ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Гнев и молитва су неспојиви
 
Господу Светом Писму говори: Ако, дакле, принесет дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нетто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,23-24). И још: Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, а ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша (Мт. 6,14-15).
Молитва неизмиреног, злопамтивог човека је лицемерна. Како можемо да читамо молитву Господњу „Оче наш“ у којој се налазе речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ и да притом имамо у срцу неопроштену увреду? Неискрену лицемерну молитву Господ не прихвата. Потпуно је незамисливо приступати Светој Тајни причешћа, а да претходно нисмо од ерца опростили увредиоцу. Уколико се усудимо да у таквом стању примимо причешће, примамо га на суд и на осуду постајући слични Јуди-издајнику. Стога треба искористити сва средства и путеве који воде помирењу. Као што говори апостол Павле: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12, 18). А ако је то немогуће, т). ако човек никако не жели помирење? У том случају се треба макар у души измирити с њим и од свег ерца му опростити све увреде. И, наравно, треба се молити за њега.
Непомирење и непријатељство тера од нас благодат Божију. Ево какав пример наводи у свом „Отачнику“ свети Игњатије (Брјанчанинов): „Два брата су била у непријатељским односима међу собом. У време прогона хришћана ухапсили су их и, подвргнувши их мучењима, стрпали у затвор. Један од њих је рекао другом: „Брате! Морамо да се измиримо и да престанемо гневити се један на другог, јер ћемо сутра умрети и изаћи пред Господа“. Међутим, овај је то одбио. Следећег дана су их извели из тамнице, да би им одрубили главе. Брату, који је желео да се помири, глава је била одрубљена пре, и он је с вером отишао пред Господа. Други пак брат, који није желео помирење, одрекао се Христа. Мучитељ је упитао: „Због чега се ти ниси одрекао јуче, пре мучења, да би избегао ране, него се одричеш тек данас? Одговорио је: „Ја сам прекршио заповест Господа мојега – нисам се помирио са братом. Због тога ме је Господ оставио у животу и ускратио ми своју помоћ. Лишен Његове помоћи, ја се одрекох Христа“.[1]
Гнев и мржња одузимају човеку благодат Божију која га чува и лишавају га разума. Онај који је обузет злим духом гнева у стању је да дигне руку и на своје нај ближе. На почетку ове главе већ је било речено, да се већина убистава догађа на врхунцу гнева. И прво убиство на Земљи је такође почињено из тог разлога. Због чега је Каин починио братоубиство? Разлог лежи у самољубљу и зависти према брату. Господ је примио жртву Авеља, а Каинов дар није узео под своје окриље, јер је видео да он није принет од чистог срца. Видећи Каинове мрачне мисли, Господ га упозорава: грех вреба као звер на прагу, али се не можеш одупрети (Пост. 4, 7). Подсетимо се: сваки грех почиње од прихватања помисли о њему,- Каин је у срцу посејао семе мржње према брату и управо је због тога што није отпочео борбу, т]. што није „загосподарио“ над гневом, и дошло до убиства.
Навешћу још један пример, који показује до ког стања може да дође човеку гневу своме. Отац свете великомученице Варваре, Диоскор, био је паганин. Кад је остао удовац, сву своју душевну везаност и бригу је усмерио на своју ћерку јединицу. Васпитавао је, скривајући је од непознатих погледа, припремао за брак са богатим и угледним човеком, и најмио за њено образование и васпитање паганске учителе. Диоскор је мислио да воли своју ћерку. Међутим, Варвара тајно прима хришћанство. Када је отац то дознао, његовом гневу није било краја. Варвара се у покушају да побегне спасила чудом. Нашавши своју ћерку, отац је избио и закључао у тамницу са стражом, дуго је морио глађу, а затим је предао управнику града на страшне муке и тортуру. Диоскор је сам казнио своју ћерку, одрубивши јој главу мачем. Гнев Божији јеубрзо сустигао Диоскора и управника – обојица су били поражени муњом.
Шта се десило с Диоскором? Због чега се он, који је донедавно своју ћерку јединицу обасипао пажњом и бригом, тако сурово и окрутно обрачунао с њом? Т)аво је пронашао његову слабу тачку – гневљивост. Не савладавши у себи страст гнева, безбожни отац је био у потпуности обузет њом – није он владао собом, већ се претворио у покорно оружје у рукама сатане.
Страст гнева, као и блуд, свети оци не поистовећују узалуд с огњем, пламеном и пожаром. „Из искре букне пламен“ – почев од обичног блеска, гнев је у стању да за свега неколико минута захвати душу и да доведе до неслућених последица. Како да спречимо пожар и како да угасимо у себи адски пламен?
Преподобии отац Доротеј наводи следећу аналогију: „Онај ко поджиже огањ, тај узима прво малу жеравицу: то је реч брата увредиоца (односно сполни фактор, који је изазвао гнев и раздражљивост – свешт. П.).Уколико будеш размишљао: због чега је он мени то рекао, и ја ћу њему одвратити на исти начин, и да није хтео да ме увреди не би рекао што је рекао, и дефинитивно морам да му вратим…само ћеш долити уље на ватру. А ако пређеш преко тога, угасићеш жеравицу“.[2]
С раздражљивошћу и гневом се треба борити одмах, на самом почетку док су још увек слични жеравици. Жеравицу је лако утабати и угасити. Међутим, када бисмо је распиривали уместо да је угасимо, пожар би био неизбежан. Као што се помисао, док не уђе у срце, протерује лако, али је зато много теже изаћи на крај с њом када се угнезди у души, тако и првобитни гнев треба побеђивати чим се појави. Потпуно је природна унутрашња реакција на неко по нас непријатно дешавање. Рецимо, случајно су нас гурнули на улици. Прва реакција је, наравно, револт, али га треба баш у том тренутку гасити, да не би прерастао у гнев.
Свети Теофан саветује: „Изливе гнева треба превазилазити… Трудите се да им не дајете предност, већ их уништавајте чим се појаве. Молите се и сами сабирајте мисли, које би биле вода против ове ватре. Миелите на Бога и на смрт. Те две помисли су стуб свега што је добро и ослобађање од свега што је лоше… На свету не постоји ништа због чега би долазило до озбилних завада, осим спасења душе“.[3]
У борби с раздражљивошћу и гневом веома помаже принцип вагања. Његова суштина је у следећем… Када ми дајемо предност својим емоцијама, односно кад се свађамо са ближњима и гневимо на њих, треба да направимо паузу и да одмеримо на мисленим теразијама: на једној чаши оно због чега смо се изнервирали и што нас је извело из такта, а на другој оно што губимо на крају свађе или конфликта. То су пре свега: душевни мир, присност са ближњима, њихово расположение и поверење у нас. Корисно је имати на уму како се обично осећамо након свађе, тј. кад пустимо гневу на вољу и изговоримо много сувишног. У души се образују пустош и мрак; наједном почињемо да осећамо срамоту због плаховитости и безвољности. И гле, кад све то одмеримо, обично жеља за свађом некако нестаје. Овде је најбитније умети на време направити паузу и суочити се с оним шта губимо.
Излажењу на крај с раздражљивошћу, мрачним и злопамтивим мислима помажу јеванђеље и Псалтир. Иако је у тренутку беса тешко натерати себе на читање, после ступа на снагу умирење. Могуће је заштитити се од гневних и раздражљивих мисли неким послом. Доконог човека демони гнева посећују нарочито често. Лењост, нерад, и беспосличење су основни хранљиви састојци за отхрањивање свих видова страсти.
И смисао за хумор помаже да се победи гнев. Љутња и гневне мисли су плод гордости и самољубља. Због тога, према себи треба да се односимо са дозом ироније и да не примамо к срцу увреде и пецкања на наш рачун. Свети оци никада нису одбацивали одмерене шале и хумор. Свети Теофан Затворник се у својим писмима различитим људима често на здрав начин шалио; преподобии Амвросије Оптински је писао специјалне шаљиве стихове, поучавајући оне који су му долазили. Умерена веселост и смисао за хумор су својеврсни превентивни вентил, који се прави на парном котлу или на резервоару за плин. Он штити котао (резервоар) од прекомерног притиска, тј. од експлозије. Сувише озбиљан однос према свакодневним непријатностима, може нас једноставно довести до лудила. Једном је неки ловац, који је пролазио поред келије преподобног Антонија Великог, зачуо како преподобии нешто прича братији и сви се томе гласно смеју. Након тога је упитао старца: „Како је могуће да се монаси шале и смеју?“ Старац замоли ловца да затегне свој лук јаче. Овај испуни старчеву молбу. Тада преподобии Антоније рече: „Још јаче“. Човек одговори: „Али пући ће лук!“ – „Баш тако ни човек не може стално да буде под притиском; потребни су му пражњење и одмор“ – рече преподобии.
Свађе и раздражљив (гневан) разговор, наравно, треба избегавати. Али, шта ако су међу људима заиста избили озбиљни проблеми и неслагања, и ако их треба некако разрешити јер у супротном могу да изазову забуну? Наравно, постоје веома крупни проблеми преко којих се не може прећи нити се правити као да не постоје. Тада је неопходно приступити њиховом решавању. Међутим, никаква преговарања не долазе у обзир у тренутку беса и гнева, јер се тиме ништа не би добило. Најбоље је изабрати време кад се смире страсти и кад се умире зараћене стране. У тренутку беса човек није у стању да донесе правилно решење. Он се налази у неадекватном стању афекта, тј. помрачења. У моменту гнева не говорим ја, већ мој гнев. Тако је преподобии Мојсије – старац оптински – увидевши погрешку једног од монаха који су му били поверени, сачекао да прође одређено време, па га је тек, када су обојица били смирени, укорио.
У немачкој војсци је био на снази следећи закон: жалбе војника једних на друге нису се примале одмах након инцидента, већ након одређеног времена. То је помагало да се донесе правилна одлука.
У Светом Писму је речено: сунце да не зађе у гњеву вашему (Еф. 4, 26). СветиЈован Касијан Римљанин каже, да у уму гневних залази Сунце истине – Христос, јер ум бива помрачен гневом.
Него вратимо се теми „озбиљног разговора“. Страни психолог и писацЛен Мекмилан је формулисао основна правила мирољубивог и конструктивног „разјашњавања односа“ на основу истог тог цитата из апостола Павла: Гњевите се али не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему; нити дајите мјеста ђаволу (Еф. 4, 26-27).
Како се гневити, а не грешити? Потребно је ухватити се за сами проблем, а не нервирати се и нападати сабеседника. Јер се озбиљан разговор и води, не да би вређали једни друге, већ да би дошли до неког решења. У расправи се врло често заборавља оно најбитније – предмет расправе, па људи прелазе на личности. Оријентишући се на сами проблем, „нећемо давати место ђаволу“. У разговору са ближњима морамо у првом реду да им дамо дознања да их ми волимо као и пре, али да ]е неопходно да размотримо и решимо одређена питања. Важно је да не пређемо границу и да током разговора не променимо свој однос према ближњем, тј. да се не разгневимо на њега. Наши односи не смеју да се наруше због разматрања проблема.
Сунце не сме да зађе у нашем гневу. Не смемо ни да одуговлачимо решавање важног питања, а нема смисла ни решавати проблем када су оба саговорника ван себе. Не треба допустити да гнев прерасте у притајену увреду, која може за трен ока да пусти корене у срце.
Разматрајући новонасталу ситуацију треба говорити директно, искрено и без лукавства. Уколико будемо нешто прећуткивали, убрзо ће опет искрснути проблем. Не остављајте проблем нерешеним.
Наравно, ја сам ове основне постулате „озбиљног разговора“ изложио укратко и својим речима. Тек када будемо разрешавали конфликтну ситуацију руководећи се не својим амбицијама него жељом за миром и љубављу а молећи од Бога помоћ, биће и резултата.
Многи људи у свађи, тј. конфликту страхују да учине први корак ка помирењу. Разумљиво је да то није једноставно, али не треба се плашити да ће нас погрешно схватити. Најчешће се то прихвата с разумевањем. Највероватније нашег опонента такође тишти новонастала ситуација, али се и он боји да приђе. При помирењу са ближњим, ни у ком случају не треба указивати на његове грешке (тако ћемо се још више завадити), него смирено признати сопствене и затражити за њих опроштај. Горепоменути Лен Мекмилан наводи пример таквог помирења: „Тек смо се доселили у нашу кућу. Преко пута куће, на ливади, расло је велико дрво и, гле, дође време кад поче с њега опадати лишће. Нашим градом је пролазио специјални чистач, који је скупљао смеће. Сваког понедељка сакупљао је опало лишће, које су житељи згртали на гомилу на ивицу тротоара. Једног предивног дана, завршивши тај посао, одмарао сам у гостинској соби. Бацивши поглед кроз прозор, угледао сам како наш комшија, излазећи из своје куће, почиње гурати ногом моју гомилу лишћа назад на ливадицу. Вероватно су неке лиске доспеле на његову територију. Мене је обузео страшан гнев, кад сам видео шта он ради. Чим је он ушао у кућу ја сам изашао и опет згрнуо лишће на крај тротоара. Нисам још ни стигао да се вратим у гостинску собу а он је опет изашао и почео гурати моју гомилу назад. Не сећам се колико је дуго трајало то глупаво такмичевье, али сам без шале био веомаразјарен. Није ми ни пало на памет да поразговарам са комшијом и да покушам да изгладим тај конфликт. Следећа три месеца гледали смо један другог с мржњом. Трудили смо се да избегавамо сусрете. Ако сам ]а излазио напоље, он је улазио у кућу и ел. Напетост је била достигла такав врхунац, да се чинило као да ћемо сваког часа почети да димимо. Најзад, кад сам дошао себи, рекао сам жени да тако даље не можемо. Нисам имао храбрости да се сретнем са комшијом у четири ока, па сам зато смислио следеће: позвао сам га на телефон. „Здраво, овде Лен – рекао сам. – Немојте, молим Вас, да ми спустите слушалицу морам нешто да Вам кажем. Опростите што сам се тако глупаво понашао. Много ми је жао што сам повредио Ваша осећања, сместивши ту гомилу лишћа преко пута Ваше куће. Тражим опроштај“. Нисам стигао ни да завршим, а он рече: „Лене, ја се осећам исто тако. Све чекам да скупим храбрости и да Вас такође позовем. Хвала Вам што сте то учинили уместо мене“.
Да сам се ја држао Божијих правила, које нам је Он оставио у случају несугласица, поштедео бих себе и својег комшију од три месеца бескорисних душевних немира. Да сам се потрудио да одмах решим тај проблем (истог дана, док не зађе сунце), ми би спавали мирно и те ноћи, као, уосталом, и свих наредних“.[4]
Преподобии Јефрем Сирин овако говори о сличним ситуацијама: „Ако је дошло до свађе међу браћом, онда ће онај који се први покаје добити венац победе, међутим, венчаће се и други, ако не одбије покајање, већ решено учини оно што је потребно да би се успоставио мир“.[5]
Кажу да први треба да затражи опроштај паметнији. Великодушност, смирење и умеће опраштања су, разуме се, особине својствене снажним наравима. Псовке и вика су оружје слабића и некарактернихљуди. Победом гнева и беса ми можемо избепи падање у гордост, а у супротном можемо једноставно заменити страст гнева страшћу гордости. Неки монах је често био излагай подсмеху, који је наизглед мирно и трпељиво подносио. Када су га браћа питала, како му полази за руком да се не љути на увредиоце, он им је одговорио: „Та зашто бих ја обраћао пажњу на те псе“. Испоставља се да су у његовој души царевали гордост и презир према људима.
У закључку ове главе желео бих да кажем пар речи о најважнијем: о томе, од чега треба увек почињати борбу с гневом. А треба је почињати с молитвом за оне, на које се гневимо, тј. који нас вређају. Јеванђеље нам даје директне смернице, како да поступамо с таквим људима: молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44). Молећи се за њих, ми већ почињемо борбу с гневом; престајемо видети у њима непријатеље и постајемо свесни да је њима потребна наша молитвена помоћ. Треба се молити не само за увредиоце, него и за сваку напету, нелагодну ситуацију. У тим случајевима се такође моле за помоћ и апостолу љубави Јовану Богослову. Молитве „за помирење оних који су у завади“ и „за оне који нас мрзе и вређају“ могу се наћи у сваком већем молитвенику.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Игнатий (Брянчанинов), еп. Отечник. СПб., 1903. С. 456.
  2. Авва Дорофей. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991, С. 107.
  3. Святитель Феофан Заторник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь, 1994. Вып. 3. С. 158.
  4. Цит. по: Зорин К. В. Вино блуда. М., 2007. С. 210-212.
  5. Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 403.

2 коментар(а)

  1. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *