ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Глава X
УНИНИЈЕ – „ПОСЛЕПОДНЕВНИ ДЕМОН“
 
И тако је, дакле, униније (за разлику од туге) више повезано с лењошћу и духовно-телесним раслабљивањем.
Свети оци не називајуузалудуниније „послеподневним демоном“. Он обузима подвижника половином дана, а обара монаха у сан после ручка и одвлачи га од молитве. Треба запамтити да је за монаха (нарочито у стара времена) 12 сати заиста половина, тј. средина дана, јер они устају рано и по монашком правилу трпеза се поставља 2 пута у току дана – за ручак и за вечеру.
Свети Теофан Затворник пише да је униније туговање за било чим, како животним, свакодневним, тако и молитвеним – жеља за одбацивањем делања: „Губи се воља и за обичним стајањем у цркви, и за молитву Богу код куће, и за читањем, и за чињењем обичних добрих дела“. Задремала је душа моја од унинија – наводи светитељ речи псалмопојца Давида.[1]
Дешава се понекад да униније, досада и оптерећење духа и тела не прођу брзо – упозорава епископ Теофан. Али, не треба мислити да ће у души вечно да владају мир и радост од молитве. Постоје периоди опадања, лењости, хлађења и маловерја. Хлађење у духовном животу, тј. његова криза, представља једно од обележја унинија. Међутим, ту је потребно укључити вољу и самоприморавање. У било ком послу постићи ћемо резултате само онда кад будемо континуирано приморавали себе да будемо у њему истрајни, да вучемо себе за косу, као чувени барон Минхаузен, и да се извлачимо из мочваре лењости, раслабљености, туге и унинија.
Ниуједном послу нико ништа не добија, ако себе не приморава да га редовно обавља. Управо је то васпитавање воље. Ако нам се не иде у храм, не устаје рано и не остаје до касно због молитве – треба себе терати на то. Ако нам је тешко или нас мрзи да сваки дан устајемо рано и идемо на посао односно да обављамо свакодневне послове, сетимо се да постоји предивна реч „треба!“ Не ни „хоћу“ ни „нећу“, него једноставно „треба“. И тако ћемо, дакле, од тих малих ситница васпитавати у себи снагу воље. Није једноставно ни добра дела чинити. На њих такође треба присиљавати, тј. покретати себе. Јер, у Јеванђељу се нигде не обећавалагодност, напротив: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Микажемо: богослужење, црквена служба; али, гле, та служба уопште није толико лако и пријатно занимање. Наиме, то је рад и напор – понекад и тежак. И као награда за њега догађају се тренуци духовног ентузијазма и радосне молитве. Међутим, не треба очекивати да ће ти дарови вечито да нас прате. Често нам није нимало једноставно да стојимо на молитви и у цркви. Или је тесно и загушљиво или нам неко одвлачи пажњу шушкањем, али то не значи ни да треба да чекамо неке посебне услове за молитву, ј ер се може догодити да их никад не дочекамо. У цркви не треба да тражимо комфор, него сусрет с Богом.
Једном ми се десило да сам запазио како неки човек долази у цркву и причешћује се увек радним данима. Упитао сам га због чега не приступа Светим Тајнама рецимо недељом или на празнике. Одговорио ми је да празницима и недељом не воли да иде у цркву јер је гужва, гурњава, комешање и ел. – „ипак не; боље је мени радним даном кад ми нико не смета“. Тада сам му ја рекао да је то потпуно погрешно: радним данима можемо посећивати храм, али је битније ићи на празничне и недељне службе – то је четврта заповест Закона Божијег[2] (за дан седми). Такође, треба се причешћивати заједно са свим парохијанима. Читава црквена заједница се причешћује из исте Чаше, у томе и јесте наше јединство. Наравно, можда је неком лакше да се помоли у празном храму него при великој навали света, али се ни у Царство Небеско не спремамо самостално. Службе и јектеније су тако и састављене, да узносимо молитву са осталим парохијанима, саборно „једним устима и једним срцем“. Пошто се у совјетско време одржало мало цркава, оне су биле пуне чак до те мере, да је у храму било немогуће и руку подићи да се човек ваљано прекрети, али ето, људи су ипак добијали радост од молитве.
Дакле, на све човек треба сам себе да тера, почињући од малих корака, јер нас ј едино тад униније не може одвући у своју баруштину. Једино тако ћемо ми постелено освајати део по део. И, наравно, таквом делању треба постојаност, а не занос.
У „Отачнику“ светог Игњатија (Брјанчанинова) је описан следећи случај. Неки монах је пао у униније и прекинуо испуњавање молитвеног правила, при том не налазећи у себи снаге за поновни наставак монашког подвига. Обратно се старцу за савет и он му је испричао овакву поучну причу. Имао неки човек њиву, обраслу трњем. И, гле, рече он сину својем да очисти њиву јер би се на њој могло штогод посадити. Син оде, али видећи у каЈсвом лошем стању се она налази, смете се, покуњи, леже на земљу и усну. Угледавши га где лежи, отац рече: „Сине мој, кад би ти сваког дана обрадио макар толики комад земле на којем си сада спавао, рад би постепено одмицао и ти не би мени био непослушан“. Чувши то, младић поступи по очевом наређењу и за кратко време очисти поле од корова. „Тако се и ти, сине мој, не жалости, већ постепено улази у подвиг и Бог ће те благодаћу Својом вратитиу пређашње стање“. Тако и би. Монахје повратио духовни мир и посветио се Господу.
Постоји оваква изрека: „Што више спаваш, то више расте жеља за сном“. Што више уживаш у нези и раслаблености, више се навикаваш на то стање. Не треба заборавлати да је униније једна од осам страсти, што значи да пороблава човека и чини га зависним. Не треба мислити да ће нам навика лењости и раслаблености досадити и проћи сама од себе. С њом се мора борити, дисциплинујући своју волу и душу и покрећући себе на разна добра дела.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Святитель Феофан Затворник. Псалом стоосьмнадцатый. М., 1993. С. 107.
  2. Закон Божији је комплетан уџбеник веронауке који користе право- славии хришћани (деца и одрасли) у Руској Православној Заграничној Цркви као и у Руској Православно) Цркви. (Прим.Прев.)

2 коментар(а)

  1. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *