ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
О ГОРДОСТИ, САМОПРЕКОРУ И СМИРЕЊУ
 
1. Будите опрезни у погледу својих помисли. Ваша пажња углавном мора бити усредсређена на сабирање смирених (скрушених) помисли. Смирење спасава човека и оно је главни циљ свих духовних стремљења. Ако хоћете да видите да ли сте духовно узнапредовали у монашком животу, преиспитајте саме себе: ако установите да у вама постоји смирење, онда је ваш напредак сразмеран смирењу које поседујете.
Међутим, уколико уместо смирења будемо видели гордост и егоизам, заједно с последицама које логички проистичу из њих, потребно је да јадикујемо, плачемо и жалимо због свог бедног стања, да би се Господ сажалио на нас.
Ослободимо се егоизма. Он одише неподношљивим злосмрадијем, и несрећан је онај ко га поседује као своје богатство. Такав човек никад неће наћи мир, не само због побуњености страсти које су се угнездиле у њему, него и због тога што му недостаје истинско смирење.
Душевни покој проистиче једино из смирења и кротости, и управо о томе нам говори Господ: Научите се од мене, јар сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт. 11;29).
Због тога, чеда моја, свом душом љубимо смирење Христово и Његову кротост и тада ћемо уистину наћи, како нам је и Он рекао, многоструки покој за наше душе.
Није лако задобити смирење. То захтева много труда и времена. Погубљење егоизма захтева да жртвујемо саме себе. Погазимо егоизам и пригрлимо савршено самоодрицање. Страствено заволимо послушање и онда ћемо у крвавој борби, уз Божију помоћ, погубити егоизам.
Напред, чеда моја! Потрчимо као атлете на стадиону на којем се води славно надметање, где he победник бити овенчан непропадљивим венцем вечне славе пред узвишеним престолом најслађег Бога. Преклињем вас да током битке не губите храброст, јер ће вас Господ невидљивом руком укрепити да савладате демона егоизма, а затим ће вас обући у божански изаткано рухо светог смирења.
Пишем вам ово и молим се да ових неколико речи као семе падне на добро тло ваших душа и да донесе стоструке плодове вечног живота. Амин. Нека буде.
2. Ако се будемо борили да задобијемо смирење, наследићемо величанствену одежду. Ако будемо имали љубави, онда ћемо ту одежду раскошно украсити. Ако задобијемо беспоговорно послушање, улепшаћемо је бојама и сјајем, а ако будемо творили непрестану молитву, оросићемо је миомирисом најпробранијег измира. Након што је усавршимо на овај начин, обући ћемо је и појавити се пред престолом Христовим са одважношћу и небеском радошћу. Тада ће Господ славе осетити миомирис духовног благоухања и радосно ће нам отворити бесконачне ризнице Својих благодати. Тада ћемо уистину бити богати!
3. Ти, чедо моје, треба да мотриш само на себе! Теби недостаје смирење. Твоја гордост и упорност узрокују помисли о којима пишеш. Ако се смириш, ако себе оптужиш за сва искушења и ако поверујеш да од њих страдаш због својих страсти и да то није грешка твог старца или твоје браће, такве помисли ће ти истог часа донети утеху, а твоје ране ће се исцелити. Ако очекујеш да се исцелиш на неки други начин, односно ако очекујеш да се старац и браћа промене, онда се узалудно трудиш. Зло захтева да се ишчупа из корена, а тај корен је гордост, егоизам, упорност, самовоља, гнев итд. Све ово се може излечити једним јединим леком: пребацивањем бремена погрешака и искушења на самога себе. Увек кажи: „То је моја грешка. Ја сам узрок. Патим због својих страсти. Узрок мојих зала није нико други него ја сам, троструки несретник.“
Да, чедо моје, то је највиша истина, истинска стварност. Корачај у сагласности са оним што ти саветујем. Корачај тим смерницама и уистину ћеш наћи здравље и исцелење своје душе.
4. Будући да поседујемо гордост, било да је очигледна или скривена тако да је и не примећујемо, Бог жели да нас очисти од тог злосмрадног стања и подиже буру која ће разнети све те „отпатке“, наталожене углавном у време духовног немара.
Све врсте смећа и отпадака бацају се у море, посебно у луку, и кад не би било бура, море би постало извор заразних болести. Међутим, чињеницу да је море чисто и здраво дугујемо превасходно повременим бурама.
Са духовне тачке гледишта, исто се дешава и са нашим душама, односно са морем душе. Мало-помало, таложи се отпад наших различитих страсти и немарних поступака, а и ђаво убацује своје сопствено ђубре. Ми не видимо колико се отпада накупило. Међутим, Бог то зна и, будући да жели да нас очисти, шаље буре које су сразмерне наталоженом отпаду, очишћујући на тај начин море душе. Понекад, након што трпељиво поднесемо искушење, видимо да је душа мирна, радосна и лагана као ваздух.
Ми, са своје стране, морамо бити опрезни да не таложимо отпад, како не би биле неопходне буре одговарајуће јачине.
Буре су се понекад подизале и у светитељима, али су биле другачије природе и имале су другачију сврху: понекад им је искушење помагало да се још више посвете или је допринело њиховој већој слави, или је имало за циљ да још више прославе Бога или је пак било у вези са бурама које су се подизале против Православља, итд.
Побрини се, чедо моје, да имаш што више смирења, послушања савету твог старца и љубави за све, али да немаш поверења у своје помисли него да верно следиш поуке свог старца.
5. Никада немојте имати сувише поверења у саме себе. Никада не прихватајте помисао да сте добри и испуњени врлинама. Прекоревајте саме себе. Оптужујте се изнутра, како бисте погубили егоизам. То је зид који спречава Сунце Правде, Христа, тако да Његови зраци не могу да допру до нас и да просветле наш ум богопознањем и самопознањем.
Љубите смирење у свему, јер нам је Исус дао пример за то. Кад је припасао убрус и опрао ноге Својим ученицима, рекао је: Знате ли шта сам вам учинио(Јн. 13; 12). Другим речима, ако сам се ја толико смирио (унизио) и опрао вам ноге, дужни сте и ви да се смирујете једни пред другима.
6. Научите се монашком смирењу: кад год вам старац нареди да нешто учините, реците: „нека је благословено“ а кад вас прекорева реците: „благослови“. Кроз смирење ћете се ускоро дотаћи божанског, јер је наш Христос рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт. 11;29). Душевни покој је најистинитији знак чистог срца.
Смирите се, омаловажите и вређајте саме себе, како би мир Божији дошао у ваше душе. Не правдајте се кад вас старац прекорева због неке од ваших грешака, него реците: „благослови“.
7. Љубимо смирење, чедо моје, и ако се Господ сажали на нашу обнаженост па нам пошаље малу молитву и обуче нашу душу у божанско рухо, морамо бити веома опрезни да га не изгубимо услед несмотрености, односно услед гордости, осуђивања, немара, непослушности итд. Напротив, учинимо напор да га убелимо добрим делима, посебно кроз смиреноумље и самопрекоревање. То ће Бога много више задовољити него велика дела учињена због славољубља.
Увек буди савршено послушан. Послушање је изданак смирења, док су противуречење, свађа и непослушност изданци гордости, које монах мора мрзети као узроке оскрнављења душе.
8. У својим молитвама превасходно тражите да вам Бог подари смиреноумље. Истрајте у овом свом захтеву јер се без смиреноумља не може достићи ниједно добро достојно награде.
Тако, чедо моје, каже и апостол Павле: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио(1. Кор. 4;7). Мрзак је Господу ко је год поносита срца(Приче Сол. 16;5). Дакле, чедо моје, бори се против ове ниске страсти смиреноумљем и размишљањем о томе колико је смиреноумље пројавио Господ славе поставши човек и смиривши се (унизивши се) до увреда, клевета и Крста. Сви људи Божији такође су испољили изузетно смирење којим су се посветили и уверили нас да нема другог пута који би водио ка спасењу.
Пригрли све што ти донесе смирење, чак и ако те буде болело и чинило да се осећаш као да си на самрти. Исход овог бола биће благослов Божији и напредовање ка најизврснијој од свих врлина, смирењу.
Молим се да ти га наш Бог, Исус, неизбрисиво подари у души.
9. Суштина свега овога, чедо моје, јесте у следећем: тебе напада дух гордости, заједно с његовим сестрама, славољубљем и надменошћу, као и са њиховим помоћницима, нечистим и хулним помислима.
Чедо моје, знај да је духа гордости тешко победити. Дух славољубља има много глава и трновит је. Ма колико да измениш своје помисли или свој начин живота, увек ћеш га наћи испред себе, као трн. Ако већ ствари тако стоје, шта онда да чинимо? Требало би да искористимо сваки начин, духовни или материјални, који ће нас одвести ка смирењу. Изнад свега, требало би да приморамо свој ум на смирено размишљање, препуштајући Божијем промислу хоће ли нас избавити ове страсти или ће је само ослабити. Ми се, са своје стране, морамо истрајно борити, а Бог ће, сразмерно нашој борби, посредовати као подршка и као помоћник.
О страшној страсти славољубља свети Јован Лествичник каже: Славољубље до гроба“, односно, славољубље ће нас нападати док год смо живи, с том разликом што ћемо га ослабити ратујући против њега или дугим опитом о његовој погрешности.
Плачи пред Богом да ти подари дух смирења, јер ћеш само кроз њега напредовати ка вишњем, ка љубави Божијој. Духовно напредовање није ништа друго до стицање смиреноумља. Иако је Бог, Исус се толико смирио (унизио), док се ми, ништавни по природи, узвисујемо и китимо перјем славољубља као паунови. Међутим, кад нас Он баци у неко искушење и кад ми, паунови, угледамо наказност својих ногу, односно трулежност своје душе, схватимо шта смо по својој природи ми, племе Адамово, и да наша гордост не може да се унизи другачије осим ударцима и падовима.
Сузе и плач доносе много смирења, и стога их стрпљиво тражи од Дароватеља добра. Помоли се: „Не презри мене, заблуделог, Ти који си од Дјеве рођен, не презри моје сузе, Радости ангела, него ме прими у покајању и спаси ме.“
Молим се да ти Исус, смирење срца, подари Своје срце, како би и ти окусио смирење.
10. Смирење је чудесна врлина и онога ко је поседује чини миомирисним. Онај ко поседује смирење поседује и послушање, љубав, трпљење и сваку другу врлину. Кад се гневимо и падамо у јарост, кад осућујемо или кад нисмо послушни, очигледно је да имамо одговарајућу количину гордости и егоизма. Уколико више напредујемо у смирењу, утолико ће се више повлачити зли изданци егоизма.
Чеда моја, смиримо се ради Господа, који се толико смирио (унизио) због нас. Господ је показао толико смирења, чак до смрти на Крсту! Зар онда ми, који смо ништавни по природи, нећемо приклонити главу пред својим братом? Зар очекујемо да увек буде онако како ми хоћемо?
Ако желимо да Исус обитава у нашем срцу, смиримо се и љубимо онако како је то Исус чинио. Не жалостимо га више испољавајући егоизам. Не распињимо га поново изразима и поступцима којима недостаје братска љубав. Не уносимо више горчину у свето срце нашег најслађег Исуса.
11. Ангели су били на небесима, у слави и химнама, људи су били срећни у својим кућама, али је Бог Створитељ био у пећини и у животињским јаслама, као последњи сиромах! Какво је смирење нашег Исуса! Задобијте то смирење, чеда моја! Смирење је најблагодатнија врлина, одежда проткана златом! Блажен је онај ко је у њу обучен: он ће задобити неизрециву духовну лепоту. Напротив, најнечистија страст је саможива гордост.
12. Преклињем нашу Пресвету Богородицу да ми у свему подари смирење, јер је то темељна врлина и без ње благодат Свесветог Духа неће запечатити ниједно наше дело.
Кад је александријски архиепископ Теофилос посетио монахе Нитријске горе, упитао је једног од стараца: „Шта си, старче, нашао више него ја, подвизавајући се на овај начин?“ Поштовани старац је рекао: „Стално прекоревам самога себе.“ „Уистину“, одговорио је Теофилос, „не постоји краћи пут ка Богу од овога!“
Зар Лучоноша и Адам нису отпали од Бога због гордости и бунтовништва? Зар се Адам није спасао смирењем Пресвете Богородице – ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1;38) и од Ње непроменљиво рођеног Сина Божијег, који је учио највећем смирењу и својим делима га показивао? Он је такође рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт. 11;29).
Кад год човек погледа на себе са смирењем и самопрекором, у души ће осетити слатки покој, мир, утеху, олакшање и наду. Напротив, оно што му показује гордост душе је немир, пометња, гнев, разметљивост, охоле тежње итд.
О, како је ненапоран пут смирења! Човек који поседује смирење и самопрекор, заједно са благодарношћу Богу, и без труда подвизавања или подношења болести може да досегне духовне висине и да осети благодат усиновљења! Напротив, мучење подвизима уз несхватање сопствене слабости, немоћи и ништавности значи борбу без награде, зној без плате и пут без наде!
Каква је несрећа борити се без икакве добити! Одгајати без жетве! Зашто се то догађа? Зато што борба није била правилна: Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу(2. Тим. 2;5). Чак ни приликом телесних надметања, атлета не добија венац ако се није борио по правилима.
13. Наш свети Бог допушта да искушења дођу на оне који га љубе како би их научио вештини ратовања. Благодат Божија се повлачи, појављују се облаци искушења и човек каже: „Гле, Бог ме напустио!“ Хиљаде помисли! Гушење душе! Тама и спотицање!
Све то твори Света Премудрост, наш Свети Бог и ми учимо да само Бог може да нас спасе и да су без Бога сва наша дела отпад и плева коју ће развејати и најслабији ветар искушења. Тад постаје очигледно да смо зарђали, слаби и немоћни да се суочимо са било каквим искушењем без помоћи свете благодати Божије.
Посредством таквих ствари, благодат божанског провиђења учи нас лекцији самопознања, односно истинском, спознајном, чврстом и темељном смирењу. Без смирења се не може изградити духовна кућа. Бог нас напушта до тачке очајања, тако да смо принуђени да Га призивамо плачући и јадикујући, како би се посветили и наша уста и наше срце.
