ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
О ПАТЊИ, БОЛУ И ТРУДУ
 
1. Нека љубав нашег небеског Оца буде с вашим душама како бисте се њоме оживотворили и донели плодове послушања Његовим животодавним заповестима. Сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени (2. Тим. 3;12). Будући да својом преданошћу ангелоподобном начину живота следите Христа Спаситеља, ваша највећа дужност је да прихватите сваку патњу, без обзира да ли она потиче од природе, лењости, огреховљености или од других људи. Ако хоћемо да живимо животом по Христу, дужни смо да се покоримо Божијој вољи, јер све долази од Бога. Будући пак да долази од Бога, онда је то и Божија воља и Бог тако заповеда. Зар се нећемо потчинити? Зар нећемо ускликнути заједно с блаженим Јовом: Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов 1;21)?
Тако ћемо послушношћу и благодарењем показати своју покорност Божијој вољи. Зар се покоран неће удостојити да још овде задобије у себи живот вечни? Да, он ће живети у векове векова!
Подвизавајмо се, дакле! Изоштримо своје душе на брусилици трпљења, да бисмо творили дела која ће бити угодна Богу. Ни патња, ни болест, ни недаће, ни искушења не могу нас раздвојити од љубави Христове. Ми смо најпре и научили да је узан и тежак пут што оне који њиме корачају води у живот без жалости. С леве и десне стране тога пута разбацано је трње и чичак, и нужно је да будемо веома пажљиви!
На тешком путу, у искушењима болести и сл, трње маловерја, нетрпељивости и бојажљивости раздире одежду душе. Потребно је, дакле, да то трње ишчупамо вером, надом и ? трпљењем, имајући као узор (праобраз, прототип) Исуса Христа који је много страдао током читавог Свог овоземаљског живота. Много трња позлеђивало је Његову свесвету душу, због чега је објавио: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21;19).
Кроз болести и све недаће уопште Бог нам као Отац показује своју благонаклоност јер тражи начин да нам преда Своју светост: Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јевр. 12;78). Кад год патимо, јасно се показује да смо чеда Божија. А ко не би пожелео да буде чедо Божије? Ако дакле желиш да будеш чедо Божије, патње и искушења која ти Бог пошаље претрпи са захвалношћу, вером и надом.
Чак су и искушења која нам долазе од људи у ствари послата од Бога да бисмо задобили стрпљење, дуготрпељивост, сажаљивост (састрадање) и трпљење, јер су све то божанске особине, као што нам и каже Господ: Он Својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5;25). Због тога смо дужни да волимо сваког човека. Нека се у нашој души не пронађе ни траг од мржње и злобе, да бисмо се могли назвати децом Божијом.
Страдања која доживимо током читавог живота нису достојна да се упореде с неизрецивим добрима, од Бога приуготовљеним за оне душе које носе крст, без обзира да ли те патње потичу од саме (човекове) природе, од других људи или од ђавола. Кад год нас нападне нека страст или слабост и ми јој се супротставимо, она може бити узрок да се удостојимо блаженства: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота (Јк. 1;12).
Тога ради, чедо моје, све претрпи, јер се невидљиво плете венац за главу сваког човека. Горка је зима, али је рај сладак. Претрпи мраз искушења, да би твоја стопала радосно заиграла на небесима.
2. Многе нас ствари жалосте, чедо моје, али је блажен онај ко са трпљењем и благодарењем прође кроз патње овог привременог живота. Да, дужни смо да заблагодаримо Богу, који посредством патњи припрема наше бесмртне душе да постану наследнице вечних добара Царства Небеског!
Они нас караху за мало дана према своме нахођењу, а Господ на корист нашу, да будемо заједничари светости Његове (Јевр. 12;10). Посредством разноликих патњи, Он у нама твори неизмерну вечну славу.
Због тога није нити потребно нити корисно да очајавамо када нас Господ кажњава. Напротив, свакој души ће користити да буде савршено покорна Исцелитељу наших душа и тела, Који у време различитих патњи оперише невидљиве душевне ране свакога од нас, имајући за свети циљ да нам подари (душевно) здравље, односно очишћење срца од недостојних страсти.
Неизоставно смо дужни да том свемудром духовном Исцелитељу приносимо непрестану захвалност својим делима, уместо да га жалостимо било каквим грешкама.
Сви светитељи су кроз живот прошли уз многе патње и вишеструке муке, упркос чињеници да грех није имао никакво право да их ражалошћује. И поред тога, њихов живот је често бивао истинско мучеништво. Какво ћемо оправдање понудити ми, који смо пали у многе грехе и који смо њима обузети, када за себе тражимо право да кроз овај живот прођемо без мука и патњи? Сасвим је извесно да смо одговорни за грех и, према томе, потребан нам је бич спасоносне казне Божије, како бисмо имали ту срећу да благодаћу милосрђа нашег човекољубивог Бога будемо спасени у Царству Небеском.
По Његовим честим посетама, знам, чедо моје, колико те Бог воли, исто као и по твом силном трпљењу и по твојој непрестаној благодарности великом Исцелитељу Богу.
3. Зашто си тужан и суморан док корачаш путем Божијим? Требало би да жале они који немају ту радост, који су заборавили на Бога и не надају се у животворни и вечни извор Божији. Ми, међутим, који верујемо у живог Бога и који се у Њега надамо, треба да се радујемо јер на небесима имамо Оца који нас воли више од свих очева и мајки и бескрајно се брине да нас учини достојнима Себе.
Ми падамо сваког тренутка, кажеш ти. Да, ја то не поричем, али знамо да наша природа потиче од глине, да чезне за земљом и да тражи оно што је ниско јер је мисао срца човечијега зла од малена (Пост. 8;21). Унутар себе видимо закон који тежи да пороби нашу слободну вољу, да је подјарми и учини робом греха (в. Рим. 7;23).
У свему томе, међутим, тријумфује наша добра намера. Бог нам је дао духовно оружје којим ћемо се супротставити сваком нападу сатанском: прослављени барјак крста наде, живе наде у Онога који је рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јевр. 13;5), наде у нашег Христа који је био прикован за крст, и сви који гледају у Њега и у Њега се надају неће бити постиђени.
Свенепорочна Крв која је изливена на крсту искупила је грехове човечанства и из ње је проистекао живот. Благо човеку који се узда у Њега (в. Пс. 34;8).
Буди одважан, чедо моје. Твој бол ће се преобразити у радост. Овај бол ће ти донети велико добро. Он те окружује као гвоздени оклоп тако да злобне стреле везаности за овоземаљско не могу одвојити твој ум од бриге за небеско и за твоју бесмртну душу.
Бол ће сменити радост, а радост бол, као што дан смењује ноћ. Такав је пут који је Отац светлости утврдио за оне што ће се спасти. Потребно је само трпљење и нада: урежи их у дубину свог срца и с тим ће се суочити све што се томе противи.
Привежи се за нашег слатког Исуса. Призивај га у свакој недаћи. Положи на Њега бригу о свему што те ражалошћује и Он ће ти учинити добро, као што је и Ана, мајка пророка Самуила, туговала што је нероткиња и пала пред Господа, изливајући пред њим душу као да је у иступљењу. Њена усрдна молитва није била узалудна.
Ко се надао у Бога и био постиђен? То, наравно, не подразумева наду достојну осуде него делатну наду, односно наду сједињену са духовним делањем сразмерним нашим снагама, иначе то није нада него подсмевање. Нека нас Бог избави од таквог лукавог надања!
4. Колико човек губи кад заборави на своје усиновљење и када не помишља да га Бог кажњава као сина! Истинским родитељима љубав налаже да апсолутно и неминовно строго васпитају своју децу. Будући да је Бог наш Отац, и Он одгаја Своју децу да би их васпитао и учинио их причасницима Своје светости.
Сине мој, не одбацуј наставе Господње, и немој да ти досади карање Његово (Приче Сол. 3;11). Велико је зло кад хришћани забораве свог сопственог Оца, Бога. Када их удари очинска палица (страдање, жалост, искушење и сл), они очајавају. Бивају надвладани безбројним помислима, а њихово одгајање постаје веома мучно и лишено утехе.
Како нам лепо каже апостол Павле: Заборавили сте савет који вам говори као синовима (Јевр. 12;5)! Заборавили смо, каже он, утешну поуку коју нам Бог даје као Својим синовима.
Неизбежно је да Бог васпитава Своју сопствену децу коју познаје. Бог нема миљеника и Њега не може надвладати нездрава љубав, какву безумни родитељи често показују према својој деци. Таква нездрава љубав касније често узрокује пропаст и вечно кажњавање оних које су волели. Будући бестрастан и свет, Бог не превиђа погрешке Својих љубљених чеда и не запоставља њихово васпитање зато што не жели да их жалости. Не и по хиљаду пута не! Он је Бог и истински љуби Своја чеда. Он ће их кажњавати, Он ће их саветовати, Он ће спутати њихову слободу и прекореће их на разне начине да би њихове лоше особине преобразио у Своје свете особине, у славу и похвалу Христа Исуса.
Чак је и Христос, љубљено Чедо Очево, био искушаван у васпитању Божијем док је боравио на земљи, али не зато што је то Њему, безгрешном Богу било потребно, него зато што је то било потребно ради човековог спасења, ради наше опомене и примера, како бисмо и ми могли да следимо Његове трагове: Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти (Мт. 26;39).
5. Нека у свим околностима умно око твоје душе буде окренуто горе, одакле ће ти доћи помоћ.
Ма шта да се догоди, немој губити наду. Појавиће се излаз који ће одговарати искушењу. Бог неће допустити или, боље речено, неће човеку дати бреме које превазилази човекову снагу. Ако већ људи тако поступају са животињама, онда ће то још пре учинити благи Бог, који је због људи пролио Своју свесвету крв на Крсту!
Истина је да ће хришћани, који издрже привремену патњу, кроз њу задобити будућу вечну радост и починак.
Никада, никада нећемо сматрати блаженима оне људе који су овде на земљи непрестано живели у радости и миру. Напротив, требало би да их сажаљевамо, јер ће им привремена радост постати препрека за будући живот.
Бог је милостив, али и праведан. Милостив је у садашњем животу, али је након смрти праведан судија. Није могуће да напаћеним хришћанима али онима који су истински хришћани и који то нису само по имену – додели и вечне муке. Тамо ће им подарити непрестану радост, коју више нико неће моћи да им одузме. Бог не може бацати човека из патње у патњу. Према томе, радуј се уместо да тугујеш, јер те Бог сматра достојним привремене патње којом ћеш задобити вечни починак.
Вечна радост се чува само за напаћене хришћане. У светом Еванћељу, Господ говори о богаташу и убогом Лазару: Синко, сети седа си ти примио добра својау животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш (Лк. 16;25).
Бог никад није пристрастан, и увек чини онако како је праведно. Ако би се осврнуо на житија светих, запазио би непрестана искушења, патње и страдања. Тако су провели овоземаљски живот. Ниједан сладострасник није ушао у вечно обитавалиште које је преиспуњено неизрецивом радошћу. Напротив, тамо су ушли они који су патили и трпели Бога ради и ради очувања заповести Његових.
Господ каже: У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16;33). То је рекао Бог који је дошао на земљу и читавог живота патио и страдао. Најзад, како је завршио? Био је подигнут на крст као проклетник, да би уклонио препреку проклетства.
Страшан бол потресао је срце Богочовека и Он је крикнуо: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Земља се затресла, а храмовна завеса поцепала се по средини, што се могло и чувствено видети. Исто тако, на духовном (умном, ноетском) плану, до темеља је срушен непробојни зид проклетства који је стајао измећу Бога и човека. Када је Исус издахнуо, сјединило се оно што је претходно било раздвојено. Човек није више био само пријатељ Божији, него је постао и Његов сродник, задобио је благодат усиновљења и постао „наследник Божији и санаследник Христов.“ Човечанство је дало Пресвету Приснодјеву да буде Мајка Сину, и Христос је од Њене пречисте крви добио тело. Та обожена људска природа седи с десне стране Бога Оца, и Бог се види на небесима, где му се и у тој људској природи клањају ангели.
Видиш ли где се уздигао људски род? Постали смо богови по благодати! Али, зар се нешто од онога што је тамо може задобити без патње? Ми ћемо страдати и патити, али ће се једног дана све то окончати и биће заборављено. Изненада, вечна Радост ће широко отворити Своје благо наручје и позвати: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени (патњама) и ја ћу вас одморити (Мт. 11;28).
У свакој твојој радњи и делу, без обзира да ли их извршаваш речју или мишљу, имај на уму да је свуда присутан Бог Који их гледа и Који ће им једног дана судити. Из таквих спасоносних размишљања родиће се страх Божији, који доноси велику душевну корист. Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране и Реч је твоја жижак нози мојој (Пс. 119;105), рекао је пророк Давид. Отуда ће проистећи и смирење. Смиреноумље се не задобија само пробама и искушењима, него и богомислијем и познањем наше сопствене слабости.
Треба размишљати о томе колико је човек немоћан и да не може да учини никакво добро, чак и ако је оно засејано у његову природу. Напротив, он врло лако чини зло, иако му је оно наметнуто. Човек жели да удовољи Богу, али ако у томе не садејствује благодат Божија, добро које чини није добро; чак и ако жели да се потруди, његово хтење и труд биће узалудни ако му Бог не помогне.
Када човек размишља о својој прошлости, о времену док није познао Бога и о томе колико је грешио, осећа скрушеност, смирује се, плаче, тражи опроштај и размишља: „Ако ме напусти благодат Божија, ја ћу чак опет чинити рђава дела!“ У том случају, душу ограђује извесни страх сједињен са смирењем. Овакво размишљање назива се познањем човекове слабости. Чак и без (подвижничких) напора и патње, само ово познање ће као своје плодове донети смирење и (душевну) корист.
Да, долазе искушења, али већина њих нам се шаље због наше гордости. Када је човек смирен, искушења ће бити мања и лакша. Он, међутим, мора бити спреман, као капетан брода који након мирног времена очекује буру. Кад неко нешто очекује, није му чудно ако и дође то што је очекивао. Човек, дакле, увек мора бити спреман и на тај начин неће очајавати када то дође. Да ли је могуће, чедо моје, да не очекујемо патњу? Кроз патњу и жалост наследићемо вечна, бесконачна добра. Што око не виде и ухо не чу, и у cpцe човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2;9).
6. Не заборавимо, чедо моје, да су сви светитељи прошли кроз пећ најразноликијих искушења, сагласних њиховом призиву.
Ако се осврнемо на знаменито житије свете царице (августе) Теофане, видећемо низ патњи које су следиле једна за другом током читавог њеног многострадалног живота. Много је патила и трудила се да на све начине – саветима, молитвама, сузама и примерима – врати свог законитог мужа, цара Лава Мудрог, који беше запао у грех. Ова света душа носила је тај крст читавог живота. Све те патње, заједно с њеним добрим делима, учиниле су је светом.
Буди дакле трпељив, моли се, послушај савете и уздај се у Господа: Блажен је човек који се у Њега узда (в. Пс. 34;8).
То је карактеристично за човеков живот на земљи. Откако је отпао од бесмртности, он сакупља плодове своје непослушност.
Ма колико он то желео и ма колико се трудио и мислио да живи без патње, он то неће моћи да достигне, јер кушач проходи испод неба и обилази земљу (Јов 1;7), свакога вејући као жито и напајајући га отровом патње због проклетства Закона (в. Гал. 3;10). Кога год погледаш, кога год упиташ, сви ће ти као једним устима признати да их боде неки трн и да пате.
Постоје, међутим, различити видови патње. Неки пате зато што не могу да се наслађују делима безакоња. Други пате законито и са добрим разлогом. То је природна последица. Када постоји и духовно знање, патње се усађују у човека који их трпељиво подноси ради свог освећења.
Управо то се дешавало и светој Теофани: она је законито патила, јер јој је муж био неверан. Међутим, она је поседовала духовно знање, поуку, и хришћански пример, трпела је и плакала, молила се и уздала у Бога. Због свега тога, светост се усадила у оно што је било законито.
Из тог разлога, све претрпи и посредством патње се посвети. Заблагодари Богу који те привремено прекорева ради вечног починка.
Када видим или чујем да неко живи без патње и да у свему напредује по својој вољи, помислим да га је Бог напустио!
Што се нас тиче, нека нас Бог придружи страдалницима да би нас уписао у књигу живота и да не бисмо остали изван божанске ложнице Христове. Ма колико да патимо, једног дана he се све то окончати и бити заборављено. Преостаће једино дела, добра или лоша, која ће душу пратити до суда, где ће чути велику одлуку.
Често ме покреће ова помисао и због тога плачем. Шта ћу ја, убоги свештеник, рећи у своју одбрану, када се нађем на суду Христовом? Моли се да не будем осуђен!
7. Љубљени мој у Христу брате.., нека те благодат наше Господарице Пресвете Богородице сачува од свега што би оскрнавило твоју душу! Амин.
 
Туга и невоља нађе ме, заповести су Твоје утеха моја (Пс. 119:143).
Патње смењују једна другу и неопходно је да будемо трпељиви. Размишљање о божанском закону просветљује нас како да их поднесемо, зашто долазе и какав је њихов циљ.
Долазе да би нас научиле да подносимо бол, да бисмо постали искушани борци, следбеници Онога који је био распет за нас и браћа свих светих који су корачали трновитим Крсним путем, да бисмо постали мученици мучеништвом, преподобни подвигом, хришћани испуњењем светих заповести и посредством разноликих искушења која потичу од света, ђавола и других људи.
Нико се никад није спасао живећи у удобности и без искушења. Отуда следи да ћемо се, уколико будемо подносили искушења, такође и радовати, јер су тим путем прошли сви коју су се спасли. Будући да и ми желимо да се спасемо, не постоји други пут осим страдања!
Патње долазе с циљем да нас приближе Богу, јер жалосте и тиште срце које услед тога постаје меко и скрушено. А када је срце скрушено, Бог ће га погледати: Срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51;17). На кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушеног духа, на оног ко дрхти од Моје речи (Ис. 66;2).
Онога ко их подноси с радошћу и знањем, патње ослобађају греха и казне каква за њих следује. У човеку се образује духовни карактер и он постаје милостив, смирен, благ и сл.
Онај пак ко не поседује истинско знање о искушењима јадикује и тугује у време када би требало да се радује, јер корача путем освећене Голготе и путем светитеља.
Нека благодат Божија, која исцељује болесне и допуњује оно што недостаје, свима нама помогне да у свему будемо трпељиви, да бисмо се удостојили Царства Божијег. Амин.
8. Ми ћемо се спасти посредством многих патњи, чедо моје, јер се ниједан светитељ није посветио нити се неки човек спасао а да није прошао кроз пећ најразличитијих горчина. Ако смо овде у горчинама, Христос ће нас тамо, у другом свету, насладити неизрецивом лепотом Свог Царства!
Када дође патња, утеши се тиме да ће после ње поново доћи радост и спокојство. Запамти то док си жив. Ово сећање даће ти храбрости у недаћама овог испразног света и испуниће твоју душу утехом.
Краткотрајна страдања овог живота ће се окончати, чедо моје, јер ће и овај свет проћи. Вечно ће бити само оно што учиниш за своју убогу душу, било да је узнесе на висину, било да је сурва у дубину и да јој нашкоди.
9. Зар не знаш, чедо моје, да Бог бесплатно спасава човека? Несумњиво је да труд (подвиг) показује човекову добру намеру, али он сам не може да избави човека од страсти. Али, да бисмо научили да се уздамо у Бога а не у свој труд, Бог допушта да ни након труда не будемо заштићени од зла. Поред труда, рецимо и да су дела празна и узалудна уколико Бог не чува човека.
10. Чиме ћемо се, дакле, оправдати, ако знамо да је и наш Христос претрпео тако страшне патње иако није починио ниједан грех, будући да је Бог? Замисли колико снисходи бесконачни Бог да би постао човек и претрпео тако срамна страдања ради нас грешника, кривих и осуђених! Да би Му пљували у лице, да би Га бичевали, да би Му се ругали, да би Га распели и погубили тако страшном смрћу: Проклет сваки који виси на дрвету (Гал. 3;13).
Он је, као Бог, толико патио због нас, грешника! Чиме ћемо се оправдати, ако не претрпимо једно искушење ради Његове љубави или пак због својих грехова?
Човек се спасава посредством патње и без патње се не можемо спасти. Пут који води ка Богу је узан и трновит и онај који њиме корача мора страдати и пролити крв и зној. Закорачимо тим путем да бисмо ушли у живот вечни!
11. Не плаши се, и нека не страхује твоје срце! Наш Христос ти помаже невидљивом руком; Он те куша да би ти подарио Своју благодат.
Уколико се обрађује земља срца и уколико земљоделац дубље полаже плуг, утолико ће и њива у своје време дати више плода. Тако поступа и Бог, велики земљоделац наших душа. Он допушта да нам дођу искушења, патње, бол и тескоба, или да се нађемо у безизлазном положају, како бисмо се изборили са овим или оним искушењем. Човек пати и болује, али Бог садејствује онима који Га љубе, како би дошло до доброг исхода.
12. Молим се Богу да нам подари трпељивост и моралну снагу да превазиђемо и ово искушење које нам је свети Бог дао ради наше користи; будите трпељиви, јер Бог допушта да Његова истинска деца буду искушавана и да пате. То је пут којим се усавршава душа. Бол очишћује душу и чини је смиреном, болећивом и добром, припремајући на тај начин тло за божанску посету.
Нека вас не заморе искушења, јер кроз трпљење у искушењима идемо ка задобијању божанског. Путем искушења дознајемо да смо деца Божија и да очекујемо да постанемо наследници Божији.
13. Протерај рђаве помисли, чедо моје, јер ђаво никад не жели добро човеку. Он му ствара различите тешкоће да би га уверио како монаштво ништа не ради, јер њега пече црна риза која открива војника Христовог.
Прихватимо патње и жалости. И Христос је патио, и у страшним мукама на Крсту предао Своју божанску душу. Био је прикован на Крст, наг, усамљен, напуштен и оклеветан од безбројне светине. Толико тога је радосно претрпео ради нас незахвалника! Зар да ми, чедо моје, не претрпимо мало патње и бола?
Приликом Свог Другог доласка, Христос ће нам показати патње Свог тела као доказ Своје љубави према нама. Тада ћемо Му и ми, чедо моје, показати своја срца измучена и окрвављена патњом коју смо поднели Његове љубави ради.
Сви свети су много страдали. Шта све мученици нису претрпели? Због тога буди трпељив и моли се, и Бог неће допустити да патимо више него што можемо.
14. Велика је утеха, чедо моје, што ће свако од нас примити награду зависно од тога колико се трудио љубави Христове ради. Велики је напор носити бреме душа, посебно у нашој ери којом владају саможивост (егоизам) и самовоља.
Не будимо обесхрабрени, јер је невидљиво присутан Исус, који ће умирити узбуркано море искушења и донети спокојство благодати.
Боримо се с разбеснелим таласима и призовимо свемоћног Бога: Боже над војскама, обрати се, погледај с неба (Пс. 80;14), види искушења моја и припреми душу моју да твори вољу Твоју, јер си Ти мој Бог.
15. Молим се нашој слаткој Богородици да ти буде добро, да ублажи дух жалости твоје, и да га посредством Духа Светога замени духом утехе.
Несумњиво је да нам се све те патње шаљу ради исцелења наше болесне душе, како би посредством патње избацио отров сладострашћа и сваке страсти. Кроз тугу се снажно пројављује и љубав Небеског Оца према Његовим сопственим чедима, како би били причасници Његове светости и да би се увећала њихова вечна слава.
Иако тугујемо у овом пролазном свету, наше туговање ће једног дана престати. Од оних патњи које долазе после смрти, као што су пакао и сл, нека нас сасвим избави Христос и наша Пресвета Богородица. Нека то наше очи не виде, јер је страшна и сама помисао на пакао, а камо ли да неко буде осуђен вечно да живи у њему!
Преклињимо Бога да нам се смилује и да нас удостоји да увек смирено тражимо Његову божанску милост и опроштај, будући да је кроз Свог Сина рекао: Све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт. 21;22) и иштите и даће вам се. Да, тражимо Бога сваког дана и сваког тренутка, да би нас помиловао и занемарио наша дела, почињена свесно и несвесно, и да бисмо се поуздали у Његове божанске речи да ће се смиловати нашем смирењу. Амин.
16. Нека је слава једином премудром Богу који због Своје бескрајне љубави према нама зна како да издвоји сладост из горчине и да на тај начин обогати наше познање.
Он нас бичује патњама и искушењима да би нас привукао Себи, јер зна да ће му се посредством недаћа овог живота човек приближити и спасти.
Удобан живот је веома ризичан кад је у питању вечно спасење. Сагласно изрекама светих Отаца, у онима који живе удобно не обитава Дух Божији него ћаво.
Из тог разлога, требало би да невоље овог живота подносимо уз трпељивост и благодарност, будући да су обе ове врлине угодне Богу. Нека нам Господ подари много стрпљења у животним недаћама, да бисмо у свему благодарили свом Доброчинитељу и Промислитељу.
17. Што се тиче бола који те мучи, много пута сам ти рекао да је то твој крст, који ти је Исус дао да би Га подражавао и да ти не би била непозната Његова љубав. Ко год Га искрено воли, не следи за Њим само до Таворске горе где се открила слава Његовог Божанства, другим речима, не само у време Његове посете посредством слатке благодати и радости, него Га следи и успињући се на свету Голготу и током Распећа, односио, у време одсуства Његове благодати и у жалосним догађајима који узрокују патњу, бол, очајање, сумњу, напор и зној. И управо тада се открива какав је унутрашњи човек: да ли је лицемеран или искрен, да ли је опитан или неопитан, да ли је капетан или морнар. Управо тада искушавају се и наше намере, и онај ко је храбар бива изнутра награђен посетом Божијом посредством умножавања благодати. На тај начин, хришћанин се усавршава у духовној борби све док не достигне крај и починак.
Подвизавај се мудрољубиво. Стрпљиво носи свој крст док те не однесе до Места Лобање, до гроба, да би ти Исус могао подарити васкрсење! Онога, ко носи крст љубави Христове ради, Господ ће васкрснути у последњи дан! Колико ће трајати наш живот? Непознат нам је смртни час, али ће награда за трпљење бити вечна.
Крст патње који носиш већ ти је много дао, а даће ти још и више! Ти то још не видиш, јер Бог то промислитељски скрива од тебе ради твоје душевне користи.
Непрестано преклињи Бога да ти подари трпељивост. Заблагодари му са знањем, и онда ћеш бити у стању да радосно претрпиш, чекајући да посредством те патње будеш спасен.
18. Човечји живот је мучеништво. Откад смо отпали од истинске среће, сабирамо плодове своје непослушности: Земља ћe ти рађати трње и коров (Пост. 3;18), а то се односи и на земљу твог срца. Како бисмо иначе знали да смо изгнаници, ако не страдањима и патњама?
Не постоји човек који због нечега није патио. Пате и побожни хришћани, али се у дубини срца надају да ће те многобројне патње једног дана бити узрок њиховог блаженог починка.
Нека нико не очекује овакав починак у загробном животу без страдања и патњи. Такав живот је за оне који су се трудили и били тешко обремењени теретом садашњег живота.
Један преподобни отац је стално био болестан. Када је оздравио и затим био здрав током дужег периода, обратио се Господу: „Боже мој, зашто си ме напустио? Зар нисам достојан Твоје љубави, да бих ради ње мало патио?“
Светитељи су, наравно, поседовали много благодати и душевне снаге и радовали су се патњама. Сви ми, а најпре ја сам, патимо и понекад губимо стрпљење, али нека је слава Богу који нас просветљује да се покајемо и поправимо. Дух је срчан, али је тело слабо (Мт. 26;41).
19. Што се тиче туге коју због својих грехова осећаш у души, она је добра и корисна. Демонска је једино онда када те води ка очајању. Истог тренутка се окрени надању и реци: „Будући да се кајем због свега, надам се да ми је опроштено све што сам учинио. Не постоји грех који би победио милосрђе Божије. Ма како да су велики греси, бивају опроштени када се приближи покајање.“ О, дубино смирења, незлопамћења и милосрђа Божијег!
Нека ce охрабре сви они који су оптерећени тешким казнама, јер постоји Бог који не мари за зло које смо Му учинили. Он опрашта све грехове уколико се искрено покајемо. Издржи искушења, чедо моје, и све ће бити добро. Трпљење, да, трпљење, оно ће нам отворити врата раја.
20. У патњама постоји Христос, као што и у ленствовању обитава дух ђаволски. У свим оним трагичним искушењима кроз која је прошао, мој старац Јосиф је снажно осећао Христа. Док у другима приближавање смртног часа изазива дрхтање и страх, он је пребивао у богочежњивости. Какво чудо! Исус Христос је исти јуче u данас u у векове (Јевр. 13;8).
21. Патња је инструмент. оруђе које Бог држи у Својој руци. То оруђе користи једино Он, и то онако како налаже Његова безгранична премудрост. Он га за сваког човека различито користи, сагласно потребама сваког појединца.
Патња у својим најразличитијим видовима очишћује и посвећује човека који је прихвата уз мудрост и знање. Другачије речено, свака патња коју хришћанин доживи представља божанску посету чији је циљ његово спасење и коју је послала најслађа десница нашег небеског Оца, иако се то нашој природи не допада, као што се ни болесницима не допадају горки лекови.
Осим тога, уколико не будемо патили, чека нас судбина Лучоноше. Налазећи се на врхунцу славе и спокојства, он је заборавио на величину Божију и на своју маленкост и немоћ. Изаћи ћy на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој.., изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим (Ис. 14;13-14). Након што је помислио на то, Бог га је збацио доле. Некадашња јутарња звезда и најпросветљенији ангео постао је демон, сатана, ђаво, најоскрнављенији мећу створењима Божијим, не по природи, јер је Бог све створио као добро, него тиме што је изабрао да буде зао и бунтован.
Ђаво у породице сеје роптање, незадовољство, завист, тврдоглавост и сл, тако да у многим породицама постоји једна личност која нарушава њен мир, спокојство и радост.
То зло семе било је присутно чак и у светој породици коју је Господ образовао на земљи ради будућег спасења, односно, међу његовим светим ученицима: био је то Јуда Искариотски, семе богоубице!
Ђаво сеје своје семе усред жита: такви људи постоје чак и у монашким синодијама (братствима). Таква особа није сама по себи зла, али је својом слабошћу роптања, тврдоглавости и сл. постала демонско оруђе које нарушава мир и безмолвије (тиховање, исихију) осталих.
Све ово сведочи да смо изгнани из наше истинске отаџбине и да се сада налазимо у поправном дому у којем се упражњава васпитање Господње. Сви који прихвате овакво васпитање бивају враћени у небеско очинско наслеђе, где налазе своје изгубљено усиновљење и бивају удостојени да наследе Бога. Они, међутим, који остану неодгојени, као што је случај са мном, и који се не упознају са овим васпитањем него се, напротив, својим делима покажу као незаконити, бивају изгнани као недостојни овог усиновљења које и јесте циљ васпитања Господњег. Нека нас наш благи Бог и Отац удостоји да будемо са онима који су се прославили и задобили усиновљење у векове векова. Амин.
22. Буди у свему трпељив, чедо моје, јер је плата велика. Не обраћај пажњу на тежину патње него одмери оно што ћеш добити заузврат. Незнатна патња обезбедиће ти вечну славу на небесима, која је далеко превазилази (в. 2. Кор. 4;17). Стога би требало да се радујеш уместо да јадикујеш. Заблагодари нашем благом Богу на свему и не показуј нашем непријатељу да си нестрпљив, јер ће те онда још снажније нападати с намером да у потпуности сруши зид твога трпљења.
23. Што се тиче питања да ли су унутрашњи бол и жалост које осећаш душекорисни, рећи ћу ти да су веома душекорисни јер ће те уздржати од греха, посебно од пристрашћа[1] и наслађивања светом, а што је сасвим противно Богу.
Да, корисни су, али и овде је потребно расуђивање (διακρισις), како бол и жалост не би прешли границу, јер ће тада постати штетни. Погледај један знак: када жалиш због својих некадашњих грехова и када твоје жаљење постане неограничено, завршиће се очајањем. Бога ћеш сматрати за немилосрдног осветника, што је бесмислено. Он те васпитава као Отац и хришћанин то схвата када његово жаљење не прелази одређену границу.
Због тога је расуђивање изнад свега. Оно нас ослобађа претеривања и пропуста.
Када те обузме очајање, окрени други лист и размишљај овако: ако је Бог заповедио људима да ближњем опраштају не само седам пута дневно него и седамдесет пута седам, колико ће онда пута опростити Сам Бог, чије је милосрђе безгранично? Ко се икада покајао а да се није спасао? Ко је икада рекао: „грешио сам“, а да му није било опроштено? Ко је икада пао и затражио помоћ, а да није био усправљен? Ко је икада јецао, а да га Бог није утешио? Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту, каже Господ (Мт. 7;11).
Наш небески Отац нас не васпитава (кажњава) да бисмо очајавали, него да бисмо се покајали и поправили.
Када погрешно схватимо значење овог васпитања, падамо у очајање и након тога сматрамо да нас небески Отац немилосрдно кажњава, што је бесмислено. Кад се нађемо под таквим утицајем, немогуће је да се душа утеши. Међутим, кад сачувамо здраво поимање васпитања патњама, за њим ће уследити велика божанствена утеха. Видиш, дакле, чедо моје, кад су бол и жалост душекорисни, а кад нису.
24. У овом свету, чедо моје, људи се деле на добре и лоше, на богате и сиромашне, на образоване и необразоване, на племените и ниског порекла, на лепе и ружне. Свима је, међутим, заједничка једна ствар: патња. Током овог живота, пате сви људи без изузетка. Због тога изрека и каже: „Право је чудо ако је неко читавог живота био срећан.“ Према томе, сви људи живе у царству патње.
Сви знамо да је патња нешто лично и да се човек мора сам с њом суочити. То је његов крст који мора да носи, као што је и Спаситељ света, Исус Христос, носио Свој крст ради наше користи.
Отпочини, чедо моје, на очинској руци, која овога пута посредством патње врши хируршки захват на теби. Примири се. Прихвати да ту патњу шаље Бог и помири се с њом, да би био спреман да се с њом и суочиш.
Знам колико је то тешко, али је уједно и спасоносно. Светитељи су се радовали патњама. Ми своје патње можемо бар трпељиво да подносимо и Бог неће заборавити чак ни ово најмање, добровољно и трпељиво прихватање Његове воље које се пројавило у нашој патњи.
Када патиш, чедо моје, усредсреди своје душевне снаге и покушај да схватиш сврху патње, чијим ти посредством Бог отвара небеса.
Зар мислиш да Он, који је избројао и власи на твојој глави, не зна колика је мера твојих патњи? Да, Он то зна! Према томе, смири се и имај поверења у нашег небеског Оца!
Не дозволи да те надвлада умор. Кроз све ћеш проћи уз помоћ нашег Христа и постаћеш Његов наследник у бесконачном богатству нашег заједничког Оца Бога. Амин.
25. Да ли си у стању да избројиш милосрђа Божија? У поређењу с милосрђем Божијим, греси најгорег човека изгледају као прегршт песка у океану. Не постоји грех који превазилази милосрђе Божије. Бога бисмо могли изобразити као мајку: да ли је могуће да детињи грех превазиђе материнску љубав? Ако већ мајка толико воли дете, колико нас тек воли Бог који је то и доказао тиме што је био распет на крст? Апостол Петар се три пута одрекао Господа, али је захваљујући покајању био поново призван. Велики прогонитељ хришћана, апостол Павле, постао је посредством покајања први међу апостолима. Блуднице, лопови, цариници и многи други преступници постали су посредством покајања светитељи. Према томе, одбаци тескобу и грижу савести. Испуни се надом, прикупи храброст, и одбаци сваку помисао очајања.
26. Ма колико да патимо, доћи ће време када ће се све то окончати и када ће свако од нас отпочинути сагласно труду који је уложио. Да ли патиш? Да ли се жалостиш? Да ли плачеш због недаћа? Да ли си уморан? Охрабри се, јер се тиме задобија Царство Небеско. Међутим, ако си спокојан и заборављаш на Бога, онда се ражалости, јер не корачаш путем који води ка Богу.
Патње, болести и страдања непрестано нас замарају, тако да се одвраћамо од овога света и чезнемо за тамошњим светом, где херувими и серафими певају химне Богу, где је прави и истински починак, незалазни дан, блажена светлост, док су овдашње ствари, у поређењу са оним вечним, мрачне и мрске. Нека нам свети Бог подари духовно разумевање да бисмо увек давали предност вечном животу, највишем добру, најслаћем Богу.
27. О, колико доброчинитељски поступа наш Бог када у животу човека, Његовог детета, користи патњу! Када би човек знао колику му душевну корист доноси бол, молио би се да током живота претрпи све патње. Тако би духовни новац, новац патње, положио у банку Божију, у вишњи град, и примио новац блаженстава, у време када све душе буду примале плату за свој труд, бол и патњу.
28. Буди трпељив, чедо моје, у искушењу које ти доброта Божија шаље ради веће користи за твоју душу. Требало би да се радујеш, јер то показује бригу Божију за твоје духовно напредовање, посебно у смирењу. Често се дешава да човекова гордост буде узрок што нам Бог упућује очински „шамар“ да бисмо се сигурније кретали ка смирењу. То је најбољи знак Божије бриге за наше душе.
Према томе, буди трпељив, чедо моје. То је такође крст. Прихвати га љубави Господње ради. Подражавај га да би ти могао дати Своју љубав: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Мт. 14;21). Једна од Његових заповестије и послушање до Голготе, с крстом на плећима. Блажен је онај ко претрпи искушења јер ће, будући тако искушан, примити венац вечног живота.
29. Чедо моје, уколико је пут нашег живота и посут трњем, Христос нас призива и чека нас да га пређемо, пошто је Он Сам први прошао тим путем.
У патњама је Бог, а у удобностима ђаво, који је узрочник сваког зла. Уколико се и боримо, једног дана ће борбе престати и биће наплаћен труд сваког човека.
У свету ћете имати жалост, говори нам Христос. Ко је хтео да се успиње на Голготу а да се није заморио? Да се није ознојио, поклекнуо и често посрнуо од тежине крста који му је дао Бог?! Нико. Сви који су се посветили, сви спасени, сви Sf су прошли кроз пећ патњи, неко кроз болест, неко кроз борбу L против страсти итд, односно кроз читав низ жалости по Богу, г док се нису удостојили права на вечни починак.
Бог зато допушта да подносимо различите патње које нас понекад доводе и до очајања, јер има за циљ да и ми задобијемо удео у вечном починку.
Блажени су они који се удостоје вечног починка! Одмориће се од мука овог живота: оштра је зима, али је рај сладак.
30. Чедо моје, Бог нас васпитава (кажњава) да бисмо се удостојили небеса! Небески Отац нас на сваки начин васпитава како би у нама уобличио духовни карактер и како бисмо свог Небеског Оца подражавали као Његова деца. Требало би да поседујемо оне особине које ће показати да смо истинска деца Божија. Разликујмо се по трпељивости, кротости, љубави, братољубљу и сл, јер су то особине деце Божије која ће, заједно са Христом, наследити безгранична духовна богатства небеског Оца.
Чедо моје, буди храбар у овој борби. Кроз мноштво патњи уздићи ћемо се на небо. Пут нашег спасења је засејан трњем, тако да ћемо патити и проливати крв. Ти, међутим, буди трпељив. Доћи ће благословени час када ће патња и бол уписати наша имена у књигу Живота. Тада ћемо благосиљати Бога, који нам је Својом бесконачном мудрошћу доделио бол и патњу као посреднике нашег великог спасења.
Немој се заморити призивајући Христа ако желиш да се посвете твоја уста.
Што се тиче искушења која видиш у сну, не размишљај о њима и занемари их, јер она сама по себи немају никакву суштину. Када их занемариш, неће више долазити да те искушавају.
31. Благословено моје чедо, нека радост и мир буду у твојој души.
Искушења су увек од користи ако смо трпељиви. Кад искушења прођу, ономе којега су испробавала остављају опитност и плодове сразмерне трпељивости и вештини коју је овај показао током борбе.
Шта да учинимо, кад нема другог пута ка спасењу осим искушења? Буди трпељив до проливања крви. Тако су се подвизавали и наши Оци, и постали су свети.
Искушења су нам потребна и због смирења, чак и у случају да смо смирени по природи. Другим речима, ми смо начињени од земље и наша дела су као плева и слама.
Не заборави, чедо моје, шта кажу миомирисна уста Христова: У свету ћете имати жалост, али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16;33). Према томе, и онај ко има Христа поред себе победиће свет својих страсти.
Не дозволи да те уплаши величина искушења и буди пажљив да те непријатељ не би опљачкао помислима и пре него што то приметиш, да те не би надвладао и предао угњетавању нечистих помисли.
Истина је само једна: најсветије смирење је најспасоноснији лек. У свему буди смирен и несумњиво је да ћеш задобити савршенство или ћеш бар бити награђен ослобађањем од страсти.
32. Буди трпељив у свему што ти долази. Изговори молитву и приморај себе да се побринеш за сопствену духовност. Кроз патње ћемо се спасти; без муке се не стичу никаква добра. Ма колико да трпимо, ништа се не може упоредити с божанским добрима које нам је приуготовио Бог.
Увек се надај и никада немој очајавати због самога себе, чак и ако видиш да је нешто непоправљиво. Бог ће погледати на наше ране чим почнемо да стичемо смирење, а још више ако смо уистину такви.
33. Ово мало туге, чедо моје, која настаје услед лишавања наслада овога света, превазићи ће обиље вечне славе.
Оштра је зима грешних помисли, али је сладак рај Божији. Узлазан је путељак ка Голготи, али ћемо након тога, када се домогнемо животодавног гроба и угледамо ангела који ће нас обрадовати оглашавањем васкрсења наше душе, радосном стопом закорачити на небеса где ћемо саучествовати у громогласној вечној Пасхи чистих душа, у вишњем Јерусалиму, у којем ће се сакупљати вечни плод садашњег труда.
34. Молим се, чедо моје, за твој душевни и телесни мир. Шта је лепше од душевног мира и телесног здравља? И једно и друго чине човеков живот угодним. Међутим, уколико недостаје једио или друго, подиже се страшна олуја и лаћа човекове душе бива бачена усред побеснелих таласа. Колико се молитава тада узноси! И Господ је, обитавајући на земљи, наишао на сличну олују: И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли ветар, и постаде тишина велика (Мк. 4;39). Чедо моје, призовимо миротворца Господа и Владику кад год нас надвлада душевна олуја. Верујем да ће нам Он, када Га с вером призовемо, похитати у помоћ и рећи: „Погледај, овде сам!“
35. Благословена кћери… Господ нека је с тобом! Примио сам твоје писамце. Немој толико туговати, чедо моје. Умереност је потребна у свему и од претераног плача биће ти још горе, јер нерви не могу да поднесу толики бол и тескобу.
Побрини се да будеш смирена и опрезна како не би ражалостила старицу. Изврши с вером све што ти она каже и на чудесан начин ћеш видети како се рука Божија стара о теби!
Не скрећи са правог пута да те не би мучила грижа савести.
Потруди се, драго моје чедо, да мало поправиш саму себе тако што ћеш у потпуности одсећи сопствену вољу. Ништа немој чинити без благослова и питај старицу све што желиш. Ако ти она и не допусти нешто што би ти желела, буди трпељива јер ћеш тако показати да уистину љубиш Христа. Уколико би старица испуњавала сваку твоју жељу, где је онда врлина која се назива одсецањем сопствене воље?
Да, чедо моје, присиљавај саму себе. Знам од чега патиш и колико патиш, али то захтева трпљење. И Христос је трпељив када грешимо пред Њим и чека да се покајемо.
Молим се Пресветој Богородици да те увек утеши и да освежи твоју душу. Амин.
36. Благословено моје чедо… Бог љубави нека буде с тобом.
У свему буди трпељив, јер ћеш на тај начин од свега имати користи.
Христос те воли и управо због тога те тако често и непрестано посећује. Кад те не би волео, Он би те напустио и ти би био изгубљен. Међутим, ти си жив и бориш се. Није важно ако привремено страдаш. Размишљај о оном што је вечно и то ће те утешити и освежити у врелини тешких искушења.
Пролазиш кроз пећ која прочишћује оне душе чији је живот посвећен Богу. Буди храбар и радуј се, јер ће на тај начин твоја душа бити очишћена да прими најнепорочнијег Господа. Буди смирен и љуби свакога љубави Христове ради, и тиме ћеш се спасти.
Остављам те у миру и љубави Божијој.
Са очинском љубављу. Старац
37. Напаћено моје чедо.., нека наша Пресвета Богородица подари мир и спокој твојој души.
Добио сам твоје писмо и много сам се сажалио над тобом. Буди трпељив, чедо моје. Бог те неће напустити. Промениће се твоје стање. Бог је у животу сваког човека зацртао да трпи у овом свету како би на другом, блаженом свету нашао починак и радост.
Чедо моје, трпљењем и уздржањем исплатимо овде дугове наших грехова и удостојмо се истинске слободе након смрти.
Немој да бринеш. Немој то примати к срцу. Те промене изазивају твоји нерви, обмањујући те како немаш љубави итд. Све ће то проћи, и тада ћеш са сузама препознати колико си погрешно судио о стварима. Молим се да ти Бог подари трпљење до краја.
38. Благословено моје чедо, молим се да ти Небески Отац подари расуђивање, како би разликовала истину од ђаволске лажи.
Што се тиче прве помисли о којој си писала, одговарам: Зар Бог није објавио да је Јов недужан? Зашто је онда допустио тако сурова искушења, због чега је овај човек доспео у тако тежак положај да је проклео дан када се родио? Наравно, све је то било допуштено да би га научило. Господ тако обично и чини: најпре испроба човека, а затим му покаже Своју љубав. Љубав Божија се не пројављује само онда када нас Бог милује, него и онда када нас бије. Ако нас Небески Отац бије, тиме нам показује да нас воли.
У онима који пате обитава Дух Божији.
У онима који су спокојни обитава дух ђаволски.
Он нас привремено кажњава, да бисмо вечно отпочинули и да би нам подарио вечну славу!
Кад нас Бог не би сматрао Својим чедима, не би нам ни слао искушења него би нас оставио онакве какви јесмо: духовно необразовани и без икаквог старања. У другом свету, Господу ће бити најближи они који су душевно образовани и мудри у духовној борби. И управо зато што воли нас убоге и што жели да нас почаствује, Он нас духовно образује на Универзитету монашког живота. Међутим, све док не постанемо опитни у разумевању Божијег Промисла, прекореваћемо Бога и питати се зашто нам шаље искушења. Тако ћемо својим незнањем угрозити своју вечну срећу.
Духовно образовање се састоји у ослобађању од страсти, а посебно од егоизма.
Боримо се, дакле, чедо моје, да никога не осуђујемо. Рецимо: „благослови“ и „нека је благословено.“ Кад ћемо поседовати истинску љубав? Кад не будемо судили другима и кад их будемо оправдавали.
39. Не губи храброст, чедо моје. Лишавања која подносимо имају за циљ да нас припреме за вечне насладе на Небесима!
Ми се свесно лишавамо наслада овога живота љубави Христове ради. Ако бисмо желели, могли бисмо слободно у њима да уживамо, али их ми својевољно не прихватамо да бисмо задобили благу љубав нашег најслађег Исуса.
Ми, кћери моја, имамо бесмртног и вечног Женика који ће славу девствености очувати бесмртном. Призвани смо да постанемо ангели, љубљена моја кћери, и зар се онда нећемо лишити онога што доноси насладу и што је грешно? Зар није вредно да се лишимо нечистога ради божанске љубави Исусове?
Храбро се бори сагласно свом призиву. Мученици су Христа ради проливали крв. Зар ми онда не можемо да се супротставимо једној нечистој, лажној наслади?
Прослави Бога и својим телом и својом душом.
Бори се до краја.
Збогом, кћери моја.
Твој отац.
 
40. Блажен је, дакле, чедо моje, онај који кроз патње овог живота пролази са трпљењем и благодарећи Богу, који посредством патњи припрема бесмртну душу да се удостоји вечних добара Његовог царства.
Бог нас васпитава (кажњава) на нашу корист, како бисмо били причасници Његове светости. Посредством разноликих патњи Његових верних слугу који Га љубе, Он им за утеху похрањује (ризничи) обиље вечне славе.
Због тога није потребно нити нам користи да се гневимо због тог привременог васпитања (кажњавања) Господњег него је потребно да све истрпимо са смирењем и послушањем. Ово Божије васпитање (кажњавање) има за циљ да нам подари најдрагоценије здравље наше душе.
Као што лекар лечи болесника операцијом, горким лековима и ампутацијом делова тела имајући за циљ да га излечи а не да га мучи због сопствене злобе, тако нас и Бог, као исцелитељ наших душа и тела, лечи најразличитијим лековима, патњом и болом, имајући за циљ да нам подари душевно здравље, а то је највеће добро које постоји. Међутим, они који негодују и немају трпљење, а такав сам и ја, губе душевну корист и остаје им само бол.
Уколико нас, дакле, Бог спасава на тај чудесни начин, обавезни смо да му непрекидно благодаримо и да величамо Свесвето име Његово, не само устима, него превасходно нашим делима, тако да ниједно дело наше не увреди божанску величину. Ако уснама благосиљамо Бога а делима хулимо на Њега, то значи да га исмевамо.
Покушајмо да ниједним преступом не ражалостимо нашег Христа, да би се Дух Свети настанио у нашим душама. Амин.
41. Овде, у овом испразном свету, бићемо жалосни и огорчени, осетићемо бол. Међутим, све ће то трајати током одређеног периода. То је привремено. Нека нас Бог не напусти заувек, јер то не бисмо могли да поднесемо.
Кад год патиш и тугујеш, присети се Распетога и наћи ћеш велику утеху. Ко ће погледати на Распетога и помислити на патње које је Он због нас претрпео, а да при том не нађе мелем за своје ране, било телесне, било душевне?
Погледај и ти, чедо, горе, ка Голготи, где се пренепорочном Јагњету даде тријумфална победа, да би Својом Крвљу опрало наше ране и грехове.
Велико је Његово милосрђе. Никада немој губити наду у Њега који је тебе ради био распет.
Молим се да током Великог поста будеш доброг телесног и душевног здравља. Амин.
42. Страдања садашњег века ништавна су према будућој слави која нас очекује (в. Рим. 8;18). Чедо моје, радуј се радошћу великом, јер ће нас благи Бог, од Којег се надамо нашем спасењу, удостојити да сви заједно будемо у Царству Небеском и да изговоримо речи светог Андреја, Христа ради јуродивог: „Блажена је рука која је све то сатворила!“ Вишњи Јерусалим, град радосни и нерукотворени, ишчекује чеда Божија, чеда која у овом животу пате и болују подносећи телесну изнуреност, да би их укрепио и освежио великом насладом.
Јагње се жртвовало ради нашег сопственог спасења, да би нас опрало свесветом Крвљу Својом, да би очистило злосмрадије наших грехова и да би нас вечно упокојило.
Чедо моје, чврсто држи крст и успињи се спасоносном Голготом која ће нас одвести до живоносног Васкрсења, када у последњи дан силно затруби труба и када се открију скривена дела човекова. Како је то велики и свети дан за спасене душе, јер ће се тада силно насладити благословом Божијим! Тада ће се отворити духовне ризнице бесконачног Божанства, ради бесконачног, непрестаног наслађивања у векове векова!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Грчка именица „προσπαθεια“ коју најчешће преводимо као „пристрашће“ означава страствену привезаност за овоземаљске ствари. (Прим. прев.) као Отац, и хришћанин то тако схвата када његово жаљење не прелази одређену границу.

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *