ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 
СЛОВО О САВЕСТИ И ПОСЛУШАЊУ
 
Када човек чува апсолутну послушност својој савести и извршава све што му она говори, она га ни најмање не мучи. То се не дешава што је њен глас утихнуо него, напротив, то значи да због његовог доброг послушања не постоји ништа због чега би га његова савест прекоревала.
Апостол Јован каже: Ако нас савест[1] наша не осуђује, смелост имамо пред Богом(1. Јн. 3;21).
Немогуће је да човек корача путем а да се негде не спотакне, јер са свих страна ђаво, свет и тело непрестано постављају препреке у његов живот и он се спотиче сразмерно својој непажњи. Због тога је потребно да, када падне, одмах устане и затражи опроштај. Кад се човек покаје сразмерно тежини свог греха, његова савест, која га је дотле мучила, престаје да га прекорева.
Своју савест морамо чувати у три тачке – у односу на Бога, у односу на ближње и у односу на ствари.
У односу на Бога, човек чува своју савест кад се клони најразличитијих грехова. У односу на ближње, савест чува уколико их не жалости, не осуђује, не клевета, не саблажњава и не подстиче на рђава дела. У односу на ствари, своју савест чува кад својом непажњом, немаром и несавесношћу не уништава и не квари материјалне ствари.
Свети Теодор Студит казује нам многе ствари о овој „несавесности.“ „Кад видиш да нешто гори или да се оштећује а не прихватиш га или не заштитиш, онда је то несавесност. Кад се твоја одећа похаба и ти је занемариш тако да буде сасвим уништена, онда је то несавесност. Кад можеш да радиш а уместо тога луташ тамо и овамо, то је такође несавесност. Кад оставиш своју храну па се она поквари и ти је бациш, то је несавесност јер је требало да се побринеш да је поједеш пре него што се покварила.
Према томе, несавесност је кад неко греши у односу на материјалне ствари, а такође и кад на било који начин увреди Бога.“
Највеће богатство се стиче онда кад човек тежи да сачува мирну савест. У случају да осети да га је нешто повредило, одмах мора то да поправи, и тако ће се вратити у претходно стање.
Колико пута нас је прекоревала наша савест! Уколико човек више слуша своју савест и обраћа пажњу на њу, утолико га она поузданије руководи. Уколико га она истанчаније руководи и прекорева, утолико се он више уздиже у чистоти.
Постоји такође и „рђава савест“, која се често појављује у виду, форми и облику добре савести. Међутим, у суштини је то зла, изопачена савест, савест која се противи Богу.
Рђава савест је онај глас који о стварима учи лукаво, изопачено и противно.
Као своје полазиште, извор и темељ добра савест има смирење и послушање, док рђава савест као свој извор има гордост и непослушност.
Кад човек није послушан старцу, кад се опире, кад је лукав и кад не слуша, он поседује оно што се назива самопоуздањем, а самопоуздање значи рђаву савест.
Смиреноумље рађа добру савест. Будући да су ове две савести испреплетане, човек се често пита: „Да ли је ово рђава или добра савест? Хоћу ли веровати овој или оној мисли?“ Да би научио или, боље речено, да би био научен шта је добра савест, човек мора поседовати смирење. Међутим, он се превасходно мора потчинити руковођењу другог, старијег, водича, његовог духовног оца и бити послушан свему што он каже. Тада ће, мало – помало, почети да опажа које су мисли рђаве а које добре, шта је нијанса добре, а шта нијанса рђаве савести. На тај начин он с једне стране избегава пад посредством учења и руковођења свог духовног оца, а са друге, временом бива научен каква је нијанса и појава ове две савести. Тако постаје савршен човек.
Оштећени су они који нису имали послушања. Човека тишти и једна и друга савест; једна тежи да га спасе, а друга да га уништи, и често се дешава да он не зна коју да послуша. Онај ко је послушан избегава ту опасност и, мало-помало, постаје искусан и опитан у разликовању добре савести од рђаве.
Ава Пимен је имао две помисли и отишао је да их саопшти свом духовном оцу. Овај је живео веома далеко одатле, тако да је ава пошао ујутро а стигао увече. Заборавио је једну помисао, тако да му је казивао само о оној другој. Чим се вратио у своју келију и ставио кључ у браву, сетио се и оне друге (заборављене) помисли. Није ни отварао врата него се вратио да је саопшти свом духовнику. Кад је видео његову ревност и прецизност, узвикнуо је: „Пимене, Пимене[2], пастиру ангела! Твоја врлина учиниће твоје име познатим у читавом свету!“
Да би неко постао довољно опитан у разликовању добре од рђаве савести, мора проћи кроз послушање. Ако не прође кроз послушање, биће непотпун. Он може имати благодатне дарове, може имати добру душу, може чинити разна добра дела, али ћеш видети да увек „храмље“ у погледу расуђивања и смирења. Прва и превасходна врлина коју даје потчињеност старцу је расуђивање, које долази кроз смиреноумље. Другачије речено, послушање кали човеков карактер и, изнад свега, даје му расуђивање и смирење.
Питај оца својега и он ће ти јавити,каже Свето Писмо (5. Мојс. 32;7). То видимо и на светоотачком путу којим су корачали светитељи. У Житијима пустињских отаца(Патерикону, Отечнику) читамо да је извесни Захарије имао виђење, али да његов духовни отац није био у стању да протумачи да ли је оно од Бога или од демона. Због тога је прекорео свог ученика и рекао му да не обраћа пажњу на виђење. Ученик је затим отишао код старца обдареног расуђивањем који му је рекао: „Виђење је било од Бога, али иди и потчини се свом духовном оцу.“ Ово показује да је послушање важније од виђења.
Колико су нам тога Оци оставили за наше поучавање! Пут који је најбољи, најисправнији, најсигурнији и најслободнији од одговорности јесте пут потчињавања духовном оцу. „Онај ко практикује послушање, испунио је све заповести Христове“, каже ава Паламон.
„Послушник је изабрао најбољи пут“, каже ава Мојсеј. „Чеда моја, похитајте тамо где је послушање. Тамо леже радост, мир, братољубље, јединство, будност, утеха, венци и награде.“ Међутим, када као послушници (ученици) желимо да истакнемо своју сопствену вољу, пут постаје тежак, суров и опасан. Када пак практикујемо послушање, обитавамо у љубави, снази, братољубљу, венцима, освећењу и спасењу.
Самовоља је велика сметња, велика препрека. То је зид између душе и Бога! Као што зид који је испред нас заклања сунце, због чега то место постаје влажно и нездраво и не даје плодове јер сунце тамо не сија, тако се дешава и са зидом самовоље. Кад се он нађе испред душе, душа потамни и остаје бесплодна.
Сунце Правде је Христос. Кад душа није заклоњена, Христови зраци долазе и обасјавају је, а човек доноси плодове и освећује се.
Само онај, ко је окусио плодове послушања, може да говори о њему. Послушање је најблагодатнији пут. Изнад свега, онај ко је послушан протерује злог демона егоизма и гордости, узрочника сваког зла, и задобија смирење и безбрижност.
У Изрекама пустињских отаца(Герондикону, Старечнику) читамо о двојици браће који су одлучили да напусте свет и да се замонаше. Један је постао послушник у киновијском (општежитејском) манастиру, а други је постао исихаста.
Након две – три године, исихаста рече: „Поћи ћу да посетим мог брата који је у манастиру, где живи усред брига и невоља. Ко зна како је несретнику усред такве пометње!“ Био је уверен да је, посредством подвижништва, достигао високу духовну меру. Отишао је у манастир и, вероватно уз изговор да му је брат потребан, рекао игуману: „Желео бих да накратко видим свог брата!“ Брат је дошао, док је игуман, који је био свети човек, дао свој благослов да остану насамо и да разговарају.
Кад су се нашли на извесном растојању од манастира, на путу су видели мртвог човека који је био скоро наг. Исихаста је рекао: „Зар немамо мало одеће да покријемо овог човека?“ Монах из манастира је, у својој простодушности, на то одговорио: „Зар не би било боље да се молимо да буде васкрснут?“ „Помолимо се“, рекао је исихаста. Обојица су се молили, и покојник је устао. Монах из манастира није придавао велики значај овом чуду, верујући да се извршило молитвама његовог старца. Међутим, исихаста је у себи помишљао да се чудо догодило због његове сопствене врлине, односно због његових подвига и поста, свеноћних бдења и недаћа које је претрпео, због спавања на земљи и осталих постигнућа.
Кад су се вратили, игуман се обратио исихасти и пре него што су браћа нешто рекла: „Брате, немој мислити да је Бог због твојихмолитава васкрснуо мртваца. Не! Бог је то учинио због послушности твога брата!“
Кад је исихаста видео да игуман непосредно чита његове мисли, да има дар прозорљивости и да је свети човек, поверовао је за себе да је прелешћен и да је његов брат, за којег је сматрао да је потиштен и да брине због многих ствари у манастиру, у стварности изнад њега.
Размислите са каквим је убеђењем послушник рекао: „Молимо се да буде васкрснут!“ Ту ћете видети простодушност, незлобивост и веру. Исихаста је сматрао да је то немогуће, али је монах из манастира сматрао да је то сасвим природно. Имао је поверења у молитве свог старца. Колику је борбу морао поднети да би достигао такво смирење! Како су се његов егоизам и гордост разбили у манастиру! Који човек, дошавши из света, не донесе са собом егоизам и гордост? Колико се послушника посветило после смрти и постало мироточиво!
На Светој Гори, у области Скита свете Ане, живео је монах који је уз много зноја и труда преносио вреће с брашном из луке. У једном тренутку, појавиле су му се помисли: „Питам се хоћемо ли заиста бити награђени због свог овог зноја и труда који подносимо да бисмо били послушни старцу!“ Док је размишљао о томе, сео је да се мало одмори. Убрзо је задремао и, док је тонуо у сан, испред себе је угледао Пресвету Богородицу: „Немој се обесхрабрити, чедо моје“, рекла му је. „Зној који проливаш да би послушања ради пренео храну, пред мојим Сином се сматра за мученичку крв!“ Монах је дошао себи, а помисли и умор су га напустили. Оци су записали овај догађај на оближњој стени и то може да прочита свако ко туда прође.
Недалеко од главне цркве у Скиту свете Ане налази се кућица коју зову „Патријархова.“ Ту је живео и подвизавао се патријарх по имену Кирило. Напустио је патријаршијски престо и дошао да живи као обичан монах. Монаси су храну доносили на плећима, али су патријарху рекли: „Ваша светости, ви сте исувише стари и нисте навикнути на наш начин живота. Набавићемо вам магарца који ће преносити ваше следовање.“ Тако су му набавили магарца, с којим је корачао горедоле низ планинску падину.
Једног дана, док се патријарх с магарцем успињао уз планину а остали оци на плећима носили вреће с храном, сели су да се мало одморе. Патријарх је у полусну видео Пресвету Богородицу окружену ангелима. Пресвета Богородица је држала сасуд и из њега напајала оце који су свој терет носили на плећима. Ангели су носили убрусе и брисали им зној.
Патријарх је са запрепашћењем видео да и магарцу бришу зној. Почео је да их преклиње: „Избришите и мене, молим вас!“ Тад му се обратила Пресвета Богородица: „Оче, ти се ниси ознојио, а магарца ћемо избрисати јер је знојав.“ Тад се пробудио и дошао себи. Оцима је рекао: „Узмите магарца, јер сам лишен многих благослова. Пресвета Богородица и ангели избрисали су и магарца а мене нису!“ Од тог доба, и он је свој терет носио на плећима.
Колико се сличних ствари дешавало у животима Отаца! Да смо само били тамо да их видимо! Сад се такве ствари ретко сусрећу, јер смо све то изгубили.
Према томе, обратимо пажњу на своју савест. Послушањем, скрушеношћу и смиреноумљем задобијмо добру савест. Одбацимо самовољу, која рађа самопоуздање и рђаву савест.
 
Одабрани одломци о послушању
 
1. Који би пример био лепши од Господа Исуса! Зар Га послушност Оцу није одвела до Крста и до смрти? Зар се Он, будући једносуштан Оцу, није могао томе успротивити? Он то, међутим, није учинио. Док се успињао на освештану Голготу, корачао је у зноју и с болом падао на колена под теретом одсецања сопствене воље. Он је морао да се попне, да досегне њен врх и да буде уздигнут на прослављени и за демоне страшни Крст, да покаже савршено и апсолутно послушање и да задобије непропадљиви венац вечне славе.
На тај начин задобијамо васкрсење душе, а не самовољним колебањем између послушања и непослушања. Нећемо тиме задобити венац, него драговољним жртвовањем. Све препреке се савлађују чврстом решеношћу да се радије умре него да се изневери послушање у вршењу дужности.
2. Послушањем Христовим смо спасени, док смо непослушањем Адамовим бачени у паклену провалију. Пут послушања уистину води на Голготу. Он је узлазан и успињање је помало напорно. Знојићемо се и замарати, али помислимо да ћемо након васкрсења задобити чистоту душе и усиновљење, и да се то богатство не може упоредити ни са каквим овоземаљским насладама. Шта ја то говорим? Са земним стварима? И кад би продао читав свет, човек не би могао да купи ни једну једину кап духовне радости оне душе која се попела на Голготу и видела своје сопствено васкрсење.
3. Христос је рекао Својим ученицима: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који ме је послао(Лк. 10;16). Апостолски прејемници (наследници) су јерарси, свештеници, игумани и старци у малим братствима. Према томе, онај ко је послушан апостолским прејемницима, послушан је и Самом Христу, док се онај, ко им је непослушан, одриче Христа.
Будући да желимо да се потчинимо Христу, морамо показати послушање, али не тако што ћемо бити послушни у ономе што нам се допада и непослушни у ономе што нам се не допада. У Гетсиманском врту, Христос је преклињао да се спасење људског рода изврши на начин другачији од онога какав је желео небески Отац. Међутим, небески Отац се одлучио за Крст, и Христос је одговорио: „Не како ја хоћу, него како ти“, Оче (в. Мт. 26;39) и био послушан до смрти, и то до смрти на Крсту(Филипљ. 2;8).
4. Богословље исходи из молитве, а молитва из савршеног послушања. Ако нема послушања, монах ће убрзо изгубити сваки талант и дар који има, док истински послушник обилује свим даровима Утешитеља, и богат је и сада и у векове.
5. Да би нас посетила благодат Божија, морамо уз савршено послушање применити све оно чему смо научени. Немојмо додавати своју вољу вољи нашег старца, јер се то назива духовном прељубом. Морамо искрено делати на свом послушању, иначе нећемо напредовати на монашком путу.
Смирење је врлина која чудесно помаже да се примени савршено, христолико послушање. Напротив, егоизам и гордост се супротстављају његовом задобијању.
6. Застрашујуће је и ужасно да вршите притисак на вашег старца и да га присиљавате да учини нешто што ви желите, али што његова душа не жели. То је страшно, и то зна само онај ко поседује лични опит.
Ваш духовни отац и старац је за вас вреднији од свих људи на земљи, па чак и од читаве васељене!
Једино ђаво зна шта значи имати старца и бити му савршено послушан. Он то зна боље него било ко други.
7. Никад не испитуј шта ради твој старац, или зашто чини ово или оно. Немој му судити, јер ћеш постати антихрист! Никад у свом животу немој бити попустљив према онима који говоре против твог старца. Напротив, одмах им се супротстави! Заштити га и одбрани, јер Христос исправља старчеве људске недостатке и грешке због беспоговорног и чистог послушања.
8. За сатану је велики успех кад убеди послушника да сакрије своје помисли од старца, да нешто учини без старчевог одобрења и благослова, и да се не исповеди искрено свом духовном оцу. Такав послушник никад неће поставити добар почетак и никад неће узнапредовати у благодати Божијој. Напротив, повлачиће се тамо и овамо док не дође несрећни крај његовог живота.
9. Послушање има вредност једино онда кад се патњом и трудом одсече самовоља. Страствене навике подсећају на трновито корење и природно је да ће свако, ко пожели да ишчупа то корење, осетити бол, да ће се убости и да ће му из руку потећи крв. Исто се дешава и кад се, ради послушања духовном оцу, искорењују рђаве навике.
10. Не жалости старца или сабрата, јер ће истог часа мир ишчезнути из твоје душе, Исусова молитва ће се прекинути, и испуниће те помисли. Лек за то је исповест, ватрене сузе и искрено опраштање другима.
Буди опрезан ако имаш нешто против старца, јер ће те ђаво лако срушити и прелестити. Доведи у ред своје помисли, како те ништа не би узнемиравало у погледу старца.
11. Добар послушник ће донети плодове кротости. Старац ће одсећи његову самовољу, прекореваће га и осуђивати, а када је ученик послушан, задобија драгоцену кротост. Једном речју, ученик (послушник) задобија све врлине ако покаже беспоговорно послушање. Међутим, ако приговара и свађа се, ако је непослушан, горд и сл, озбиљно позлеђује своју душу јер жалости Бога који је смирио (унизио) Самога Себе, док је он, овоземаљски и убоги човек, горд!
12. Савршеног послушника неће задржавати ваздушна митарства. Он се не плаши ни смрти, ни демона, ни Бога, него му се, напротив, ревносно клања. Истински послушник (ученик) се плаши једино непослушности свом старцу, који за њега представља видљивог Христа. Непослушност старцу ће га одмах прогнати из раја благодати Духа Светога, који у највећој мери наслађује смирену и ангелоподобну душицу послушника. Савршен послушник је у свему подобан Богочовеку Христу.
13. Када је ученик (послушник) Христа ради послушан свом старцу, он извршава све заповести Христове. Савршено послушање, без гунђања и предомишљања, могло би се упоредити са различитим подвизима у примени свих заповести Господњих.
Бог љуби онога ко је послушан љубави Божије ради, и унутар доброг послушника обитава васцела Пресвета Тројица. Какво величанство у себи скрива троструко благословено послушање! Оно смиреном, безначајном, малом и незнатном послушнику омогућује да постане обитавалиште Пресвете Тројице! Оно га чини извршитељем свих Христових заповести и води га у рај, где ће са двоструким венцем и блиставом огрлицом корачати међу светитељима.
14. Какву чудесну слободу задобија онај који је потпуно одсекао сопствену самовољу! Какав мир налази душа тог борбеног подвижника, послушника, када не поседује своју сопствену вољу него вољу свога старца! Тај блажени послушник води духовно угодан живот, преиспуњен радошћу и надом. Он живи мирно и чудесно, сигуран да ће, успокојивши свог старца, његовим молитвама и сам наћи покој у рају.
Блажен је и троструко блажен послушник који је у свему одсекао своју погубну самовољу и све исповеда свом духовном оцу. Такав човек ће још овде бити потпуно духовно здрав, и као ангео Божији блистаће међу ангелима пред страшним престолом Господњим.
15. Радуј се, дакле, борбени послушниче, подражаватељу Великог Послушника, који је унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Зато и њега Бог високо уздиже и дарова му Име које је изнад сваког имена(Филипљ. 2;89). Што се тебе тиче, узнеће те изнад страсти и дароваће ти бестрашће и Своју љубав. Бори се дакле, да кроз одрицање од самовоље, Христа ради испуниш савете онога који те прихватио у Господу кад си се заветовао Богу на савршено послушање до смрти.
О, послушање, спасење свих верних! О, послушање, мајко свих врлина! О, послушање, које отвараш небеса и човека уздижеш са земље! О, послушање, хранитељу свих светитеља, којим су били одгајени и кроз које су постали савршени! О, послушање, сажитељу ангела!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Новом завету је речено: „Ако нас срце (грч. καρδια) наше не осуђује…“ (Прим. прев.)
  2. „Ποιμην“ на грчком значи пастир (Прим. изд.)

Један коментар

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *