NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Zafirija Angelopulu
OLUJNE NOĆI
 
Danas se na prste mogu izbrojati oni blagodatni ljudi koji su bili savremenici svetog Nektarija. Jedna od najstarijih među njima je – tetka Zafiro, ima 94 godine! U potpunom duhovnom i telesnom zdravlju (osim bolesnih očiju) ona sedi sa štapom na svojoj terasici i seća se…
„Našeg sveca sam upoznala kad mi je bilo desetak godina. On je već bio u godinama. Sećam se da je uvek imao skufiju. Često sam videla kako razgovara čas sa jednim, čas sa drugim čovekom. Dešavalo se da vidiš kako sa podvrnutom mantijom pomaže radnicima. Nosio je kamenje! A kad je služio u crkvi njegove reči su dopirale pravo do srca! Svi bismo pritajili dah i gledali i slušali ga! To je bilo nešto posebno! Dok sam živa uvek će mi pred očima biti njegov sveti lik!
Ispričaću ti šta se desilo jednom kad je bio bolestan i nije mogao da služi. To je bio dan Svete Trojice, prestoni praznik manastira. Nas četvoro – moja mama, naša komšinica Dimitra Besi, i njen brat Nikolas smo se u zoru peške uputili u manastir. Nakon sat vremena ušli smo u hram. Sveti Nektarije je u mantiji sedeo na stolici kraj Carskih dveri, a služio je drugi Vladika, dovezao ga je Kostas Kalokendis. Sećam se da je sveti Nektarije sve vreme bio sa rukama prekrštenim na grudima. Iza njega je stajala mati Magdalina. Kad se služba bližila kraju Vladika koji je služio poče da drži propoved. Između ostalog govorio je i o dobru koje je sveti Nektarije učinio u manastiru. A on je sedeo sa prekrštenim rukama i tako nisko-nisko povio glavu. Kao da se ćutke zahvaljivao.
Naš Vladika nije dozvoljavao muškarcima da stoje u crkvi tamo gde su stajale monahinje, grdio je čak i svoje, manastirske.
Jednom je u toku Svetle sedmice nas, devojčice, mama odvela da zapalimo kandila u kapelicama koje su bile preko puta manastira pošto se plamen prenosi od vaskršnje sveće. Uputile smo se sa paljenim svećama, sa kadionicama i tamjanom. Svuda, u svim kapelima je bilo okađeno tamjanom, sve je bilo čisto. Celivale smo ikone i krenule dole prema manastiru. Tu nas i ugleda sveti Nektarije. „Koliko sveća, koliko kadionica, deco moja, šta to znači?“ upita nas on začuđeno. Mi mu ispričasmo gde smo bile, on nas pohvali: „E, svaka vam čast!“ Priđosmo po blagoslov, uzesmo po jedno jaje i odosmo.“
„Čega se, tetka Zafiro, sećaš o monahinjama iz tog vremena?“
„Mati Magdalina je bila dostojna igumanija. Jednom kaže sestrama: „Deco moja, ne treba samo da se molimo, treba i dela da tvorimo. Hajde da uzmemo siročad da spasimo njihove duše.“ Sestrama nije bilo baš pravo. Nisu želele suvišne brige. I dogovoriše se i skinuše je sa igumanskog mesta. Naravno, ne sve. Bilo je i sestara koje su želele da ona ostane. Jedne večeri (Vladike tada nije bilo među živima) ona ga je sanjala kao da je vozi u Hrisoleonidijski manastir. Mati Magdalina posluša naredbu sveca i ode zajedno sa malobrojnim sestrama, preuzela je Hrisoleonidijski manastir. On je nekada bio muški.“
„Tetka Zafiro, možda se sećaš svečeve smrti, opela?“
„Kad je sveti Nektarije umro njegovo telo su doneli preko mora, a onda su ga na ruke uzeli čika Kostas Kororos, Notis Kororos i drugi. Sećam se da su teret nosili bez ikakvog napora, izgledalo im je lak kao perce. I u toku celog puta vatom su skidali nešto kao rosu sa Vladikinog čela. Svuda gde su nosili telo sve unaokolo je miomirisalo.
Jednom se moja ćerka Elena razbolela. Ja, jadna nisam znala šta da radim. Tetka Mirigula mi je donela skufiju svetog Nektarija. Uzela sam je u ruke sa suzama moleći sveca da učini čudo, prekrstila sam njome svoju Elenu i odmah joj je bilo lakše, ozdravila je. Neka se slavi ime Gospoda u svecima Njegovim. Evo i same Elene, neka ona ispriča šta se desilo te večeri kada je bilo slavlje.“
„Uveče uoči tog dana, 4. novembra, kada je trebalo da bude proslavljanje našeg Vladike načelnik policije ostrva Ilija Zervos je mene i druge zamolio da uzmemo dvoje ljudi da prenoći kod nas. Tada je Egina bila prepuna sveta. Nemoguće je opisati šta se dešavalo. Izgledalo je da će ostrvo potonuti od tolikog broja ljudi! Došle su hiljade vernika da odaju počast svecu, da dobiju blagodat. Vreme je bilo neverovatno: oluja, kiša kao iz kabla. Ni more nije zaostajalo – počela je bura, i te kakva! Prihvatila sam načelnikovu molbu. Na kraju je kod mene došlo dvadeset četvoro ljudi! Morali smo da rasprostremo po podu u svim sobama. U peć sam stavila veliku tepsiju. Svi su odmah polegali od umora. Legla sam u krevet zajedno sa ocem, nisam imala pokrivač i pokrila sam se kaputom. Brzo sam zaspala. Oko tri sata me je probudila neka buka u kući. Od jakog vetra otvorile su se grilje na balkonu, i lupale su kao lude. Umirila sam žene koje su tu spavale i izašla u dvorište da zatvorim grilje. Provirivši napolje odjednom ugledah starog monaha kako stoji pored vrata koja vode u oltar hrama Majke Božije. Do hrama nema više od pedeset metara. Monah se veoma jasno video bez obzira na to što je padala jaka kiša. Odmah začuh i pojanje iz crkve, kao da su pevale hiljade ptica. Monah je stajao nepokretno u skufiji i u mantiji. To me je zapanjilo. Opet se začuo zvuk, ali ovog puta dole. To su od vetra udarala vrata donje prodavnice. Zamolila sam jednu od žena da pođe sa mnom: obuzeo me je neki strah. Sišle smo u prodavnicu; tada sam primetila da se starac-monah polako kreće u mom pravcu. Uopšte nije obraćao pažnju na kišu. A kad je između nas ostalo dva metra prepoznah ga. Širom otvorivši oči muklim glasom uzviknuh: „Svetac, svetac!“ Srce mi je udaralo tako da mi se činilo da mi krv vri u glavi. Svetac je lagano prišao, pružio ruku i tri puta me kucnuo po ramenu, zatim je nestao. Žena koja je sišla zajedno sa mnom se takođe izbezumila kao i ja. A onda je pala na kolena na mokri asfalt i počela da se krsti. Sve vreme je plakala zato što nije uspela da ga vidi. Sledećeg dana sam taj slučaj ispričala mati Paraskevi. Ona je rekla da je sveti Nektarije došao da mi se zahvali za moju dobrotu.“
„Imam skoro sto godina,“ nastavi zatim tetka Zafiro. „Možda ću, ako Bog da i sto godina da doživim. I ako me pitaš šta mi je bilo najvažnije reći ću ti da je glavno bilo to što sam na početku svog života imala prilike da dobijem blagoslov i da celivam ruku našeg sveca, to što je razgovarao sa mnom, davao mi prosforu i savetovao me. Nadam se da će mi njegov blagoslov pomoći kad odem na Nebo.“
 
Egina, 18. juni 1987.g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *