ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
О ТРЕЗВЕНОУМЉУ И УМНО-СРДАЧНОЈ МОЛИТВИ
 
Трезвеноумни Оци су се много трудили да би кроз молитву пронашли благодат Божију. Због тога им ми, њихова чеда, дугујемо вечну благодарност, јер су нам показали пут који води сједињењу душе с Богом. Човек се чуди и пита: „Како је могуће да људи, а посебно монаси и свештеници, живе духовно и да удовоље својим духовним потребама без молитве, коју су нам трезвеноумни Оци предали на основу свог личног опита?“
Свети Григорије Палама, велика светиљка исихије (безмолвија), трезвеноумља а посебно непрестане молитве, написао је највеће и најсистематичније поуке о молитви и био назван „главом и предводником трезвеноумних Отаца“.
Док се заједно са својим братством подвизавао на Светој Гори али изван Велике лавре, имао је виђење у којем се пред њим указао сасуд сличан крчагу, испуњен неком течношћу. Био је толико преиспуњен овом течношћу да се она изливала и узалудно расипала. Та блистава бела течност која је испуњавала сасуд била је слична млеку. Пред њим се тада појавио човек светачког изгледа који је рекао: „Григорије, зашто допушташ да се излије тако много духовног вештаства и да се оно узалудно расипа, уместо да га даш онима којима је потребно?“ Светитељ је, наравно, разумео да је то благодат Божија. Било је то оно духовно вештаство и пиће које је поседовао у себи као благодат Божију, премудрост, опит, трезвеноумље и беседнички дар. „Зашто занемарујеш ове дарове“, рекао је, „и затвараш их овде, на овом месту, уместо да их разделиш слабима, гладнима и жеднима?“
И заиста, после неколико година и уз Божију помоћ и руковођење, нашао се мећу људским мноштвом, разделио ове дарове и напојио жедне.
Чак и док је био у свету, молио се сам за себе. Практиковао је исихазам живећи сам у својој келији и присуствујући Литургији једино суботом и недељом. Другим данима у седмици, затварао се у своју келију и уопште није излазио. Није ни јео ни пио. Своје безмолвије прекидао би тек у суботу, када је присуствовао светој Литургији. Након што би се причестио, одлазио је у трпезарију и беседио са оцима и браћом. Затим би поново безмолвствовао од недеље поподне до суботе.
Ови велики Оци уче нас да се људска душа, када је нападнута нечистим, гордим, егоистичним, хулним и грешним помислима, мора са гневом и јарошћу борити да протера ове помисли, исто као и молитвом и противљењем.
Против злих маштања и помисли није довољно користити само гнев и јарост. Неопходно је да се човек, који се бори против њих, моли непрестаном молитвом, призивајући божанско име: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
Према светим Оцима, име Исусово у себи поседује силу васпостављања. Другим речима, ова молитва Христова има моћ да васпостави душу која је ниско пала и постала слаба, која је постала немарна и сагрешила.
У животу духовног човека постоје дани и периоди када он у себи осећа празнину, слабост душе. Нешто је изгубљено и он осећа да је унутар себе нешто напустио, а не зна како да дође себи, како да врати почетну силу и благодат коју је душа поседовала. Не зна како да врати пуноћу коју је изгубио. У таквом случају, свети Оци нас уче: „Обнови молитву, почни поново да се молиш, било уснама било умом, и вратиће се та изгубљена пуноћа. Поново ћеш је наћи, у случају да се присилиш на молитву.“
Непрестано изговарање молитве има велику вредност (достојанство). „Међутим, кад човек ради, његов ум лута тамо-амо“, приговориће неко. И поред тога, могуће је да се и у то време молитва изговара устима, опрезно и тихо, чиме ће се у души васпоставити осећање благодати.
Свети Оци су нам оставили велико наслеђе бесконачне вредности, које се не може измерити, извагати или избројати. То наслеђе се назива трезвеноумље. Трезвеноумље означава обраћање пажње на помисли, маштања и кретања чула. То је духовна снага која се противи злу. То је јасно опажање, односно појава да ум издалека опази искушење и да му утекне, предузимајући одговарајуће мере. То је појава да ум надзире срце и помисли које улазе и излазе из њега.
Пре Светих Отаца, тих учитеља трезвеноумља и систематске умне молитве, монаси су се превасходно бавили врлинама везаним за делање (праксу). Делањем (праксом) се називају они подвизи који се извршавају телесно, било да је реч о посту, уздржању, метанијама, бдењу, црквеним богослужењима, послушању, смирењу, итд. Оци кажу да је делање (пракса) „нешто корисно“, али да је молитва „веома корисна.“
Почев од 14. века надаље, Оци систематизују и организују молитву. Они су оставили списе о молитви. Утврдили су да је трезвеноумље нешто што је неопходно за човеково савршенство.
Пре него што је било систематизовано учење које се тиче трезвеноумља, пре него што је постало општепознато и почело слободно да кружи, Оци и духовници су углавном упражњавали делатне врлине. Строго су постили, бдели, подносили разна мучења, итд. Међутим, кад се дело трезвеноумља појавило на светлости као систематски изложен метод, обим подвига је био смањен, не зато што су они непотребни, него зато што су се Оци у већој мери посвећивали духовном подвигу него пракси. Посредством трезвеноумља ослобађали су се помисли, и на тај начин су умањене страсти. Трезвеноумље им је доносило чистоту срца. Због тога више није постојала апсолутна потреба за телесним подвигом да би се достигла чистота душе.
Из тог разлога ми, монаси, нипошто не смемо запоставити молитву, јер he нам она донети стопроцентну корист. Кад трезвеноумље очишћује ум и срце и омогућује разбориту бригу, како у погледу спољашњих телесних чувстава, тако и у погледу унутрашњих чувстава душе, монах нема потребу за великим подвизима да би достигао исти циљ.
Практични (делатни) подвизи помажу трезвеноумљу. Из тог разлога су и Оци, сагласно својој снази, упражњавали делатне подвиге да би, разуме се, помогли трезвеноумљу. Међутим, углавном су се бавили трезвеноумљем, јер молитва и трезвеноумље дају најсавршеније лекције о духовним стварима и теорији (созерцању).
Трезвеноумље води трезвеноумног човека ка теорији (созерцању), да би га созерцање одвело ка мудрости, а мудрост до љубави, док из љубави происходи богочежњивост („божански ерос“).
Чистота је природни исход трезвеноумља. Чистота душе и тела долази сама по себи. Док су посредством подвига (аскезе) Оци много страдали и мучили се до смрти, трезвеноумље замењује највећи део напора и страдања.
Трезвеноумље води трезвеноумне оце ка слободи од брига. Они су увидели да претерана брига за многе и различите ствари представља озбиљну препреку за достизање трезвеноумља, јер се из брига рађају помисли. Помисли, са своје стране, одвлаче ум од молитве и теорије (созерцања). Из тог разлога, бригу о непотребним и сувишним стварима Оци називају духовном туберкулозом.
Киновити живе у послушању. Природна последица послушања је ослобођеност од брига онога ко је послушан. Све дотле док практикујем послушање и док неко други сноси последице, ја сам миран и спокојан и бринем се само за своју службу (диакониму).
Кад се бринем за своју службу (диакониму) и сматрам да осим ње не треба да бринем ни о чему другом, врло добро могу да сјединим своје делање са молитвом.
Ако видим да мој ум није у стању да обрати пажњу на рукоделање уз молитву јер је расејан на многе ствари које нису везане за дужности које има током службе, тада ћу нужно почети да усмено призивам име Исусово и да шапатом изговарам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
Кад се уста моле а руке делају, такав рад бива двоструко облагодаћен: благодаћу послушања и благодаћу молитве. Послушање нас награћује за наше делање, док нас молитва освећује. Свако дело, којем сапутствује молитва, има посебну благодат.
У манастиру Тавенисиоту у Египту било је толико исихије (тиховања, безмолвија) да су га називали некрополом, градом мртвих. Тиме се мисли да су оци били толико тихи као да нису живи људи који имају потребу за говором и лармом. Будући да су имали овакву исихију (безмолвије), сасвим је извесно да су имали времена да се баве молитвом или созерцавањем Бога.
Јасно је да ће онај, ко љуби исихију (безмолвије), разумети корист од безмолвија и молитве. Ми нисмо спознали корист коју нам доноси самосабрање. Нисмо спознали вредност безмолвија (исихије). Нисмо открили колико нам користи доноси остајање у безмолвију наших келија.
Монах који је лишен молитве осећа се празно, јер није окусио корист коју му доноси молитва, нити је схватио своју празнину. Сиромах који никада ништа није имао ни због чега неће ни патити.
Уколико, међутим, монах који је научен молитви постане немаран и изгуби је, он зна колики је његов губитак и пати због тога.
Неопходно је, дакле, да се монаси моле не само зато да би испунили своју монашку дужност него зато да би и на делу били монаси. Не само зато да би били монаси по имену и спољашњој појави, него да би то били и изнутра.
Према трезвеноумним Оцима, човек не може бити назван монахом уколико у себи нема ово скривено делање.
Према томе, и ми се морамо присилити да се бавимо молитвом, да би смо се преиспунили душевном коришћу. Тек тада ћемо моћи да се назовемо монасима.
Као што неко може да се чуди што тело може да живи без душе, исто тако и човек опитан у молитви може да се запита и да каже: „Како људи могу да живе без ове духовне хране.
Трезвеноумни Оци нам говоре да они, који се моле на овај начин, задобијају велике дарове. Посредством поста, молитве, уздржања или бдења дарује нам се благодат, односно различите благодати Светог Духа.
Благодат Светог Духа има много видова и много начина да се осети. Посредством напредовања у молитви и трезвеноумљу, Свети Дух награћује благодаћу суза, благодаћу радости, благодаћу прозорљивости, благодаћу поучавања, благодаћу апостолских (благодатних) дарова („харизми“), силом дуготрпљења, стрпљењем, божанском утехом, великим надањем, благодаћу богочежњивости, созерцања или иступљења.
Ми се, наравно, непрестано учимо и, уколико више научимо, утолико су веће наше обавезе према Богу и светим Оцима.
Наше душевне и телесне страсти исцељују се сразмерно нашем напредовању у молитви и користи коју смо одатле задобили. Степен исцелења човекових страсти и слабости показује колико је човек узнапредовао у молитви.
Према томе, потребно је да се присиљавамо. Стално се морамо подстицати да не заборавимо на молитву и да је не занемаримо. Кад приметимо да се молитва „разводнила“, да је ослабила и да је почела да се колеба и да лута, неопходно је да, што је могуће пре, настојимо да то поправимо и да ревносно деламо на васпостављању силе наше молитве. Како ћемо то извршити? Душа се одмах мора сабрати, мора се усредсредити и, како ми кажемо, „привезати звоно“, а затим напрегнуто почети да се моли. Она мора удаљити помисли, искључити бриге, ослободити ум од лутања и рећи: „Сад ћу се бавити молитвом!“ И кад се неко време будемо тиме бавили на тај начин, убрзо ћемо осетити силу која проистиче из ревносне молитве.
Молитва је катапулт управљен на демоне, на страсти, на грех и, уопште, на све што нам се супротставља на путу спасења.
Ако молитву назовеш луком нећеш погрешити, јер бродић којег су шибале буре налази у луци мир, спасење и сигурност.
Ако молитву назовеш пијуком, ако је назовеш секиром, ако је назовеш компасом, ако је назовеш светлошћу, ако је t назовеш хиљадама других имена, нећеш погрешити. ? Ми, монаси, не смемо је дакле, нипошто запостављати. У свету постоје мирјани, посебно жене, које се баве молитвом и снажно се труде на њој. Иако имају бриге, децу и бројне обавезе, налазе времена да се моле и да размишљају о имену Божијем.
Шта онда да кажемо ми, којима је Бог подарио толико слободе и безбрижности? Шта да кажемо за себе, кад запостављамо молитву и изговарамо је толико слабо да њена слабост допушта болести греха и страсти да нас угуши и да се разболимо?
Да ли помисли ратују са нама? Молитва је моћно оружје. Привлачност греха повлачи нас према злу. Међутим, кад ум зграби секиру молитве, подигне је и почне да удара, искорениће чак и најтврдокорније помисли. Све док човек чврсто држи секиру и вешто њоме влада, уистину ће постизати чудесне резултате.
Будући да ђаво све то зна, спречава нас да изговарамо молитву, како би нас што лакше заробио. Он нам доноси немар, доноси нам хиљаду и једну препреку само са једним циљем, односно да би ометао молитву.
Као што је опит много пута показао, демони дрхте од имена Исусовог. Они сами су, кроз људска уста, признали да горе кад се човек моли.
Постојао је један монах који је запао у тако велики немар да није само запоставио своје правило него је чак био спреман и да се врати у свет. Отишао је у своју постојбину, на острво Кефалонију, где ђавоимани људи покушавају да се исцеле на гробу светог Герасима. Како се нашао у близини, и овај монах је пошао да се поклони светитељу. На путу га је сусрела ђавоимана жена и рекла:
„Знаш ли шта држиш у руци? О, кад би само знао шта држиш у руци, несретниче! Кад би само знао како ме сажиже та бројаница! А ти је носиш само по навици, само обичаја ради!“
Монах је стајао као громом погођен. То је демон тако говорио, и то је било од Бога. Монах је дошао себи. Бог га је просветлио, и у себи је рекао:
„Какав сам ја безумник! У руци држим најмоћније оружје, а нисам у стању ни да ударим једног демона! И не само што нисам у стању да га ударим, него му и допуштам да ме као заробљеника повлачи куда он хоће! Сагрешио сам, Боже мој!“
Истог тренутка, покајнички је кренуо ка свом манастиру. Кад се тамо вратио, поново је поставио добар почетак. Толико је узнапредовао у молитви и у монашком животу уопште, да је многима послужио као користан узор. Ја сам, недостојни, такође имао прилике да се сретнем са овим старцем. Једино што сте од њега икада могли чути било је: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, и то је непрестано изговарао. Уколико бисте му нешто рекли, одговорио би вам у пар речи и његов језик би се одмах вратио молитви. Он је на то био навикнут. То га је толико променило. Замислите да му је вредност молитве и бројанице открио демон, наравно невољно, сагласно одлукама и неиспитаним намерама Свевишњег!
Допустите да вам испричам још једну сличну причу. Док смо боравили у Новом скиту и док је мој старац, Јосиф, још био жив, дошао нам је један ђавоимани младић.
Милосрдни старац је прихватао ове несретнике. Остајали су колико год су желели и одлазили од нас по својој вољи. Такви људи нису у стању да дуго бораве на једном месту. Сви они, који у себи немају утеху Божију, траже је лутајући од места до места и од једних до других људи.
У том младићу био је демон једне уличарке. Када га је обузео, његов глас се променио у глас јавне жене и изговарао оно што је, према речима апостола Павла, срамно и говорити(в. Еф. 5;12). Младић је по занимању био бачвар. Провео је неко време у нашем братству, и током радног времена помагао је колико год је могао. Трећег дана ми је рекао: „Оче, хоћеш ли и мене научити да режем печате за просфору? Израда бачви је тежак посао, и у себи имам то што ме непрестано прогони!“
„Научићу те, брате, нека је благословено! Гледај, овако се то ради! Ово је алат, оно је дрво, а узорци су пред тобом. Радићеш на овом столу. Само, као што видиш, оци у овом братству не разговарају. Они увек изговарају молитву.“
Рекао сам то да бих избегао празнословље и удаљавање од молитве колико год је то могуће. Међутим, истог тренутка ми је нешто пролетело кроз главу: зачудио сам се како ђавоимани може изговарати „молитву“. Почели смо да радимо, изговарајући молитву. Прошло је само неколико тренутака, а; њему је праснуо демон. Глас му се изменио и почео је да виче користећи псовке, претећи и проклињући:
„Завежи, олошу“, говорило је из њега. „Завежи! Престани с тим мрмљањем! Зашто стално изговараш исте речи? Престани то да говориш. Од тебе ми се завртело у глави! Лепо ми је у теби, и зашто хоћеш да ме узнемираваш!“
То је потрајало извесно време. Мучило га је, а затим је престало.
„Видиш ли шта ми ради“, рекао је несретник. „Све време кроз то пролазим!“
„Стрпљења, брате, стрпљења“, рекао сам му. „Не обраћај пажњу на то. То нису твоје речи, зато немој да се узнемираваш. Само се усредсреди на молитву!“
Престали смо да радимо и отишли смо код старца. Успут ми је рекао:
„Оче, да ли бих могао да изговорим молитву и за онога који је у мени, да се и на њега Бог смилује?“ Шта је рекао тај несретник! Демон га је одмах обузео, подигао га и бацио доле. Потресло се читаво то место. Глас му се променио и поново је започео:
„Завежи,олошу! Завежи, рекао сам ти! Шта то говориш? Шта мислиш, ‘помилуј?’ Не желим да будем помилован! Не! Шта сам учинио да бих био помилован? Бог је неправедан. Због једног малог греха, због једне горде помисли, лишио ме моје славе! То није наша грешка! То је Његова грешка! Он треба да се покаје а не ми! Даље од мене с тим помиловањем!
Страшно га је намучио и оставио га потпуно сломљеног. Задрхтао сам због онога што је демон изговорио. За тих неколико минута научио сам о демонима више него што бих могао да схватим читајући хиљаде књига. Отишли смо код мог старца. Старац га је увек примао и беседио с њим с великом љубављу, тако да се младић увек смиривао кад би био у старчевом друштву. Старац се много молио за овакве људе, јер је знао кроз какво мучеништво пролазе због демона Рекао нам је:
„Ако ми, који демоне имамо изван нас, толико страдамо од страсти и помисли, колико онда мучеништво морају подносити ови несрећни људи у којима даноноћно пребивају демони!“ Тужно је климнуо главом и закључио: „Вероватно је да они овде пролазе свој пакао. Али тешко онима који се не покају, да би их Бог на овај или онај начин милосрдно казнио
у садашњем животу!“ Навео је речи једног светитеља које кажу: „Ако видиш да неко отворено греши и да се не каје, да му се ништа жалосно не дешава у овом животу, све до смртног часа, знај да he такав човек бити немилосрдно испитиван у часу Суда!“
Откад је старац изговорио ове речи, гледали смо овог несрећног брата са све више и више састрадања.
Током богослужења није улазио у цркву са оцима, него је лутао унаоколо по стенама, носећи бројаницу и непрестано вапећи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Читаво место одјекивало је овим речима.
Он је осетио колико молитва сажиже демона. Док је лутао по стенама и непрекидно изговарао молитву, његов глас би се изненада променио и демон би започео:
„Завежи, рекао сам ти, завежи! Удараш ме! Зашто си остао напољу да би лутао по стенама и мрмљао? Ући унутра са осталима и престани са тим мрмљањем. Зашто даноноћно понављаш једно исто и не даш ми ни тренутка одмора? Од тебе добијам вртоглавицу и спаљујеш ме. Ти ме сажижеш, зар то не разумеш?“ Кад би прошло време искушења, вратио би се молитви на бројаници: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Добро је разумео да демон мисли на нешто што он не може да схвати. Са душевним болом али и са надом гледали смо га како пати, како се бори и како трпи. У сваком случају, остао је неко време са нама а затим је отишао, значајно опорављен. Ипак, никад га више нисмо видели. Бог зна шта се с њим догодило.
Да ли увићате силу молитве и одбијање демона да се покају? Прождире их огањ и вичу: „Нећемо помиловање!“ И не престају да окривљују Бога. О, каква сатанска гордост! Питам се по чему се један егоиста, крајње непокајан човек, уопште разликује од демона? Неко ко се није толико унизио да исповеди Христа као Бога и човека, ко читавог живота није затражио Његову милост и састрадање? Да ли сада увиђате дубље значење молитве и да ли разумете да она открива колико су људи блиски Богу или су пак удаљени од Њега? Ми ослобађамо своје помисли и оне нам господаре. Ми ослобађамо своје помисли, а оне нас поробљавају, иако смо у могућности да употребимо блиставо оружје молитве, оружје које се назива ватром и огњем. Та молитва је бич који шиба сваку демонску помисао.
Ми, међутим, а најпре ја сам, нисмо достојни да се тиме бавимо, не зато што то не можемо или што нисмо призвани на молитву, него зато што смо лењи и немарни. Ђаво нас доводи у заблуду, ми смо му послушни и не бавимо се молитвом онолико, колико би требало. Ако бисмо се бавили молитвом, не бисмо допустили да нас победи толико страсти и слабости.
Видели смо да су се посветили чак и мирјани који су се бавили молитвом. Отац светог Григорија Паламе живео је у царској палати и био у царском савету византијског цара Андроника. Упркос чињеници да је имао тако много обавеза, брига и пословних проблема, бавио се молитвом и осетио корист и напредак који отуда происходи. То показује да човек, ма где се нашао, ма где био, ма какав живот водио, може задобити благодат Божију ако се бави овом чудотворном молитвом.
Видимо и светог Максима Кавсокаливита, који је лутао светогорским пустињама и забаченим местима како би умножио молитву. Оци су га питали: „Оче, зашто одлазиш у пустињу и бежиш од људи, уместо да им се приближиш?“ Он је одговорио: „Одлазим на усамљена места да бих умножио молитву.“ Опит је показао да без одговарајућег тиховања молитва не може да досегне оне велике и уистину превасходне дарове који из ње проистичу.
Молитвом се много може постићи, било да смо у свету или у тишини планина.
Ми који обитавамо у киновији (општежићу) морамо се придржавати молитве и примене делатних врлина: послушања, одсецања самовоље, љубави и попустљивости једних према другима, искреног исповедања помисли, при чему ћемо остати духовно покорни свом старцу и непрестано изговарати молитву током свог служења. Када све ово испунимо, приступиће нам благодат Божија, сагласно нашим намерама и нашој вери, сагласно вери и послушности старцима, сагласно делатној врлини коју поседујемо.
Ми који смо овде, под једним кровом и под руковођењем једног пастира, такође смо у стању да у довољној мери задобијемо благодат, јер Бог није пристрасан. Он награђује оне који чиста срца и чисте савести делају на Његовим заповестима, тешећи их надом у спасење.
Да закључимо: ми не можемо ништа друго осим да присилимо себе, осим да се непрестано присиљавамо. Изнад свега би требало да се бавимо молитвом и да непрестано изговарамо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Требало би да изговарамо молитву чим се ујутро пробудимо. Затим би требало да се бавимо својим пословима, са именом Исусовим на уснама. Ако на овај начин будемо изговарали молитву, избећи ћемо празнословље, многоглагољивост, осуђивање, гнев и гунђање, и при том ће сваки од нас безмолвствовати унутар себе.
Тешко нама ако смо научени али то не примењујемо, кад се не присиљавамо, кад смо упознати са начинима како да присилимо себе, па опет ништа не предузимамо. Шта нам је друго преостало осим да непрестано осуђујемо саме себе као недостојне, убоге и лење? Најзад, посредством самопрекоревања и смирења можемо поново задобити присиљавање на молитву, јер смирење и самопрекоревање доносе благодат Божију а благодат, опет, доноси ревност и олакшање у погледу молитве.
На почетку овог Слова рекао сам да нашим трезвеноумним Оцима дугујемо сталну захвалност. Поштујмо их, љубимо и прослављајмо. Затражимо њихове молитве и посредовање, преклињимо их да и нама пошаљу један мали поклон, један мали благослов молитве.

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *