ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
Грчки!
О ОСУЂИВАЊУ
 
1. Клеветање је велико зло. Као што мало кормило управља брод куд год хоће, исто тако и језик води човека или према злу или према добру. Свети Оци су у великој мери прекоревали осуђивање грехова, грешака или рђавих навика других људи.
Кад судимо својој браћи, саме себе осуђујемо на велики грех. Међутим, кад покривамо своју браћу, Бог ће нас заштитити од великих грехова. Кад разоткривамо своју браћу, удаљујемо од себе благодат Божију и Он допушта да паднемо у исте грехове, како бисмо научили да смо слаби и да нас подржава благодат Божија. Ко год чува свој језик, чува и своју душу од великих грехова и падова.
Главни узрок осуђивања и клеветања је гордост и егоизам, јер човек себе сматра бољим од осталих. Из тог разлога је за човека веома корисно да себе сматра ништавнијим од свих осталих и да своју браћу сматра бољима од себе како би се, уз помоћ Божију, ослободио овог зла.
2. Ако те неко подстиче на осуђивање по било ком питању које се тиче братства и манастира, покушај да се, уместо тога, помолиш за то питање, без проласка кроз критеријуме твог резоновања.
Ако се посредством молитава, смирења и плача затвориш у себе, открићеш духовну ризницу, али само ако су гордост и осуђивање далеко од тебе.
3. Чувај се, чедо моје, да не судиш ниједној души, јер Бог допушта да падне онај ко суди свом ближњем, како би научио да састрадава са својим слабим братом.
Благодат Божија подржава свакога од нас, али, ако се погордимо, Бог ће је удаљити од нас и бићемо гори од осталих.
Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца.
4. Не судите једни другима, јер тиме нарушавате еванђелски закон: Сваки преступ и непослушност доби заслужену казну(Јевр. 2;2). Ко си ти који осуђујеш туђег слугу (Рим. 14;4). Зар не знате да се онај који осуђује прелешћује услед гордости и да ће Господ понизити сваког који себе узвисује(Лк. 14;11) кад га обузме ово искушење.
5. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника.
Љубите, трпите, превиђајте, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога.
6. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу.
Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом.
Молим вас да не осуђујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу.
Посебно треба да се плашите унутрашњег осуђивања, односно помисли осуђивања које не излазе на светлост посредством изговорене речи, кад је могуће да их неко чује и исправи. Будите опрезни, кажем, у погледу унутрашњег осуђивања које нас неприметно чини смртно кривима и лишава нас живота божанске благодати, нудећи нам смрт душе као најгорчи напитак.
Колико нам само свето Еванђеље и свети Оци говоре о осуђивању! Боље је пасти са висина него пасти језиком.
Молим се да љубав и неосуђивање царују у сваком вашем узајамном поступку, како би Дух Свети отпочинуо у вашим душама.
7. Искуство је показало да је лоше осуђивати и оптуживати некога не допуштајући му да се брани. То каже и свето Еванђеље: Еда ли Закон наш суди човеку докле Га најпре не саслуша и дозна шта чини(Јн. 7;51).
Ако нисмо пажљиви, у нама ће се нагомилати многи греси осуђивања других, и тад ће бити потребно покајање. Колико се пута човек покајао зато што је говорио! Опоменимо се речи аве Арсенија: „Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!“
Ако нас често обмањује чувство додира, онда то још више могу учинити људске речи. Због тога је потребно много пажње, јер ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере(1. Петр. 5;8). Хришћанин мора бити сличан многооком херувиму, јер се зло много умножило, посебно грех осуђивања који је постао уобичајен као „хлеб и сир.“ Нека нас Господ очисти и посвети за Своју славу.
Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему(Еф. 4;26), што значи да нико не буде љутит и гневан на свог брата после заласка сунца.
Јеси ли чуо за оног брата који је био лењ и немаран, није одлазио на свеноћна бдења нити је извршавао своје дужности и којега су браћа знала као немарног? Кад се разболео и кад му се приближио смртни час, браћа су се окупила да би чула нешто корисно, да би га утешила или за случај да он жели нешто да им каже. Међутим, затекли су га радосног и срећног. Један од браће се саблазнио и рекао: „Шта то видимо код тебе, брате? Видимо да си радостан иако си се приближио смрти. Нама се јавила помисао да ти ниси био „насилан“[1] човек. Откуд то да имаш толику храброст и срећно лице? Како то објашњаваш?“ „Да, браћо“, рекао је он, „заиста сам био немаран и нисам извршавао своје дужности. Међутим, ја сам благодаћу Божијом постигао нешто веома добро: нисам осудио ниједног брата, нити сам било кога саблазнио, и никад нисам дозволио да моје срце има нешто против било ког брата у манастиру након што зађе сунце. Будући да ја нисам судио браћи, надам се да ни Бог неће судити мени, јер је рекао: не судите да вам се не суди(Мт. 7;1). Како ја никоме нисам судио, ни мени неће бити суђено!“ Браћа су се задивила и рекла: „Брате, ти си врло лако нашао пут спасења“, и онај брат је умро са великом радошћу.
Видите ли како су се Оци борили и како су налазили пут спасења?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Грч. „βιαστης“, при чему се мисли на оног који се присиљава, приморава на подвиге, в. Мт.11;12 и Свети Јован Синајски, Лествица, 1. поука (Прим. прев.)

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *