ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
О СМРТИ, ПАКЛУ И СУДУ
 
1. Што више старим, све више запажам непостојаност и испразност овоземаљских ствари. О, зашто се узалудно узнемирујемо? Наш живот је кратак, он је прашина, пепео и сан, и убрзо ћемо окусити трулежност. Данас си још здрав, сутра си болестан. Данас се смејеш, а већ сутра си потиштен. Данас твоје очи изливају сузе због преобиља радости, а сутра ће изливати сузе жалости и бола. Данас си материјално стабилан, а сутра те погађа несрећа. Данас примаш добре вести, али ће их ускоро заменити оне лоше.
Узалудно се узнемирујемо. Живот је сенка и сан. Где су наши родитељи, рођаци, дедови? Сви су отишли у гроб. Сви су иструлели и појели су их црви. Гроб и труљење чекају и нас!
О, смрти, горко је сећање на тебе! Христос нам је дао силу да постанемо синови Божији, наоружавши нас божанским оружјем за борбу са нашим непомирљивим непријатељем. Ми, међутим, а најпре ја сам, постајемо заробљеници овог непријатеља јер запостављамо оружје које нам је дао Христос. Приближавајући се смрти, дрхтимо у агонији и покушавамо да на сваки начин продужимо живот, јер се душа плаши да напусти тело. Зашто се она тога плаши? Зашто нема храбрости, ако је већ чедо Божије? Или можда одлази код непознатог цара? Али, тај цар је њен Творац, њен Спаситељ, Онај који је пролио Своју крв да би је избавио од оног непријатеља! Зашто се онда плаши и нема храбрости?
Смрт је по природи хладна. Жалосна је душа моја до смрти,рекао је Исус (Мт. 26;38). Да, она је по природи хладна. На жалост, тај страх у највећој мери потиче од савести. Савест није у стању да увери душу да је живела како доликује.
Није себе довела у ред, није опрала своју брачну одежду, и стиди се да изађе пред Цара, јер страхује каква ће бити пресуда: да или не? Да ли ће бити спасена или неће? Тешко души ако оде без исповести и потпуног покајања, јер је то онда онај жалосни дан који наговештава пророк Јеремија (в. Јер. 17;17). Помолимо се да нас наш свети Бог избави од тога дајући нам савршено покајање, дела достојна покајања, дела милосрђа и љубави и дух покајања са истинским смирењем, како би праведни Судија био милостив према нама и како би се душа, кад дође страшни смртни час, охрабрила уздањем у милост Божију и рекла: „Верујем да ће се Бог смиловати мојој ништавности.“ Амин. Нека буде.
2. Године протичу и пролазе и, дан за даном, свако од нас се све више приближава крају живота. Наше драгоцено време протиче и ишчезава пред нашим очима, а ми при том не схватамо да ће нам неприметно промаћи. Кад би детенце знало вредност злата, никада не би уместо њега изабрало јефтин слаткиш. Зар то није истина и кад су у питању одрасли људи, а најпре ја сам?
Када наш Господ у означено време дође да суди свету, кад се небеса савију као ролна папира, кад се обнови земља коју су потпуно оскрнавили они што су на њој живели, кад сунце, месец и звезде падну као јесење лишће, кад трубе одјекну по читавој васељени, и кад разасуте суве кости поново добију месо и оживе (в. Јез. 37;114), кад се чинови ангелски саберу на небеском бескрају у част доласка Страшног Судије, кад се мали облаци уздигну од бесконачног мноштва васкрслих људи и на себи понесу свете и спасене људе да би сусрели Господа у ваздуху, тада ће они који буду остали доле и видели све те ствари зајецати најгорчим сузама и очајнички се ударати у груди, сећајући се да су драгоцено време овог живота бескорисно расипали на насладе, опијање, стицање богатства, на безакоње, похлепу и сваки други грех који их сада осуђује на најжалосније и најтужније стање. Зар они тада неће очајнички преклињати за мало времена да би похитали код сиромашних, болесних и свих других убогих људи, да би и они зачули слатки глас Господњи како им каже: Ходите благословени оца мојега, примите Царство које вам је припремљено… Огладнех и дадосте ми да једем… Наг бијах, и оденусте ме, итд (в. Мт. 25;3436).
У једном тренутку свог живота, и они су чули за ове ствари. У Аду, међутим, нема покајања. Због тога ће их обузети највеће очајање. Тражиће смрт и ватрено чезнути за њом да би их ослободила безграничних патњи. На жалост, они је неће наћи, јер ће се до тог времена све преобразити у бесмртност. (Све се ово може рећи и за мене самог…)
3. Човек плачући долази на светлост овог света, живот проводи у жалости и јецајима, и са овог света одлази у сузама и болу. О, таштино над таштинама! Сан ишчезава, и човек се буди у стварност истинског живота. Нико не примећује како нестаје овај испразни живот – године пролазе, месеци смењују један други, сати ишчезавају, минути неприметно клизе, а онда, без икаквог упозорења, стиже телеграм: Нареди за кућу своју, јер ћеш умрети и нећеш остати жив(Ис. 38;1).
Превара тада бива разоткривена и умирући схвата да је свет у његовом животу играо важну улогу. Oceћa тугу и жаљење, чезне за временом које је протекло; дао би читаво своје богатство да купи један дан у којем би се покајао и причестио. На жалост, не даје му се више ниједна милост. Он је пре тога годинама располагао временом, али га је расипао на посао, кафане, биоскопе и разне срамне жеље.
Мудар је трговац који схвати обману овог привременог живота. Он се опаметио и послао свој товар на небеса пре него што се заврши вашар овога живота, да би га поново тамо нашао у ризницама града Божијег, увећаног каматама и добитком. Блажен је тај мудри човек, јер ће у векове векова живети безболним и блаженим животом, док ће безумници, пијанци, похлепни, среброљупци, блудници и сва моја остала сабраћа – грешници међу којима сам први ја, бити бачени у пећ неугасивог огња!
Похитајмо путем нашег поправљања сад, кад сија сунце и дан баца своју слатку светлост на нас, а пре него што нас сустигне ноћ будућности, јер у то време више нећемо моћи да корачамо. Сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења, узвикује апостол Павле својим бесмртним речима (2. Кор. 6;2).
4. О, како би сећање на смрт требало да се расцвета у души хришћанина! Будући да он верује у стварни живот, немогуће је да занемари смрт!
Након што је прошао срчани напад мог старца, он је зајецао и изговорио стих из Опела: „Авај мени, какву борбу има душа кад се одваја од тела!“[1] То је права истина! Псалмопојац је прекрасно описао мир који има припремљена душа: Припремих се и не колебам се(Пс. 118;60, по Септуагинти)[2].
Свака душа у сваком тренутку може очекивати телеграм са неба којим ће се прекинути све њене везе са овоземаљским стварима, запечатити време овог „вашара“, испоставити тачан рачун за њену духовну трговину и запечатити њена вечна судбина, било на небеским висинама, било у пакленим дубинама!
О, шта бих могао да кажем кад помислим на то? Нека свемилосрдни Бог буде милостив мојој убогој души, која нема ништа осим своје равнодушности и неспремности! Мој ум се зауставља пред тим размишљањем о спасењу!
„Вечност!“ Какво велико тајинство! Свет, ђаво и тело воде нас на странпутицу и бацају у заборав. Изненада, зачујемо глас: „Гле, долази Женик!“ Какву припрему можемо извршити онда кад издахнемо? Наша ће савест „бити спаљена“ (в. 1. Тим. 4;2) и више ништа неће моћи да осети, више неће моћи да завапи. Тада ће се зачути глас истине: „Сетиш се Бога само кад зађе сунце? Где си био читавог дана, док је сунце сијало?“
Стражите… и будите спремни,оглашава наш Исус (Мт. 23;43-44). Блажени су они који имају уши да чују, који чују и припремају се, јер ће се удостојити вечите среће. Блажене су оне слуге које ће Господ затећи спремне када дође, јер ће се вечно радовати!
Стрпљиво поднесимо недаће овог живота, да бисмо се домогли вечног и радосног. „Узалуд се мете сваки човек: када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити.“[3] Док год постоји светлост, корачајмо према свом великом предодређењу, јер долази час кад ће настати тама и више нећемо моћи да корачамо ради (спасења) своје душе.
5. Узнеси свој ум до страшног престола Христовог. Какву ћемо одбрану дати на дан суда, кад се буде судило нашим делима? Како је застрашујући час у којем уплашена душа чека да чује одлуку о томе где ће отићи да вечно обитава! Реч „вечност“ је застрашујућа! Да би делимично схватио шта значи вечност, даћу ти један пример. Замисли да је читава земља један велики комад гранита и да сваких хиљаду година долази птица да наоштри свој кљун на тој стени. Када читаву ову стену буде избрисало оштрење кљуна ове птице, тад ћемо имати неку бледу представу о томе шта значи вечност, па чак ни тад нећемо заиста знати шта је вечност, бесмртност и живот без краја. Наш живот на земљи одређује нашу вечност као бацање новчића: рај или пакао! Зато морамо бити веома опрезни!
6. Био си трпељив много година и оне су прошле као сан. Чак и кад бисмо живели хиљаду година, и оне би прошле као сан. О, како је испразно све што припада овдашњем свету! За сваким животом следи смрт. Смрт је човеков прелазак из овог света у други свет, који је бесмртан и вечан.
Није важно уколико неко овде изгуби живот. На овај или онај начин, ионако ћемо једног дана умрети. Важно је, међутим, да не изгубимо свој бесмртни, бескрајни живот. Бескрајан живот у паклу – о, како страшна ствар! Боже мој, све нас спаси од тога!
7. Кад по Божијој вољи сване нови дан, помислимо да је то наш последњи дан и да ћемо се, када сунце зађе, упутити ка страшном суду Христовом. Како ћемо провести свој последњи дан? У безмолвију, молитви, послушању, сузама, покајању и преклињању Бога да буде милосрдан.
Исто тако, током ноћи, треба да помислимо да је то наша последња ноћ и да ће наша постеља бити наш гроб. Требало би да свако од нас помисли: „О, како ћу проћи кроз ваздушна митарства? Питам се хоћу ли проћи кроз њих? Ко зна које ће ме зауставити? Како ћу погледати страшно лице праведног Судије? Како ћу саслушати Његов страшни глас прекора? Какав ће ме ужас обузети док будем слушао вечну одлуку о томе где ћу бити упућен? Шта ако будем упућен у пакао – а што би било . f праведно! Тешко мојој убогој души! Како ћу бити трпељив ако 4 5Р сам кажњен са демонима, у тами, у нечистоћи, без светлости и I било какве утехе? Само поглед на демоне и ништа више!
Требало би да размишљамо о овим и многим другим стварима сваког дана и ноћи, живећи их као да су нам последњи. Не знамо кад ће стићи телеграм из седишта Божијег, из престонице, вишњег Јерусалима.
8. Буди опрезан, чедо моје, и не дозволи да време пролази бесплодно и без побољшања за твоју душу, јер смрт долази као лопов. Тешко нама ако нас затекне у лењости и немару. Тад ће бити потребно да брда и планине зајецају због нас! Душа ће бити празна и без добрих дела, и Ад ће нас вечно напасати.
Чедо моје, да ли је потребно да претрпимо тако жалостан бродолом ако већ, уз Божију помоћ, можемо да га избегнемо и да се избавимо у спасоносној луци Царства Божијег? Знам да ћемо морати да се боримо са страшним непријатељима и да је труд огроман. Међутим, све се повлачи кад са Богом, односно, са силом Божијом, садејствује човекова снага и намера.
9. Кад седиш у келији, нека се твој ум бави сећањем на смрт. Не дозволи да ти ум лута тамо-амо, него га сабери и размишљај: погледај смртност твога тела, погледај како тело почиње да се хлади и како душа излази из њега. „Авај мени, какву борбу има душа кад се одваја од тела!“ Колико тада плаче, колико уздише, колико жали! „Ангелима подижући очи, узалуд се тада моли; к људима пружајући руке, нема ко да јој помогне.“[4] Узносећи се и наишавши на хорде лукавих демона, душа се тресе док откривају грехе које је починила али на које је сасвим заборавила, и пита се шта ће се догодити.
Душа се уздиже и прелази из једног ваздушног митарства у друго, и на сваком митарству она се само брани, док не прође кроз свако од њих. Ако прође свако од њих и ако се ни на једном митарству не нађе да је крива, душа се затим, према светим Оцима, уздиже да би се поклонила Христу. Међутим, ако се покаже да је крива и одговорна за било какве страсти, бива бачена у Ад!
Постојала је једна душа која је прошла кроз сва митарства осим кроз последње, митарство немилосрдности. „Авај, авај“, завапио је један светитељ који је имао виђење те душе.
„Сва их је прошао и поколебао се тек на последњем, и демони су га уз тресак бацили у Ад!“
Другу спасену душу узнели су ангели Божији: спустили су се ангели са неба, који су претходно одвели једну душу. Ангели су целивали ту душу и она је осетила неописив миомирис од целивања тих ангела који су приступили престолу Божијем. Ангели ускликнуше: „Слава Богу који је овој души помогао да буде спасена!“
Никад не би требало да запоставимо ово и слична размишљања о смрти. Сва та размишљања утицаће на трезвеност душе и очистиће ум да би што боље осетио ово размишљање. Овакво размишљање поставља препреку нечистим помислима. Кад унутар нас постоји ово духовно размишљање, зауставићемо рћаве помисли којима више неће бити места, јер ће простор ума заузимати (духовно) размишљање.
Ако не размишљамо о Богу, онда ће нас уистину надвладати размишљања о страстима.
Ако душа прође ваздушна митарства, требало би да размишља: „Сад ми је преостало само да се поклоним Богу. Питам се како ћу доспети тамо? Како ћу Га видети? Питам се шта ће ми рећи? Можда ће отворити нову књигу? Можда демони, са њиховим непотпуним знањем, нису све записали или им можда није ни познато све што сам учинила, тако да ћу сад морати да довршим своју одбрану пред Христом? Питам се шта ће Христос одлучити о мојој вечности? Питам се хоће ли то бити вечни живот или вечна осуда?“
О, какав ћемо страх и дрхтање осетити ако се баш у том тренутку нађемо пред Христом! О кад бисмо помоћу размишљања могли бар да наслутимо у каквом ћемо се положају тада наћи! „Авај, авај“, кажу Оци, „какве ће патње доћи на нас? Шта нас чека? А ипак се повлачимо из борбе, равнодушни смо, троми и успавани тешким сном!“
Свет је далеко од истине. Људи раде, спавају и путују преко мора, не схватајући шта ће се догодити након смрти! Непрозирна тама прекрива истину, као што мрачан облак заклања сунце.
Ако човек духовно промисли и суочи се са мишљу да је овај живот сличан краткотрајној представи у којој људи губе време на плес и забаву, схватиће ужасавајуће безумље и неразборитост људи, али и огроман успех демона.
Постоје два начина размишљања: мирјани размишљају о ономе пре гроба, а ми размишљамо о ономе послегроба. Мирјани размишљају о садашњем, и то је све што виде и у шта верују. Међутим, откровење Еванђеља Христовог баца обиље светлости у душе које желе да буду спасене, и на тај начин им отвара нови хоризонт познања истинитог Бога.
Страдања садашњег времена нису ништа према слави која he нам се открити(Рим. 8;18). Тамо ће бити бесконачна, несхватљива и непојмљива слава за оне који буду корачали у светлости Христовој!
Пред Богом нећемо имати никакво оправдање управо због Његових огромних доброчинстава: Он нас је призвао светим призивом и показао нам пут светлости и истине. Велико је милосрђе Божије! Не смемо то презрети. Радимо на томе. Даноноћно размишљајмо о души и о томе да би требало да се боримо. Размишљање о Богу и творење врлина брзо ће људе приближити Богу.
Ни у једном тренутку не би требало да престанемо да размишљамо о смрти. Свети Оци су говорили да их у њиховим келијама немар није надвладао само зато што су се даноноћно сећали смрти. У њима није било простора за немар.
Оци су обично размишљали: „Шта би требало да учиним ако је данашњи или сутрашњи дан уједно и мој последњи дан?“ На тај начин, овакво размишљање је задржавало њихов ум у страху Божијем, а страх Божији је њихову савест просветљивао у погледу онога на шта се морају присилити.
Разуме се да у почетку таква размишљања неће оставити утисак на човека. Његова душа је, да тако кажемо, мртва и трома, али постепено почиње да се помера, почиње да се враћа у живот и, најзад, временом почиње правилно да дејствује.
10. Чедо моје, побрини се за своју душу. Читај дела светих Отаца, моли се возљубљеном молитвицом која ће утврдити темеље твог душевног организма.
Размишљај о смрти, која је нешто најсигурније што ће нам се десити. Смрт! Пехар смрти је крајње горак за душу када је својом силом одваја од тела. Колико ћемо у том тренутку зажалити због свега што смо починили услед небриге и лењости! Наша савест he нас мучити као предукус пакла.
Зашто бисмо дозволили да нас поразе грешне насладе које ћемо платити тако великим болом и од којих нећемо моћи да се исцелимо?
Својом двојном природом, човек је изабрано и јединствено створење Божије. Роћен је на овој планети, на Земљи и, мало-помало, једног дана ће телесно умрети, јер је апсолутно неспособан да се одржи у животу. Фантазија га развејава као балон, да би умро и ишчезао због једне болести.
Човек нема власт над собом. Иако он то не схвата, њега руководи туђа воља и управљање, док је он само вођен противно својој вољи, немајући при том снаге да се супротстави.
Шта си ти, човече, да би се хвалисао и разметао, замишљајући нечувене ствари о себи? Гле, нападне те један невидљиви микроб и ти се одмах разболиш, слабиш и одлазиш у гроб. О, уображени смртниче, видиш да смрт долази и да ћеш отићи у непознату земљу, и да нећеш имати могућности да приговориш! Да ли можеш да одбијеш, да се супротставиш, да избегнеш оно што ће се десити у том страшном часу? Не можеш! Потпуно си беспомоћан! Због чега си онда надмен, беспомоћни, убоги, бескорисни глинени човече? Шта поседујеш а да ти то није дао Бог? Зар ти Он то не може одузети кад год пожели? Може. Према томе, погни врат и смири се, и тако ћеш бити спасен.
11. Праведни Лот је даноноћно патио живећи међу разузданим и развратним народом. Био је потиштен гледајући њихова срамна дела. И поред тога, он није судио никоме од њих. Због тога се удостојио божанског јављања ангела и био поштеђен кад је Бог спалио градове блудника и истребио развратнике.
Зар ствари које се овде дешавају нису горе од Содоме и Гоморе? Зар не би требало да очекујемо огањ гнева Божијега? Обратимо пажњу на Лотов пример, да и ми не бисмо били истребљени, али не привремено, као они у старини, него вечно и бесконачно.
Будимо будни, јер не знамо час кад ће доћи лопов, односно смрт. Бдијмо, да бисмо сачували своје богатство, како богатство наше православне вере, тако и богатство благодати које смо се удостојили крштавајући се у светој бањи крштења.
Шта можемо сигурније очекивати него смрт? Она је нешто најсигурније што ће сусрести сваки човек. У себи морамо сачувати живо сећање на смрт, јер ћемо кроз то најспасоносније сећање моћи да избегнемо смрт душе, која није ништа друго него потпуна раздвојеност од Бога у посмртном животу.
Напорно се подвизавајте, каже Господ у Еванђељу (в. Мт. 11;12), јер не знаш у који ће те час посетити Женик твоје душе, и тешко ономе кога затекне равнодушног и немарног у погледу свог спасења!
Моли се и за мене, јер ја не практикујем оно о чему проповедам. Авај мени троструко убогом! Какво ће бити лице Божије кад га угледам?
12. Чедо моје, погледај смрт која ће свакога од нас пожњети! Све што је људско топи се и сагорева као свећа. Само побожна дела, односно дела која смо учинили љубави Божије ради, никада неће сагорети него ће блистати за човека да би се попео путем који води до престола Божијег.
Твори дела спасења, иако то захтева велики напор. Све ће се рачунати као борба, као подвиг и као противљење ђаволу, па ћеш коначно добити награду какву заслужујеш.
Приморај себе на сећање о свом исходу, о смрти, о митарствима и о страшном суду Божијем.
Размишљај, чедо моје, о паклу и о проклетима. Сматрај да си и ти међу њима: тада he ти све твоје невоље изгледати неважно, а слатка утеха спустиће се на васцелу твоју душу.
13. Чедо моје, требало би да размислиш о неизвесности времена своје смрти, о демонима и застрашујућим митарствима кроз која ће проћи наше убоге душе. Какав их застрашујући суд очекује! Наше ће душе дрхтати од страха и ужаса! Размишљај о болним мучењима уз демоне. На жалост, она су вечна и немају ни крај ни границу!
На жалост, чедо моје, злобни ђаво нам узима сва та спасоносна сећања да од њих не бисмо имали користи и уместо њих доноси нам рђава сећања, да бисмо оскрнавили своје душе. Будући да познајемо његове замке, присилимо се да изговоримо најсветију Исусову молитву и да се посветимо духовном размишљању које је толико корисно да на душу увек делује благотворно и очишћујуће.
14. Требало би да ти сећање на пакао непрестано буде на уму, јер у себи садржи мноштво плодова. Ко може да се сети вечног огња а да не заплаче? Јецај, чедо моје, да би се твоја душа и тело очистили од сваке страсти, да би видела дане светости и била задивљена богатством своје чистоте.
15. Како је застрашујуће питање о томе где ће завршити сваки човек! О, колико нас заборав и немар удаљују од правог пута, а најпре мене самог! Ако размислимо о томе, престрашићемо се и од саме помисли на то хоћемо ли достићи свој циљ или не. Дрхтање обузима читаво човеково тело када брижљиво промисли о ономе што ће се догодити на крају! Какав ће суд бити за мене, који сам зачет у безакоњу (в. Пс. 51;5). Буди милостив, буди милостив према мени, најслађи мој Исусе! Твојом самилошћу одагнаћу очајање моје душе!
16. Безгранична је вредност овог нашег живота, јер од њега зависи хоћемо ли задобити Бога или нећемо. Ако као добри трговци искористимо садашње време за душевна дела, сигурно је да ће нам у потребно време она помоћи да на оном суду нађемо милост и благодат.
Тешко оном, а најпре мени самом, који изгуби драгоцено време бацајући га у ваздух. Доћи ће време вечног Плача, без наде и милости! У том безнадежном животу пожњећемо оно што смо посејали у садашњем времену.
17. Нека твоје молитве подрже трошну кућу моје убоге душе. У мени нема ничега доброг. Због тога јецам, сећајући се ствари које ће се десити приликом мог исхода из овог света, кад пођем горе без неопходне попутнине. Тешко мени јер, иако сам сада у прилици да је прикупљам, мој немар ће ми донети вечно жаљење! Зар то није истина? О, колико је драгоцено ово садашње време! Ту је сваки тренутак непроцењив! А ми ипак допуштамо да нам утекне ово здраво сазнање и на тај начин нам пролази драгоцено време, без могућности да га вратимо!
18. О, како у свему морамо бити трезвени (в. 2. Тим. 4;5) јер супарник као лав ричући ходи и тражи да прождеревасељену (в. 1. Петр. 5;8). О, Боже, мој Боже! Устани, зашто спаваш и сањаш, душо моја? Из сата у сат ишчекујемо звук трубе и да будемо изведени на суд. Авај мени! Како је застрашујући тај тренутак, јер од њега зависи наш вечни живот, у Богу или у паклу!
Уздахнимо мало и Бог ће се умилостивити. Он зна да у нама није остало ништа што је у Божијим очима здраво. Преиспуњени смо слабошћу, страстима и оправдањима. Како ћемо сусрести Бога? Питам се, шта ће нам рећи? Колико ће тада прецизности Он захтевати од нас, који не желимо да ту прецизност применимо на себе, јер се сукобљава са нашим жељама?
Увек се сећај смрти. Нека размишљање о њој постане твоје животно правило. Какву борбу има душа када се одваја од тела, кад се отворе књиге и кад се открију скривена људска дела! Колико она тада јеца и колико уздише! Нема, међутим, друге помоћи осим добрих дела које је учинила. Према томе, сад се бори за добра и корисна дела док постоји дах живота, јер долази час кад ће наши удови престати да творе дела спасења!
Горко јецај ако желиш да нађеш утеху у страшном смртном часу. Имај на уму страшни суд. О, како ужасни часови очекују убогу душу кад чује одлуку о свом вечном васпостављању!
Чак су се и светитељи плашили овог часа. Колико бисмо тек ми морали да га се плашимо! Шта да кажем ја, несретник! Горко уздишем кад се тога сетим. То треба да чиниш и ти, и наћи ћеш велику утеху.
19. Истина Божија труби и оглашава се као силна труба: Таштина над таштинама, све је таштина(Књ.проп. 1;2). Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју(Мк. 8;36-37). Сећај се смрти и нећеш сагрешити у векове(Прем. Сир. 7;36). „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“[5]
Ево истине која силно и громогласно уништава лаж! Унутар сваке замке и помисли ђаволске маскирана је лаж, и она стреми да прелести човека. Молимо се Богу да нас просветли светлошћу истине која ће развејати таму, да би блистави дан тријумфујуће и прослављене истине могао да засија у свим нашим мислима, речима и делима и да бисмо се, као добре слуге благодати, удостојили похвале пред светим ангелима. Кад ће се то догодити? Када то више нећемо бити у опасности од пада у гордост, јер је ђаволима дата моћ да се с нама боре до нашег последњег даха? Тек након тога, настаје доба награда, венаца и задобијања Бога, крај страха и суза. Убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових(Откр. 7;17).
О, каква слава! Тада више нико неће моћи да одузме радост из срца спасених. О, мој Исусе, слава власти Твојој, слава Твом неизрецивом домостроју (икономији), Владико! Амин, амин, амин, најслађи Владико! Целивам твоје свенепорочне ноге које су се замарале и трчале да би пронашле мене, изгубљену овцу. Излечи моје ране, Владико!
20. Молим се да благодат Духа Утешитеља умири твоју душу.
Чедо моје, ја сам, благодаћу Божијом, већ нашао савршени мир. Осећам да сам лаган као ваздух. Након заласка сунца, остајем сам у својој келијици. Трудим се да саберем свој ум и да га уведем унутар себе и унутар Христа. Обично јецам због мноштва својих грехова. Размишљам о оном што ме, овако оптерећеног, чека на посебном суду, где ће моја уста занемети немајући никаквог оправдања, јер знам да никад у животу нисам учинио ништа уистину добро, нити ћу то икад учинити.
Шта ће од мене постати, љубљено моје у Христу чедо? Како ћу издржати муке које ме очекују? Тешко мени, плену вечног огња! Дрхтим помишљајући на вечну осуду и на лишавање божанске светлости. Како ћу, несретник, живети без Христа и светлости?
21. Кад се сећамо смрти, имамо изврсног руководитеља који ће нам помоћи да откријемо истину о стварима. Смрт каже: „Зашто сакупљаш ствари, зашто си горд, зашто си разметљив? О, младости, о, здравље, о науко! Кад дођем, показаћу ти твоје вредности! Кад те положе у мрачни гроб, знаћеш каква је корист од овоземаљских ствари!“
Чеда моја, отићи ћемо у натчулни свет! Нећемо остати у овом свету препуном горчине, бола, греха и несреће. Овде, у овом неувелом свету, Бог ће избрисати сваку сузу из очију спасених, и више неће бити бола, жалости, уздаха, него ће бити вечни дан, живот без краја и смрти! То је, чеда моја, свет за којим би требало да чезнемо ватрено и свим срцем, да бисмо га благодаћу Божијом задобили и били избављени од несрећног пакла.
22. Све ће проћи у овом испразном свету. Свет и живот су вашар, и сваки човек новцем свог живота може да купи вечни живот. Колико је мудар онај човек који свој новац, односно свој живот, троши на куповање свега онога што ће му бити за смртни час и суд Божији! Купујмо скупоцене ствари које ће задовољити великог Цара: исповест, смирење, чистоту душе и чистоту тела од плотских грехова, божанску љубав, уздржавање од осуђивања других људи, празнословља, лажи, итд. Кад све ово купимо, бићемо богати на блаженом месту Божијем.
23. Таштина над таштинама, све је таштина(Књ.проп. 1;2) у овом свету, чедо моје. То је објавио премудри Соломон након што је окусио презасићеност свим чулним насладама. Он своје срце није лишавао ниједне насладе, а крај свега тога била је трулежност и погибељ. Напротив, онај ко дела Бога ради не само да није лишен онога што је неопходно за овдашњи живот, него још и у овом животу осећа истинску радост и мир у Богу.
Богатство не остаје, слава не прати човека на други свет, младост пролази и долази старост, здравље слаби, следи болест, а смрт све разлаже у ништавило.
Кад посетимо своје последње обитавалиште, гроб, својим очима ћемо видети човекову ништавност, као што је и ава Сисоје, видевши гроб Александра Великог, узвикнуо: „Авај, авај смрти! Читав свет није био довољно велики за тебе, Александре! Како то да си се сада сместио у два метра земље?“
Овде, у гробу, бивају запечаћени сви снови о испразним насладама. Ту је ногама погажено све оно чиме су се многи људи бавили са љубављу и пожртвовањем. У гробу се свету победнички смеју оне душе које су схватиле његову варљивост.
Чедо моје, буди опрезан са овим светом који личи на позориште. На позорници се појављују сиромашни и неплеменити људи носећи одећу краљева, богаташа итд, показујући се као нешто другачије од онога што заправо јесу и обмањујући гледаоце. Међутим, кад се представа заврши и кад скину маске, откривају се њихова права лица.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из Опела (Прим. изд.)
  2. Стихови се не подударају са Даничићевим преводом 118 (119) псалма. (Прим. прев.)
  3. Из Опела (Прим. изд.)
  4. Из Опела (Прим. изд.)
  5. Из Опела (Прим. изд.)

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *