ih terati metlom za smeće i što skorije nastaniti na njihovo mesto druge podstanare, tj. svetle, dobre misli.
Opasnost tuge, tj. depresije je u tome, što je ona strast; to znači da deluje kao svaka od osam strasti. S jedne strane, muči čoveka (sećate se, strast znači mučenje), a s druge strane, pruža gomilu prijatnih osećanja – u suprotnom, niko ne bi dospeo na đavolsku udicu. Ma koliko to bilo čudno, u nekom smislu se dopada slatki plen strasti i onom kojeg muči tuga. „Ništa tako ne opija, kao vino mučenja!“ – pisao je Balzak.
I zbog toga nije nimalo jednostavno izbaviti se iz tog stanja, te zbog toga tako loše deluju utehe bližnjih; čovekne očekuje isceljenje, jer je obuzet samosažaljenjem i uopšte ne želi da se uteši. Tuga zaista može opijati kao vino ili narkotik, i lakše je depresivnom čoveku da prebiva u toj toploj močvari koja guta, negoli da se izbori sa svojom nemoći. Eto zašto sučešće skloni depresiji i melanholiji lenjivci, tj. oni koji nisu navikli na rad.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *