NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Elena Kefala
„BUDI OPREZNA NA ŽIVOTNOM PUTU…“
 
U Atini sam slušao uspomene o Temistoklu Tekalasu. Razgovarajući sa njegovim kćerkama – Elenom i Vasiliki kao da sam razgovarao sa rođakom svetog Nektarija.
Temistokle je drugo od trinaestoro dece Haralampija, brata svetog Nektarija, rodio se krajem prošlog veka. Mnogo godina je živeo kod strica. Kada je on bio direktor Škole braće Rizari Temistokle je pohađao ovu školu. Dok je bio u Bogoslovskoj školi nosio je i rasu. Ali, Bogu očigledno nije bilo ugodno da ovaj čovek postane sveštenik. Mladić je osećao da ga privlače druge oblasti znanja. I stric mu je sa taktičnošću kojom se odlikuju svi sveci ostavio mogućnost da sam izabere zanimanje koje mu više odgovara. Temistokla je privlačila ekonomija. Počeo je da radi na berzi i radio je tamo sve do penzije. Gospod ga je pozvao k Sebi u maju 1966. godine, dva meseca nakon smrti njegove najstarije ćerke Marije. Razgovaramo sa Elenom koja je lično poznavala svetog Nektarija.“
Kad je moj otac imao šest godina sveti Nektarije je, pošto je proteran iz Egipta, tek bio stigao. Prvo je bio određen da služi na ostrvu Eubeji u Fokidskoj eparhiji[1]. A kasnije je postao direktor Škole braće Rozari. Upravo tada je napisao pismo mom dedi, svom bratu Haralampiju koji je radio kao učitelj u nižim razredima na ostrvu Hios da kod njega pošalje najstarijeg sina Temistokla. To je učinio da bi dedi, ocu trinaestoro dece, makar malo olakšao život! Tada je Vladika preselio kod sebe i svoju sestru Marioru, iznajmio joj je kuću pored škole. Kada bi se zvršili časovi Temistokle je išao kod tetke. Kada je završio školu razboleo se od tifusa. Posle te bolesti počeo je da muca. Lekari su rekli da neće moći da studira zbog psiholoških problema i posavetovali su mu da promeni mesto boravka. Onda ga je Vladika vodio na ostrva po manastirima, ali se nije izlečio u potpunosti. Tada je Vladika ispunio želju mog oca i poslao ga da radi kao berzanski službenik.“
„U kakvim prilikama ste se vi lično sretali sa Vladikom?“
„Kad su ga dovezli u bolnicu otac i ja smo otišli kod njega. Veoma dobro pamtim taj sustret. Na krevetu je sedeo stariji čovek, kraj njegovih nogu je stajala monahinja i čitala. A ja sam tada, sećam se bila u plisiranoj suknji. Kad sam sela na stoličicu suknja je izgledala kao pantalone, i imala sam kratku suknju. Vladika se tada okrenu prema mom ocu i reče: „Kad si dobio dečaka?“ „To nije dečak, striko, to je naša Jelena.“ „Priđite,“ reče sveti Nektarije. Priđosmo i klekosmo na kolena. On pročita molitvu nad nama i blagoslovi nas, a zatim upita moju sestru: „A šta ti hoćeš da budeš kad porasteš, Marija?“ „Zubar, striko.“ „Pazi, dete moje, budi oprezna, jer na životnom putu možeš da naiđeš na trnje i na bodlje…“ Evo, gospodine Melinos, to su reči koje sam zapamtila od reči do reči zato što su one na mene ostavile snažan utisak. Tada sam imala 10 godina.“
 
Atina, 21. januar 1989. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Fokida je oblast u južnom delu Centralne Grčke.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *