НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ 23. ПО ДУХОВИМА
6/19. НОВЕМБАР 1995. ГОДИНЕ

Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа!
Црква нас данас на литургији подсећа на причу јеванђелисте Луке о догађају коме је апостол био сведок у рибарском градићу, о томе како је Господ Исус Христос исцелио жену која је скоро двадесет година патила од неизлечиве болести.
Исцељење се одиграло некако необично: око Исуса Христа тискало се мноштво народа, сви су од Њега нешто хтели – једни да их избави од болести, други неко чудо, а неки ни сами нису знали шта би. Усред тог невероватног гурања, у гужви, Господ се окрену и Својим ученицима изненада постави необично питање:
Ко Ме је малопре дотакао?
Ученици се зачудише:
Народ Те са свих страна беспоштедно гура, сви би да бар на трен освоје Твоју пажњу. А Ти питаш: ко Ме је дотакао?
Христос одговори да све то јесте тако, али у свој тој гужви и тискању осетио је да је Његова Божанска сила одједном потекла ка једној особи.
И тада је жена која је стајала у близини стидљиво признала да је она дотакла одежду Учитељеву. Стидљиво – зато што се по јудејским законима сматрало да је нечиста због своје женске болести и није смела да дотиче људе како их не би скрнавила. А признала је зато што је од тог тренутка непогрешиво осетила да болести у њој више нема! Као одговор на то Христос јој упути речи које су биле довољне да и њој и ученицима, и свима нама, објасне чудо које се десило:
Велика је вера твоја! Иди у миру!
Тако се занавек преплићу скрушена и свесилна вера у Бога и привремени човекови закони, који ни пет пара не вреде, лажни стид и бојазан од људске осуде.
Наравно, сви се ви, браћо и сестре, сећате како смо пре два месеца славили шестсто година од догађаја у чију част је основан наш манастир – Сретење Владимирске иконе Мајке Божје – избављења Москве од најезде кана Тамерлана. Какав је то празник био! Тада је из Третјаковске галерије у наш манастир била донета древна чудотворна Владимирска икона Пресвете Богородице, највећа светиња Русије.
У литији која је почела у Кремљу а завршила се овде, у Сретењском манастиру, учествовало је више од тридесет хиљада људи. Лила је септембарска киша. Његова Светост патријарх и многобројно свештенство у потпуно мокрим одорама лагано су ишли за иконом, а људи су стајали дуж улица и када би велику светињу проносили поред њих, падали су на колена, у баре, на мокри асфалт – нико није пазио на то како ће да клекне.
Већ је било прошло два сата по поноћи када је најзад и последњи човек п огромног реда ушао у наш храм и поклонио се пред светињом. У опустелој Цркви, пред чудотворном иконом, која се издизала на постаменту, остали су само они који су обезбеђивали њено доношење и чување: историчари уметности из Третјаковске галерије, службена лица из градске администрације, високи чинови из милиције. Сви су стајали и ћутали. Слика народне вере која се то ком тих сати разоткрила пред њима била је запањујућа.
Заједно с братством последњи пут сам се и ја до земље поклонио пред иконом. Потом смо целивали светињу, а ја сам рекао чиновницима:
– Ево сада имате јединствену прилику у свом животу: да на овај дан и на оваквом месту можете прићи великој икони, да се помолите Царици Небеској. За неколико минута икону ће пребацити у музеј. Све разумем: ви сте људи с високим чиновима, али немојте пропустити прилику која вам се пружа.
Чиновници су се згледали између себе, премештали се с ноге на ногу, збуњено се осмехивали, али се с места нису померали. Мислим да би се сваки од њих, да је овде сам, с радошћу поклонио овој древној великој светињи и молио се Мајци Божјој за нешто најинтимније. Али сада су, како каже Јеванђеље, „због страха од Јудеја“ сви стајали као да су се удрвенили.
А онда један високи милицијски чин, намах поцрвеневши у лицу као совјетска застава, неочекивано иступи напред. Љутито се накашља, тутну своју шапку неком мајору, попе се степеницама до иконе и невешто се пред њом три пута поклони. Звучно цмокну армирано стакло и свесрдно поче нешто да шапуће Мајци Божјој. Још једном се потом незграпно поклони до земље и, идући натрашке, сиђе низа степенице. Истргну шапку из руку милиционера, који је сав запрепашћен зинуо од чуда, те се склони у страну, смркнуто прешавши погледом преко свију.
– Браво, друже генерале! – рекох му. – Због овога Вас Мајка Божја никада неће оставити. – И окренух се према људима из музеја. – Готово, можете однети икону.
Прошло је недељу дана. За празничном трпезом окупили смо оне који су учествовали у припремама за наш празник – братију, многобројне људе из манастира, историчаре уметности из Третјаковске, градске чиновнике, наш хор. Напросто – да бисмо им свима захвалили. Дошао је и онај генерал.
– А да знате, мени се онда десило чудо! – рече он, подижући чашу за здравицу.Поверио нам се, испричао шта му се то десило.
Када је генерал те ноћи у храму чуо предлог и позив да се приђе чудотворној икони, он се у први мах једноставно уплашио, као и сви. Поред њега су стајали људи његовог ранга, чак и они од којих је зависио. Али управо тих дана генерала је задесила мука: његова старија сестра, која је живела у Владимиру, доживела је саобраћајну несрећу и биле су јој смрскане обе ноге. Одмах у Владимиру урадили су јој операцију која је трајала више сати, једну ногу су саставили и ставили је у гипс. Предстојала је нова операција, на другој нози, под дуготрајном наркозом. Како је генералова сестра у већ поодмаклим годинама, лекари су се плашили да њено болесно срце то можда неће издржати.
Те ноћи је, зато, генерал одлучио да приђе икони Божје Мајке и да Јој шапатом каже:
Мајко Божја, мени ништа не треба, све имам. Али ето моја сестра… Сутра мора на операцију. Бојим се да неће издржати… Помози јој!
Сутрадан ујутро генерал је телефонирао у болницу да сазна како протиче операција. Међутим, рекли су му да операције није било, нити ће је бити. Пошто је он изразио неверицу, лекари су му одговорили да су јој јутрос, пре него што ће је одвести у операциону салу, урадили рендгенски снимак и он је показао да су смрскане кости ноге распоређене управо онако како треба да би правилно срасле. По свему судећи, те ноћи се болесница подесно окренула, кости су се разместиле на најпогоднији начин и докторима је преостало само да јој, не губећи време, ставе гипс.
Оно што смо данас из јеванђељског читања о исцељеној жени чули, догодило се пре две хиљаде година на периферији Римске империје, у забаченом галилејском градићу Капернауму. А случај с генералом милиције и његовом сестром – пре два месеца, код нас у Москви.
Јеванђељски догађаји се многима чине као чудесна и неостварива бајка. Узвишена, лепа, која човека (ма шта човека – човечанство!) чини бољим. Све-све, али ипак – бајка…
А то је погрешно! Апостол Павле је једном дошао до великог открића – тако важног да свако од нас треба да га увек има на памети. Јер – нама се то само чини да се открића дешавају једино у физици или медицини. Елем, апостол Павле открио је најважнији, фундаментални закон нашег света. И формулисао га овако: „Господ Исус Христос је исти јуче и данас и вавек!“
Шта овоме може да се дода? Само једно древно и радосно: амин!

Превела Ружица Радојчић

2 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *