ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Греси увећавају тугу
 
Чиме још могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека. И ако он не зна како да се избави од греха, како да се покаје, западаутугу. Тује, наравно, потребна детаљна исповест и то, по могућности, читавог свесног живота.
Нека млађа жена се обратила једном познатом психотерапеуту са жалбом на бригу и депресију. Њена младост је прошла веома бурно: велики број блудних веза, неуспео брак, развод… При том је она била васпитавана у традиционалној, патријархалној породици, у којој су настојали да јој усаде (истина, без успеха) строге моралне принципе. Ситуација је потпуно јасна: глас савести и срамота због грешног и развратног живота раскринкавају жену, а она не знајући како да поступи, запада у очајање. О сим туге њу муче страхови. Чини јој се да се нетто мора десити и да ће сигурно бити кажњена за грехе младости.
А шта јој саветује доктор? Он теши пацијенткињу речима, да младост и треба таква да буде – бурна и весела, и да она ни због чега и ни пред ким није крива. Он не уклања проблем, већ га само „заташкава“, тј. „премазује бојом“, уљуљкавајући савест својом заштитом. Јасно је да ће такво „лечење“ дати само привремену утеху. Проблем, то јест терет ранијих грехова, остаје. Ни глас савести није могуће сасвим пригушити. И заиста, депресију која је изазвана срамотом због грехова, могуће је превазићи ј едино покајањем и очишћењем на исповести. Ако се човек искрено каје, исповеђени грех постаје само ружан сан. Веома је корисно ако добијемо и неку епитимију од свештеника и, наравно, ако кренемо путем исправке и борбе са грехом. Стоји да је грехисповеђен, али његове рушилачке последице остају Савест је, наравно, могуће пригушити као извор који су засули камењем и залили бетоном, али ће он пре или касније свеједно избити на површину.
Да резимирамо ову нашу тему. Борба с тугом се води уз помоћ утврђивања вере у Бога и наде у Њега. Потребно је да научимо да примећујемо Његова небројена доброчинства у свом животу и да будемо захвални на њима. Борба с том страшћу предстваља непрекидни напор. И то наш лични. Због тога што је „спасавање дављеника – дело руку њих самих“. Туга и униније су раслабљеност воље, а њу само човек може васпитавати. Бог нас не спашава без нас самих. Он нам шаље помоћ и средства, а ми треба да их искористимо. Узгред, на ту тему постоји и једна поучна прича, такође за дављеника. Кућа неког човека се нашла у зони поплаве. И гле, вода надолази све више и више, а дављеник се премешта у поткровље. Међутим, он верује да ће га Бог спасити. Унаоколо промичу у чамцима луди и вичу му: „Ускочи код нас, ми ћемо те спасити!“, а он им одлучно одговара: „Не, мене ће Бог спасити!“. За то време ниво воде постаје све виши… Човек је сад већ прешао на кров. Поред промиче и неки сплав, али он опет пропушта прилику да се спаси, мислећи да ће га Господ избавити. Несрећник, сад већ стојећи у води до гуше, види велику даску како плута, али и њу пропушта мислећи да ће њему Господ помоћи на чудесан начин. И на крају човек гине, а његова душа долази Богу на истину. „Господе, због чега ме Ти ниси избавио из неволе, кад сам ја тако истрајно веровао и тако се усрдно молио Теби!“ И Бог му одговори: „Ја сам три пута теби слао средства за спасење, а ти си сва три пута одбио моју помоћ“.
Страсти туге и унинија иако јесу блиске и међусобно сродне, ипак нисуједно те исто.
Ево како дефинише и разоткрива грех туге свети Игњатије (Брјанчанинов): „То је огорчење, жалост, губитакнадеуБога, сумњауБожијаобећања, незахвалност Богу за све што се догађа, малодушност, нетрпељивост, одсуство самопрекоревања, жалост на ближњега, роптање, одрицање од подвига веома тешког хришћанског живота и скривена камера да сиђемо с његовог попришта.“ Одступање од бремена крста – борбе са страстима и грехом.
А ево неких карактеристичних обележја унинија.
„Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Занемаривање црквеног молитвеног правила. Губљење свести о Богу. Напуштање континуиране молитве и душекорисног читања. Непажња и журба у молитви. Немарност. Изостајање страхопоштовања. Беспосличење. Сувишно умиривање плоти сном, излежавањем и негом сваке врете. Тражење спасења без жртве. Прелазак с места на место у циљу избегавања потешкоћа и одрицања. Честе шетње и посете пријатеља. Празнословље. Богохулне изјаве. Занемаривање метанија и осталих телесних подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање Христових заповести. Немар. Занос. Губљење страха Божијег. Јарост. Безосећајност. Очајање.“[1]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.

2 коментар(а)

  1. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *