ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
О СОЗЕРЦАЊУ[1]
1. „Ум који је престао да созерцава Бога постаје или животињски или зверски“[2]. Када се човеков ум удаљи од разноликих созерцавања Бога, односно од молитве, од размишљања о духовним созерцањима као што су пакао, рај, човекови грехови, човекове страсти, безбројна доброчинства Господња која Он на Свој чудесан начин дарује свакоме од нас итд, долазе лукави демони и испуњавају га својим сопственим размишљањима, водећи га у блато плотских, острашћених грехова, или у грехове јарости и гнева!
Када ум не созерцава спасоносне мисли, изузев мисли које су неопходне за одржавање живота, биће обузет грешним размишљањима, и тада ће заиста постати или плотски или зверски!
Стога, чеда моја, обратимо пажњу на оно о чему мислимо, да не бисмо допустили да наш ум склизне у страсне, грешне помисли, јер је то врло озбиљан грех са тешким последицама.
Будите опрезни у погледу своје маште. Не допустите да ваш ум прихвати маштања о ликовима или пак грешне представе које ће вас телесно саблазнити или одвести до јарости и гнева. Напротив, потрудите са да помоћу сваког доброг напора ваш ум остане чист од таквих маштања како би, будући слободан и чист од таквих ствари, увек био у стању да се непрестано моли и да има добра созерцања. На тај начин ће постати духован и начиниће небески успон према посвећењу своје душе.
2. Страх Божији је неопходан. Свагда видим пред собом Господа, Он ми је с десне стране да не посрнем(Пс. 16;8). Човек увек мора имати на уму да је Бог свуда присутан и да све испуњава. Морамо имати на уму да Бога дишемо, да Бога једемо, да се у Бога облачимо и да Бога носимо унутар свог ума и срца.
Богу су познате наше мисли, наша сећања, наше речи, наша дела, наше намере. Ништа не може промаћи Његовом свевидећем оку, не само садашње ствари, него и прошли и будући догађаји, не само они људи који су сада живи, него сви људи од Адама до последњег човека пре свршетка света. Човек ништа не може да учини без Божијег знања, јер се све извршава пред Његовим очима.
Када човек размишља о овим стварима и када их созерцава, осећа оштру грижу савести због својих преступа и слабости. Тада га надвладава истински страх Божији, и он покушава да промени свој живот и да га усклади са божанским заповестима.
Размишљајући о тим стварима, он осећа присуство Божије које је раније, услед незнања, промицало његовој пажњи. Истински страх Божији води га чишћењу чаше изнутра, према речима Господњим (в. Мт. 23;26), што значи да неће једно говорити устима, а друго у срцу.
Размишљајући о тим стварима, његова савест се буди и оглашава се гласом разобличавања чак и због најмање ствари.
Човек тада задобија проницљивост у духовном животу: отварају се његове духовне очи и он јасно види шта се у њему скрива. Он се ватрено моли Богу: Очисти ме од тајних (грехова), и од вољних сачувај слугу Свога(Пс. 19;12-13).
3. Демонима није лако да нашкоде човеку који у души чува непрестано сећање на Бога. Они могу да га искушавају, али им је тешко да му нашкоде. То се дешава стога што им он не допушта да га надвладају, јер је наоружан оружјем непрестаног сећања на Бога. Непријатељу није лако да нашкоди човеку којем су отворене очи душе и који види Бога.
Најдуховнијим људима древних времена нису биле потребне књиге. Они нису имали потребу да читају тако много светоотачких књига, јер су непрестано размишљали о Богу. Ма шта да су видели, то им је одмах давало прилику да о нечему размишљају, да открију нешто непознато. Њихов университет је била васцела творевина. Где год да су погледали, видели су нешто о чему би размишљали. Некад би то био промисао Божији, некад Његова премудрост, некад Његов суд, а некад Његово учење, итд. Очима својих душа видели су невидљиве ствари. Размишљајући о томе, испуњавали су своја срца духовним познањем.
Ми, данашњи људи, чије душевне очи нису отворене, немамо способност да се задржавамо у том духовном размишљању. Чак и кад нешто видимо, неопходне су нам верске књиге да бисмо нешто сазнали о Богу.
Умови ових продуховљених људи били су толико снажни да су са дубоком мудрошћу могли да схвате мисли и идеје. Наши умови су толико слаби да тешко могу нешто и да запамте. Оци ондашњих времена били су у већини случајева припрости људи. Ипак, они су задобили потпуно познање, јер им је Дух Свети помогао да разумеју Писмо.
Сећање на Бога је свемоћно оружје, снажан оклоп против сатане и најразличитијих грехова. Када ум престане да се сећа Бога и да размишља о божанским стварима, човека надвладавају немар, равнодушност и заборав, а затим и зле жеље!
Уколико видиш да се твој ум приклања свету, знај да твојој души недостаје божанска утеха, због чега се и окреће свету и тражи утеху.
Када човекова душа има топлине за Бога, он је просветљен и осећа умилење. Његовом уму је немогуће да се истовремено приклања и свету. Душа се приклања свету онда кад у извесном смислу није сједињена с Богом.
Ум је једно пространство, једно место. Уколико га не заузме Бог, заузеће га непријатељ. То место не може остати празно, што значи да је немогуће да се на њему не налазе ни Бог, ни зло, ни грех, ни искушење, ни дејствовање сатанино.
Ум је као воденица која се окреће. Ма шта да се убаци у левак који води до жрвња, постаће брашно одрећене врсте.
Уколико убаците пшеницу, постаће пшенично брашно. Ако пак унутра убаците трње, постаће трновито брашно, односно врло шкодљива материја.
Воденица се стално окреће. Човеков ум непрестано ради, као и воденица. Желите ли да постигнете добре резултате? Онда у воденицу убаците добро вештаство. Желите ли да пронађете умилење, сузе, радост, мир, итд? Убаците добре мисли у воденицу вашег ума, на пример мисли о души и о Суду, сећање на смрт, итд. Тада ћете добити и одговарајуће духовне резултате. Међутим, уколико човек у воденицу свога ума убацује грешне помисли, на крају ће као резултат имати грех. Вештаство које ће се дати уму зависи од човекових намера, а те намере ће бити или одобрене или разобличене.
Требало би да стремимо да у уму увек имамо спасоносне помисли и душекорисне слике, како сатани не бисмо остављали простор у који ће убацити своје смеће, односно грешне помисли и маштања!
4. Напредовање у молитви довешће нас до созерцања и могли бисмо видети неописиве ствари. Довешће нас до Страшног суда, до раја, до виђења пакла, до престола Божијег, до небеске светлости, итд.
Човек може почети са псалмопојањем, а онда се у једном тренутку зауставити и бити надвладан значењем речи које пева. Он може почети да чита нешто из Песме над песмама и затим се негде зауставити, може се проширити његово созерцање и завршити тамо где га Бог одведе. Човек у Еванђељу може читати о страдањима Христовим, а затим се на једном месту зауставити, на пример на Његовом хапшењу, Његовим патњама, Његовом распећу, Његовом васкрсењу, итд, и размишљати о томе са дубоким саосећањем, умилењем и самопрекоревањем. Понекад се можемо удубити у размишљање о Страшном суду, помишљајући, на пример, на следеће: „Ако сада умрем, како ћу се представити пред Богом? Каква ће бити Његова одлука о мени? Хоћу ли можда бити осуђен? Како ћу проћи кроз митарства?“ Други пут, могли бисмо да размишљамо о Пресветој Богородици, о Њеној слави, Њеној девствености, итд, или бисмо могли да размишљамо о Светитељима и сл.
5. Кад отвориш Своју руку, насићују се добра; кад одвратиш лице Своје, жалосте се(Пс. 104;28-29). Наш свеблаги и великодушни Бог створио је два света. Најпре је у небеском пространству створио духовни свет, са чиновима небројених ангела, са безбројним војскама ових служећих духова, са многим „становима“ (в. Јн. 14;2) и различитим обитавалиштима. Онда је створио овај опипљиви свет, са човеком као круно,м Његове божанске премудрости и заповедио му да господари и влада над свим што је у свету. Доброта свеблагог Бога преплавила је небеско пространство светим ангелима, и они услед свог великог блаженства непрестано певају псалме и химне у непрекидним славословљима, захваљујући на тај начин вечној доброти и милосрђу светог Бога, који их је удостојио такве части, славе и насладе! Али авај! Први међу ангелима, назван Лучоноша (Деница), побунио се и отпао од Бога! Он је чезнуо и жудео за једнакошћу са Богом. Изаћи ћy у висине над облаке, рекао је у свом срцу, изједначићу се с Вишњим (Ис. 14;14). Чим се сагласио са овом хулном и гордом помишљу, праведни Бог је окренуо Своје слатко, прелепо, божанско лице и истог тренутка Лучоноша је уз тресак био збачен са свог узвишеног положаја и чина, и био свезан нераскидивим ланцима у адској помрчини, повлачећи за собом читаву војску следбеника његове злобне намере. Сво се одиграло у небеској области.
Сад се појављујем ја, недостојан и убог, да бих препричао и укратко изложио смисао и значење које за човека има стих 104. Псалма: Кад отвориш Своју руку насићују се добра; кад одвратиш лице Cвoje, жалосте се(ст.2829).
Када је Бог Својом премудрошћу створио човека, обдарио га је Својим образом и подобијем. Украсио га је разумом и слободом, на истоку је начинио рајску палату која је преизобиловала мирисним цвећем, биљкама и дрвећем различитих врста и плодова: И учини Господ Бог те никоше из земље cвaкојака дрвета лепа за гледање и добра за јело(Пост. 2;9). Осим тога, украсио га је и птицама најразличитијих облика и боја, да би летеле и слатко појале.
Као додатак, у равнице је населио дивље животиње и стоку, а начинио је и реку да протиче кроз врт и да га напаја својим бујицама и потоцима који су обиловали најбистријом водом, како би оживотворавала и хранила стабла дрвећа… Начинио је и свеж ваздух, и мирисне поветарце да би умивали лице малог бога, човека.
Једном речју, Свето Писмо нам каже: И створи Бог звери земаљске… и птице на своду небеском… и воду која тецијаше из Едема натапајући врт…(в. Пост. 2;10). Овај рајски дан окупан сунцем није сменила ноћ. И гле, доброта нашег светог Бога обитавала је и почивала у палати првоствореног човека. Међутим, ко је у стању да уистину опише доброту и величанство Бога, који је Своју свемоћну десницу штедро подарио човеку? Почаствовао га је Својим образом и подобијем, учинио га бесмртним и удостојио га да беседи с Њим, како би га слатко заједничарење с Богом и наслађивање Његовим бесконачним извором блаженстава задивило богатствима духовне насладе.
Васцелим човековим телом и душом владало је бестрашће, ништа га није узнемиравало и над свим је владао. Целокупно човеково стање било је обогаћено простотом и незлобивошћу. Све му је било потчињено, као малом богу и цару. Његова душа била је украшена девственом чистотом, што се одражавало и на његовом прекрасном телу, првосазданој творевини сведржитељске руке Божије. Божији надзор и доброта владали су и над земаљским царем и над његовом палатом, исто као и над васцелом творевином. Све је имало божанску нијансу, јер се и човек придржавао божанских заповести.
Али, авај и тешко мени! Како и одакле да ја, убоги, започнем да са жаљењем приповедам о страшној олуји која је избила кад је Бог одвратио Своје лице? Којим ћу речима и са коликим јадиковањем исказати несрећу и трагично отпадање човеково из рајских наслада, будући да је био толико почаствован, а ипак толико незахвалан? Ко ће икада моћи да у потпуности обухвати трагедију одвраћања лица Божијег, Адамовог изгнанства, јадиковања природе? Наравно, нико! Ко ће моћи да разуме понор жаљења и неутешног јаука несрећног преступника, док је седео на месту осуде и издалека гледао своју изгубљену палату? Адама је преварио Лучоноша, и он је својевољно пристао на горде помисли. И он је прихватио маштања о једнакости са Богом! Адам је преступио заповест, и казна Божија сручила се на њега као страшна олуја, заменивши рајска блаженства животом препуним недаћа и суза. Несрећни цар земаљски се погордио и гле, био је избачен из прекрасног и сладосног раја, из своје блиставе палате. Адам је тада пао и био изгнан у горку земљу, препуну трња и чичка, да би напорно радио и са знојем и сузама јео хлеб, док му је душа била очајна и дубоко уздисала.
Кад одвратиш лице Своје, жалосте се(Пс. 104;29). Све се жалости, све ствари губе свој склад и благодат и издвајају се из доброг устројства, заборављају рајску радост и падају у трулежност. То се може рећи за васцелу природу, а посебно за човека.
Наказни изглед одвратног греха који се најпре појавио у рају удаљио је цара од његове насладе након што му је сам приступио и био њиме примамљен. Тако је од бесмртног човек постао смртан, и од бестрасног острашћен! Елементи (стихије) који су му раније били потчињени и нешкодљиви одмах су се поколебали и кренули да га униште, да га поломе. И они су, заједно с њим, били осуђени на проклету земљу. Земља је тешко уздисала под бременом преступа који су на њој почињени, док је са жарком жудњом и надом чекала откровење синова Божијих, како би се ослободила робовања и била прослављена, као што апостол Павле пише Римљанима (в.8;1921).
Бог одвраћа Своје лице и све се мења. Непосредно након првог пада уследио је и други, када је Каин убио Авеља и починио страшно братоубиство. Тада је грех завладао. Бог је одвратио Своје лице због безбожних дела људи, и вода је преплавила читав свет, претварајући га у застрашујући гроб за читаву људску врсту, изузев за Ноја и његову породицу. Бог је одвратио Своју божанствену пројаву због људске изопачености, и огањ је спалио земљу Содоме и Гоморе. Бог је одвратио Своје лице и Своју трпељивост, и горди фараон се утопио заједно са свом својом војском, тако да је морска вода постала његов вечни гроб.
Време и, поново, морално зло и грех као преступање божанског закона, узроковали су да Бог одврати Своје лице од људи, тако да је као неизбежна последица уследило природно зло у виду болести, различитих патњи а коначно и смрти.
Међутим, кад штедри Бог отвори руку Своје доброте, човеково срце постаје царска палата! Раскош царског величанства заузима најистакнутије место у њему. Царске слуге служе свог цара док он седи на свом незамисливо раскошном и прекрасном престолу благодати. Царска стража, она поред престола као и она поред капије, чува цара са будном пажњом! Све сведочи о богатству и велелепности царевог присуства и благонаклоности. Међутим, ко је тај цар, и ко су његове слуге и његови стражари?
Цар? Ко би то друго могао бити осим Онога који је посредством крштења учинио човеково срце Својим сопственим домом, Царством Небеским? То је и Он сам објавио у Еванђељу: Царство Божије унутра је у вама(Лк. 17;21). Царске слуге? То су божанске мисли које помажу благодати Божијој тако да је царска палата украшена, и у њој блистају слава и устројство Божије. А ко су царски стражари? То су трезвеноумље, пажња и помисли божанске ревности, којима се чувају и цар и палата! Тада у области срца преовлађују доброта и слатки починак у Богу.
Међутим, кад неки од царских стражара занемаре своју дужност, тако да се неки препусте преједању и опијању, неки падну у разврат а неки издају цара непријатељима, тада ће овај добри Цар, благодат светог крштења, морати да се скрива и да оде, и више неће бити видљив. Благодат одвраћа лице од ових слугу и од палате, јер ју је оскрнавила издаја.
Тада ће, на жалост, последње стање овог човека бити много горе него прво. Он ће се тада уподобити ономе који силази у гробну јаму, чији је удео неподношљиви смрад. Због тога се и Псалмопојац ватрено моли: Не одвраћај Своје лице од мене, да не бих био као они који одлазе у гроб(в. Пс. 28;1).
Колико је лепа младост у пуној слави свог цветања! Толико је лепа да је неки људи не разликују од небеских ангела. Међутим, кад је наоштрена коса смрти удари и пожање, мора брзо да буде сахрањена, јер прети опасност од заразе. Скривају је у хладне гробове, јер ће убрзо страшан смрад заменити прекрасну, мирисну младост.
Са човековом душом дешава се нешто слично. Кад је човек очишћен од грехова и кад мотри на себе, у њему влада благодат Божија, краси га божанска доброта, и свако се наслађује и самим погледом на таквог човека. На жалост, када човек греши и не каје се, Бог одвраћа Своје божанске очи и морална тама истог часа надвладава човекову душу. Тада почиње да твори рђава дела и нечисти демони сваким даном све више и више скрнаве ту несрећну душу, погружавајући је из греха у грех и из страсти у страст. То ће душу учинити толико смрадном да чак ни свети ангели неће моћи да поднесу тај задах нити да остану уз њу и да јој помогну. Према томе, божанска благодат се повлачи, а трулежност греха започиње своје погубно дело. Душа тада подсећа на леш који је бачен у гроб: уколико се којим случајем тај гроб убрзо отвори, поглед на црве и њихов смрад као и његово опште одвратно стање изазваће ужас.
Љубљена моја чеда, рецимо и ми заједно са архангелом Божијим који је, желећи да одврати друге небеске ангеле од скретања на Лучоношин мрачни пут непослушности и гордости, рекао: „Смерно (добро) стојмо!“ Љубљена моја чеда, усправимо своје душе сваки пут када се повију. „Стојмо са страхом“, јер мрачни гроб греха претећи отвара своја уста уколико нисмо опрезни у сваком тренутку.
Међутим, уколико смо опрезни, будни и трезвеноумни, тада ће отворена рука Сведржитеља испунити наша срца божанском добротом, и Он сам ће посетити добро чувану палату наше душе. На тај начин се још у овом животу може окусити божанска радост и наслада за којом ће, према Његовом обећању, следити потпуна наслада добрима Његовога Царства, припремљеним још од постанка света као награда онима што су Га љубили и извршавали Његове заповести. Амин. Нека буде.
НАПОМЕНЕ:
- Иако старац Јефрем користи израз „θεωρια“, који обично преводимо као „боговиђење“ или „созерцање“, јасно је да не мисли увек на созерцање у ужем смислу, и да под тим изразом подразумева и дубоко размишљање о различитим душекорисним темама, богомислије. (Прим. прев.)
- Свети Марко Подвижник (Прим. изд.)
Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?