NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
O MONAŠTVU, DEVSTVENOSTI I ČISTOTI
 
1. Ne postoji ništa prevashodnije od monaštva. Monaštvo znači oboženje, osvećenje duše i tela i pričasnost Bogu. Monaštvo je savest, svest i otkrivanje Carstva Božijeg u čoveku. Ko je mudar neka zapamti ovo (Ps. 107;43). Ko je uistinu razborit i ko je spoznao da se u monaštvu nalazi preizobilje blagodati Božije, oboženje i osvećenje? Ko je napustio svet, njegova htenja i slobodu, ko je otišao da bi živeo takvim životom, kopao i borio se da nađe Isusa, da bi postao car koji je ovladao slobodom od strasti?
Bez monaštva, niko neće dostići bestrašće. Niko neće zadobiti čist um (nus) bez bdenja, uzdržanja i neprestane molitve. Niko neće dostići sozercanje ako ne živi monaškim životom. Niko nije u tesnoj vezi i kontaktu sa Isusom, osim onoga ko obitava u Njegovoj blizini i nikad Ga ne napušta. Na taj način će se udostojiti blaženstva: Blaženi oni koji slušaju reč Božiju i drže je (Lk. 11;28).
Ako srce nije očišćeno, naš prečisti Isus neće doći i neće se nastaniti u njemu (v. Jn. 14;23) Ali, kako je moguće da neko očisti srce dok živi usred sveta? Sveti oci su shvatili koliko je to teško, zbog čega su napuštali svet i obitavali u pustinji. Tamo su postavljali svoju arenu i zadobijali vence pobede.
Prema tome, čovek je prizvan da započne duhovnu bitku i borbu, imajući Boga kao saborca i starca kao pomoćnika. Neprijatelji kao što su đavo, svet i telo pružaju jak otpor da bi preplašili borca. Međutim, ukoliko se on čvrsto pridržava pouka i saveta svog duhovnog rukovoditelja, nesumnjivo će pobediti i zadobiti venac večne slave.
Monaštvo je natprirodno. Život monaha je natprirodan, jer se on odriče prirode u pravom smislu te reči. On raskida prirodne veze sa svojim roditeljima i rođacima i napušta ih za čitav život, ali ne zbog sebičnih ciljeva, nego da bi se u potpunosti posvetio služenju Bogu.
Njegov novi život ima za cilj da umrtvi telesno mudrovanje i da putem podviga zadobije angelsku čistotu. Prirodno je spavati tokom noći, ali monaštvo propisuje bdenje, i monah sedi kao ptica bez druga na krovu (Ps. 102;7). Prirodno je da pojedinac bude slobodan, ali čim započne s monaškim životom on se prisiljava da umrtvi samovolju, ljubavi Božije radi. Uopšteno govoreći, monaški život je potpuno različit od svetovnog života, i zbog svog natprirodnog toka naziva se angelskim.
Monaški priziv je veliki dar Božiji, a još je veći dar naći, kao monah, duhovnog rukovoditelja. Lako je napustiti svet, ali je pronalaženje odgovarajućeg učitelja posebno blagovoljenje Božije, jer od toga zavisi hoće li monah napredovati ili ne.
Revnosno sećanje na smrt daje veliku snagu u početku, kada čovek odluči da se odrekne sveta, kao i tokom čitavog monaškog života. Ovo sećanje će za njega postati svemoćna duhovna filosofija, iz koje ćemo izvesti istinite zaključke o odbacivanju svega prolaznog.
Posećuj hladne grobove, pažljivo slušaj i čućeš šta imaju da ti kažu oni što u njima obitavaju: Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi (Mk. 8;36) i Taština nad taštinama, sve je taština (Knj. prop. 1;2).
U krajnje teškom i veoma bolnom smrtnom času, čoveku ne može da pomogne niko osim njegovih dela, u stvari niko osim Boga. Ako Mu služimo, imaćemo uistinu svemoćnog pomoćnika i zaštitnika u strašnom i samrtnom razlučenju duše i tela. Kakvu bitku duša vodi kad se razlučuje od tela! Neka ti ova bitka stalno bude na umu. Razmisli i obrati pažnju i na to da moramo proći kroz vazdušna mitarstva koja ometaju uspon duša. Ona predstavljaju dela koja smo tokom života počinili i imaju za cilj da spreče uznošenje duša i da ih odvuku u Ad.
Pored toga, moramo obratiti pažnju i na to da ćemo biti izloženi sudu. Avaj, kakvom sudu! Tada reči kao „sagreših“ i „pomiluj me grešnog“ neće više imati nikakvu silu, nego će se zapečatiti svaka usta i neće imati nikakvo opravdanje.
Koristiće nam da razmišljamo o ovakvim i sličnim stvarima, jer ćemo tako jasnije razotkriti kakav priziv imamo. Tako ćemo požuriti da ga dostignemo što je moguće pre, jer ne znamo šta donosi sutrašnji dan. Smrtni čas nam je nepoznat. Ostaće samo dobra dela učinjena Boga radi, i ona će čoveka pratiti posle smrti.
Šta je bolje od toga da čovek čitavog života radi za Boga i da korist zadobijenu takvim radom ponese sa sobom kad pođe pred Boga! Takav čovek je uistinu mudar trgovac koji je našao skupoceni biser.
Ako slušaš glas tvog Gospoda Boga, neka ne otvrdne tvoje srce i poslušaj šta će ti reći: On izriče mir narodu svojemu i svecima svojima, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu (Ps. 85;8).
Svim srcem se molim da posredstvom bogočežnjivosti zadobiješ neprestanu molitvu i da lebdeći na njoj dostigneš ravnoangelsku lspotu zastupništvom svetogorske Igumanije, Presvete Bogorodice. Amin. Neka bude.
2. O nebeskom (višnjem) se starajte! Nebesko (višnje) tražite, jer je, prema rečima apostola Pavla, naše življenje na nebesima (Filiplj. 3;20).
O, kakvo se blaženstvo krije u monaštvu! O, raskoši nebesa, kako osvajaš monaha koji upražnjava bezmolvije (isihiju) i daleko je od sujetnog sveta! Koliko je um na mirnim mestima privučen ka višnjem i prelazi iz znanja u znanje, iz sozercanja u sozercanje, uzdnžući se u srcu i bogočežnjivo gledajući Boga! O, dubino bogatstva i poznanja Božijeg! Nepoznati monasi koji su lutali pustinjom uistinu su bili božanski filosofi: koračali su po zemlji, ali su bogočežnjivošću i sozercanjem obitavali na nebesima.
O, monaštvo, kako je velika tvoja slava! Kada čovek tihuje daleko od svake vreve i biva monah kojeg rukovodi i nadzire pouzdan učitelj, biva doveden do unutrašnje slave monaštva!
Mi ratujemo protiv vlasti, protiv poglavarstava i mračnih i svelukavih sila, protiv legiona veoma opitnih u bici, protiv tela i sveta strasti, sličnih veoma teškim ranama kojima je potreban pravi način, vreme, strpljenje i usrdnost da bi bile isceljene.
Pogledajmo svete Oce u njihovim početnim godinama: oni su izdržali žeđ, strašne periode obeshrabrenosti i mnoga teška iskušenja. Oni su se, međutim, čvrsto pridržavali strpljenja i prisiljavanja, i nakon toga blagodat ih je posetila srazmerno onome što su prethodno pretrpeli.
 
Starac piše monahinjama o devstvenosti
 
3. Devstvenički život podseća na brodić koji se stalno bori s nemilosrdnom, oštrom burom, bez ijedne luke na vidiku, dok ga neprestano bacaju razbesneli talasi. Devstvenica neprestano u sebi nosi plamen telesnog mudrovanja zbog kojeg ne može doći do obustave vatre nego je, naprotiv, potrebno voditi stalni rat i nositi oružje u rukama.
Kada izbije bura, udata žena nalazi utočište u luci, a to je bračno sjedinjenje, i na taj način izbegava opasnost. Devstvenica, međutim, ne obraća pažnju na buru i hrabro napreduje ka otvorenom moru. Da bi se izborila sa razbesnelim talasima ploti, ona čvrsto drži kormilo lađe svoje duše i neprestano priziva ime Isusovo, dok On ne dođe da umiri more govoreći mu: Ćuti, prestani (Mk. 4;39).
O, kako je uzvišena čistota! Kako sijaju njene blistave odežde, i kolika je njena odvažnost pred Bogom, jer čistota ne samo da ljude izjednačuje s angelima, nego ih uzdiže i iznad njih.
Angeli bez ikakvog napora obitavaju u čistoti, jer je ona svojstvena njihovoj prirodi, dok devstvenica zadobija ono što je natprirodno. Ona ne mora samo da usmeri svoju prirodu u drugom pravcu. Uz to usmeravanje, ona se stalno bori i čitavog života trudi protiv strašnih demona koji škripe zubima svoje zlobe kako bi iskrivili prav put Gospodnji, odnosno kako bi čistu nevestu Hristovu odvojili od Njegove ljubavi i pretvorili je u životinju, sličnu svinji koja proždire nečistoću sladostrasnih naslada.
Potrudimo se, čeda moja, podvizavajmo se. Potrčimo, kako bismo dobili nagradu za uzvišeni priziv (v. Filiplj.3;14), jer je prisutan Hristos Sudija[1] i blagonaklono posmatra borbu svakog čoveka, da bismo se mogli naslađivati Njegovim podobijem kada se pojavi, kao što kaže Pavle, apostol neznabožaca: Kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi (Kol. 3;4).
Devojke napuštaju svoje voljene roditelje, braću i rođake i posredstvom braka privezuje se za smrtnog čoveka, podnoseći njegove slabosti, tvrdoglavost i strasti, a ponekad, ukoliko je on rđave naravi, i njegove udarce i psovke. I pored toga, one ne napuštaju svoje muževe, jer poštuju vezu svetog tajinstva braka ili pak stoga što žele sigurnost i telesno zadovoljstvo.
Naprotiv, vi ste se venčale sa besmrtnim Ženikom Hristom i napustile roditelje i sve dobre stvari ovog ispraznog sveta da bi ste se posredstvom duhovnog braka sjedinile s Hristom. S ljubavlju sledite za Hristom, koji je radi nas pretrpeo Krst i smrt i podario vam neopisivi miraz: Carstvo Nebesko! Iako ste bile siromašne i nečiste, On vas je preobrazio u kraljice da biste na nebesima uživale veću slavu i radost nego carevi.
Koliko blagodat devstvenosti neuporedivo prevazilazi brak, i koliko je dar tajinstva duhovnog venčanja sa Ženikom Hristom uzvišeniji od telesnog braka! To je stoga što je ovaj Ženik nebeski, neporočni i večiti Bog.
Vidimo da žena u uobičajenom braku postaje junakinja time što podnosi patnje, nedaće i teškoće bračnog života, strasti i udarce svog muža, kao i napore vezane za podizanje i negovanje dece, koji prevazilaze njenu snagu. Avaj, koliko smo onda dostojni pokude kada trpljenje, snagu, poslušanje i sve ono na šta nas priziva blagi jaram (Mt. 11;30) Hristov, ne projavljujemo u većem stepenu nego udata žena! Prema tome, neophodno je da pokažemo način života koji odgovara uzvišenosti našeg priziva i predstojećim i večnim nagradama na nebesima.
Smirimo se i zavapimo našem Ženiku Hristu: „O, Zaručniče moje uboge duše, ne zatvaraj vrata Svoje nebeske ložnice, kao što si učinio ludim devojkama, nego nas udostoj da naše lampe budu pune jeleja dobrih dela, ljubavi, smirenja, pokajanja, suza, poslušanja, trpljenja, čistote, rasuđivanja i svih drugih vrlina, Oeleja) kojeg će biti dovoljno da naše lampe sijaju do Tvog Drugog dolaska, kako bi čitavo naše sestrinstvo stupilo s Tobom u nebeski brak u blistavim odeždama, ozarenim svetlošću Tvoje blagodati, da bismo zajedno s Tobom slavile i radovale se u beskonačne vekove vekova. Amin. Neka bude.“
 
Starac piše monahinjama
 
4. Blagoslovena moja čeda, razmislite o tome da vam je Gospod besplatno darovao da postanete neveste Njegovog Sina. Zbog toga sa neizmernim smirenjem stupite u duhovno posvećenje najslađem Isusu i sa iskrenom ljubavlju položite sveti zavet da ćete do smrti biti verne ljubavi Njegovoj.
Molim vas da se u služenju Isusu istopite kao sveće i da vaša dela zamirišu kao tamjan, kako bi Gospod osetio ugodan duhovni miomiris.
Budući da je ovo obećanje sveto, ono će razjariti zlonamerne demone, koji će početi da se bore protiv vas. Vi, međutim, nemojte da strahujete, jer ćete za pomoćnika imati ljubljenog Isusa. Budite hrabre i ne plašite se. Gospod će nevidljivom rukom uništiti nevidljivog neprijatelja.
Imajte čeličnu veru i apsolutno poslušanje Bogu i starijima. Tada će vas čudotvorno štititi Božija pomoć i njihove molitve.
 
Pismo iskušenici
 
5. Ljubi Hrista svog Ženika više nego majku, i nazvaćeš se blaženom na nebesima. Ne brini se ni o čemu zemaljskom, i nastoj da udovoljiš najlepšem Ženiku Hristu. Duhovno venčanje s Njim trajaće večno, dok su zemaljska venčanja kratkotrajna, nakon čega počinju životne muke, patnje i napori.
U monaštvu će svako delo koje se prinese biti nagrađeno večno i bogato. Čak ćemo i ovde, na zemlji, biti stostruko nagrađeni za to što smo napustili roditelje, braću i sl. Hristos nam daje sestrinstvo u Bogu. Ta ljubav je duhovna i ima za cilj da doprinese našem duhovnom napretku, dok telesna ljubav voli samo plotske i isprazne stvari.
U svetovnom životu, patnje i muke su uzaludne, dok nam u monaštvu pomažu da zadobijemo Boga.
O, kako je čudesno kad među sestrinstvom vlada ljubav, kad je sestrinstvo jedna duša u mnogo tela! One onda žive uistinu nebeskim životom! Bog, međutim, dopušta da se povremeno dogode izvesne stvari koje će uzrokovati pometnju i hladnoću. To se dešava zbog naše koristi, da bismo se uvežbali i da bi se ispoljila naša vrlina ili naša slabost. Zbog toga nam duhovni zakon kaže: „Ponekad radost, ponekad žalost; ponekad leto, ponekad zima; ponekad rat, ponekad mir.“ Sveznajući Bog je tako zacrtao duhovni put.
 
6. Pismo duhovnoj kćeri
 
I čuh glas sa neba… kao guslanje guslara u gusle svoje. I pevahu pesmu novu pred prestolom… u niko ne mogaše naučiti ovu pesmu… Ovo su oni koji se ne oskvrniše sa ženama, jer su devstvenici; ovo su oni koji idu za Jagnjetom kuda god pođe (Otkr. 14;24).
Kćeri moja, molim se da ti blagodat Božija podari Njegovu ognjenu ljubav koja će te potpuno rasplamsati, da bi likujući koračala blaženim putem monaštva. To je angelski put i kada neko njime dostojno korača, njegova duša postaje nevesta Hristova i blista snažnije od angela, jer je duša čovekova stvorena po obrazu i podobiju Božijem.
Da, kćeri moja, nikada nemoj zameniti nebeskog Ženika za smrtnog čoveka, Tvorca za ovozemaljsku tvorevinu, božansku nebesku prirodu za prirodu ljudsku. Postoji li za ljudsko biće veća slava nego da za ženika svoje duše ima Sina Božijega, koji će večno sačuvati njegovu angelsku devstvenost i podariti mu večni život na nebesima, u božanskim skinijama angelske nebeske naslade?
Šta više čine devojke koje napuste svoje roditelje i rođake i udaju se? To isto čine i monahinje. Prema tome, one koje se zamonaše ne žrtvuju ništa više od onih koje se udaju, i jedina je razlika što ove druge dobijaju zemaljskog čoveka sa strastima i slabostima, dok prve postaju neveste Ženika koji je nebeski i bestrastan, Koji je Bog. Koliko više dobijaju one devojke koje se zamonaše sa Hristom, kako u ovom svetu, tako i tamo, večno na nebesima!
Đavo postavlja mnoštvo prepreka onima koji žele da postanu monasi ili monahinje. On želi da ostanu u svetu kako bi ih lakše bacio u greh. Prema tome, kćeri moja, imaj u vidu đavolske veštine i budi mudra kad su u pitanju pomisli iskušenja koje ti dolaze. Kad nisam u blizini, jasno ih otkrij svojoj starici i ona će ti, budući prosvetljena, mnogo pomoći.
Neprestano izgovaraj molitvu, jer će ti to u svemu pomoći i rasterati sve što te sprečava da dostigneš svoj sveti cilj. Budi oprezna: ne dozvoli da te oskrnavi bilo kakva telesna nečistota, jer nebeski Ženik iznad svega voli čistotu čovekove duše i tela.
Molim se, kćeri moja, da ljubiš našeg Gospoda Isusa Hrista i da On tebe ljubi, kako bi zauvek postao voljeni Ženik tvoje duše.
 
Pismo drugoj duhovnoj kćeri
 
7. Dobro moje čedo, šaljem ti očinski pozdrav sa Svete Gore, iz Vrta naše Presvete Bogorodice. Šaljem ti takođe i buket prekrasnih, kratkih molitava koje će te ukrepiti na putu devstvenosti.
Svaki čovek će se sam suočiti sa strašnim smrtnim časom, i njegova istinska pomoć biće dela koja je učinio iz smirenja.
Šta je smirenije od rize povučene monahinje? Monahinja ostaje daleko od svetovnih radosti i oplakuje svoje grehe kako bi našla istinsku radost duše koja potiče od mirne savesti.
Monaški život je veoma lep i sladak. Na žalost, naše strasti i slabosti čine da on ponekad izgleda veoma težak.
Ukoliko se čovek više približava svesnom bogopoznanju, utoliko biva svesniji i lepote monaškog života, jer oseća i okuša nebesku radost i Njegovu slatku ljubav.
Svet ne poznaje Onoga koji daje te božanske i nebeske darove, i upravo zbog toga je nesrećan i gubav od greha. Angeli vide Gospoda – i koliko Ga samo oni vole i koliko Mu se klanjaju! Međutim, ni monahinja koja oseća Njegovo prisustvo nije lišena pričasnosti ovom božanskom sozercanju i ljubavi. Svet Ga ne pozna (v. Jn. 1;10) i zbog toga je Njegovo srce puno žalosti i teskobe.
Ako se monahinja, koliko je moguće, više približava Ženiku svoje duše, živi kraj Njega i sozercava ga, toliko se uvećava i njena unutrašnja lepota. Ona to vidi okom duše i doživljava duhovnim opažanjem. Kako se ona tada lepo oseća! Ona oplakuje radosti i naslade ispraznog i sablažnjivog sveta, i sažaljeva uboge ljude koji se u njih uzdaju i koji su im potčinjeni, i čiji će kraj zbog toga neminovno biti gorak.
 
Pismo duhovnoj kćeri
 
8. Čedo moje, primio sam ispovest koju si mi poslala. Blagodarim našem dobrom Bogu što su zraci Njegove božanskog prosvetljenja opet i opet ozarili i uobličili duše za naslećivanje očinskog autoriteta u odnosu na suštinski zadatak duše, odnosno na zajednicu i jedinstvo duše s Bogom putem umne molitve.
Bog je beskonačan um (nus). Čovekov um je ograničen. Kada se čovekov mali um posredstvom umne molitve sjedini sa beskonačnim Umom, tj. Bogom, prirodno je da bude pričastan Njegovim božanskim i blaženim energijama, tako da i sam postaje blažen. On oseća neizrecivu radost, nasladu i likovanje a najslađe suze teše njegovu dušu, ispunjavajući je i zagrevajući božanskom utehom.
Molitva je moćno oružje svakog hrišćanina, a posebno monaha kojega nazivaju vojnikom božanske armije. On je uz zakletvu uzdigao proslavljenu zastavu neravnopravnog, doživotnog rata protiv sveta, ploti i đavola. Prizvani smo da postanemo nepoznati heroji, koje vidi jedino nedremano oko Božije.
Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za Mnom (Mt. 19;21). Postani moj sledbenik idući za koracima koji vode na Golgotu. Budimo zajedno raspeti i zajedno izdahnimo, da bismo zajedno mogli i da vaskrsnemo i da živimo u vekove.
Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ide (Mt. 16;24). Ako me neko voli, neka me sledi, jer je sve kao pleva i varljivije je od snova. „Bogatstvo neće ostati, slava neće pratiti čoveka u drugi svet, jer kad smrt nastupi, sve to iščezava.“
Ako se čovek udalji od sveta otkriće njegovo zlosmradije, dok se onaj, ko luta po njemu, oblači u krpe ovozemaljskih naslada i zadovoljstava kao u odežde slave.
Bogoslovlje, istinsko bogoslovlje ne stiče se na univerzitetima nego, naprotiv, odbacivanjem sveta i življenjem na tihim i mirnim mestima, daleko od svetovne buke i pometnje, uz praktikovanje molitve i podvižništva. Kad čovek na taj način očisti razum i oslobodi se naleta strasti, zadobiće svetlost istinskog bogoslovlja i samopoznanja. „Ako si bogoslov, onda se istinski moliš. Ako se istinski moliš, onda si bogoslov“ (sv. Nil Podvižnik).
Um se umiruje u isihiji (bezmolviju). Osim toga, kad se um jednom oslobodi zemnih pomisli, prirodno je da se vrati samom sebi, a kroz sebe i Bogu, posredstvom jednostavne molitve: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“
Bolje je biti na pragu doma Božijega nego živeti u skinijama grešnog sveta (v. Ps. 84;11) sa svim sablaznima teloljublja, odakle Ad uzima najveći deo svoga plena.
Čedo moje, prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo je prema Bogu. Ako ljubiš Boga i želiš da mu služiš potpuno i delatno, zaboravi na svetovne brige i beživotna zdanja velikog grada, i doći u ljubljene i željene skinije Gospodnje, gde ćeš izučavati nauku nad naukama, tj. umetnost pobeđivanja sveta, đavola i samoga sebe. To je nauka o odvažnoj borbi za večne nagrade i večna obitavališta.
 
Pismo duhovnoj kćeri
 
9. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg (Rim. 11;33), uzviknuo je apostol Pavle budući u ushićenju i sozercavajući božansku svetlost, dok je njegovo srce plamtelo bogočežnjivošću.
Šta je slađe od Boga? Zar nije isprazno sve što je ljudsko? Zar grob ne prekriva sve? Gde je mladost i lepota, gde je čovekova slava i bogatstvo? Zar nije sve prah i pepeo? Ko je bio kralj, a ko vojnik? Ko je bio bogat, a ko siromašan? Zar kosti nisu jedino što vidimo? Gde su kraljevske palate, raskoš bogatih, bogate trpeze i gozbe slastoljubaca? Gde su telesne naslade nemoralnih? Zar sve to nisu prekrili crvi i nepodnošljiv smrad? Uistinu, taština nad taštinama, sve je taština(Knj.prop. 1;2). Dok rasuđujemo o svemu ovome, primorajmo same sebe da sa velikom čežnjom zavolimo sveti i čisti put proslavljene devstvenosti, a kada svoje telo ostavimo u zemlji i kad se naša duša uznese na nebesa, krasiće je lepota i krasota devstvenosti, zbog čega će je i zavoleti Hristos, Ženik čistih duša.
Podvizavaj se dobrim podvigom, čedo moje. Neprestano se sećaj svetog imena Isusovog. Dok hodaš, prikloni glavu i izgovaraj umno ili šapatom: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ Imaj u vidu neizvesnost vremena tvoje smrti. Uzdahni i izgovori: „U kakvom će me stanju zateći smrt? Hoću li biti spremna? Jesam li Hrista služila dovoljno dobro da bi mi oprostio moja sagrešenja?“ Sećaj se žitija prepodobnih monaha, da bi se u tebi još snažnije rasplamsala čežnja za monaštvom.
 
Pismo drugoj duhovnoj kćeri
 
10. Molim se da te Bog u svemu rukovodi. Kada neko ode u manastir, sa sobom nosi i svoje vrline i strasti. U manastir je prizvan da bi uvećao svoje vrline i da bi iskorenio strasti. Iskorenjujući strasti, on se susreće s teškoćama srazmernim njihovoj grubosti i brojnosti. Zbog toga mu je potrebno i srazmerno samoodricanje radi dostizanja cilja, a to je oslobađanje od nečasnih, grešnih strasti.
Kako protiče vreme monaškog života i kako se uvećava duhovno znanje, smanjuje se i zamaranje na Golgoti, jer dobri Kirinejac, tj. uteha prosvetljujućeg znanja, dolazi i podiže breme strasti. Nakon toga, Isusovi sledbenici lagano se kreću prema potpunom umrtvljavanju strasti, za kojim će uslediti njihovo vaskrsenje. O, čedo moje, kakvo vaskrsenje! Ukus Carstva nebeskog! Naslednik Božiji i sanaslednik Hristov! Duša tada dobija veridbeno obećanje da će nakon smrti postati nevesta Hristova u neoskrnavljenoj bračnoj ložnici i da će se večno naslađivati. Tada će videti sebe kako plovi u okeanima radosti i sozercanja. Ova duhovna dobra zadobijaju se samo ako se čovek dobro podvizava da trpljenjem i smirenjem iskoreni strasti.
Molim se, čedo moje, da budeš najizvrsnija u svojoj budućoj borbi.
 
Drugo pismo istoj duhovnoj kćeri
 
11. Svom dušom se molim da te naš dobri Bog sačuva Svojom moćnom zaštitom i da te kao nepogrešivi kompas rukovodi ka polu tvog čistog predodređenja, ka svetom posvećenju kraj nogu Isusovih, kao i svetu Mariju, sestru svete Marte, da bi začula reči blagodati izgovorene u tvom srcu.
Ne plaši se nikoga osim Boga, koji ispituje srca i svakoga nagrađuje saglasno njegovim delima!
Vodi bitku za spasenje i razmišljaj o neizvesnosti života. Pomisli da smo prolaznici, stranci i posetioci, kao što su bili i naši očevi, da ćemo doći, videti i otići. Kad nastupi smrt, sve iščezava. Bori se da svom dušom omrzneš prolazne ovozemaljske stvari, da kao dobar trgovac trguješ i da kupiš polje u kojem je skriveno blago, tj. dragoceni biser, da kopaš i da ga nađeš. Tada ćeš biti bogata blagodaću.
To polje je monaštvo i kupuju ga oni koji prodaju svu svoju samovolju, naslade i slobodu. Onaj koji kopa, odnosno koji se podvizava u monaštvu, nalazi blagodat Utešitelja i postaje bogat u ljubavi i uzdanju u Boga.
Ništa nije lepše od monaštva kada se živi onako kako su ga zacrtali sveti Oci-monasi. Čovek zadobija raskoš istinske radosti i raduje se u Bogu, s blaženom nadom da će zauvek živeti s Bogom, u blagoslovenoj i neizrecivoj radosti.
O, dubino Božija! O, neizrecivo i najslađe bogatstvo! Ako čak ni apostol Pavle, uprkos svoj svojoj rečitosti, nije mogao da nam predstavi ni najjednostavniju sliku svega onoga što je video i osetio kad je bio uznet u raj, kako onda da ja, nedonošče, govorim o veličini naslađivanja Bogom?
Ispitajte u vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34;8). O, čedo moje i Isusovo, budi oprezna da te nijedna od stvari koje u svetu nazivaju dobrima, ne odvoji od Njega. Naprotiv, sve svoje čežnje prenesi na nebesko, jer je naše življenje na nebesima (Filiplj. 3;20).
Prezri sve što je zemno i smatraj ga nečistotom i pepelom. Ništa nije pouzdano u sadašnjem veku.
Udalji se od greha kao od vatre i od otrovne zmije. S molitvom pritekni Isusu i On će te čudesno izbaviti. Sve prinesi na žrtvu Isusu, jer On čezne za svakim žrtvenim delom ljubavi.
 
Onima koji čeznu za monaštvom
 
12. O, kako da procenim nepojmljivo bogatstvo monaštva! Koji je glineni jezik u stanju da pohvali njegovu slavu pred našim Hristom!
Devstvenost je jednakost sa angelima. To je ono što ljudsku prirodu upodobljuje Hristu i Presvetoj Bogorodici, jer su i jedno i drugo devstvenici. Pre nego što su sagrešili, i Adam i Eva su bili devstvenici, i tek su nakon pada postali supružnici. Drugim rečima, najpre je bila ustanovljena devstvenost, dokje brak bio posledica prestupa. Prema tome, svako ko želi da dostigne vrlinu koju su prvostvoreni posedovali dok su bili u raju, mora živeti u devstvenosti i čistoti.
Devstvenost i čistota imaju veliku odvažnost pred Bogom. Zbog toga žrtvujte čak i svoje živote, ali čuvajte devstvenost kao zenicu oka. Međutim, da biste je očuvali, neprestano morate izgovarati molitvu i biti oprezni da biste izbegli uzročnike greha. Posebno budite oprezni kad su u pitanju vaše oči.
13. Čedo moje, trebalo bi da se brinemo o čistoti, jer se na taj način rasplamsava monaška duša. Upravo je čistota ono zbog čega se monaški život najčešće karakteriše kao angelski. Sveti Duh blagonaklono gleda na čistotu i snishodi na čiste. Monah se tada oseća kao da je u raju. Đavo napada čistotu da bi sprečio posetu Svetog Duha.
Upravo zbog toga nas, čedo moje, uznemiruje zlim pomislima, da ne bismo postali korisni sasudi Svetog Duha i da ne bismo smatrali da je monaški život angelski. Borimo se, dakle, da blagodaću Božijom zadobijemo čistotu duše i tela.
14. Kada ljudi prime monaški postrig, blagodat nekoga posećuje više, a nekoga manje. To, međutim, ne predskazuje monahov budući duhovni život.
Neki uopšte ne osećaju blagodat angelske shime, pa ipak kasnije mnogo napreduju, dok se drugima dešava suprotno.
Međutim, cilj monaštva je očišćenje srca, čime se zadobija savršena ljubav.
Ovim bi trebalo da se bavimo i da se zanimamo: imamo li trpljenje i odvažnost u našim bitkama sa đavolom, čistu ljubav, jezik slobodan od osuđivanja i kleveta, itd.
Monah ima dve radosti: prvu oseća kad se zamonaši, a drugu kad mu se približi smrt. Šta je život monaha, ako ne neprestano mučeništvo? Zbog toga se raduje smrti, jer smatra da će se izbaviti od mučenja i bitaka lukavoga.
Isceli se sada, dok si mlad, i dok tvoje strasti još uvek nisu duboko ukorenjene. Na taj način ćeš u starosti naći počinak. Život proveden u dobrom podvigu doneće nam mnogo duhovnog bogatstva i dobar kraj.
15. Preklinjem vas da obratite pažnju na sebe i da ne zaboravite cilj zbog kojega ste napustili svet i za koji bi trebalo da se borite da ga dostignete. Kakvo je dobro ako dostignemo nešto svetovno i time naškodimo svojoj besmrtnoj duši, kojoj ništa nije ravno?
Naš cilj kao monaha je da se uzvisimo do višnjih stvari i da obitavamo na nebesima, da razmišljamo o višnjem i o ravnoangelskoj čistoti. Ne dolikuje nam da se prepustimo bilo kakvoj nepriličnoj pomisli i da odbacimo svemoćno oružje molitve.
Telo monaha je hram Božiji, i mi taj hram moramo ulepšati svakom čistotom da bi Bogu bio ugodan. Ko god oskrnavi taj hram, ražalošćuje Gospoda, tako da moramo biti veoma oprezni u pogledu čistote.
Devstvenost je obeležje koje je svojstveno pobožnim dušama, isto kao i angelima. Budući da je nečist i otuđen od Boga, đavo neoprostivo mrzi devstvenost. On nam unosi mnoštvo nečistih pomisli da bi oskrnavio lepotu čistote i tako učinio da ona izgubi svoje angelsko blistanje.
 
Sa Svete Gore, oktobar 1957.
 
16. Ljubljeni u Hristu brate… Bog neka te blagoslovi i prosvetli na nepogrešivom putu spasenja. Pitaš me u svom pismu šta da učiniš ako te Gospod prizove da postaneš monah, jer ne bi želeo ništa da učiniš bez Njegovog priziva na monaštvo, zbog čega bi napustio svoje dužnosti, itd.
Brate moj, ko može primiti, neka primi… Ne mogu svi primiti tu reč (Mt. 19;12,11). Za priziv je karakteristično da čovek u sebi vidi vatrenu želju, revnost, čežnju i neku vrstu žudnje za monaštvom. Kada to bude video u sebi, siguran je da ga Bog priziva da postane monah. Pa ipak, on je i dalje slobodan da sam izabere jedno ili drugo, uz uverenje da su mu dati sklonost i priziv, i ako hoće, on može dobrovoljno i bez prisile da prigrli monaštvo, koje se naziva i devstvenim životom.
Ovaj priziv je blagodat Božija, i čovek ga ne može zanemariti ili potisnuti. Ako ga zanemari i ostane još dve tri godine u svetu, sigurno je da će ga potisnuti i da više neće čeznuti za tako uzvišenim ciljem.
Dok je takva osoba još u svetu, neophodno je da posti saglasno svojoj telesnoj snazi i rasuđivanju, da bdi, da se moli, da daje milostinju, da se čuva od stvari koje mogu oskrnaviti razborite pomisli, da izbegava loše društvo i razgovore sa suprotnim polom, da nađe vreme za bezmolvije, čitanje i sl. Sve će to pomoći da osnaži čežnja za monaštvom i da ostane vatrena sve dok ne dođe pravo vreme da ispuni svoju želju, naravno, ako tako odluči, jer smo rekli da je čovek potpuno slobodan da izabere, čak i ako mu je priziv posvedočen karakterističnim znakovima.
Razume se da je čovek, kada se zavetuje Bogu da he se zamonašiti, na neki način obavezan da to i učini, kao što kažu veliki Oci Crkve. Kad se neko priprema da položi zavet, mora o tome dobro razmisliti, jer narušavanje zaveta neće imati dobre posledice. To se smatra preziranjem Boga, kojem se čovek i zavetovao.
Devstvenički život je uzvišen, jer čovek dopušta sebi da bez ikakvih prepreka ugađa Bogu. Posvetivši se potpuno služenju Bogu, vremenom može postati svet dušom i telom. Preporodiće se i postati novi čovek posvećen Hristu, sa svim karakteristikama života u Hristu, kao što i deca imaju osobine roditelja koje pokazuju da su deca zakonita.
Brate moj, na Svetu Goru možeš doći kad god poželiš, čak i kao hodočasnik, i tada ćeš stvari videti izbliza. Ako hoćeš, koliko god želiš možeš ostati kod nas ili na nekom drugom mestu. Naša kuća ima dve kelijice, jednu za mene a jednu za tebe. Tako ćeš bolje videti šta treba da uradiš. Takođe ćeš čuti duhovne reči moga Starca koje potiču od opita i, jednom rečju, bićeš prosvetljen po pitanju onoga šta treba da učiniš.
Na početku, život u Hristu podrazumeva mnogo muka i najrazličitija iskušenja. Međutim, ona vremenom slabe i počinje duhovna uteha tako da ćeš se, kad te poseti blagodat Božija, naći u stanju duhovne naslade i radosti.
Gospod nam je rekao da ćemo se spasti kroz mnoge žalosti, i potrebno je da se naša duša ukrepi u trpljenju. Onaj ko pretrpi do kraja, naći će spasenje.
 
Sa Svete Gore, novembar 1957.
 
17. Najvoljeniji u Hristu brate, neka te uvek štiti blagodat Svetog Duha. Juče sam primio tvoje pismo i mnogo sam se obradovao kad sam video da si shvatio istinsku suštinu monaštva i da si dobro. Moje zdravlje je loše, po volji Božijoj.
Pod potiskivanjem blagodati sam podrazumevao da čovek ostane u svetu i da okleva dve ili tri godine. Njegov žar će u tom slučaju ohladneti i izgubiće želju za monaštvom, jer se blagodat te topline povlači zbog njegovog nemara da ostvari cilj.
Trnje i korov he ti rađati (Post. 3;18), kaže Sveto Pismo. „Trnje i korov“, odnosno strasti i rđave navike koje narastaju na zemlji srca. Uz mnogo muke, suza i znoja uklanja se trnovito korenje strasti i rđavih navika, da bi se očistila zemlja srca u koju je posejano seme, tj. reč Božija.
„Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.“ Prema trezvenoumnim Ocima, molitva je seme koje se u srce iskušenika u početku seje uz mnogo truda i borbe, dok ne proklija, naraste, bude požnjeveno i pretvoreno u hleb, hleb života. Drugim rečima, dok čovek ne bude u stanju da okusi plodove svoga truda, a to su sladost molitve i ljubav Hristova. To je živa voda koja navodnjava srce, osvežava ga i čini da nabuja. To je ono što meni, nemarnom, nedostaje.
Dolazi čas, i već je tu, kad će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini (Jn. 4;23). Kako je divno Gospod razjasnio umnu molitvu!
Dok si u svetu, podvizavaj se, čitaj, moli se i izgovaraj molitvu koliko god možeš, jer je njena sila neizmerna. Daj milostinju, jer je velika sila milostinje. Dok sam bio u svetu, i ja sam davao milostinju koliko god sam mogao iako sam bio siromašan, da bi mi Bog pomogao da dostignem svoj cilj.
Znaš li koliko Bog proslavlja milosrdne? Jedan angeo Gospodnji pojavio se pred kapetanom Kornelijem i rekao: Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom (Dela ap. 10;4). Prorok Danilo je rekao kralju: Oprosti se greha svojih pravdom i bezakonja svojih milošću prema nevoljnima (Dan. 4;27).
Zapamtimo svi, brate moj, a najpre ja, bezumnik, strašni obračun pred strašnim sudom Božijim, kao što su učinili i sveti podvižnici.
Ava Agaton je pred smrt jecao, i monasi su ga upitali:
„Zar i ti jecaš, avo?“
„Verujte mi, čeda moja, svim silama sam težio da udovoljim Bogu, a opet ne znam da li su moja dela bogougodna!“
Sveti Antonije je takođe plakao kad mu se približavao smrtni čas:
„Zar i ti jecaš, avo?“
„Verujte mi, čeda moja, otkad sam postao monah, strah Božiji me nikad nije napuštao!“
Razmišljam i o samom sebi: šta ću pred Bogom reći u svoju odbranu ja, koji sam nemaran i nečist, kome su strasti skinule bračnu odeždu?
Ti ćeš, brate moj, susresti mnoge prepreke na svom putu, ali neka te to ne obeshrabri. Izbegavaj sve što te ometa na putu Božijem. Preseci svako prijateljstvo sa mladićima-mirjanima. Ne plaši se. Kad je Bog sa nama, niko nije protiv nas.
Moja kelija je veoma tiha. Kad dođeš ovamo, bićeš veoma zadovoljan. Ja živim u krajnjem bezmolviju i bezbrižnosti. Moj starac mi je dao blagoslov da u samoći i miru obedujem ujutro. Posetioci su veoma retki, i svoj oskudni obrok obično jedem sam. Nastojim da, uz Božiju pomoć, izgovaram molitvu. Sam se budim, i sam bdim. Prema tome, ovo mesto će se dopasti svakome ko želi da živi u bezmolviju, molitvi i bezbrižnosti[2].
Očekujem te s velikom radošću, i molim te da ne oklevaš da mi pišeš.
Molim se za tebe s ljubavlju u Hristu.
 
Najništavniji papa-Jefrem Josifovac
 
18. Čedo moje, uzdržanje, post, bdenje, odricanje od svetovnog itd. predstavljaju načine kojima ćemo zadobiti čisto srce, a osnovna karakteristika čistog srca je ljubav.
Naš cilj je, dakle, čistota srca. Bez čistote nećemo videti Boga, On nam se neće otkriti. Kako onda možemo reći da smo postigli svoj cilj ili da smo mu se približili, ako nemamo čisto srce? Apostol Pavle kaže: Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne Gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikada ne prestaje (1. Kor. 13;48). Sve ove karakteristike, koje apostol Pavle gromoglasno oglašava, ukazuju koliko je čovek uznapredovao u čistoti.
Zemljodelac radove započinje čišćenjem njive. Čisti je od kamenja i trnja, a zatim ore, seje i čeka da Bog pošalje kišu, sunce i vetar. Pri tom ima jedan cilj: da požanje žito i da se naslađuje plodovima svog truda.
Mornar i trgovac putuju u daleke krajeve dok im prete bure i različite opasnosti, a cilj im je da uvećaju svoje bogatstvo i da se njime naslađuju.
Monah mora da se liši roditelja, braće, sestara, rođaka; lišava se zadovoljstava, bdi, moli se, poslušan je, bori se s pomislima i slično. S kakvim ciljem? Da zadobije čistotu srca, da vidi Boga! Ako nije očišćen, neće videti Boga.
Šta je Bog? Bog je ljubav. Prema tome, onaj kome nedostaje istinska ljubav, ljubav duhovna i čista, nikada neće spoznati božansko.
19. Kćeri moja, neka te najslađi Raspeti Gospod nagradi hiljadama blagoslova, jer On iznad svega voli devstvenost, koja je duhovna sestra angelske devstvenosti.
Nebeski Otac je devstvenik; Njegov Sin, naš Gospod Isus Hristos je devstvenik; ljubljeni učenik Hristov, Jovan, bio je devstvenik; zar da ne pomenem Djevu Mariju, našu Presvetu Bogorodicu, koja je zid odbrane za devstvenike što se podvizavaju?
Molim se, kćeri moja, da u životu izabereš najsvetiju vrlinu devstvenosti, ukras angela.
Sve što čovek izgubi može se ponovo zadobiti izuzev devstvenosti koja predstavlja najčistiji život bez drskih i sramnih grehova. Bezbrojne vojske angelske raduju se kad se bar jedan od njihovih saboraca pridruži njihovom činu. To je nevidljivo mesto. Da li želiš da ga zauzmeš, kćeri moja? Nadam se da će se dejstvovanje blagodati slavno izvršiti u tebi, u slavu našeg raspetog Gospoda.
Kćeri moja, ljubi našeg Isusa i jedino se Njemu klanjaj u svom životu. Neka Isus bude duhovna naslada tvoga srca. Nikada nemoj zameniti tu ljubav za varljiva svetovna zadovoljstva, ma koliko se isprazni svet trudio da te na to prisili.
Postani učenica Isusova i, kao druga mironosica, prinesi svom Učitelju dragoceno miro svoje devstvene čistote.
Sve ovozemaljske stvari prolaze kao san, i ništa u ovom svetu nije postojano i nepromenljivo. Zbog čega bismo onda voleli prolazne i kratkotrajne stvari umesto večnih i neprolaznih?
U svakom trenutku, smrt preti da nas pošalje na drugi svet, a posebno na sud Božiji. Šta drugo da činimo nego da se pripremimo da se dobro odbranimo pred Bogom za sve u čemu smo sagrešili protiv Njega?
Udalji svaku svoju grešnu i rđavu pomisao čim se pojavi. Neprestano prizivaj u misli ime Isusovo, jer će ti to najsvetije Ime dati pobedu nad najraznolikijim grehovima.
20. Spolja posmatrano, monah ponekad može izgledati potišteno, dok je u stvari preispunjen radosnom žalošću, koja je toliko korisna i nužna. On izgleda sumorno kad se bori s nečistim pomislima ili kad ga iskušavaju njegov egoizam, uznemirujuće reči ili neka pokuda. On se tada bori da pomislima samoosude uništi svoj pobuđeni egoizam. Ono što nam izgleda kao potištenost ne pojavljuje se kao posledica pomisli očajanja, jer on blagosilja čas kad ga je Bog odveo iz nesreće ovog sveta i doveo u spasonosni monaški život. Umesto potištenošću, trebalo bi da to nazovemo radosnom žalošću, što označava duboku radost i zadovoljstvo koji proizilaze iz sistematskog vaspitavanja srca. Takva žalost je nepoznata mirjanima koji obraćaju pažnju samo na spoljašnje stvari i dopuštaju da se njihova srca opasno razbole od egoizma, gordosti i sujete.
Bez trezvenoumlja, neprestane molitve i bdenja u usamljenoj i mračnoj keliji, spoljašnja dela vode hrišćanina ka sujeti, budući da on sve zasniva na svojim delima koja su tako jeftina! Očišćenje srca zahteva veliki napor: napor samoosuđivanja, molitve, samoodricanja, poslušanja, dobrih dela, mnogih suza itd. Ako srce nije očišćeno na taj način, kako će onda čovekova dela biti ugodna Bogu? Jedino monaštvo, kao sekira, odseca strasti u njihovom korenu, dok bez monaškog podviga čovek odseca samo grane i lišće.
21. Natprirodna čudesa monaha i duhovno stanje koje je plod njihovog podviga pokazuju šta je zapravo monaštvo. Iako borba da se u svetu živi hrišćanskim životom predstavlja pobožan napor, ona nije ni blizu monaškom životu po njegovom obilju duhovnog bogatstva i po bliskosti s Bogom. Po rodu se drvo poznaje (Mt. 12;33). Čitava vojska monaha ispunila je nebesa. A koliko pravednika imamo? Možeš ih na prste izbrojati![3]
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčka imenica „αγωνοθετης“ prvobitno je označavala organizatora i sudiju u nadmetanjima u igrama a poznije sudiju uopšte. (Prim. prev.)
  2. Grčku imenicu „αμεριμνια“ (bezbrižnost) ne treba shvatiti u smislu nemara, nego u smislu slobode od ovozemaljsknh i svetovnih briga, tj. u smislu spokojstva i duhovnog mira (u tim značenjima ona je korišćena i u nekim besedama svetog Jovana Zlatoustog). Ponekad, ova imenica može označavati i slobodu od odgovornosti, ali samo u slučaju da monah brigu o svom spasenju poverava svom starcu, koji na taj način postaje odgovoran za njegovu dušu i oslobađa monaha brige za sopstveno spasenje. (Prim. prev.)
  3. Pravednici su svetitelji koji su se posvetili živeći u svetu, a da pri tom nisu bili sveštenici, monasi ili mučenici. (Prim. izd.)

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *