ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
Грчки!
О МОЛИТВИ
 
Требало би да молитва буде стално друштво једног монаха. Током времена које смо издвојили да бисмо се молили нешто усредсређеније и пажљивије морамо се, у извесном смислу, присилити да покушамо да свој ум привежемо за срце које при том, наравно, нећемо замишљати.
Требало би да лагано удишемо и да унутрашњим гласом изговарамо молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
Требало би да свој ум поставимо као стражара, као надзорника, који ће пратити унутрашњи глас док изговара молитву. Осим тога, наш ум мора бити сигуран да машта не прихвата никакву представу.
Упоредо с тим, морамо покренути своју душу осећањем љубави, како би се наша молитва укрепила, употпунила и задобила то добро осећање, а затим донела и добар исход. Тај исход мора бити лакоћа у изговарању молитве, духовна топлина, радост, сузе, итд.
Пре него што започнемо с изговарањем молитве, разумљиво је да би било корисно и да би помогло ако бисмо се два-три минута осврнули на своје грехове и страсти и размислили о својој огреховљености, о својој острашћености, о бедном стању своје душе и о томе да без Бога ништа не можемо учинити.
Човек може да помисли и на суд Божији или на паклене муке на другом свету. Са осећањем које ће се на овај начин створити у души, бићемо покренути да молитву усагласимо са својим дисањем.
На овај начин душа је припремљена, тако да ће након неколико минута, кад почнемо да се молимо, молитва имати извесну духовну побуду и нијансу.
Ако тако учинимо, ум ће бити сабранији и пажљивији. Овакво созерцање, овакво размишљање, затвара и ограничава ум. Одмах затим, молитву предајемо уму и он тако почиње добро да се моли.
Кад човек на овај начин стекне навику да се моли, након извесног времена (тај временски период је различит за сваког појединца, зависно од његове ревности), он ће, благодаћу Божијом, узнапредовати у молитви, јер верујем да васцело питање молитве у потпуности зависи од благодати Божије.
Посредством овог метода, човек постаје сатрудник (грч. συνεργος) благодати. Међутим, благодат је та која ће постићи да се човек сећа имена Божијег. То доказује чињеница да човек о нечему другом може да мисли колико год хоће, док сећање на име Божије захтева улагање изузетно великог напора.
Да бисмо то сликовито приказали, рећи ћемо да се нешто слично дешава и са биљкама. Дивље биљке и трње расту сами од себе, без било чијег труда, док се култивисане биљке морају узгајати уз велики труд. Осим тога, ако Бог не помогне и не пошаље сунчеву светлост са њеним чудотворним зрацима, ништа неће проклијати, нарасти и расцветати се.
Тако је и са духовношћу: човек тежи да помоћу многих метода молитве достигне сједињење са Богом, али ако Бог не пошаље Свој благослов, ако Он не садејствује, сви ти методи и велики напори које човек улаже у молитву остају духовно неплодни.
Из тог разлога нам је, пре него што започнемо молитву, неопходно размишљање, духовно размишљање, односно смирене помисли, самопрекоревање, сећање на смрт, итд, како би човек током молитве привукао Божију помоћ.
Чак и ако се човек моли, молитва се прекида уколико прихвати славољубиве помисли, односно благодат Божија истог тренутка бива ометена и не дејствује.
Човек бива пометен овим помислима и размишља: „Чим је молитва почела да дејствује и чим сам осетио благодат Божију, помисли су се наметнуле и благодат се повукла.“
Осим тога, често се дешава да приступе различите зле помисли и да се молитва моментално прекине. Човек се тада пита: „Али, ја нисам прихватио оне зле помисли! Зашто сам сада лишен молитве и њене благодати?“
Сасвим је сигурно да се и то дешава по промислу Божијем, да би се човек поучио. Тада се чини као да му Бог каже: „Немој мислити да ћеш благодати молитве бити лишен само онда кад прихватиш горде помисли. Кад год Ја будем хтео, чак и без гордих помисли лишићу те утиска и уверења да у налажењу дејствене молитве можеш напредовати само захваљујући сопственој припреми и напору.“
То је нешто што сам у потпуности спознао опитом, тако да ми ништа не може одузети ту мисао, то уверење: молитва је дело благодати. Наравно, под тим подразумевам дејствену молитву, молитву током које човек опажа присуство благодати, јер се и свака друга молитва такоће назива молитвом, чак и без опажања благодати.
Човеку, дакле, користи да с времена на време буде лишен молитве, како би добро научио лекцију смирења. Након што проћу године, и након што много пута изгуби молитву због помисли, развиће се природно унутрашње уверење да се молитва може достићи само уз помоћ Божију.
Ава Исаак Сиријски каже: „Благодат Божију нећеш задобити онда кад припремиш свако средство и сваки начин за молитву, него онда кад то Бог пожели. Догађа се да ти је Он да и кад ниси припремљен. Дешава се, међутим, да онда кад си припремљен не добијеш молитву, да не нађеш молитву.“
То је велика истина. Много пута се дешавало да ја, убоги, извршим све припреме како бих током ноћи нашао молитву, а да је не нађем. Будио бих се на време, у свом безмолвију и сагласно свом правилу, све сам брижљиво извршавао, да се ништа не чује. Сатима сам се борио, па опет нисам нашао молитву. Тада бих, након дуге борбе да се пажљиво молим, учинио нешто друго, неко друго духовно дело, и нашао толико благодати Божије да бих помислио: „Толико труда, такав напор и таква пажња ништа нису донели а сада, одједном тако много благодати?“ Бог ми је дао да разумем да не би требало да напуштам своје напоре, али и да не би требало да се уздам у своје сопствене напоре да бих нашао молитву.
Од силе и власти Божије зависи хоће ли се молитва осетити и без напора. У сваком случају, онај ко се моли мора, са своје стране, предузети све потребне мере да би нашао молитву, али без уверења да ће само те мере донети молитву. Другим речима, требало би да верује да ће му се молитва дати ако то Бог буде хтео, иначе ништа неће постићи.
Земљоделац сеје: он добро обрађује њиву, сигурно је да плуг залази дубоко, окопава земљу, избацује оно што је доле на површину и најзад сеје. После свега, очекује кишу и лепо време. Ако лепом времену буде садејствовала киша и остале атмосферске прилике, семена ће проклијати, нарасти и донети своје плодове, иначе се ништа неће догодити или ће, чак и ако проклија, то бити толико мало да се земљоделцу неће вратити ни семе које је засејао.
Међутим, земљоделац се узда у Бога и каже: „Ако Бог буде хтео, добићу плодове!“ У време суше, убоги земљоделац се моли и благосиља њиве освећеном водицом, јер верује да ће, уколико Бог буде хтео да пошаље кишу, сунце, итд, његов труд донети плод, иначе неће добити плодове упркос свим мерама које је предузео.
Исто се дешава и у духовној сфери: ма колико се човек припремио, он ће донети плод само уколико то Бог хоће. Из тог разлога, смирење мора претходити свим духовним стремљењима.
Човек долази до уверења да се апсолутно ништа не може догодити без помоћи Божије. Он то верује и каже: „Својом сопственом крвљу потписујем да сам ништа и да ништа добро не могу да учиним.“ И пре него што заврши потписивање да је ништа, запажа славољубиве помисли! Почиње да размишља: „Тек што сам сопственом крвљу потписао да сам ништа! Одакле ме сад нападају славољубиве помисли?“
Јасно је да нам Бог мора дати и смирење. Упркос свему што предузимамо да бисмо схватили своју ништавност, Бог је тај Који нам мора дати осећање ништавности. Шта дакле, човек да учини, ако ствари тако стоје? Да ли би требало да не чинимо ништа добро и да не улажемо никакав напор, ишчекујући да нам Бог подари смирење и благодат? Не. Човек мора да учини све што се од њега захтева у погледу ове или оне врлине, а затим да скрушено чека, свестан да ће та врлина, ако Бог буде хтео, добити тело и кости, и да ће тада моћи да донесе плодове. У противном, њему ће преостати само труд.
Враћајући се теми молитве, понављам да се за њу морамо припремити. Морамо се у одређено време затворити у своје келије. Морамо уложити напор да размишљамо о нечему што се тиче молитве, на пример, о својим греховима или о чињеници да време пролази а да ми ништа не чинимо, или пак о смрти и суду који нас очекује, итд.
Након ове врсте кратког и сажетог размишљања, одмах се појављује молитвено расположење. Положићемо свој ум у срце и дисати ретким удисајима, изговарајући молитвицу: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Ако понекад осетимо да је то напорно или ако задремамо, морамо истрајати. Наравно, чиниће нам се да ништа немамо од тога, иако се неприметно у нама ствара нешто добро. Кад следећи пут седнемо да се молимо, осетићемо се нешто боље, а затим још боље. Тако ћемо, мало-помало, почети да добијамо нешто од молитве и временом ћемо налазити све више и више. Разуме се да ће нас ђаво сасвим сигурно нападати у том нашем напору. Он ће нам стварати пометњу и уносити различита маштања. Наш напор се мора састојати у томе да све то искључимо и да обратимо пажњу на молитву.
Ово није безначајно дело. То нам се чини једноставно: повијете главу, саберете мисли и следите молитву. Међутим, то је у суштини веома тешко, јер лукави не жели да чује ту молитву.
Умна молитва је сатанин непомирљиви непријатељ! Према томе, ђаволу није лако да подноси да га она сажиже и удара, да допусти да се Христос утврди у човековом срцу и да га протера из области која окружује срце.
Као што смо рекли, сврха молитве је да унесе Христа у човеково срце, а то је нешто што је неприхватљиво за противника, за сатану.
Ова једноставна молитва, састављена од једне реченице, толико је моћна да човеков ум није у стању да је обухвати. Из тог разлога, сатана се са њом бори, жестоко је напада и изазива у нама расејаност, немир, тескобу и гушење, имајући као једини циљ да се човек не моли.
Будите у молитви постојани(в. Рим. 12;12). Молитва захтева стрпљење, упорност и дуготрпељивост. Немојмо рећи да ништа не можемо да учинимо јер тада нећемо успети да задобијемо ову молитву, која је толико велика да собом обухвата небеске ствари! Дозволите ми да објасним:
Кад молитва почне да дејствује, ум постаје толико чист, толико просветљен, толико динамичан (моћан) и добија тако моћна крила да се узноси врло високо и сусреће Бога са свим Његовим благодатима. Ум тада постаје тако пријемчив за духовна созерцања да човек говори: „Које созерцање да одаберем?“
Напротив, уколико ум није просветљен молитвом, он је крајње тром и не може плодоносно да се покрене ни ка једном једином созерцању.
Кад човек улаже напор а не налази молитву, лукави долази и каже: „Видиш, толико се напрежеш а ништа не налазиш. Према томе, одустани од те молитве!“ Међутим, опит нам на свом сопственом језику каже да су потребни стрпљење и истрајност, јер се срце не отвара лако за молитву. За молитву је неопходно много удараца и напора.
Шта се дешава са семеном? Оно клија и, мало-помало, уздиже се нагоре, пробија површину тла и појављује се на светлости овог света. Из њега затим избијају младице, изданци и цветови, и најзад доноси плод. Исто се дешава и са молитвом.
Мало-помало, она ће пробити отврдлост срца и појавиће се на његовој површини, а кад се појави на светлости духовног света почеће да клија, расте, цвета и да доноси плодове.
Када Бог човека сматра достојним, Он види да се смирење у њему утврдило као природно духовно стање, али тек након што је годинама делао на овој духовној молитви и осећао да је слаб у смирењу и да лако губи молитву. Тада и молитва бива утврђена и сачувана.
Када почиње да хода, детенце није јако. Његова колена нису снажна, тако да лако пада и позлеђује се. Када пак поодрасте, његови чланци ће, наравно, постати снажнији и моћи ће да хода лако и без падања. Исто се дешава и са молитвом.
Ми, дакле, морамо творити сва ова побожна дела, јер она приклањају Бога да пошаље Своју благодат. У духовној борби велику штету наносе очајање и безнађе. Нема потребе за очајањем. Очајање у било којој духовној сфери потиче од ђавола. Оно никада није од Бога него је увек од ђавола и кад год нам приступи, треба да кажемо: „То је од ђавола.“
Ђаво напада сваку молитву, али је посебно агресиван према овој. Својим унутрашњим гласом, човек лако може изговорити све остале молитве. Међутим, кад започне ову молитву, окупљају се сви демони. Сатанино противљење и рат који он води против ње откривају колико је добра, духовна и плодоносна ова молитва. Ми нисмо разумели шта смо стекли и колика је корист од ове молитве. Због тога немамо жељу и стрпљење за молитву.
Дакле, боримо се. Трудимо се на молитви док нам Бог не пошаље Своју благодат а тада ће нас она, када дође, поучити у свему.

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *