ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
О ИСКУШЕЊИМА
 
1. Бог допушта искушења да би нас подстакао да Га се сетимо. Кад Га призовемо, Он се понаша као да нас није чуо како би умножио наша мољења и како бисмо, из страха од различитих страсти, призивали Његово свето име. Кроз бол усрдне молбе освећује се наше срце и опитно се учимо слабости наше изопачене природе. На тај начин практично схватамо да без Божије помоћи ништа не можемо да учинимо.
Овај дубоки опит задобија се крвљу нашег срца и остаје неизбрисив. Он постаје темељ за остатак нашег живота. Благодат Божија одлази и поново долази, али нас овај опит никад не напушта, јер је утиснут унутар срца. Ма колико сатана сиктао на срце, оно указује на нешто што је неизбрисиво утиснуто у његове дубине, а то је да без Бога ништа не можемо да учинимо.
Кад не би било искушења, гордост и остале страсти претвориле би све нас у „лучоноше“ (демоне). Међутим, наш добри Отац Бог допушта да на нас доћу патње, како би нас смирење сачувало и олакшало бреме наших грехова.
Док смо млади, потребно је да будемо искушавани, јер младост лако скреће с правог пута. Временом, рат ће престати и доћи ће дуго жељени мир. Не очајавај, ма колико да те страсти нападају. Бог љуби оне који се боре и узвраћају ударце. Буди храбар и моли се и за мене, лењог, нечистог, недостојног и мрског!
2. Ако је искушење било од користи апостолу Павлу, који каже даде ми се жалац у тело, ангео сатанин, да ми пакости, да се не поносим(2. Кор. 12;7), колико ће тек користити нама, уколико га трпељиво подносимо!
Апостол Павле је био изабрани сасуд, уста Христова, мртав за свет, човек у којем је обитавала васцела Пресвета Тројица. Иако је искушење ометало његову апостолску проповед, иако је преклињао Бога да искушење одступи, Бог је имао у виду његову душевну корист и није удовољио његовој молби, иако га је апостол три пута преклињао за то. Напротив, апостол Павле је добио следећи одговор: Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује (2. Кор. 12;9). Моја благодат ти је, рекао је Бог, довољна за утеху. Имаш то искушење да би задобио веће смирење.
Дакле, чеда моја, радосно подносите свако искушење које вам Бог пошаље, било да је то бол или разјареност страсти, јер нам их Бог шаље због наше користи, како би се трпљење које покажемо могло сматрати за подвиг који иначе нисмо у стању да извршимо.
Дакле, заблагодарите Богу! Прославите Га устима и срцем, јер ће утеха благодати доћи након искушења, ако га поднесемо с трпљењем и благодарношћу.
Да ли је ико икада ушао у рај корачајући неким другим путем, путем без искушења, који бисмо могли да подражавамо? Није. Сви светитељи су прошли кроз ватру и воду, прославили Бога својим трпљењем и примили венце вечне славе!
Не губите храброст у борби. Наш Христос је невидљиво присутан и посматра борбу свакога од нас. Према томе, борите се у трпљењу! Призивајте Име Христово да би се усадило у ваша срца и да бисте се обогатили благодаћу Божијом. Борите се да задобијете чист разум, како бисте могли да осетите благодат светог Васкрсења!
3. Кад се боримо по Богу, задобијају се две врсте благодати: једна је утеха Светог Духа, који душу испуњава радошћу, миром, насладом, итд. Друга се назива опит искушења. Ова благодат опита се неизбрисиво утискује у душу, односно не напушта срце, будући да је сједињена са срцем које је опитно доживело искушење. Прва благодат, благодат Светог Духа, понекад одлази, а понекад долази.
У време искушења, кориснија је друга благодат или опит, јер просветљује душу сазнањем како да их прође. Будући да опит долази од искушења, зна како да душу избави из погибељи кад год се она појави.
Искушења која поднесемо с трпљењем награђују нас мудрошћу искушења и на тај начин постајемо истински философи. Ако се не смиримо, поуке које добијамо посредством искушења неће се прекинути. Егоизам ствара искушење, али зато искушење обуздава егоизам.
Смирите се, дакле, чеда моја, ако желите да се смире (унизе) демони који вас муче. Свима се баците пред ноге и реците: „Ја сам најгори човек на свету и све је моја грешка!“
4. Борите се, чеда моја, борите се! Ма колико да непријатељ ратује са вама, будите храбри и надвладаћемо га. Ми имамо Христа Војсковођу који каже: Ја сам победио свет(Јн. 16;33). Ми ћемо то такође учинити, али не смемо губити наду. Бог неће презрети прозбе онога ко има наде и призива Га, уколико се овај смирено моли.
Смирите се. Не смете имати високо мишљење о себи, и стећи ћете узвишене ствари. Уколико се злато више искушава у ватри, утолико постаје чистије. Уколико хришћанин више бива испробан у искушењима, утолико његова душа постаје чистија. Уколико дубље узоремо земљу и уколико чешће поткресујемо и надзиремо чокот, утолико ће слаћи и обилнији бити плодови. Уколико патње и искушења буду дубље узоравали срце хришћанина, он ће утолико постати чистији и плодоноснији.
Дакле, имајте храбрости, наде и трпљења да бисте задобили венац славе! Искушења и патње ће нас спасти, и ко год да се клони патње, не може очекивати радост која ће доћи.
5. Не жалите због онога што се догодило. Нека увек буде воља Његова, и рецимо: „Нека је благословено!“
Молим се да задобијете монашко присиљавање. Сви људи пате. Ми смо блажени, јер Христа ради пројављујемо трпљење у искушењима. За монаха који их трпељиво поднесе, искушења ће постати разлог задобијања вечне славе, која их далеко превазилази (в. 2. Кор. 4;17).
Дугујемо хиљаде благодарности најслађем Небеском Оцу који промислитељски допушта да се у нашим животима појаве патње, да се на другом свету не би догодило да немамо да покажемо нешто, што смо претрпели љубави Христове ради.
Храбро, чеда моја. Немојте поклекнути док се успињете. Ми ћемо се успињати мало-помало, јер смо слаби. Све ће то проћи и бити заборављено у незалазном дану славног свеопштег васкрсења.
6. Пишеш ми о својим искушењима, чедо моје, иако је сасвим јасно да свако, ко хоће да корача путем Божијим, односно путем очишћења, освећења и бестрашћа, мора најпре да узме у обзир обавезе које ће преузети. Другим речима, мора се припремити за сусрет с искушењима, без обзира на њихово порекло, и мора бити снажно прекаљен у врлини смирења.
Ми смо препуни егоизма, добро моје чедо, и будући да смо оболели од тешке болести бесмисленог егоизма, природно је да током неколико година морамо бити подвргнути болној терапији, све док се и практично не научимо смирењу. Господ славе био је одевен у смирење, које је богоукрашавајућа врлина. Та врлина се, добро моје чедо, задобија крвљу срца. „Нека је благословено“, „опрости ми“, „не знам“, „како ти желиш.“ То су речи смиреног монаха и јасан знак напредовања.
Што се тиче брата који те жалости, мораш бити трпељив. Буди попустљив, превиђај његове грешке и постави се мудрољубиво у односу на то, прекори себе да си на други начин духовно још болеснији, да још ниси испробан и да, према томе, не треба ни да говориш.
7. Бол о којем ми пишеш, чедо моје, јасно потиче од ђавола. Онај ко је исповедио своје грехе мора веровати да су они потпуно опроштени и сав бол мора нестати без задржавања. Он се мора радовати што му се Бог смиловао и просветлио га да искреном исповешћу опере своју прљаву одежду, и мора имати добру наду у спасење. Тај неправовремени бол је уништио многе. Према томе, нипошто немој туговати. Радујте се.., и опет велим: радујте се(Филипљ. 4;4).
8. Чедо моје, кад год човек падне, он мора устати и биће спасен. Кад неко падне и својевољно не устане, то потиче од демона. Очајање је ђаволско оружје које је многе сломило. Међутим, нада је многе спасла од гробног блата нечистоте.
9. Сатана нас доводи у заблуду, а мене најпре, јер не показујемо трпљење и тако губимо корист коју доноси свако искушење.
Постојао је један монах који је преклињао Бога да га ослободи од страсти. Бог га је лишио страсти и подарио му бестрашће. Монах је тада отишао код једног опитног аве и рекао му:
„Старче, отпочинуо сам од страсти и сад сам миран“ (био је још увек млад).
„Слушај, чедо моје“, рекао му је велики старац, „иди и преклињи Бога да ти врати страсти, јер човек не стиче душевну корист у бестрашћу него у борби. Бестрашће није труд него починак. У искушењима се човек усавршава и постаје духован, док без искушења човек неће постати мудар, образован и користан.“
Буди, дакле, трпељив, ма са чим да се бориш. У овим последњим временима у којима живимо не очекујмо ништа друго осим искушења, и она ће нас спасти!
10. Тама коју осећаш потиче и од природе и од кушача. И једно и друго ће се исцелити доласком Божије благодати. Из тог разлога преклињи Бога да ти подари трезвеност и способност да се сећаш добрих ствари а да заборављаш оне лоше. Када будеш истрајан, мало-помало ће ти помоћи и Божија благодат.
11. Благословено моје чедо, молим се да ти Господ славе подари најбољи духовни дар, како би твоје срце поскочило од божанске радости и мира.
Што се тиче искушења, она су неизбежна. Морамо схватити да се она неће повући и да морамо бити спремни да покажемо трпљење. У сваком случају, онај који носи немоћи слабих добиће велику плату, јер ће много патити и сасвим је праведно да сразмерно томе буде и награђен.
Молим се да постанеш чврст као гранитна стена од коју ће се одбити сви таласи искушења, и да останеш непоколебив у вери у Бога.
12. Буди трпељив, чедо моје, буди трпељив. На нама је да задобијемо трпљење, због којега је допуштено да будемо искушавани. То су лекови који ће исцелити нашу болесну душу. Радуј се што се Бог брине за твоје ране. Благосиљај Бога јер те сматра Својим чедом и прекорева те да би те научио мудрости из Његовог Закона. „Блажен је онај кога Ти кориш и учиш“ и који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, онда сте копилад а не синови(Јевр. 12;7-8). Наша искушења сведоче да смо синови Божији, и то је разлог за велику радост и част. Дакле, буди храбар, чедо моје! Уздај се у Господа (Пс. 27;14) и чини добро!
13. Чедо моје, морамо разумети да ћемо овај живот проћи кроз многа и различита искушења. Често ћемо сваки корак овог живота заливати горким сузама и уздасима. Свемудри Бог жели да човек живи на тај начин. Међутим, ни Он Сам није избегао тај Закон, јер је и васцели Христов живот био сачињен од патњи и искушења. Ко међу људима може захтевати да избегне испуњење овог заједничког Закона? Нико! Према томе, будимо храбри и одважно се боримо са сваком окрутном недаћом овог живота, док нас божанска заповест не позове да напустимо садашње и да кренемо ка вечним обитавалиштима.
14. Понекад човек тражи или вољу Божију или да буде ослобођен од страсти, и Бог допушта да се догоди нека тешкоћа која ће донети жељени исход. Међутим, то му се на први поглед учини напорно и он помисли да је то искушење до којег је дошло његовим немаром. Када се пак открије корист од тешкоће или искушења, јасно се види да је унутар њега била скривена Божија воља или ослобађање од страсти за које је преклињао Бога.
Тако учимо да нам је у сваком искушењу потребно трпљење и подношење да би се, кад прође, разјаснило шта је скривено у њему. Много пута се дешава да искушење дође онда, кад на први поглед не изгледа да се у њему скрива било шта спасоносно. Након тога, у њему видимо вечни живот!
15. Као што ноћ смењује дан, зима лето, пролеће зиму итд, тако и духовна стања смењују једно друго.
Данас сам, на пример, због чистоте помисли у добром стању, и моја душа једри као делфин по мирном мору. Све је мирно, и мислиш да ће тако заувек остати. Међутим, пут који је зацртала премудрост Божија не мења свој правац. И гле, у углу неба, на хоризонту, појављују се неки облачићи тј. неке нездраве идеје, и почињу да се скупљају на небу, односно у уму. Убрзо потом, почиње да дува ветар. Следи бура, море постаје немирно, и ускоро се појављује олуја помисли. Тако горке помисли и сл. смењују чистоту, а након спокојства следе различити немири.
Ако онима који се плаше Бога недостају пробе и искушења, неки од њих he завршити у сатанској гордости, неки у разврату горем од содомског, а неки у мраку неверја и безбожништва, итд. Према томе, ово мало побожности и наде у спасење дугујемо једино недаћама.
Човек који је телесно болестан осећа гађење према горким лековима и болним операцијама. Међутим, он их стрпљиво подноси знајући да ће лекар посредством тих ствари вратити његово здравље. Кад се опорави, он исказује велику благодарност ономе који је то учинио и више се не сећа бола, јер је овај прошао.
Требало би да духовне ствари разумемо на исти начин. Различите несреће чине да онај ко је унесрећен осећа према њима одвратност, али оне доводе до исцелења духовних удова душе. Ако те несреће не би биле послате од Бога, Великог Исцелитеља, онда би се стање оболелих удова непрестано погоршавало, душа би била затрована и претрпела би духовну смрт, а то је отпадање од Бога. Према томе, морамо заблагодарити Богу у свакој ситуацији, како не бисмо отпали од побожности.
Апостол Јаков изванредно поучава у вези с овим питањем:
Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење(Јак. 1;2-3).
Искушења сведоче о унутрашњем стању сваког човека. Кад се појаве разнолике олује, испољава се капетанова поморска вештина. Недаће показују ко је хришћанин.
„Уклоните искушења и нико се неће спасти.“ То, наравно, не значи да би намерно требало да падамо у искушења. Међутим, будући да се боримо по Богу и да мотримо на себе, морамо сматрати да искушења долазе од Његове Очинске привржености, од сатанске зависти, од нашег немара и неопитности, од људске подмуклости, итд. Према томе, потребно нам је трпљење и благодарење.

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *