Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
Глава XII
ГОРДОСТ – „ЛУЦИФЕРОВ ГРЕХ“
Нама, тј људима који су одрасли у совјетско време, од малих ногу се усађивало да је гордост главна врлина совјетског човека. Сећате се: „Човек – како то гордо звучи“[1]; „Совјетски народ имасвојуличнугордост, на буржује гледамо с висине“[2].И заиста, у основи сваког бунта лежи гордост. Гордост је сатанин грех и прва страст која се појавила у свету још пре стварања људи. И први револуционар је био сатана.
Када је био саздан свет анђела и Небеска војска, највећи и најмоћнији Анђео – Деница, не хтеде да буде у послушању и лубави према Богу. Погордио се својом снагом и моћи и пожелео да сам постане Бог. Пошто је Деница са собом повукао многе Анђеле, на небу је избио рат. Арханђел Михаило и његови Анђели су се борили са сатаном и победили ту опаку војску. Сатана – Луцифер је пао као муња с неба у преисподњу. И од тада је преисподња, тј. ад – место где обитавају мрачне силе, лишено светлости и благодати Божије.
Бунтовник-револуционар не може а да не буде горд, јер је он настављач Луциферовог дела на земљи.
Комунизам је квазирелигија која, као и свако друго верско учење, има свој „символ вере“ и своје заповести, своје „моћи“ „иконе“ барјаке, тј. транспаренте илитије, тј. демонстрације. Бољшевици су хтели да створе рај на земљи, али без Бога и, наравно, свака мисао о смирењу се сматрала смешном и бесмисленом. Какво сад смирење кад ћемо „Ми наш нови свет да саградимо, где ће онај који није био ништа постати све“[3].
Ипак Бог се не да обмањивати (Гал. 6,7) будући да је и сама историја над бољшевицима изнела свој суд. Рај без Бога се није остварио и тиме су њихове горде замисли биле посрамљене. Међутим, иако је комунизам пао, гордост се није умањила. Она је само попримила друге облике. Такође, веома је компликовано разговарати на тему смирења са савременим човеком. Па и тржишно капиталистичко друштво, које је усмерено на успех и напредовање у каријери, такође је основано на гордости.
Често имам прилику да на исповести на питање о греху гордости чујем следећи одговор: „Све остало ту и тамо, али нимало нисам горда“. Светом Теофану Затворнику пише једна жена: „Причала сам са својим духовником и говорила сам различите појединости о себи. Он ми је директно рекао да сам горда и сујетна. Одговорила сам му да уопште нисам горда, већ не могу да трпим понижавања и улагивања“. И ево шта јој је на то рекао светитељ: „Отпевали сте прекрасно. Не дозвољавајте им онда да вас вређају, како би им дали до знања да вас човек голим прстом не сме таћи. Сад ћу и ја да вам пребацим: шта ће вам бољи доказ да сте горди од вашег прекора? Он засигурно није плод смирења. И због чега ви желите да противречите таквој осуди?…Боље би вам било да се уместо тога запитате да заправо у вама не чучи та крајње лоша пакост?“[4]
Дакле, шта је то гордост и у чему се тај грех манифестује? Вратићемо се опет светом Игнатију (Брјанчанинову): Гордост је: „Презирање ближњег. Истицање себе изнад свих. Дрскост. Помраченье и задебљаност ума и срца. Њихова привезаност за земаљско. Хула. Безверје. Непокорност Закону Божијем и Цркви. Послушност својој плотској вољи. Читање јеретичких, развратнихи сујетних књига. Непослушност властима. Заједљиво ругање. Запостављање христообразног смирења и безмолвија. Губљење простоте, љубави према Богу и ближњем. Лажна философија. Јерес. Безбожност. Непросвећеност. Смрт душе“.[5]
НАПОМЕНА:
- Максим Горки, драма „На дну“ (Прим.Прев.)
- Владимир Мајаковски, последња строфа песме „Бродвеј“ (Прим. Прев.)
- Интернационала. (Прим.Прев.)
- Святитель Феофан Затворник. Письма к разным лицам о разных пред- метах веры и жизни. М.; 1995. С. 301.
- Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001.Т. 1.С. 156.
Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…
Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?
Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.
Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.
Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.
Захвалан,
Брат Стево