NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Ifigenija Ksidea
DOTICANJE MOŠTIJU
 
Išao sam u treći ili četvrti razred, to je bilo negde 1966-1967. godine kada mi je prvi put dospela u ruke knjiga o svetom Nektariju. Veoma dobro se sećam kako me je potreslo to što sveti Nektarije kao mladić nije mogao da plati kartu za brod i kako je bio prinuđen da piše „pismo Nebu“ o svom siromaštvu. Osim svega ostalog iz mozaika svečevog života u sećanju mi je ostalo ime lekara Ksideasa i epizoda iz kišne noći. Lekareva priča o tome kako je razgovarao sa svecem, kako je dotakao mošti… Živo sam zamislio sve ove uzbudljive trenutke. I evo, posle dvadeset godina imam priliku da uđem u kuću ovog nezaboravnog lekara, da boravim u njegovim sobama, da porazgovaram sa njegovom suprugom Ifigenijom. Oslonjena na štap, ona kao da prelistava srećne godine života – aristokratsko poreklo, školovanje u Marazlijskom pedagoškom institutu[1], 48 godina bračnog života, 36 godina rada na pedagoškom poprištu, 11 godina rada na dužnosti zamenika gradonačelnika, 10 godina rada u Patriotskom fondu Egine, 17 nagrada Ministarstva prosvete, srebrna medalja Crvenog Krsta i mnogo-mnogo drugog… Međutim, njene najdraže uspomene su o svetom Nektariju.
„Gospođo Ksidea, duboko sam potresen zbog toga što se nalazim u vašem gostoljubivom domu i što razgovaram sa vama pošto imate lično iskustvo opštenja sa svetim Nektarijem. Odavno sam želeo da se upoznam sa vama i vašim suprugom, o kojem bez preuveličavanja, sa zahvalnošću govori cela Egina. Molim vas da vaše uspomene podelite sa mnom.“
„Od detinjstva, od mlađih razreda osnovne škole, naš odlazak u manastir svake subote je bio zakon. Mama nas je takođe subotom terala da negujemo cveće, koje je u ogromnom broju raslo u našoj bašti, u kući je bilo 60 saksija. A kada bismo završili sa cvećem slala nas je kod Vladike. Bašta i Vladika su za nas bili u bliskoj vezi. Svake subote mama bi nam dala torbicu sa jelom i mi sestre: Antigona, Jefimija, Katina i ja – bismo se uputile na put.
Vladika je po spoljašnjem izgledu bio izuzetno jednostavan. Gledaš – a on izlazi iz obućarske radionice gde je popravljao obuću monahinjama i drugim ljudima. Često sam videla kako radi. Ponekad bi me uzeo za ruku i odveo u šetnju. Zajedno sa nama išle su i moje sestre. Uvek je sa nama govorio o religiji. Sećam se kako je Vladika jednom našu Katinu upitao: „A šta ćeš ti biti kad porasteš?“ „Monahinja, Vaše Preosveštenstvo.“ „Ako bude bude volja Božija daću ti ime Damijana.“
Vladika je išao u mantiji, sa skufjom i krstom. Čovek nikako nije mogao da prepozna da je on arhijerej. Ali su ga ljudi veoma poštovali i cenili. Kada bi dolazio iz manastira u grad da služi u sabornoj crkvi svi su izlazili i dobro čistili put zato što su znali da će tuda proći Vladika! Veoma smo ga poštovali.“
„Ako dozvolite zamolio bih vas da ispričate nešto o igumaniji, slepoj mati Kseniji, mnogo sam slušao o njoj…“
„Ona je „videla“ čoveka iako je bila slepa na oči. Uvek je ljubazno govorila: „Dobro došli, dobro došli!“ Zaista je bila Božji čovek!“
„A čega se sećate o liturgijama svetog Nektarija i njegovim propovedima?“
„Sveti Nektarije je, ponavljam, bio veoma jednostavan. I govorio je jednostavno, na narodnom jeziku. Ponekad bi držao propoved stojeći kraj Carksih dveri, ponekad sa arhijerejskom mesta. Kad je imao mantiju na sebi izgledao je kao živa ikona, to je bilo nešto potresno. I čovek nikako nije želeo da ode od njega. Sav je sijao!“
„Da li je vaša porodica imala veze sa manastirom?“
„Da. Moj otac je imao fabriku, proizvodio je alkohol i mi smo odvozili u manastir suvi alkohol za lekove i druge potrebe. Najčešće bih ja ovo odnela na magarcu. Vladika me je veoma voleo. Bio je ljubazan, izuzetno pažljiv! Znate, poznavala sam mnoge arhijereje. Dobrota svetog Nektarija je bila bezgranična. Izuzetno jednostavan čovek. Oduševljavao me je kad je izlazio iz obućarske radionice: imao je kožnu kecelju…“
„Da li ste čuli za klevetu protiv sveca?“
„Da, žena koja je širila te klevete je bila sa ostrva Sifnos. Prodavala je sveće, bila je siromašna. Imala je ćerku sa kojom sam zajedno išla u školu. Majka ju je toliko mučila da nije imala gde da nađe zaštitu. I odlučila je da ode u manastir i otišla. A majka je pokrenula pravi rat protiv svetog Nektarija. Rat! da, sve sam to videla: kako se islednik ophodio sa Vladikom i ostalo. „Gde kriješ svoju decu?“ vikao je. „Govorite šta hoćete! Gospod sve vidi,“ mirno je odgovarao Vladika. „Neka bude volja Njegova.“
Za to znam od mati Nektarije koja se tada zvala Agapija. Svi mi smo bili protiv islednika i one žene, nismo mogli očima da je vidimo. A rezultat? Kada su se završila sva ispitivanja i sve ostalo uzeli smo kod sebe ovu devojčicu Mariju. Živela je kod nas nekoliko meseci. Nije htela da se vrati kod majke. Od nas je prešla da živi kod moje sestre od tetke – Pterude i kod njene majke – Vasilike Zaneti. Tamo je dugo živela, zato što je Vasilikin muž Nikolaos bio u Americi i ona je sama živela. Kad je Marija živela kod nas njena majka je dva puta dolazila i pravila skandale. Došlo je dotle da je moja majka jednom uzela bič i rekla joj: „Ako dođeš još jednom – dobićeš.“
A u to vreme se Vladika razboleo i odveden je u Atinu u bolnicu „Areteo“. Nazad su ga dovezli u kovčegu. Tada sam išla u atinsku školu i došla specijalno na opelo. Bilo je toliko mnogo naroda da nisam mogla da se probijem do manastira. I stajala sam na balkonu svoje rodne kuće i videla celu ovu povorku. Hiljade ljudi, i svi su plakali…“
„A šta mislite, šta je učinilo da Vladika postane svet u svesti žitelja Egine?“
„Njegova dobrota i jednostavnost, delatna ljubav! On je sve blagosiljao – i odrasle i decu. Sa svima je bio ljubazan, sa decom se šalio. U naše vreme nema više takvih ljudi.“
„Gospođo Ksidea, mislim da je vreme da se setimo i vašeg nezaboravnog supruga. U kakvim odnosima je on bio sa svetim Nektarijem?“
„Moj muž (to je bilo negde posle 1930. godine) je jednom prilikom otišao u goste kod nekoga u selu Mesagro. A u povratku je počela jaka kiša i on je rešio da nađe utočište u manastiru, da tamo prenoći. Sve sestre su ga veoma volele. Zamolio je mati Hristonimfi: „Moram danas da vidim svetog Nektarija!“ Nije bio odbijen. Pomerena je mermerna ploča i on se spustio u grobnicu kod dragih moštiju, i čak je pokušao da iščupa dlaku iz Vladikine brade da bi se uverio da li je zaista sve onako kako mu se čini. I nije mogao da iščupa dlaku. Vladika je bio kao živ. O tome mi je kasnije pričao, sav se tresući od uzbuđenja. Nikada nije uzimao novac od monahinja za lečenje. Moj muž se rodio u Pireji 1898. godine i poznavo je svetog Nektarija još za života. Često je sa ocem odlazio u manastir. Medicinsko obrazovanje je stekao u Atini.“
„A šta osećate danas, posle toliko godina, razmišljajući o svom ličnom poznanstvu sa svecem?“
„Ogromno ushićenje i radost. Osećam njegovu blagodat na svakom koraku svog života. Kada ležem da spavam i kada se budim uvek prizivam njegovo ime: „Sveti Nektarije, pomozi mi!“
 
Egina, 9. avgust 1987. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Marazlijski institut u Atini je bio jedna od najboljih obrazovnih ustanova u to vreme.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *