Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
Разлози гнева
Покушаћемо да размотримо основне разлоге који изазивају раздражљивост и гнев. Свети Теофан, Затворник вишенски пише: „Гнев и осетљивост су последица високог мшпљења о себи, тј. самољубља, услед којег ми себе сматрамо много вредним. Стога, кад се неко дрзне да нам не ода признање, жестимо се и смишљамо освету“.[1] Самоуважавање, самољубље и превисоко мишљење о себи су основни узроци осетљивости и гнева. Лако је бити спокојан и снисходљив кад те сви хвале, а само прстом да дотакнеш, видно би колико заиста вредимо. Плаховитост и напраситост могу да буду и последица сувише темпераментног карактера, али, ипак карактер не може да служи као оправдање за гнев. Раздражљив и плаховит човек мора да зна ту своју особину и да се бори са њом, тј. да се учи суздржавању. Већа ће му бити награда за труд. Онај ко је по природи миран и флегматичан лакше се бори с раздражљивошћу и гневом. Постоје луди који имају деспотски, доминантни карактер; који желе да све буде како они хоће, тј. не подносе замерке. Такође, ни њима није једноставно да савладају изливе раздражљивости нити да спрече наступе гнева. Свети Теофан таквима саветује: „Видим да је узрок…у томе што не желите ништа да жртвујете из стечене обазривости… то је ваша раница на кожи. Протерајте ту неваљалицу и бићете мирнији. Покажите овим поступком самопожртвованост: јер је ту присутна сва саможивост од главе до пете“.[2]
Свети оци наводе још један узрок гнева – завист, која је често повезана са среброљубљем. Не стоји узалуд та страст испред гнева на списку страсти. Завиди се обично онима који су богатији, успешнији и којима је више дато. Чак се и врло богати људи налазе у стању сталног надметања и такмичења: ко има више нула на банковном рачуну. Завист доводи до мржње, а каткад подстиче и на убиство. „Који завиди и надмеће се – говори преподобии Јефрем Сирин – жалостан је; јер, такав је саучесник ђавола, чијом је завишћуушлау свет смрт (Прем. 2,24). Његово срце стално малаксава од туге, тело се мучи, а снага троши. Завист и надметање су страшан отров: они рађају клевету мржњу и убиства“.[3]
НАПОМЕНА:
- Советы православному христианину и комментарии. М.; 1994. С. 94.
- Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь. 1994. Вып. 4. С. 41-42.
- Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 401.
Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…
Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?
Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.
Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.
Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.
Захвалан,
Брат Стево