Све то, дакле, доносе искушења. Заиста, молимо се Богу да нас избави од искушења, али када дођу кроз њих морамо проћи трпељиво и мудро, да бисмо од њих имали користи. Дакле, у свему будите трпељиви и тако се спасите!
14. Чедо моје, требало би да као правило имаш непрестано самопрекоревање. У свакој расправи најпре начини метанију. Тако ћеш први добити венац, а узроковаћеш да се и твој брат покаје.
У свако доба размишљај о смирењу Господњем, како би твоја душа била спремна да издржи свако унижење љубави Његове ради.
У човековој духовној борби, главна улога припада његовом учењу како да се смири (унизи), да прекорева самог себе и да оправдава свог ближњег. Ко год се научио овој философији, сигурно је већ сакупио најслађе плодове ослобађања од страсти. У противном, он ће, на своју велику жалост и бол, своје страсти повлачити са собом.
Чедо моје, непрестано прекоревај самога себе. Немој мислити да си праведан. Кад год чујеш да нешто лоше говоре о теби, реци: „Моја браћа су у праву. Ја сам заиста такав. Заслужио сам још више клевета због својих грехова.“
Увек сматрај да си ништавнији од свих осталих и уздржи се да издајеш наређења као онај ко има власт. Дакле, смирење у свему!
15. Сматрај себе веома грешним и оскрнављеним како би се Исус Христос смиловао на тебе и послао ти Своје милосрђе и опроштај твојих многих грехова.
Буди послушан свој својој браћи и постани последњи и најнижи међу њима, уколико желиш да се твоје страсти и слабости удаље од тебе. Никад се не правдај, ни речју ни помишљу него, напротив, осуђуј себе као оног ко је погрешио и ко заслужује много удараца.
У старца имај поверења, и покажи послушање и љубав према његовим речима. Искрено му исповедај све своје поми1и>в<>*<>^<>ч“<>“<>#<>“<>.“<>“ ^)“ *<>*><>“<>*с>^<>*<>*<>*<>*
сли, јер је искрена исповест карактеристична за смирену душу.
16. Непрестано се прекоревај, јер је самопрекор изданак и плод смиреног срца, а као што знамо, Божанско се пројављује у смиреном срцу. Блажени чисти срцем, јер he Бога видети (Мт. 5;8). Брижљиво испитај сваки свој пад и запазићеш да је, у већој или мањој мери, семе гордости било главни узрок пада.
17. Нека вам пред очима стално буде ваш егоизам. Он је узрочник сваког зла. Смирите се и угушите свој егоизам, који долази као отровна змија да би затровао ваше душе. Нека у теби не остане ниједна горда помисао, јер ћеш само тако одбити свако дејствовање сатанино.
Свети Триод започиње дивним примером о царинику и фарисеју, да би нас научио да свако ко је смиреноуман може добити оправдање, односно опроштај грехова. Осим тога, ова парабола открива и велико зло, гордост, која се појављује као велика препрека за опроштај грехова, упркос практиковању свих осталих врлина, а посебно давања милостиње.
Из ове и многих других истина Светог Писма учимо да се човек не може спасти без смирења и истинског покајања, чак и ако је узнапредовао у осталим врлинама.
18. Не буди тврдоглав него смирен. Не мисли да си нешто јер је то гордост, а Бог презире поносите. Чедо моје, увек сматрај да си најгрешнији човек на свету и да ћеш, уколико те напусти Божија благодат, чинити сва зла овог света! Увек оптужуј самога себе.
Кад год пођеш да се причестиш, оптужи самог себе као недостојног да у себе, који си толико грешан, примиш Христа Владику. Јецај док се причешћујеш да би Христос био милостив према твојим гресима.
Научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим(Мт. 11;29).
Трава не клија на утабаном тлу. Исто тако, страсти и злоба не ничу у смиреном срцу. Све док нам недостаје смирење, Бог неће престати да нас смирује кроз искушења, док не научимо ову озбиљну, животодавну и спасоносну лекцију.
19. Напред, чеда моја! Опашите се духовним убрусом Христовог смирења (в. Јн. 13;12) и свему се потчините, да бисте
Господа сваке твари примили у своја срца. Христос не обитава у души којој недостаје миомирис смирења. Напротив, Он је напушта због њеног злосмрадија.
Свим срцем вас преклињем да презрете противуречење, свађу, непослушност, самовољу, одважност и свако друго острашћено стање, јер ће све то удаљити љубав Божију и уместо ње донети горчину.
Будите искрени у свему што показујете и изражавате. Не говорите лажи, казујте истину. Не гледајте на духовне болести своје браће која се боре заједно са вама, јер ће вам то много нашкодити. Боље би било да, Господа ради, сажаљиво занемарите њихове болести, да би и Он ваше болести сматрао достојним сажаљења.
Никада о себи немој мислити нешто велико, како те не би напустила благодат Божија која те штити и како ти се не би догодила велика искушења.
20. Не постоји веће зло од егоизма. Он порађа сва искушења и невоље, и тешко свакоме кога ухвати у замку, јер ће га сигурно изобличити.
Само ће добар послушник учинити да његова душа постане ангелоподобна по духовној лепоти. Не дозволите да вам време бесплодно пролази, јер се конопац затеже и изненада ћемо зачути: Нареди за кућу своју, јер ћеш умрети и нећеш остати жив(Ис. 38;1).
Шибајте егоизам свом својом снагом. Научите се смирењу. Делајте са умилењем, плачем и миомирисом смирења. Биће награћена само она дела која буду имала смирења. Дела затрована егоизмом и самовољом разнеће четири ветра и развејаће их као плеву, и ми ћемо остати празних руку.
Дођимо себи. Радујмо се пренепорочном љубављу Христовом, јер острашћене душе неће ући у небески Јерусалим. Тамо ће уз радост и ликовање ући само чисте душе.
21. Да, љубљена моја чеда, нама уистину недостаје та света врлина, смирење. Егоизам, то страшно зло, узрочник је сваке људске патње. Уистину, смирење је светост!
Зашто се бавимо ситницама? Зато што немамо смирења. Онај ко има смирење одвраћа невоље. Без истинског смирења, невоље остају недирнуте и увећавају се, тако да се губи свака нада у поправљање. Смирен човек се не сећа прошлих неправди које му је учинио блчжњи, него му од свег срца опрашта и све заборавља љубави Божије ради. Преклињите у својим молитвама нашег смиреног Исуса да вам подари дух смиреноумља и кротости.
22. Смири се и прекоревај саму себе. Не оправдавај се, чак и ако си потпуно у праву, јер самооправдање не садејствује исцелењу наше духовне болести.
Кћери моја, покушај да удовољиш старици, и осениће те Дух Божији. Постани смирена невеста Христова. Егоиста је мрзак најлепшем Женику Христу. Женик је смирен и кротак. Зар ће онда невеста бити горда и раздражљива душа?
Ако желиш да будеш миомирисна, пригрли смирен, простодушан, послушан и кротак дух. Презри егоизам као злосмрадије и безумље.
Добро чиниш што себе прекореваш због свега. Према светим Оцима, то је најистинитији пут. Да, чедо моје, усади такав начин живота дубоко у своју душицу и имаћеш огромну корист.
23. Шта је лепше од духовног присиљавања? Уистину, оно даје скривену али савршену радост, заједно са светом, поузданом будућношћу.
Дакле, чедо моје, бори се у светом самопрекоревању. Непрестано се прекоревај. Пребаци сву кривицу на себе и завапи: „Исусе мој, поново сам погрешио. То није учинио ни ђаво ни нека друга особа, него сам ја погрешио јер нисам обраћао пажњу куда идем. Баци светлост на пут мог живота и пошаљи росу смирења у моје срце, да бих Те осетио, кротки и смирени Исусе. Не презри моје сузе, Радости ангела, него их прихвати као мирисни тамјан и удовољи молбама мог срца да бих нашао утеху и као младић у иступљењу певао победничке химне Твоје славе.“
Усредсреди се на себе и све сагледај простим очима као нешто што не треба да те брине.
Делај у складу са твојом снагом и чисте савести. Моли се за себе и за сву браћу. Нека твоја љубав све покрије и узлети изнад змија као лебдећи орао.
24. Буди опрезна, кћери моја, с твојим начином живота. Буди кроткија и попустљивија. Буди смирена и покорна. Све су то карактеристике самопознања.
Оптужуј себе говорећи: „Ако мислиш да те сестре презиру, да не обраћају пажњу на тебе итд, оне ти чине добро. Добијаш оно што си својим делима заслужила. Да си достојна пажње, оне би те поштовале. Међутим, будући да си недостојна, егоиста и гунћало, Бог то допушта да би се смирила. Колико ће ти још требати да схватиш да си заиста таква, па чак и гора?
На овај и сличне начине ударај се као палицом да би смрскала главу те страшне животиње која се зове егоизам! Она је за све одговорна. Дакле, управимо све своје снаге против ње. Ако је уз Божију помоћ смиримо, истог часа ће избледети све страсти двојног човека[1].
Размишљај о томе да нам је Бог дао све: тело, душу, ум, срце, земљу, ваздух, храну, дисање, слободу у Христу, веру у Њега, Његово Небеско царство, избављење од пакла, света тајинства, светог чувара наше душе и, изнад свега, Његову непобедиву силу коју нам даје у нашим биткама. Штавише, Он нам је дао и Самога Себе.
Како и зашто да будем надмен, кад ми је Бог дао све и ја немам ништа што би било моје сопствено? Чак и ако помислим на нешто добро, извор добра је Бог. Чак је и мој ум, који размишља, Божији.
Учинио сам нешто духовно и, без обзира да ли је то учинила моја душа или тело, и једно и друго је Божије. Оно што је моје јесте воља, али Он чак и њој помаже. Дакле, све ствари потичу од истинског извора, Бога.
Шта имамо, чедо моје, а да није од Бога? Од те тачке ступамо у област самопознања, у област смирења.
Шта је васељена у порећењу с Божијом бесконачношћу? Чега је онда део човек са својом ништавношћу, ко се размеће и горди својим ништавилом?
Ово је непоколебива истина: Истина је Његова штит и ограда(Пс. 91;4). С тим истинама, у стању си да се моћно супротставиш сатани.
25. Бори се добрим подвигом, чедо моје. Не плаши се, покидај сваки оков очајања. Бог бира болесне и бескорисне да би посрамио оне који мисле да су здрави и корисни. Сила Божија се много снажније пројављује у слабим створењима. Овакав избор Божији нас истовремено подстиче на невољно смирење и наводи да му, као миоморисни тамјан, узносимо безгранично благодарење и захвалност.
Чедо моје, Бог ти је показао много љубави. Према томе, смирено остани у наручју Божијем, да би се узнео у божанско наслађивање.
Буди опрезан са духом надмености. Немој мислити да ти поседујеш нешто што остали не поседују, јер се Дух Свети расподељује на свакога од нас онако како то Он хоће. За једнога се Он појављује као љубав, за другога као мудрост, за некога као знање, а за некога као велики страх Божији – један исти Дух! Сви су причасници Светог Духа, али не сразмерно својим делима, него сразмерно свом смирењу!
У недостатку добрих дела, ништа неће моћи да нас учини синовима Божијим него разумевање наше слабости и Божије величанствености. Без смирења, наше дело остаје незапечаћено. Међутим, кад је то дело причасно смирењу, одмах постаје пуноважно.
Бог тражи бескорисна бића: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слепе… приволи их да уђу да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи који себе сматрају беспрекорнима неће окусити моје вечере (в. Лк. 14;21-24). Колико је радосно што смо и ми, благодарећи нашој слабости, међу овима бескориснима, и што нас је Он позвао у Своју кућу да будемо Његови гости и пријатељи, тако да у одаји нашег срца можемо да чујемо гласове небеских бестелесних сила!
Видиш, чедо моје, да ђаво лаже кад ти говори да си телесно бескористан и да не можеш да будеш монах. Важно је да душа буде здрава – смирена, односно да поседује самопознање! Бог не жели да жртвујемо здравље да бисмо задобили благодат. Он није људско биће са потребама него Бог који нема никакве потребе. Поред тога, Он је тај који допушта болести. Кад једном посредством болести исцели душу, Он је постигао Свој циљ. Њему није неопходно телесно здравље. Њему су неопходни наша љубав и смирење, док су нама врло корисни.
26. Помисли гордости и славољубља су страшне и борба са њима је тешка. Међутим, пред смирењем Исусовим оне дословно губе снагу. Истина ћe вас ослободити од сваког греха и страсти (в. Јн. 8;32).
Свети Оци пишу: „Кад видите да су се Пилат и Ирод измирили, знајте да се припремају да убију Исуса. А кад видите да вас нападају славољубље и гордост, знајте да су се заверили да вам погубе душу!“
Обузеће вас страх и дрхтање кад разазнате такве помисли. У складу са величином ваше гордости, провиђење Божије припрема се да вас казни искушењима, како бисте се научили да размишљате смирено.
Присилите се да будете смирени, а кад видите помисли гордости, узмите штап и почните да се ударате[2]. Телесни бол уклониће душевни и Бог ће вам, видевши како се упорно борите, дати потребну снагу. Дакле, у складу с нашим намерама и борбом, Исус нам шаље Своју свемоћну силу.
Помислите колико је људи проповедало, писало, расправљало о догмама. Они су испунили свет књигама, као што је случај са Оригеном, који је написао много књига и спасао мноштво људи, док је многе укрепио да постану мученици. И поред тога, на крају је означен као оснивач јереси и отпао је од Бога.
Авај! Колико зла гордост ствара човеку! Бог ниједно човеково дело не сматра као његово (човеково) сопствено, јер је човек само проводник, славина, а не извор. Како би славина могла да помисли да вода кроз њу тече захваљујући њеном сопственом раду, будући да зна да је извор тај који узрокује протицање воде? Заборав је најгори учитељ душе, јер кад би се она сећала истине, никада не би изгубила разум.
Шта је узроковало Лучоношин пад? Зар то није било надмено мишљење? Нека нам то буде поука, јер човек не стиче опит и обазривост само на основу сопствених несрећа, него и на основу несрећа његових ближњих.
Како су велики подвижници, који су се свега одрекли, падали и достизали тачку ћавоиманости, а онда се враћали у свет и оптуживали монаштво? Они су падали стога што су сматрали да су бољи и испуњенији врлинама него остали, и да су вероватно већ нешто постигли.
27. Не будимо поспани, будући да већ знамо да је ловац на душе на сваком месту поставио своје замке. Било да смо у дућану или у граду, било да смо у окриљу породице или чак у цркви Божијој, морамо мотрити на замке које су прикривене побожношћу. Ко је у стању да разоткрије ове замаскиране замке и да се наруга њиховом вештом изумитељу?
Да бисмо их уништили, користимо широко искуство наших светих Отаца – монаха. Они уче да је, у суштини, једино узвишена врлина смирења свемоћна. Она је мач Духа који уништава зло у његовом корену и потпуно онемогућује кушачеве замке. Напрегнимо се да стекнемо најспасоноснију врлину смирења која погубљује ђавола.
28. Једном је демон сусрео светог Макарија Великог и рекао му: „Макарије, шта чиниш више од нас тиме што седиш у пустињи? Ти постиш, а ја никад не једем! Ти тежиш сиромаштву, а ја немам ништа! О, Макарије ти поседујеш једну ствар која ме побеђује и којој не могу да се супротставим.“
„Шта ја то имам“, упитао је св. Макарије.
„СМИРЕЊЕ! Оно ме спаљује!“
Чим је то изрекао, демон је ишчезао.
Учинимо мали напор да задобијемо ову спасоносну врлину. Тај напор се састоји у непрестаном преклињању нашег Бога, који све може да нам је подари. Будимо сигурни да ћемо стећи ову врлину кад с болом, трпљењем и упорношћу будемо закуцали на двери милосрђа. Она се лако отварају кад користимо кључ еванђелске удовице којој је учињена неправда (в. Лк. 18;25). Збацимо бреме нехата и подражавајмо јеленову бистрину вида тиме што ћемо у сваком искушењу брзо притећи Богу и што ћемо у свему тражити Његову помоћ. У том случају можемо победити незнабошца Голијата и прославити величанство Царства којем припадамо, величанство Царства Божијег.
29. Кад се против нас бори злобни демон гордости, никад нећемо престати да падамо. Међутим, падови нам могу помоћи да постанемо свесни своје ништавности и да задобијемо смирење. Тада долази Христос, који је кротак и смирен срцем. Тада ће радост, мир и сладост владати у нашим душама, и блаженство ће нам загревати срце.
30. Присилите се, чеда моја, у духовној борби. Не заборавите огромни опит демона и нашу сопствену слабост. Као што у јесен лист пада и при најмањем дашку ветра, и ми ћемо пасти при најмањем искушењу и проби, уколико нам не буде помагала благодат Божија. А кад нам помаже благодат Божија? Само онда кад смирење руководи сваку нашу мисао и дело.
31. Нека у вашим душама нарасте истинско и веродостојно смирење, кроз које ће се сачувати душевни плод. Сатана покушава да они који се боре забораве свој циљ. Он успева у томе ако може да учини да се погорде и помисле да су својим напретком и присиљавањем задобили ову или ону врлину. На тај начин труд остаје без награде – борба без наде и рад без плате.
32. Глас који чујеш да ти каже: „Христос те очистио од твојих грехова и умртвио је твоје страсти“ потиче од ђавола. То је први камен спотицања који ће човека одвести до прелести и погибељи. Ако га човек слуша и обраћа пажњу на њега и ако се његово срце наслађује и прихвата ове демонске речи као истините, демон му се истог часа приближава још приметније и он постепено бива савладан. Тада му треба много времена да би се ослободио.
Због тога си, чедо моје, добро учинио што ниси обратио пажњу на тај глас него си, уместо тога, осудио себе. Други пут кад нешто зачујеш, кажи: „Рећи ћу то мом старцу и поступићу онако како он каже.“ Ђаво се много плаши исповедања старцу јер добро зна да ће тада све његове замке бити уништене!
Схватићеш, чедо моје, да су помисли надмености (другачије речено, гордости) проклијале у теби и да ти се све то дешава услед тога. Буди опрезан. Имај много смирења. Свакодневно преклињи Бога да ти подари дух смирења. Као што ништа не ниче на утабаној стази, тако ни прелест не ниче у утабаном смиреном духу.
 
Одломак из омилије „О смирењу“
 
Морамо бити веома опрезни: неопходно је да обратимо пажњу на себе и да страхујемо од Бога. Страх је светлост; он је светиљка. Почетак је мудрости страх Господњи(Приче Сол. 1;7), али је и крај мудрости страх Господњи!
Страх претходи чак и љубави Христовој. Кад задобијемо љубав Христову, страх је још увек помешан с љубављу, јер љубав може водити човека ка извесним слободама и тако учинити да се човек удаљи од праве љубави. Страх је кочница која ограничава човека.
Кад год у себи запазимо злобу, завист, осуђивање, гунђање или било шта ђаволско, морамо схватити да немамо чисто срце. Кад бисмо имали чисто срце, не бисмо били увређени чак ни кад би нас људи клеветали и исмејавали. Чињеница да смо увређени, узнемирени и огорчени показује да наше срце није чисто.
Недостаје нам смиреноумље. Смиреноумље чини човека попустљивим, трпељивим, стрпљивим. Кад немамо стрпљења, кад немамо трпељивости, кад нисмо попустљиви, кад не подносимо стрпљиво, онда су то знаци недостатка најосновнијих врлина, смиреноумља и љубави, које нас воде ближе циљу, а то је чистота.
Кад не постоји истинска духовна љубав и смиреноумље, онда нисмо достигли свој циљ.
Човеку није потребно образовање и велико знање да би достигао чистоту. Кад мислим да сам све жртвовао да бих достигао тај циљ, онда не могу да тражим изговоре којима ћу оправдавати самог себе. Ако тражимо изговоре, онда поништавамо свој циљ. Не ради се толико о томе да ли је друга особа погрешила или није, него о томе да ли ја уистину волим свог брата или о томе осећам ли отежалост свог срца. То је моја грешка; потребно је да изменим своју душу и да га волим, чак и ако сам унутар себе огорчен зато што ме је једном прекорео или што није имао добро мишљење о мени.
Ако у себи носим мрачну и горку представу о њему, онда то оптерећује искључиво мене самога. Тај брат би ми уистину могао бити наклоњен, али ми такво размишљање неће по206 моћи да достигнем свој циљ. Без обзира на то како је брат расположен према мени, ја га морам посматрати на другачији начин, уколико желим да достигнем свој циљ и да се сјединим са Богом. Из тог разлога свети Оци никада нису осуђивали друге људе, а посебно монахе, чак и ако су имали нешто против некога.
Један отац се спремао да другог изведе на суд, тачније да га казни. Упутио се код аве Сисоја и рекао му:
„Оче, хоћу да изнесем оптужбе против мог брата који ми је учинио такво и такво зло.“
„Опрости му, оправдај га.“
„Не“, одговорио је. „Ако му опростим, он ће то поново учинити. Тог човека треба казнити!“
„Добро, чедо моје. Помолимо се, а онда пођи.“ Спустили су се на колена и ава Сисоје је започео да се моли: „Оче наш… и немој нам опростити дугове наше, јер ни ми не опраштамо дужницима својим!“
„Није тако“, рече онај монах. „Ви сте погрешили!“ „С обзиром да хоћеш да изведеш брата пред судију, тако треба да се молимо!“
Монах је тад схватио своју грешку, покајао се и није отишао да пријави брата.
Постоји једна велика истина: онако како је наше срце расположено према нашем брату, тако је и срце Божије расположено према нама. Да ли желиш да ти Бог опрости твоје грешке? Да ли желиш да те воли свим Својим срцем? Тад би и ти требало да волиш и прашташ свим срцем.
Да ли хоћеш да Бог заборави све твоје грешке и да их се више не сећа? „Хоћу, желим“, завапиће душа. И тада, ма колико да су те ражалостили твоји ближњи, ти о томе више нећеш размишљати нити ћеш се сећати тога. То је велика истина. Према томе, ко год се удаљи од циља, начиниће многе и велике грешке у животу. Ако применимо ову светоотачку мудрост, ђаво више неће имати никакву власт над нама.
Будимо обазриви и прекоревајмо себе, како не бисмо изгубили свој циљ и сутра се горко кајали. Морамо то имати на уму и делати као да је ово наш последњи дан.
Наш циљ је један: да дођемо себи, да сагледамо сопствену кривицу, да се због свега прекоревамо, да осудимо саме себе, да себе сматрамо одговорнима и кривима, и да не обраћамо пажњу на то да ли је наш ближњи крив или не.
Свети Оци кажу: „Ако желимо да задобијемо мир покушавајући да помиримо друге, никада нећемо наћи мир.“ Другим речима, уколико желимо да стекнемо мир тиме што ћемо мирити друге, никад нећемо живети у миру. Човек дакле мора наћи мир у себи, унутар себе. „Помири се са собом, и са тобом ће се помирити и небо и земља“, каже ава Исаак Сиријски.
Положимо ово дубоко у своја срца, јер је то духовно богатство која су нам света Еванђеља и светоотачки текстови подарили да бисмо спасли своје убоге душе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Према мишљењу већине светих Отаца, човек је двојно биће и састоји се од душе и тела. (Прим. изд.)
  2. Старац овде не предлаже мазохизам, него сугерише супротстављање грешним стремљењима помоћу телесног бола. Сличне технике користили су и свети Венедикт, Епифаније, Нифон и многи други светитељи. (Прим. изд.)

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?