ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ ПОТРЕБНА АСКЕТИКА?
 
У стара времена омиљено штиво редовно су биле књиге као што су: „Добротољубље“, „Лествица“ светог Јована Лествичника и друга душекорисна дела. Савремени православии хришћани, нажалост, ретко узимају у руке те велике књиге. А штета! Јер, оне нуде одговоре на питања, која често постављају на исповести: „Оче, како се уздржати од раздражљивости?“ „Како се борити с унинијем и лењошћу?“ „Како живети у свету са ближњима?“ „Због чега се ми увек враћамо једним те истим гресима?“ На та питања одговара наука, која се у богословљу назива аскетика. Она говори о томе шта су то страсти и греси, како се борити с њима, како наћи душевни мир и како стећи љубав према Богу и ближњима.
Реч „аскетика“ одмах нас асоцира на древне подвижнике, египатске пустињаке и манастире. Аскетска искуства и борбу са страстима многи сматрају особито монашким чином. „А ми (људи) смо слаби самим тим што живимо у свету, што значи да можемо живети како било“. То је, наравно, велика заблуда. На свакодневну борбу, рат са страстима и греховним навикама позван је сваки православии хришћанин без изузетка. О томе нам говори апостол Павле: А који су Христови (то јест сви хришћани – свешт. П.), распеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Као што војници полажу заклетву и заклињу се да ће бранити Отаџбину и уништавати њене непријатеље, тако се и хришћани, као војници Христови, у Светој Тајни крштења заклињу на верност Христу и „одричу се од ђавола и свих дела његових“, то јест од греха. Значи, предстоји нам битка са суровим непријатељима нашег спасења: палим анђелима, страстима и гресима. Битка која није за живот него за смрт, тешка и свакодневна, ако не и непрекидна – „о спокоју можемо само да сањамо“. И због тога је представљање православие аскетике у првом реду умесно, на основу учења о осам човечијих страсти и борби против њих.[1]
Речи „аскетика“, „аскетизам“ проистекле су од грчког глагола „аскео“, што у преводу значи „вешто и приљежно прерађивати“, тј. „обрађивати грубе материјале и у томе се вежбати“. У древној незнабожачкој Грчкој аскетама су називали атлете, због тога што су они проводили време у сталним тренинзима и вежбањима и при томе су водили строг, уздржљив начин живота. Касније се назив „аскео“ усталио за људе који се подвизавају у уздржању и стицању врлина.
На тај начин се труд хришћанина око спасења своје душе може упоредити са радом спортисте који јача своје тело и вољу константним вежбама, или војника који се тренира у борбеној вештини како би увек био спреман за ратне операције.
Свој скромни рад саставио сам на основу Светог Писма, светоотачких аскетских писаних споменика и малог личног свештеничког искуства. Учење Цркве о страстима и борби с њима у књизи је пребачено на савремени терен, за православие хришћане, којима је Господ наменио да живе и спасавају се у 21. веку. Исто тако, усудио сам се да искористим нека знања из базе практичне, примењене психологије, преосмисливши их сагласно учењу светих отаца о борби са страстима. И свети Теофан Затворник је наводио у својим делима психолошке аналогије, чак је и позивао да се састави уџбеник у којем би било могуће спојити хришћанство и психологију. Психологија проучава механизме људског понашања и мишљења. Практична психологија помаже човеку да изађе на крај са својим рђавим склоностима, да победи депресију, да научи да живи у миру са собом и људима, и у том смислу психолошка знања могу бити веома корисна у духовном делању.
Несрећа је у томе што психологија није општа научна дисциплина, као што су физика, математика, хемија или биологија. Постоји више школа, праваца, који себе називају психологијом. Под психологијом се подразумевав и психоанализа Фројда и Јунга и модерне тековине попут неуролингвистичког програмирања (НЛП). Неки правци у психологией су потпуно неприхватљиви за православие хришћане. Због тога треба прикупљати знања зрно по зрно, одвајајући жито од кукоља.
Пре него што се почнемо бавити основним страстима и методима борбе с њима, хајде да поставимо себи питање: због чега се ми боримо с нашим гресима и страстима? Недавно сам чуо једног чувеног православног богослова, професора Московске духовне академије (нећу наводити његово име, јер га веома ценим – био ми је професор, али по том питању у суштини нисам сагласан с њим), који је рекао: „Богослужење, молитва и пост – све су то, такорећи, зидарске скеле, подупирачи за подизање зграде спасења, али не и циљ спасења и смисао хришћанског живота. А циљ је избављање од страсти“. Не могу с тим да се сложим, јер избављање од страсти такође није сврха по себи. Преподобии Серафим Саровски о правом циљу говори: „Стекни дух смирен и око тебе ће се хиљаде спасити“. Циљ живота хришћанина јесте стицање љубави према Богу и ближњима. Сам Господ говори само о двема заповестима на којима се заснива читав Закон и Пророци. Љуби Господа Бога својега сейм срцем својим, и свом душом сеојом, и сейм умом својим и ближњега свога као самог себе (Мт. 22, 37-39) И даље: О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци (40). То су најважније заповести чије држање представља смисао и циљ хришћанског живота. А избављање од страсти је само средство, као што су, уосталом и молитва, богослужење и пост. Ако би то био циљ, онда би ми били врло блиски будистима, који исто тако траже бестрасност, односно нирвану.
Али човек не може испунити две главне хришћанске заповести док над њим господаре страсти. Онај човек који је подложан страстима и гресима, воли само себе и своју страст. Зар може сујетан и горд човек да воли Бога и ближње? А онај који се налази у унинију, гневу и који служи среброљубљу? Реторичко питање.
Служење страстима и греху не допушта хришћанину да испуни кључну заповест Новога Завета – заповест љубави.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Источни свети оци, говорећи о страстима, једнодушно их именују бројем осам. У западном богословљу је прихваћено учење о седам страсти, које је први пут изложио свети Григорије Двојеслов, а развио Тома Аквински.

5 коментар(а)

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево