NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BLAGODATNA ZAJEDNICA

 

Blagodat

 

Sve božanstvene stvarnosti, ovaploćene u Bogočoveku Hristu, neprekidno liju iz sebe neizbrojne i neizmerive božanstvene sile, energije, neophodne ljudskome biću za spasenje, za oboženje, za ohristovljenje, za ucrkovljenje, za oduhovljenje, za otrojičenje, za obogočovečenje, i nazivaju se jednom rečju: Blagodat = χάρις. Sve te božanske sile svestrano su bogočovečanskih svojstava i karaktera. I time svim bićem u bogočovečanskom telu Crkve, od njega i kroz njega. U Crkvi je sve Bogočovečansko, jer sve Bogočovekovo. Nema ničeg u Crkvi što je van kategorije Bogočovečjeg i Bogočovečanskog. Naše spasenje = naše obogočovečenje nije ništa drugo do naše neprekidno oblagodaćenje. U Crkvi i Crkvom blagodat je bezobalni okean božanskih, bogočovečanskih obogočovečujućih, ohristovljujućih, otrojičujućih sila, energija, koje neprekidno delaju i deluju u Bogočovečanskom organizmu. Bogočovekom Hristom, koji je Crkva, nama su darovane sve Božanske sile koje su potrebne ljudima za život i pobožnost u obadva sveta.[1]

Prema Bogočoveku, i kao Ličnosti i kao Crkvi, stoji čovek sa svojom bogolikom prirodom. Stvoren Bogolikim, čovek poseduje bogoliku slobodu. Ta sloboda je ogromnih neizmerivih razmera. Po svojoj slobodnoj volji čovek može čak i Boga odbaciti i đavola prigrliti. I još: čovek može postati i „Bog po blagodati“, ali i đavo po slobodnom htenju. Normalno i bogomudro upotrebljena, slobodna volja privodi čoveka Bogu i sjedinjuje sa Bogom; zloupotrebljena, ona privodi čoveka đavolu i sjedinjuje sa đavolom. Istorija roda ljudskog je rečiti svedok toga. Bog je zato i postao čovek da kao Bogočovek, u Bogočovečanskoj Ličnosti Svojoj, pokaže čoveku i nauči čoveka kako može bogomudrο rukovoditi svojom slobodnom voljom, i iz sebe blagodaću izgraditi blagodatnog, hristolikog čoveka, i do potpunosti usavršiti bogolikost ovoga bića. Α da bi za postignuće toga cilja dao potrebne božanske sile čoveku, On je na Sebi, Bogočoveku, osnovao Crkvu, sa njenim svetim tajnama i svetim vrlinama. Postajući „sutelesnik“ Bogočovečanskog tela, Crkve,[2] pomoću svetih tajni i svetih vrlina, čovek i postiže Bogom mu postavljeni cilj: postaje „Bog po blagodati“. Sva se spasonosna mudrost i bogomudrost čoveka hrišćanina sastoji u tome, da on svu svoju slobodnu volju dobrovoljno potčinjava božanskoj volji Gospoda Hrista, po ugledu na samog Gospoda Hrista, koji je u Svojoj Bogočovečanskoj Ličnosti Svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavao Svojoj Božanskoj volji. Taj bogočovečanski odnos: između volje Božanske i čovečanske važi kao najsavršeniji zakon i najneophodnije pravilo u Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi: svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavati Božanskoj volji Gospoda Hrista. i tako pomoću blagodati svetih tajni i svetih vrlina osigurati sebi spasenje, oboženje, obogočovečenje i život u Carstvu ljubavi Hristove.

U Bogočovečanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojičnog Božanstva, blagodat koja spasava od gpexa, smrti i đavola, preporođujući nas, preobražavajući nas, osvećujući nas, ohristovljujući nas, obožujući nas, otrojičujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat „po meri dara Hristova“.[3] Α Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu njegovom:[4] po trudu u veri, u ljubavi, u milosrđu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i u ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanđelskim. Predviđajući Svojim božanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: „svakome prema njegovoj moći“.[5] Međutim, od našeg ličnog truda i umnožavanja božanskih darova Hristovih zavisi naše mesto u životvornom Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi, koja se kao jedno i nedeljivo nebozemno Bogočovečansko biće proteže od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko čovek više živi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, bogočovečanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje nas očišćuju od svakoga greha, osvećuju, obožuju, obogočovečuju. Pri tome svaki od nas živi u svima i radi svih, jer smo jedno telo svi. Zato se i raduje svaki darovima svoje braće, naročito kada su veći od njegovih.

Sva blagodat Trojičnog Božanstva, sa svima bogatstvima svojim, sišla je u naš zemaljski svet Bogočovekom Gospodom Hristom. I to u takom izobilju, da je sveti Evanđelist objavio svestvarnu blagovest: blagodat postade od Isusa Hrista.[6] Kao da do Njega nije bilo blagodati u našem zemaljskom svetu. Ovaploćenjem Gospoda Hrista sva se Sveta Trojica otvorila prema zemaljskom svetu, javila sebe, dala sebe rodu ljudskom. To su, po svetim Ocima, božanski „izlasci“ — πρόοδοι, božanske energije, koje se daju svetu i ljudima. Rečju: sve i sva Trojičnog Božanstva dato, i kazano, i objavljeno, i ovaploćeno u telu Hristovom — Crkvi. Zato je u njoj sve i sva od Svete Trojice i ο Svetoj Trojici. Zato je u njoj: i Spasitelj i spasenje, i Bogočovek i obogočovečenje, i Sveta Trojica i otrojičenje. Sve u svemu: Bog postaje čovek, i čovek postaje Bog po blagodati. To su ova Evanđelja Svete Trojice za rod ljudski; to sva Blagovest i Sveblagovest Crkve.

Bog Logos, postavši telo, i time postavši čovek, useli se u nas, pun blagodati i istine; i od punoće njegove mi svi, kao članovi tela njegovog — Crkve, primismo blagodat na blagodat.[7] Sav Gospod Hristos je blagodat. Otuda je i Evanđelje njegovo — „Evanđelje blagodati Božje“.[8] I živeći u Hristu koji je blagodat, mi se u svemu bogočovečanskom obogaćujemo kroza NJ.[9] Podvig spasenja u stvari je podvig oblagodaćenja.[10] Sve i sva Gospod Hristos nam daruje blagodaću; a za sve to mi dajemo od sebe veru: „blagodaću ste spaseni kroz veru“.[11] Bogočovečanskim telom Crkve Gospod Hristos je „Bog svake blagodati“.[12] Naše je: truditi se, podvizavati se u vrlinama; Spasovo je: davati nam blagodat spasenja i oboženja; jer vrlinama mi upijamo u sebe životvorne i bogotvorne sile blagodati; bez toga blagodat je uzalud u nama.[13] Očigledna je evanđelska blagovest i zapovest: trud umnožava blagodat, blagodat umnožava trud.[14] Bogočovečansku stvarnost evanđelske blagodati opitno svedoče i radosno blagoveste kako sveti Apostoli tako i sveti Oci. Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Jedna se blagodat lije od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.[15] Davana u svetaj Trojici, blagodat se daje od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.[16] Blagodat darovana nam Spasiteljem, javila se i darovana nam je sa dolaskom Spasitelja.[17] Jedna i ista blagodat daje se od Oca u Sinu… Otac daruje blagodat kroz Sina.[18] Blagodat je jedna: daje se od Oca u Sinu.[19]

Oblagodaćeni um Svetog Makarija Velikog blagovesti: Blagodat postepeno deluje i ovlađuje dušom, ispitujući volju čovekovu. I ako je duša saglasna sa blagodaću, blagodat prodire u najdublje dubine njene, dok najzad potpuno ne ovlada njome.[20] Nema sumnje, glavna odlika čovekova bića jeste čovekova slobodna volja, njena neprikosnovenost. Ni sam đavo ne može primorati čoveka na zlo; on mu može samo predlagati razna zla. Isto tako Bog ne primorava na dobro bogoliku slobodnu volju čovekovu. Čovek raspolaže ogromnom slobodnom voljom, i on slobodno bira između Boga i đavola, između dobra i zla, izmeću života i smrti. Sv. Makarije Veliki uči: Ljudi, kod kojih se blagodat Božja useli u same dubine uma, Gospod postane kao njihova duša — Jer, po rečima svetog Apostola: Ko se priljubi uz Gospoda, pastane jedan duh s Gospodom.[21] Tada duša vaistinu postaje kao duša Gospoda — ώς ψνχή toν Κνρίον, jer dobrovoljno i svim htenjem svojim ona se predaje sili Svetoga Duha, da bi carovala u njoj; i već ne hodi po svojoj volji.[22] Ko je prišao Gospodu Hristu, dužan je u početku na silu — προς σίαν — privoditi sebe dobru, makar se i ne htelo njegovom srcu. Jer sveistiniti Gospod kaže: Carstvo se nebesko s naporom uzima — διάζεται, i podvižnici ga zadobijaju.[23] Stoga makar nam se i ne htelo, treba primoravati sebe na vrlinu: primoravati sebe na ljubav, ako ljubavi nemamo; primoravati sebe na krotost, ako nam krotost nedostaje; primoravati sebe na sastradalnost i čovekoljublje; uopšte, primoravati sebe na svaku vrlinu. I kada Bog to vidi, daće nam to, i ispuniće nas svima plodovima Duha. I tada se sve vrline pretvaraju za čoveka kao u prirodu —, jer Gospod dolazi i obitava u njemu, i Sam izvršuje u njemu Svoje zapovesti.[24]

Sav u beskrajnostima i tajnama bogočovečanske blagodati, živeći njima i u njima, Sveti Jefrem Sirin govori ο tome sa sveštenim strahom i trepetom. Svim bićem on oceća i zna: da je naše spasenje i oboženje od Spasove svespasavajuće blagodati i njenih svetotrojičnih sila. Besmrtnim svedočanstvima on svedoči da je u bogočovečanskoj blagodati naše otrojičenje: Od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Ta blagodat nam se daje ne na silu, već se ona daje našoj slobodnoj i neiznuđenoj veri u čudesnog Gospoda Hrista, vaistinu jedinog istinitog Boga u svima svetovima. Sveti Jefrem blagovesti: Po meri vere i blagodat obitava u duši.[25] Blagodat često posećuje srca naša, i ako je srce čisto ona ulazi u njega i obitava u njemu; no ako je srce nečisto odmah odstupa od njega. Međutim, milostivost blagodati pobuđuje nju da opet i opet silazi k nama i posećuje nas grešne, jer smo svi mi promenljivi po svojoj slobodnoj volji no ne po prirodi.[26] Bog zahteva od nas jedino potpunu odlučnost, pa nam Sam daje sile, i daruje pobedu.[27] Ti samo želi spasti se, i Gospod odmah pritiče u pomoć.[28] Blagodat nikada ne odbacuje ni jednoga čoveka koji želi spasenja.[29] Spasenje biva Božjom blagodaću po meri vere i ljubavi.[30] U čoveku su dva zakona: zakon greha koji vuče na svoju stranu, i zakon blagodati koji vuče ka nebeskom.[31]

Heruvimski vidovito prateći čoveka na svima putevima Bogočovečanske vere Hristove, Sveti Zlatoust bogomudro i bogorečito kazuje večne istine ο blagodati i čoveku i svespasonosnom oblagodaćenju vascelog bića čovekovog. Sveti Zlatoust blagovesti: Bog nikada ne vodi k Sebi silom i primoravanjem; ne, On hoće da se svi spasu, no nikoga ne primorava . .. Bog je gotov spasti čoveka, ne prinudno, ne protiv volje, već po njegovoj dobroj volji i raspoloženju.[32] Blagodat Svetoga Duha, čim ugleda u čoveku plamenu želju i razbuđeni um, izliva dare svoje izobilno.[33] Takav je Gospod naš: čim ugleda da duša silno i usrdno čezne za duhovnim stvarima, On joj daje blagodat i bogate dare Svoje.[34] Blagodat Božja je gotova, i ište ko bi je primio svesrdno.[35] Naše je, — usrdno činiti ono što zavisi od nas, a blagodat je gotova, i ište ko bi je primio u izobilju.[36] Blagodat Duha šalje se u izobilju tamo gde je zdravoumlje, čestitost i druge vrline.[37] Ako želimo dobiti pomoć s neba, onda upražnjavajmo vrline. Na taj način mi ćemo privući blagodat Svetoga Duha, i ovaj život provesti bez jada i naslediti večna blaga.[38] Gde je molitva i blagodarnost, tamo dolazi blagodat Sv. Duha; odatle se progone demoni, i sve vražije sile odstupaju i daju se u begstvo.

U svetu bogočovečanske vere dve ogromne sile stoje jedna prema drugoj: blagodat Božija i sloboda čovekova. Sjedinjene verom, one daju svetog čoveka; razjedinjene i posvađane, one omogućuju pad čoveka do raščoveka. Sveti Zlatoust blagovesti: Blagodat dolazi samo onima koji žele i brinu se da je staknu.[39] Bogu pripada — darovati blagodat, a čoveku — pokazati veru.[40] Mi postajemo sveti ne samo uzdržavanjem od greha, nego i sticanjem viših savrševstava.[41] Nama je darovano ne samo otpuštenje grehova, nego i opravdanje, i osvećenje, i usinovljenje, i blagodat Duha lučezarna i preizobilna.[42] Oganj, koji smo dobili po blagodati Duha, ako zaželimo, možemo pojačati; ako ne zaželimo, odmah ćemo ga ugasiti.[43] Privucimo sebi, kroz vršenje zapovesti Božjih, neoborivu pomoć Duhu — i mi ćemo biti ni po čemu manji od anđela.[44] Čovek dobija blagodat srazmerno veri svojoj.[45] Blagodat i na Pedesetnicu i sada jedna je i ista.[46] Blagodat, iako je uistini blagodat (Χαρις = milost, dar), ipak spasava one koji žele, a ne one koji ne žele i odvraćaju se od nje, ustaju na nju i protive joj se.[47] Velika blagodat Duha često odleće od čoveka kada on pada u teške grehe.[48] Blagodat nas ne spasava ako vodimo nečist život.[49]

Blagodat je i po biću i po projavama sva svetotrojična, iako nam je u najvećoj punoći data preko Sina Božjeg, Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka. Ta besmrtna istina i jeste jedna od glavnih blagovesti čudesnog blagovesnika Sv. Jovana Zlatousta. On blagovesti: Sve što pripada Svetoj Trojici nerazdelivo je — αδιαίρετα. I gde je zajednica duha, tamo je i zajednica Sina; i gde je blagodat Sina, tamo je blagodat Oca i Svetoga Duha.[50] Blagodat se svakome daje prema veri.[51] Nečist život gasi blagodat Svetoga Duha.[52] Kao što oganj zahteva drva, tako i blagodat zahteva našu revnost, da bi se ona razbuktala.[53] Blagodat Gospodnja podvizava se zajedno s tobom i sarađuje tebi; ali i ti sa velikom usrdnošću i revnošću vrši svoje delo.[54] Α kako možemo privući sebi blagodat? Čineći ono što je Bogu ugodno, u svemu pokoravajući se Njemu.[55] Sve je od Boga, ali ne na način da se narušava naša sloboda. Sve tu zavisi i od nas i od Njega; treba prvo da mi izaberemo ono što je dobro; a kada mi izaberemo, onda nam i On ukazuje Svoju saradnju. Naše je delo: unapred izabrati i uzaželeti; a delo je Božije: izvršiti i dovršiti.[56] Kada blagodat biva s nama? Biva s nama kada je ne vređamo, ne zanemarujemo; kada je zadržavamo u sebi dobrim delima; kada nas rukovodi Duh Sveti.[57]

Sveti Simeon Novi Bogoslov, pun iskustva ο svespasonosnoj delatnosti Bogočovečanske blagodati u telu Crkve Hristove, i u svakom članu njenom, objavljuje besmrtne blagovesti ο tome. On blagovesti: Cilj vascelog Bogočovečanskog domostroja spasenja, radi koga se Sin Božji, Bog Logos ovaplotio i postao čovek jeste: da oni, koji veruju u Njega kao Bogočoveka, prime u duše svoje blagodat Svetoga Duha kao dušu — i da se na taj način preporode, presazdadu i obnove, osvećujući se blagodaću Svetoga Duha u umu, u savesti, i u svima osećanjima.[58] Jedan je lek za sve boljke ljudske duše: Duh Sveti, blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista. Svaki hrišćanin treba da se podvizava pokajanjem, milostinjom i svakom drugom vrlinom, da stekne blagodat Svetoga Duha, i da pomoću nje živi istinskim životom po Hristu.[59] Božanska svetlost i jeste sveoružje Božje, pomoću kojeg se hrišćanin može održati u ratu protiv lukavstava đavoljih, i satrti svu silu đavolju.[60] Pre svake druge vrline blagodat Božja dolazi preko vere. Jer vera je temelj svake vrline. Sa blagodaću dolazi i svaka vrlina, i ostaje u srcu, i dela… Blagodat dolazi od Boga za veru, i na njoj se kao na temelju zidaju dobra dela, i blagodat im daje svu vrednost. Jer dela koja bivaju bez blagodati Svesvetoga Duha Bog ni u šta ne smatra. Dobro koje se ne čini na dobar način – καλως nije dobro – ουκ εστι καλον. I nemoguće je bez blagodati Hristove učiniti dobro na dobar način. Da je to bilo moguće, Bog ne bi došao na zemlju i postao čovek, i na taj način darovao ljudima taku blagodat, pomoću koje se jedino svako dobro može učiniti na dobar način – να γενη καλως καθε εργον καλον.[61]

Svestrano oblagodaćeni Sveti Simeon Novi Bogoslov blagovesti: Ko ljubi Boga i drži zapovesti Božije, oblači se u silazeću s visine silu Duha Svetoga, koja se ne javlja veštastveno, već kao umna svetlost — έν εϊδει φωτόs νοητού. I čim ova svetlost zasija u duhu, odmah iščezava svaka nečista pomisao, i svaka strast duševna. Tada se očišćuju oči srca: um i razum — ο νους και η βιανοια – i vide Boga, kao što je napisano u Evanđelju ο blaženstvima. Tada duša, kao u ogledalu, vidi čak i najmanja sagrešenja svoja i pogružava se u najveće smirenje. Tako se čovek postepeno izmenjuje potpuno, i zna Boga, prethodno sam bivši poznat od Boga. Ova blagodat Svetoga Duha čini čoveka prijateljem Božjim i Bogom, ukoliko je to moguće za čoveka.[62] Ko veruje u Hrista kako treba, ima život večni. Α život večni jeste blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista. Kao što se život večni, tojest božanska blagodat poznaje po veri, tako se i vera poznaje po večnome životu.[63] Bez blagodati Svetoga Duha nikome nije moguće ne grešiti, nikome nije moguće pristupati vršenju svetih zapovesti Hristovih, i ispunjavati ih, i svrgnuti sa sebe vlast i nasilje, koje su nad nama zadobili demoni.[64] Blagodat Božja je bezgranična — άπειρος, uvek se preizobilno izliva, i nigde joj kraja. U onome koji se podvizava, ona se umnožava; a u lenjoga ona se smanjuje. Potraje li lenjost, ona takvoga sasvim napusti.[65]

Iz svoje prebogate riznice Sv. Simeon iznosi i ovo bogočovečansko biserje: Zapovesti Hristove su kao lekovito bilje. Kada blagodat Svesvetoga Duha dođe u čoveka, ona iskorenjuje i uništava strasti jednu za drugom, dok ne oslobodi svu dušu od njih. Na taj način blagodat obnavlja čoveka i po duši i po telu. I čovek, napredujući u vrlinama, raste, „u meru rasta visine Hristove“.[66] I ukoliko više uspeva u vršenju zapovesti Božjih, on se utoliko više očišćuje, prosvetljuje, prosvećuje, i udostojava videti otkrivenja velikih tajni. Prosvećivan Duhom Svetim, takav čovek stiče nove oči, i nove uši, i na sve gleda duhovno. Takav čovek vidi Boga, ukoliko je to moguće za ljudsku prirodu, i ukoliko je to blagougodno Bogu.[67] Blagodat Svetoga Duha čini čoveka prijateljem Božjim i Bogom po blagodati — Οεόν κατά hάριν.[68] Mi gοvorimo ne ono što ne znamo nego ono što znamo, i to svedočimo. Svetlost već svetli u tami, i u noći, i u danu, i u srcima našim, i u umu našem i obasjava nas, govori, dela, živi, oživotvorava, i čini svetlošću one koji se njome prosvetljuju. Bog je svetlost, i oni koji su Ga primili, primili su Ga kao svetlost. Jer svetlost slave Njegove ide ispred lica Njegova, i bez svetlosti Njemu je nemoguće javiti Sebe. Oni koji nisu videli svetlost Njegovu, nisu videli ni Njega, jer je Bog svetlost; i oni koji nisu primili svetlost Njegovu, nisu još primili blagodat, jer koji primaju blagodat, primaju svetlost Božiju i Boga. Kao što reče sama Svetlost — Gospod Hristos: useliću se u njih, i živeću u njima (2 Kor. 6, 16).[69]

Blagodat je obožujuća, bogotvoreća sila Trojičnog Božanstva; njome se ostvaruje krajnji cilj, svecilj Bogočovečanskog domostroja spasenja: oboženje, obogočovečenje, ohristovljenje, otrojičenje; njome čovek postaje Bog po blagodati.

Sav zračeći tom istinom, Sveti Simeon Nivi Bogoslov blagovesti: U istinskim slugama Svojim Bog obitava u dušama njihovim pomoću energija (= sila, delotvornosti, delatnosti) i obasjanja Presvetoga Duha . .. Očigledno je: kao što je u Ocu, Sinu i Svetome Duhu jedan Bog, bez slivanja triju Lica i bez razdeljivanja jedne suštine i prirode, tako i čovek postaje i dušom i telom po blagodati Bog u Bogu — kata χάριν Λεός έν Θεφ, bez slivanja i razdeljivanja, te se ni telo ne pretvara u dušu, ni duša izmenjuje u telo; pritom se ni Bog ne sliva sa dušom, niti duša pretvara u Božanstvo, nego Bog ostaje kao što jeste Bog, i duša takođe ostaje kao što jeste priroda njena, i telo kako je sazdano — prah. I sam Bog koji je divno spojio ovo dvoje: dušu i telo, sjedinjuje se sa ovo dvoje bez slivanja, — i ja čovek po stajem po slici i prilici Božjoj… Otac, Sin i Duh Sveti — jedan Bog, kome mi služimo i poklanjamo se. Bog, duša i telo — čovek, stvoren po slici i prilici Božjoj, i koji se udostojio postati Bog po blagodati… Čovek postaje Bog po blagodati što se njemu daruje Duh Sveti.[70] Ukoliko se očišćuje srce, utoliko ono prima božansku blagodat; i opet, ukoliko ono prima blagodat utoliko se i očišćuje. I kada se to obavi, tada čovek sav postane Bog po blagodati. Blagodat pak čuva se u duši držanjem zapovesti Gospodnjih.[71]

Ovu nestvorenu i večnu blagodat Božju branio je celim svojim životom i delom, zajedno sa svima Ocima Crkve pre i posle njega, i bogomudri Grigorije Palama, s pravom opevani kao „propovednik blagodati“. Sledujući Ocima pre njega Solunski svetitelj blagovesti: Stvorena energija najavljuje i otkriva stvorenu prirodu, a nestvorena je svojstvo i otkrivenje nestvorene prirode. Jer, kaže on: „ono što je prirodno, treba da bude saglasno sa prirodom“.[72] Čovek upoznaje Boga preko Božje tvorevine, preko stvorene prirode kao Božjeg dara, kao što upoznaje umetnika preko njegovog dela, ali se lično susreće sa Bogom kroz zajedeničarenje u Njegovom nestvorenom daru, tj. kroz zadobijanje večne svetotrojične blagodati. Ta nestvorena blagodat je svetlost Svete Trojice, koja obasjava duše ljudske i nastanjuje se u njima; ona je Hristos koji „stoji na dverima i kuca“; to je Duh Sina Božjeg koji viče u srcima našim: Ava, Oče![73] Večna blagodat Božja je istovetna sa slavom Preobraženja i svetlošću koja je obasjala Apostole na Gori Tavoru, ona je sila Duha Božjega koja se u vidu ognjenih jezika izlila na Apostole na dan Pedesetnice.

Šta nam je, pita Svetitelj, darovao Bog i šta je izlio na nas kroz Sina svog Jedinorodnog? — Suštinu ili blagodatnu energiju Svetoga Duha? I odgovara: Svakako bogotvornu blagodat, kao što i Zlatousti bogoslov Jovan kaže da se na Apostole „izlio ne Bog (po suštini) nego blagodat. Preko nje se i nestvorena priroda Duha Svetoga upoznaje i pokazuje kao apsolutno neobjavljiva sama po sebi“.[74] I dok čovek postaje nestvoren ne po svojoj prirodi, nego po nestvorenoj blagodati koju prima i koja obožuje njegovu prirodu, što znači da mu je nestvorenost dar, dotle je ta blagodat koju dobija — suštinska energija večnoga Boga, i kao takva nestvorena i večna. Primajući nju u sebe, ο čuda neizrecivog! — prolazni i truležni čovek, i sam postaje blagodatno nestvoren; tako taj dar „čini one koji po prirodi imaju početak — bespočetnim no blagodati i beskrajnim“.[75] Čovek, po prirodi prah i pepeo, sticanjem blagodati zadobija dostojanstvo Boga, ostajući čovek: zaista postaje Bog, iako ne po suštini već po blagodati. Time se i granica usavršavanja čovekovog po prirodi organičenog bića pomera u bezgraničje; ograničeni čovek se pomoću večne blagodati produžuje u Božju beskonačnost.[76]

Bogomudri Grigorije, da bi, s jedne strane, odbranio ljudsko dostojanstvo i obradovao čoveka njegovom „jedinom nadom“, tj. mogućnošću zadobijanja večne sile Božje, a s druge strane, da bi sačuvao nepristupnom nepojamnu svetinju suštine i bića Božjeg, bogodolično razlikuje suštinu Trojičnog Božanstva od svetotrojične energije, raznoliko darivane i dostupne stvorenim bićima. Molitveno pogružen u dubine božanskog Otkrovenja, on u njemu cucpeće dve na izgled protivurečne tvrdnje: Po jednoj, „Boga niko nije video nikada“,[77] a po drugoj — „blaženi su čisti srcem, jer će Boga videti“.[78] Na osnovu iskustva i opita Proroka, Αpostola i svih svetih Bogovidaca, a i sam ozaren blagodatnom svetlošću Duha Svetoga, Sveti Grigorije blagovesti da su obe tvrdnje istinite: jedna se odnosi na nepristupnu suštinu Božju a druga na blagodatnu silu i energiju Božju. Nadimena i bezimena i neizreciva suština Božja, to ostaje jednom za svagda u odnosu na sva stvorena bića; ono što je dostupno stvorenjima, to je njoj svojstvena večna energija, koja se izliva na ove postojeće, darujući biće onome što bićuje, i život onome što je živo, i razum razumnima i mudrost mudrima. Svudaprisutni, po suštini nepristupni Bog, postaje dostupan dostojnima na tajanstven način, blagodatno im se darujući i u njima se nastanjujući![79] Zato je i došao Gospod Hristos na zemlju da one koji se toga udostoje, učini zajedničarima svoga Božanstva i svoje božanske blagodati. Ako bi ta blagodat bila tvorevina, onda bi i samo Božanstvo iz koga se ona izliva bilo tvarno, onda bi i čovek bio nemoćan da se sjedini sa Bogom i da dođe sa Njim u opštenje.[80] Onda bi uzaludna bila i vera naša i nada naša, a mi večito roblje okovano nerazrešivim okovima truležnosti i raspadljivosti.

Ovaj divni bogovidac i tajnovidac dalje blagovesti: preko te večne blagodati svoje Bog se nastanjuje u nama po obećanju, javlja nam se i otkriva; ona, a ne nepričasna suština Božja, nasleđe je pravednika. Ta prirodna energija Božja i blagodat isto je što i obećano Carstvo Božje: iako nije sama priroda Božja, ona prirodno prinadleži Bogu u Trojici, i nerazdeljivo od Njega, večno se oko Njega sozercava, darivana u vremenu za nasleđe vernima.[81] Bogotvorna blagodat je neodeljiva energija triipostasnog Božanstva koje je daruje; ona je neka neizreciva sveza i natprirodno sjedinjenje s Bogom onih koji su se udostojili da postanu jedan Duh sa Njim. Ona se daruje duši, a preko duše i telu: blagodatna svetlost prvo prosvetljuje um, a preko njega postaje božanstvenije i telo prisajedinjeno duši.[82] Tako ceo čovek postaje zajedničar božanskog dara i prosvetljenja. Jer kao što je božanstvo ovaploćenog Logosa Božjeg zajedničko i duši i telu Hristovom, oboživši telo posredstvom duše, tako se i blagodat Božja daruje celom čoveku, predavana preko duše telu.[83]

I molitvena misao Crkve prepuna je besmrtnih istina ο blagodati, ο njenoj životvornosti, spasonosnosti, bogotvornosti. Molitvena misao Crkve na bezbroj načina sveubedljivo svedoči: svete tajne su tajne — blagodaću; svete vrline su vrline — blagodaću; sveti Apostoli su Apostoli — blagodaću: sveti Oci su Oci — blagodaću; sveti Πroroci su Proroci — blagodaću; sveti Mučenici su Mučenici — blagodaću; sveti Ispovednici su Ispovednici— blagodaću; sveti Isposnici su Isposnici — blagodaću; uopšte: svaki hrišćanin je hrišćanin — blagodaću. Nema sumnje: ove u Bogočovečanskom telu Crkve biva blagodaću; sve se u njoj stiče blagodaću: i osvećenje, i preobraženje, i ohristovljenje, i obogočovečenje, i otrojičenje. Jednom rečju: njome se stiče spasenje = oboženje; njome hrišćanin postiže svoj vrhovni cilj, svoj svecilj: postaje „Bog po blagodati“. Α to znači: blagodaću se postiže cilj Bogočovečanskog domostroja spasenja, izvršenog i izvršavanog čudesnim Gospodom i Bogom Isusom Hristom. I to najpotpunije i najsavršenije: Svetom Evharistijom, Svetim Pričešćem, svetim blagodatno-vrlinskim življenjem u Gospodu Hristu.[84]

 


NAPOMENE:

[1] Sr. 2 Petr. 1, 3—4; 1 Kor. 1, 24; 2, 4—5.

[2] Ef. 3, 6.

[3] Ef. 4, 7.

[4] 1 Kor. 3, 8. 15, 10; 2 Kor. 6, 1; 11, 23.

[5] Mt. 25, 15.

[6] Jn. 1, 17.

[7] Jn. 1, 14—16.

[8] D. A. 20, 24.

[9] Sr. 1 Kor. 1, 4—5; 8, 9; 2 Kor. 13, 13.

[10] Sr. Ef. 1, 6; 2, 5.

[11] Ef. 2, 8.

[12] Petr. 5, 10.

[13] Sr. 1 Kor. 6, 1—10; Jevr. 20, 29.

[14] Sr. 1 Kor. 15, 10; 2 Kor. 11, 23—30.

[15] Ad Serap. Ι. 14; Ρ. gr. t. 26, col. 565 Β.

[16] tamo, I, 30, col. 600 C.

[17] Contra arian. II, 75; P. gr. t. 26, col. 305 B.

[18] Sontra arian. III, 11; col. 345 A.

[19] Contra arian. II. 42; P. gr. t. 26, col. 236 B.

[20] Homil. XLI. 2; P. gr. t. 34, col. 768 D. — 769 A.

[21] 1 Kop. 6, 17.

[22] De libert. mentis, 12; Ρ. gr. t. 34, col. C. D.

[23] Mt. 11, 12.

[24] tamo, 18. 19; col. 249 C. 252 B; cp. Homil. XIX, 3—9; P. gr. t. 34, col. 645 C — 649 B.

[25] str. 172. Β podraženije Pritčam; Tvorenija Sv. Jefrema Sirina; Moskva, 1848.

[26] tamo, Slovo umiliteljnoje, 1; str .279.

[27] tamo, Uvješčanije K Bogočestiju, str. 193; čast II; Moskva, 1849.

[28] tamo, Poučenije 10, str. 206; čast vtor.

[29] tamo, Ο ženje grješnicje, str. 111; čast III; Moskva, 1849.

[30] tamo, Nastavljenije monaham; str. 29; čast V; Moskva, 1850.

[31] tamo, Slovo dušepoleznoje, str. 95.

[32] De ferend reprehension, 6; Ρ. gr. t. 51, 144.

[33] Homil. Genes. III, 1; P. gr. t. 53, col. 33.

[34] tamo, Homil. IV, 1; col. 39.

[35] tamo, Homil. IX, 1; col. 76.

[36] tamo, Homil. XVI, 1; col. 126.

[37] tamo, Homil. XLIV, 6;) P. gr.t. 54, col. 413.

[38] tamo, Homil. LXVIII, 5; col. 579.

[39] Homil. in Joan., Homil. X, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 76

[40] tamo, Homil. Χ, 3; col. 76.

[41] tamo, Homil. XIV, 2; col. 93.

[42] tamo, Homil. XIV, 2; col. 94.

[43] tamo, Homil. L, 3; col. 282.

[44] tamo, Homil. LXXVI, 5; col. 409.

[45] Sv. Zlatoust, Beseda o slepom; R. gr. t. 59, col. 757.

[46] Sv. Zlatoust, In Acta Apostol. Homil. I, 6; Ρ .gr. t. 60, col. 22.

[47] Sv. Zlatoust, In Epist. ad Rom., Homil. XVIIT, 5; P. gr. t. 60, col. 579

[48] Cv. Zlatoust, In Epist. I ad Cor. Homil. XVI. 3; P. gr. t. 61,col. 359.

[49] Sv. Zlatoust, In Epist. II ad Cor. Homil. XII 1; P. gr. t. 61 col. 482.

[50] tamo, Homil. XXX, 2; col. 608.

[51] Sv. Zlatoust, Beseda ο prezviteru; R. gr. t. 61, col. 783.

[52] Sv. Zlatoust, In Epist. 2 ad Thessal. Homil. XI, 1; P. gr. t. 62, col. 461.

[53] Sv. Zlatoust, In Epist. 2 ad Timoth., Homil. I, 2; P. gr. t. 62. col. 603.

[54] tamo, Homil. IV, 1; col. 619.

[55] tamo, Homil. X, 3; col. 660.

[56] Sv. Zlatoust, In Epist ad Hebr., Homil. XII, 3; P. gr. t. 63, col. 99

[57] tamo, Homil. XXXIV, 2; col. 234, 235.

[58] Sv. Simeon Novi Bogoslov, Λόuος 8, 3; str. 60. Izdanje Dionisija Zagoreosa, έν Σύρω 1886.

[59] tamo, Λόγος 13, 1; str. 84.

[60] tamo, Λόγος 14, 5; str. 89.

[61] tamo, Λόγος 18, 2; str. 105.

[62] tamo, Λόγος 19, 2; str. 108

[63] tamo, Λόγος 23; str. 129.

[64] tamo, Λόγος 30; str. 151.

[65] tamo, Λόγος 51; str. 258.

[66] Ef. 4, 13.

[67] tamo, Logos 65; str. 339. 340. 341,

[68] tamo, Logos 72; str. 386.

[69] tamo, Logos 79, 2; str. 431.

[70] tamo, Logos 83, 4; str. 465. 466.

[71] Sv. Simeon Novi Bogoslov, Κεφάλαια 94; tamo, str. 540

[72] Sveti Grigorije Palama, Sabrana dela, tom 2, izd. P. Hristu, Solun, 1966 g. str. 115.

[73] Isto, Ο obožujućem opštenju, 19, str. 153—154. Sr. Jn. 14, 23; Otkr. 3, 20, Gal. 4, 6.

[74] Sv. Grigorije Palama, Sabrana dela, tom I, Solun 1962, Tpeće pismo Akindinu, 16, str. 308.

[75] Isto, 16—17, str. 308—308. Sr. isto, Spisak pogrešnih zaključaka filosofa Varlama, 8, str. 686.

[76] Isto. Sr. Prep. Maksim Ispovedpik. R. gr. t. 91, 1144 S.

[77] Jn. 1, 18; 1 Jn. 4, 11; 1 Tim. 6, 16.

[78] Mt,. 5, 6.

[79] Sv. Grigorije Palama, isto, Ο Božjim energijama, 49. str. 134.

[80] Isto, Razgovor pravoslavnog s varlamitom, 9. str. 171.

[81] Isto, O Božanskim energijama, 28, str. 116.

[82] Isto, pismo Arseniju, 1, str. 316. Sr. tom Ι, Ο sveštenim tihovateljima. 1, 3, 33, str. 444.

[83] Isto, tom, Ι, Ο sveštenim tihovateljima, 2, 2, 12, str. 518.

[84] Kol. 3, 1-4; Flb. 3, 20; 4, 7; 1 Sol. 5, 9—10; Rm. 14, 7—9.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *