ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Суд и осуда
 
Свети Касијан Римљанин каже да је гордост, иако стоји на последњем месту на списку осам страсти, „с обзиром на порекло и време прва“. То је најсвирепија и најнеукротивија звер“.
Због чега? Кренимо редом.
Гордост у низу страсти стоји после сујете, што значи да произилази из тог порока и води од њега порекло. „Као што севање предсказује удар грома, тако сујета најављује појављивање гордости“[1] – додаје Нил Синајски. Тражење пролазне, сујетне славе, похвале и превисоко мишљење о себи, рађају претерано уздизање надлудима. „Ја сам изнад њих, достојнији сам – а они су испод мене“. То и јесте гордост. Са сличним осећањем је повезано и осуђивање. Разуме се, ако сам ја изнад свих, онда то значи да сам и праведники, тј. да су сви остали грешниЈИ од мене. Превисоко мишљење о себи не дозвољава да объективно судимо о себи, али зато нам потпомаже да будемо судије другима.
Гордост која почиње са сујетом може достићи адске дубине, јер она и јесте грех самог сатане. Ниједна од страсти не може досегнути до тих граница до којих може гордост, и у томе и јесте њена главна опасност. Али, вратимо се осуђивању. Осуђивати значи судити, тј. предупређивати суд Божији односно узурпирати Његова права (у томе је такође страшна гордост!), јер само Господ који зна човекову прошлост, садашњост и будућност, може да суди о њему. Преподобии Јован Саваитски прича следеће: „Једном ме је посетио инок из суседног манастира и ја сам га питао како је братија. Одговорио ми је: „Добро, вашим молитвама“. Потом сам га упитао за једног монаха, којег баш и није пратио добар глас, и гост ми рече: „Оче, он се нимало није променио!“ Чувши то, ја повиках: „Лоше!“ И само што сам то изустио, угледах Исуса Христа, распетог између двојице разбојника. И умало се нисам залетио на поклоњење Спаситељу, кад се Он одједном обрати Анђелима који бејаху ту и рече им: „Избаците га напоље, то је антихрист, јер је осудио брата својега пре Мог Суда“. И када су ме, по речима Господњим, избацили, на вратима остаде моја мантија, а ја се затим пренух. „Тешко мени – рекох ја тад брату из суседног манастира – проклет ми је данашњи дан!“ – „Збогчега?“ – упита га овај. Тада му ја испричахвиђење и схватих да мантија која ми остаде на оним вратима, означава да сам ја лишен покрова и помоћи Божије. И од тог тренутка ја сам седам година лутао по пустињама, ни хлеба не узимајући, ни скровишта не тражећи, ни сљудима не општећи – све докнисам видео Господа својега, да ми враћа мантију“ – приповеда Пролог.[2]
Ето колико је страшно изрицати суд о човеку. Благодат је подвижника напустила само зато што је рекао за братовљево понашање: „Лоше!“. Колико само путаутоку дана ми речју и мишљу дајемо своју окрутну оцену ближњему! Сваки пут заборавлајући Христове речи: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1). При том у дубини душе о себи, наравно, мислимо: „Па ја тако нешто не бих никад могао да урадим!“. И често нам Господ то шале, ради нашег смирења и исправлања, тј. да би посрамио нашу гордост и жељу за осуђивањем других.
Живела у Јерусалиму нека целомудрена подвижница, која је шест година провела у келији подвизавајући се. Носила је одећу од кострети и одрекла се од свих земаљских задовољстава. Међутим, зли дух сујете и гордости пробуди у њој желу да осуђује друге луде. Напусти је благодат Божија због претеране гордости и паде у блуд. То се догодило због тога што се она није подвизавала из љубави према Богу, већ да други виде, ради сујетне славе. Када пак би потпуно опијена демоном гордости, напусти је и свети Анђео, стражар целомудрија.
Често нам Господ допусти да упаднемо баш у оне грехове, због којих осуђујемо ближње.
Наше оцене ближњег су углавном непотпуне и субјективне, и ми не само да не можемо завирити у његову душу него понекад уопште ништа и не знамо о њему. Христос није осуђивао отворене грешнике, ни блуднице, ни прељубнике, јер је знао да земни пут тих луди још увек није завршен и да они могу кренути путем исправлања и врлине. Само осуда након смрти подвлачи коначну црту на све оно што је човек урадио у животу. Ми видимо како човек греши, али не знамо како се он каје.
Једном сам био позван да одслужим опело на гробљу Жена која ме је позвала замолила ме је да јој успут освештам и ауто. Освештавању је присуствовао и један мој пријатељ. Кад је она отишла у свом већ освештаном страном и бесном аутомобилу он је избацио фразу: „Да, уопште се не види да се нешто много напреже, зарађујући за овакво ауто“. Тад сам му ја испричао да та жена носи велику муку – недавно су јој убили сина, па ме је замолила да одслужим опело на његовом гробу. По спољашњој срећи не смемо просуђивати о људском животу.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 267.
  2. Гурьев В., прот. Пролог в поучениях. М., 1912. С. 637.

2 коментар(а)

  1. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *