ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
ТРЕЋЕ СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
 
Свети Оци су посредством послушања задобијали изобиље благодати. Међутим, може ли један послушник то да постигне, може ли да се домогне сличног успеха? Сигурно да може. Кад се буде придржавао тиховања и својих духовних дужности, кад се ослободи (овоземаљских) брига, кад задобије могућност самопосматрања и кад се буде обрачунавао са самим собом, нема сумње да ће напредовати.
Кад смо били уз старца (Јосифа), били смо послушници (ученици). Имали смо своју службу (грч. то 5iaKov4pa), своја дневна задужења и сл. Поред нашег старца, опитног руководитеља на тим божанским стазама духовног живота, неки од отаца били су у стању да упознају оне ствари које су нам трезвеноумни Оци оставили као освештано предање.
Избегавајмо да говоримо о непотребним стварима. Будимо доследни у извршавању нашег молитвеног правила.
Осим тога, будимо прецизни у одласцима у цркву. Требало би да будемо у цркви и да присуствујемо служби, Литургији и вечерњој. Требало би да се сви заједно окупимо у трпезарији. У свему треба да постоји ред: „Где год је ред, тамо је и мир. А где је мир, тамо је и Бог. Где год је неред, тамо је и пометња. А где је пометња, тамо је и ђаво.“ А све нека бива благообразно и уредно (1. Кор. 14;40).
Будући да смо послушници (ученици), практикујмо послушање. Не извршавајмо своју сопствену вољу. Самовоља је првостворене (Адама и Еву) прогнала из раја. Христово потчињавање Његове воље вољи небеског Оца вратило је Адама и Еву у рај, и на тај начин је послушање тријумфовало.
Лучоноша је био непослушан Богу. Надмено је маштао о својој једнакости са Богом и Бог га је удаљио од Себе. Лучоноша је постао ђаво и сад се бори против нас. Остали ангелски чинови остали су одани и послушни Богу и обитавају у слави Божијој. Иако су некад били ангели чија је природа променљива, благодаћу су постали неспособни за пад. Они су много научили од Лучоношиног и човековог пада и сада су непоколебиви у својој послушности Богу.
Како је зла човекова воља, јер у себи скрива егоизам, гордост, самољубље и многе друге страсти! Управо због тога је послушник ослобођен од самовоље истовремено ослобођен и од страсти.
Христос је био послушан до смрти на Крсту, односно до потпуног умртвљавања сопствене воље.
Да Христос као човек није био послушан, да није одсекао Своју сопствену вољу, човек никад не би био спасен! Исто тако, човек који се држи своје самовоље и који чини оно што жели не може да буде спасен.
Шта значи порицање сопствене воље? То значи да човек удаљује и одбацује сопствену вољу и да нема никакве везе с њом.
Тек кад на овај начин уклони самовољу, послушник ће се избавити од страсти. Уколико се више ослобађа самовоље, утолико се више ослобађа и страсти.
Ако послушник зна како да у пракси каже „благослови“ и „нека је благословено“, биће овенчан непропадљивим венцем у небеском свету.
Кад год послушник истакне своју самовољу, убризгава отров којим трује самога себе.
Чак и ако је заповест која му је дата лоша, Бог ће је и поред тога благословити послушања ради.
Постојао је један послушник који је поседовао тако непоколебиво послушање да је, кад би му његов старац заповедио да оде и да покраде разне ствари у келијама остале браће, и то чинио! Старац је затим браћи враћао ствари. Овај монах се никад није узнемиравао кад би му помисли говориле: „Шта ми то старац чини? Зар ме подстиче и учи да крадем? Касније ћу стећи навику да крадем!“ Напротив, размислио би о томе и рекао: „Ја сам послушан. Не знам шта је ово што сад чиним. Знам само једну ствар, а то је да сам послушан!“
Неко је отишао и постао послушник (ученик) једног старца који је имао братство. Старац му је рекао: „Будући да желиш да живиш у мом братству, заповедам ти да никад не изустиш ни једну једину реч и да Христа ради постанеш нем!“ Монах је на то одговорио: „Нека је благословено!“
Након што је провео неко време у овом братству, старац је видео да овом монаху не користи да и даље живи овде. Стога му је рекао: „Послаћу те код другог старца, у други манастир.“ Затим му је дао писмо и рекао: „Отиђи у тај и тај манастир, дај ово игуману и остани тамо.“
Игуман је примио писмо. Била је то препорука у којој је писало: „Старче, молим те да задржиш овог брата. Добар је монах“, итд. Тако су га задржали.
Након извесног времена, монах се упокојио, не прекинувши ни у једном тренутку своје ћутање. После његове смрти, други старац је писао првом: „Иако је монах којег си ми послао био нем, био је прави ангео!“
Први старац је на то одговорио: „Он није рођен нем, али је ћутао због послушања!“ Други старац се задивио снази оног монаха и његовој верности старчевој заповести.
Овим покушавам да кажем да потпуно одсецање самовоље значи посвећење.
Много пута сам размишљао: „Колико ће се савршено послушан ученик прославити у Христу, који је први у послушању! И како је могуће да Христос не прими савршено послушне ученике у Своју заједницу, где ће вечно гледати Његово лице, као што свети Јован Богослов и Еванђелиста пише у Откровењу (в. Откр. 22;4)?“
Ми, данашњи монаси, чврсто се држимо сопствене воље, због чега не можемо да напредујемо. Ми не кажемо: „благослови“ и „нека је благословено“, него „не тако него овако“, итд, и на тај начин уливамо отров у себе и своје животе. Из тог разлога не напредујемо онако како би требало да напредују добри монаси.
У списима светих Отаца читамо о извесним светим послушницима.
Живео једном неки игуман који је у келију једног од својих послушника увео вола. Во је годинама уништавао разбој и ткање овог монаха и, наравно, чинио и многе друге ствари. Монах уопште није имао мира! Упркос свему томе, никада није помислио ништа лоше о игуману, као што каже ава Пафнутије: „Аво, кроз главу ми никад није прошла ниједна рђава помисао о мом игуману док сам се питао зашто је увео вола у моју одају. Ако га је већ увео тамо, он зна шта ради и ја сам сасвим миран!“
Он није имао сопствени начин размишљања. Начин размишљања његовог старца био је и његов сопствени.
Због тога кажемо: „Ако немамо духовно послушање, никад ништа нећемо постићи.“ Када не желимо оно што жели наш старац, ми, у суштини, нисмо послушници (ученици), јер не поседујемо духовно послушање. Ако бисмо били послушни само својим делима, било би то као да смо људи само телом, али без душе (као да би се човек који поседује само тело уопште могао сматрати личношћу), што је логички потпуно неприхватљиво.
Управо на тај начин је, са духовне тачке гледишта, логички неприхватљиво да се неко назове послушником (учеником) ако поседује послушање само у делима и служењу. Изнад свега, човек мора имати душу. Он мора имати и духовно послушање и требало би да каже: „Шта год да старац верује, мисли или одлучује, ја на исти такав начин верујем, мислим и одлучујем.“
Свети Симеон Нови Богослов примио је благослов с неба само због свог послушања. Он нам је врло снажан и изразит пример.
Свети Пајсије је једног дана рекао свом послушнику (ученику): „Чедо моје, попиј воду из овог сливника!“ Послушник је помислио: „Вратио сам се са послушања уморан и знојав, и уместо да ми каже да се напијем воде из крчага или са извора, он ми каже да пијем ову прљаву воду из сливника!“ Поверовао је својим помислима и био лишен великог благослова!
Касније је размишљао: „Зашто је не бих попио?“ Међутим, није нашао никакву воду. Тада му је ава Пајсије рекао: „Несретниче! Знаш ли шта је била та вода? Била је то вода која је опрала ноге Исусове!“
Од тог времена, на монаха је сишао дух туге и ава Пајсије је покушавао да га утеши. Међутим, како је могао то да учини? Монах је дошао дотле да уопште није имао мира. Онда му је светитељ једног дана рекао (будући да ни сам није могао да нађе мир и да остане поред њега): „Пођи на то и то место. Тамо ћеш наћи три гроба и испред једног од њих (указао му је испред којег) изговори молитву. Обрати пажњу на оно што ћеш чути.“ Монах је тако и учинио и зачуо глас који је говорио: „Врати се свом старцу и буди послушан!“
Међутим, он је већ доживео унутрашњи бродолом. Дом његове душе био је непоправљиво срушен. Због тога је остатак живота провео у неодлучности и колебљивости по питању послушности оцу Пајсију.
Док је свети Симеон Нови Богослов тријумфовао над својом самовољом и због свог савршеног послушања примио богословље са Неба, дотле је други монах, творећи сопствену вољу, остао изван послушања и благодати.
Ово је, наравно, само неколицина примера. Ако би се записало све што су учинили ови Оци, најплеменитији послушници, сакупило би се мноштво томова!
Ти примери су као огледало у којем можемо да видимо саме себе и своје понашање.
Нека Бог помогне свакоме од нас да дође себи и да види колико се одрекао самовоље. Боримо се, да се избавимо овог отрова, да бисмо живели по Божијој вољи и онако како монашки призив захтева од нас.

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *