НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

СХИИГУМАН МЕЛХИСЕДЕК

Две године сам, свакодневно, после послушања, читао акимитски Псалтир. То је нарочита традиција: молитва се у манастиру не прекида ни дању ни ноћу тако што се Псалтир чита на смену, а потом се из посебних диптиха ишчитавају имена људи, за здравље и за покој душе.
На мене је ред стизао касно увече – од једанаест до поноћи. На смену ми је долазио схиигуман Мелхиседек. Он је имао да чита до два по поноћи.
Отац Мелхиседек био је изванредан и тајанствен подвижник. Осим на службама, једва да се и могао срести у манастиру. За монашком трпезом појављивао се само о празницима. Али и за столом је седео оборене главе у великосхимничком кукулиону и готово се ничега није дотицао.
Велика схима у Руској цркви представља највиши степен одрицања од света. Прихватајући великосхимнички постриг, монах оставља сва остала послушања, изузев молитве. Као и код монашког пострига, мења му се име. Епископи-схимници скидају са себе управљање епархијом, свештеномонаси се такође ослобађају свих обавеза, сем служења литургије и духовништва.
Отац Мелхиседек се под сводовима малог и слабо осветљеног Лазаревског храма, где је читан акимитски Псалтир, појављивао увек минут пре но што сат на манастирској звонари откуца дванаест. Крај царских двери полако би се трипут поклонио до земље и чекао да приђем. Онда би ми дао благослов и знак да одем, како би у осами приступио молитви.
За пуну годину дана није ми упутио ни реч. У древном монашком Патерику постоји прича: „Три монаха имала су обичај да сваке године долазе ави Антонију Великом. Двојица од њих водила су душеспасоносне разговоре, а трећи је увек ћутао и ништа није питао. После доста времена ава Антоније га упита: ‘Ево колико већ времена долазиш овамо, зашто никад ништа не питаш?’ Монах му одговори: ‘Мени је, оче, довољно да те гледам.’ У то време и ја сам схватио какву необичну срећу имам што сваке ноћи могу бар да видим овога подвижника.
Ипак, једном сам скупио храброст и дрзнуо се да нарушим уобичајени ритуал. Штавише, кад ме је отац Мелхиседек, као и обично, благословио крај царских двери, усудио сам се да га упитам оно што су желели, али се нису усуђивали да питају, сви искушеници и млади монаси у манастиру.
Реч је о следећем. Отац Мелхиседек је пре примања велике схиме служио у манастиру као и сви свештеномонаси и звао се игуман Михаило. Био је вешт и усрдан столар. У храмовима и келијама монаха још увек се чувају кивоти, налоњи, разни рамови за иконе, столице, ормари и други намештај начињен његовом руком. Радио је, на радост манастирских власти, од раног јутра до мркле ноћи.
Једном су га благословили да за обитељ обави велики столарски посао. Неколико месеци радио је готово и не излазећи из радионице. А кад је завршио, осетио се толико лоше да је, како казују очевици, на месту пао и – умро. На узнемирене повике сведока несреће притрчало је неколико монаха, међу којима је био и отац Јован (Крестјанкин). Отац Михаило није давао никакве знаке живота. Сви окупљени тужно су се надвили над њим. Наједном отац Јован рече:
Не, ово није покојник. Још ће он поживети!
И стаде да се моли. Манастирски столар, који је дотле лежао непомично, отвори очи и оживе. Сви одмах приметише да га је нешто до дна душе потресло. Дошавши мало к себи, отац Михаило поче да моли да му позову старешину манастира. Када овај најзад дође, болесник са сузама у очима поче да га моли за постриг у велику схиму.
Прича се да је отац настојатељ, кад је чуо тако самовољну жељу свога монаха, на себи својствен отрежњујући начин наредио овоме да престане да изиграва будалу, већ да што пре оздрави и настави посао – кад већ није био у стању ни да умре како ваља. Али, каже исто то манастирско предање, следећег јутра старешина је сам, без икаквог позива и приметно сметен, дошао у келију оца Михаила и обзнанио му да ће у најскорије време над њим обавити постриг у велику схиму.
То је било тако несвојствено уобичајеном понашању строгог оца Гаврила да је на братију оставило утисак малтене снажнији од васкрсења умрлога. По манастиру се рашири прича да се старешини ноћу јавио свети покровитељ Псковско-Печорског манастира преподобни игуман Корнилије, којем је у XVI веку Иван Грозни својеручно одрубио главу, и старешини строго наложио да из тих стопа испуни молбу монаха који се вратио с онога света.
Поновићу: све ово је манастирско предање. Но, било како било, над оцем Михаилом ускоро је заиста обављен постриг у велику схиму, па је отад постао схиигуман Мелхиседек.
Отац настојатељ схимнику је дао име врло ретко, а у част древног и најзагонетнијег библијског пророка. Зашто га је настојатељ нарекао управо тако – остаје такође велика загонетка. Ако ни због чега другог, оно стога што ни на постригу, ни током свих каснијих година отац Гаврило ни један једини пут није успео правилно да изговори ово старозаветно име. Колико год се трудио, тумбао га је немилице. Притом би му се сваки пут кварило расположење, па смо му се са зебњом склањали с пута.
У манастиру се знало да се за оно кратко време док је отац Мелхиседек био мртав, пред њим открило нешто после чега се у живот вратио као потпуно измењен човек. Неколицини своје најближе сабраће и духовне деце отац Мелхиседек испричао је шта је онда преживео. Али чак и далеки одјеци те приче били су толико необични да смо сви моји другови и ја, разуме се, силно желели да тајну дознамо од самога оца Мелхиседека.
И тако сам те ноћи, кад сам у Лазаревском храму скупио храброст да се први пут обратим схимнику, упитао управо о томе – шта је то видео тамо одакле се обично нико не враћа.
Саслушавши моје питање отац Мелхиседек дуго је крај царских двери стајао ћутке, погнуте главе. А ја сам се све више кочио од страха, исправно слутећи да сам дрско себи дао слободу да учиним нешто потпуно недопустиво. Најзад схимник, гласом слабим од ретке употребе, поче да говори.
Испричао ми је да је наједном видео себе усред огромног зеленог поља. Кренуо је тим пољем не знајући куда, све док се пред њим није испречио огроман ров. У њему се усред блата и бусења земље нашло наваљено мноштво црквених кивота, налоња, оквира за иконе. Ту су били и хроми столови, изломљене столице, некакви ормари. Кад је боље погледао, монах је у страху почео да разазнаје ствари које су његових властитих руку дело. Стајао је, ужаснут, над тим плодовима свога манастирског живота. Наједном је осетио да поред њега неког има. Подигао је очи и угледао Богородицу. И она је тужно посматрала вишегодишње плодове рада овога инока.
Потом Она рече:
Ти си монах, од тебе смо очекивали најважније: покајање и молитву. А ти си донео само ово…
Визија је нестала. Преминули се освестио, у манастиру.
После свега што се догодило, отац Мелхиседек сасвим се променио. Најважније у животу постало му је оно о чему је говорила Пресвета Богородица – покајање и молитва. Плодови сад већ духовног рада одмах су се одразили у његовој најдубљој скрушености, јадиковки због својих греха, искреној љубави према свима, у потпуном самоодрицању и аскетским подвизима који надмашују људске снаге. А касније и у прозорљивости, коју су други брзо приметили, и у активној молитвеној помоћи људима.
Пратећи како се у потпуном отуђењу од света подвизава у за нас невидљивим и непојмљивим духовним биткама, ми, искушеници, одлучили смо да му се обраћамо само у сасвим изузетним ситуацијама. Уз то, помало смо га се и прибојавали: у манастиру се знало да је отац Мелхиседек веома строг као духовник. Он је на то и имао право. Његови ригорозни захтеви у вези с чистотом душе сваког хришћанина хранили су се само великом љубављу према људима, дубоким познавањем закона духовног света и схватањем колико је човеку животно нужна непомирљива борба с грехом.
Овај схимник живео је у свом, вишем свету, где нема места компромисима. Али кад је отац Мелхиседек налазио одговоре, они су били потпуно неуобичајени и испуњени некаквом нарочитом, самобитном снагом.
Једном се на мене у манастиру сручила лавина незаслужених и, како ми се чинило, сурових искушења. Тада сам одлучио да савет потражим од најстрожег монаха у обитељи – од схиигумана Мелхиседека.
Одговарајући на куцање и предвиђену молитву, отац Мелхиседек изишао је на праг келије. Био је у монашкој мантији и с епитрахиљем: затекао сам га како обавља схимничко правило.
Испричао сам му о својим невољама и нерешивим проблемима. Отац Мелхиседек саслушао је све то непомично стојећи преда мном, као и увек погнуте главе. А затим је подигао очи према мени и наједном веома горко заплакао…
Брате! – рече с неизрецивим болом. – Што мене питаш? Ја сам пропадам!
Старац схиигуман, тај велики подвижник и аскета светачког живота, стајао је преда мном и плакао од искрене туге због тога што је он сам најгори и најгрешнији човек на земљи! А ја сам свакога трена све разговетније и са све већом радошћу схватао да мноштво мојих проблема, узетих заједно, не вреде ама баш ништа! Штавише, ти су проблеми на лицу места, и то тако да сам то могао јасно да осетим, неповратно испаравали из моје душе. Није више било потребе да старца ма шта питам или да молим за помоћ. Учинио је за мене све што је могао. Поклонио сам му се са захвалношћу и отишао.
Све на нашој земљи – једноставно и сложено, сви мали људски проблеми и проналажење великог пута ка Богу, тајне садашњег и будућег века – све се решава само загонетном, непојмљиво лепом и моћном скрушеношћу. И чак и ако не разумемо њену истину и смисао, ако нисмо способни за ту тајанствену и свемогућу скрушеност, она нам се сама смерно открива кроз оне дивне људе који је могу примити у себе.

Превео Петар Буњак

2 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *