НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

КАКО СМО КУПОВАЛИ КОМБАЈНЕ

У лето 2001. године у нашу Сретењску богословију поднео је документа младић по имену Јарослав Н. Потицао је од натурализованих Немаца. Родио се и живео на Алтају, одакле се с родитељима преселио у Немачку. Тамо је добио немачко држављанство, те је, на наше чуђење, имао два пасоша, руски и немачки. До пријемног испита остало је још више од месец дана па је младић молио за допуштење да то време борави у манастиру. Упитао сам га шта уме да ради. Испоставило се да је Јарослав у Немачкој завршио курс за рачуновођу.
Па ти се, значи, разумеш у програме за рачуноводство? – обрадовах се ја. – Наравно, оче! Компјутерски програми су моја струка.
Управо то нам је онда требало! Доделили смо Јарославу радни сто у рачуноводству и он се латио посла, и то тако да нисмо могли да се нарадујемо!
Треба рећи да смо те године сва средства од манастирских прихода – књига које издајемо – одлучили да одвајамо за куповину пољопривредних машина. Имамо скит у Рјазањској области. Сва околна газдинства, која смо по навици називали колхозима, пропала су током последње деценије или запала у такво стање да је било мучно гледати села како умиру.
Једне зимске вечери у скит су дошли сељаци из суседног села. Људи су били доведени до потпуног очајања. Испричали су нам да им се већ три године не исплаћује чак ни најбеднија плата. Од технике је у газдинству остао један пропали трактор и стари џип „газ“ бившег председника колхоза. Колхозну стоку је, због недостатка крмива, требало најкасније за недељу дана у бесцење продати кланици. У неким су породицама, чак, децу хранили сточном храном зготовљеном на пари… Најежили смо се кад смо све то чули. И нисмо могли да одбијемо наше суседе кад су почели да нас моле да преузмемо њихово пропало газдинство, заједно с њима самима. Како рекоше, на наше згражање, „макар као крепосне“. Било је јасно да немају више коме да се обрате.
Узели их јесмо, али кад смо мало зашли у проблеме газдинства, схватили смо да овде све морамо почињати од нуле. Иако смо исплатили плате, купили храну за стоку, за најнужнију технику била је потребна огромна сума – двеста хиљада долара. И управо смо та средства почели да прибирамо ставивши на лед све поправке у манастиру и неке издавачке пројекте.
Своју уштеђевину нисмо носили у банку. Сви су одвећ добро памтили кризу и дефолт из 1998. године. Наши парохијани који су се разумели у финансије посаветовали су нас да новац за технику не штедимо у рубљама, већ у доларима. И не да их чувамо на банковном рачуну, већ на неком сигурном месту.
Отац благајник и ја направили смо дивно тајно спремиште. У зиду једне од просторија рачуноводства издубили смо нишу, у нишу уградили сеф, кључ од сефа сакрили у самом рачуноводству, у најдубљој фиоци писаћег стола, испод свежња Гласника Московске патријаршије. А кључ од фиоке гурнули смо испод једне даске у поду! Били смо страховито задовољни собом и убеђени да ће се сада тај новац чувати боље него у Сбербанку.
До јесени смо сакупили читавих сто осамдесет хиљада. Још мало па ћемо моћи да наручимо и комбајн, и тракторе, и сејалице. Већ смо разгледали каталоге с пољопривредном техником, разговарали о изгледима за будуће приносе, кад ми ненадано, а то се збило 14. септембра 2001. године, док сам био на нашем газдинству, телефонира манастирски благајник и дрхтавим, узбуђеним гласом једва изусти:
– Оче, само се немојте узрујавати!… У сефу нема новца… Ни Јарослава нема! Вратите се, молим вас, што пре!
Кад сам дојурио у манастир, све је било управо тако – новца у сефу није било. И Јарослав је нестао. Само су оба кључа уредно стајала, сваки на свом месту: испод подне дашчице и у фиоци писаћег стола.
Колико год да је страшан био тај ударац, морало се нешто предузети. Позвао сам нашег парохијана Владимира Васиљевича Устинова, који је тада био на дужности врховног државног тужиоца Руске Федерације. Владимир Васиљевич довезао се у манастир с неколицином истражитеља. Милиционери су почели свој посао: узимање изјава, скидање отисака, испитивање лица места, а отац благајник и ја, утучени, тумарали смо по манастиру и чекали резултате.
Најзад ме Владимир Васиљевич позва у благајникову канцеларију. Кад сам онамо ушао, одмах сам по лицима присутних схватио да ми ништа лепо неће рећи. Стављајући ме да седнем на столицу, Владимир Васиљевич рече:
– Добро је, оче, што сте сели. Немојте много да се нервирате и припремите се да чујете шта ћемо вам рећи. Тај ваш студент, Јарослав Н“ већ је напустио Русију. Новац је готово сигурно узео баш он. А ако је тако, ми, нажалост, нећемо моћи да га вратимо.
– Зашто? – прошапутах.
– Зато што је лопов држављанин Немачке – стрпљиво објасни Устинов – а Немачка никад не изручује своје држављане. Као што, уосталом, ни ми не бисмо њима изручили свога држављанина.
– Али он је криминалац! – изустих запрепашћено.
– Да је криминалац, јесте – уздахну Устинов – али постоје ствари које нисмо ми успоставили нити ћемо их ми укидати. Никад у историји руског, а пре тога совјетског правосуђа није се догодило да нам је држављанина Немачке његова влада изручила ради суђења.
– А где је сад Јарослав?
– Највероватније код куће, у Немачкој. Па он има немачки пасош. Мирно је прешао границу, кроз излаз за оне који немају шта да пријаве за царину, и то заједно с вашим новцем. Немачког држављанина нико неће претресати. Па ви то разумете, летели сте у иностранство. Наравно, ми ћемо покренути кривични поступак, послаћемо захтев Интерполу. Али најбоље, драги оче, што можете да учините јесте да не губите време и живце, већ да заборавите на тај новац и одмах почнете наново да штедите за ваш пољопривредни хоби – закључи врховни тужилац.
На те речи само што нисам изгубио дар говора!
– Како то мислите да заборавимо?! Па то је сто осамдесет хиљада! Па то су наши комбајни!… Не, Владимире Васиљевичу, ми не можемо то да заборавимо!
– Верујте ми, ништа се не може учинити.
– Е па ако ви ништа не можете, ми… Ми ћемо се молити! Ако нам ни држава ни милиција не могу помоћи, Мати Божја може!
У мени је све кључало.
Заиста, ни у шта се, сем у молитву, нисмо могли уздати. Испричао сам братији све што се збило и почесмо да се молимо. Најпре пред иконом у чију је част основан наш манастир – Богородице Владимирске.
Прошле су две недеље. У новинама су на првим странама већ осванули сензационалистички чланци о томе како су старешини Сретењског манастира украли милион долара. Кад, једног заиста лепог дана у манастир изненада долази Владимир Васиљевич Устинов. Изгледао је више него зачуђен, рекао бих чак: запрепашћен.
– Замислите, оче – с прага поче он – онај ваш крадљивац комбајна ипак је пронађен!
– Како пронађен?! – од изненађења нисам могао да верујем у то што чујем.
– Да, замислите! Данас је из Интерпола стигло обавештење: звучи невероватно, али неваљалац је задржан на граничном прелазу у Франкфурту на Одри.
Како је испричао Устинов, Јарослав се из Русије аутостопом превезао преко Украјине у Пољску, а одатле је кренуо у Немачку. Преко граничног прелаза у Франкфурту на Одри пре тога је прелазио више пута. С његовим немачким пасошем никада није било никаквих проблема. И овог пута све би ишло глатко да ово његово путовање није пало 14. септембра 2001. године, то јест трећи дан од познатих експлозија у Њујорку. Трагајући за терористима, преплашени немачки граничари претресали су све од главе до пете – и своје и туђе. Тако је код Јарослава пронађено сто осамдесет хиљада непријављених долара, чије порекло, наравно, није могао да објасни. Новац му је одузет – о томе је сачињен записник – и послат на чување у тужилаштво Франкфурта на Одри.
– Кад ће нам вратити? – повиках ја чим Владимир Васиљевич заврши своју причу. – Из ових стопа крећемо за Франкфурт!
– Не бих, оче, да вас разочарам, али ствар је у томе што се тај новац неће вратити – уздахну Устинов.
– Како то мислите?
– Па објаснио сам вам: прво и прво, нећемо моћи да докажемо да је то тај исти новац.
– Како нећемо? Сто осамдесет хиљада украдено је у Сретењском манастиру и тамо има сто осамдесет хиљада. Јарослав Н. овде и Јарослав Н. тамо! Све се подудара!
– Код вас и мене се подудара – саосећајно изусти тужилац. – Те чињенице може да установи само суд. А до суда никад неће доћи.
– Зашто неће?
– Па зато што ће Немци одуговлачити до у бесконачност. И тај Јарослав ће до у бесконачност објашњавати порекло тога новца час овако, час онако. И што је најважније, суђење се мора одржавати у присуству окривљеног. А њега онамо, разуме се, ничим не можете да намамите.
– Како?! Па зар га нису ухапсили на граници?
– Наравно да нису! Новац су одузели а Н-а пустили. Немојте се, оче, бавити илузијама. Тешите се тиме да неваљалац неће моћи да се користи вашим новцем.
– Лепа ми је то утеха! А ми? Зар ни ми нећемо моћи да се њиме користимо? Нама требају комбајни!
– Е, оче Тихоне, за то вам нисам надлежан.
– Па добро – уздахнух. – Молићемо се!
– Молите се колико хоћете – наљути се Устинов – само знајте да нам током читаве историје ни Немци, ни Французи, ни Енглези, ни Американци нису изручивали злочинце. Нити су им судили за злочине. А ни ми своје гадове њима никад нећемо изручити!
– Онда ћемо се молити! – понових ја.
Прошло је скоро годину дана.
То је било управо оно време кад смо ми успостављали посебне, врло компликоване, али толико важне односе с Руском заграничном црквом. Једног дана архиепископ берлински и Велике Британије Марко позва ме у Минхен: припремали смо сусрет патријарха Алексија и митрополита Лавра, првојерарха Заграничне цркве.
С благословом Његове Светости одлетео сам у Баварску.
На аеродрому ме је дочекао најближи помоћник владике Марка отац Николај Артјомов и својим ме колима повезао у владичину резиденцију – малени манастир преподобног Јова Почајевског на периферији Минхена.
У Немачкој живи, мислим, осамдесет милиона људи.
Али први кога сам угледао кад сам изишао из аутомобила био је Јарослав Н!
Одмах сам скочио и шчепао га.
Да будем искрен, осталога се присећам помало кроз маглу. Јарослав је био толико запањен сусретом са мном да се није чак ни бранио. На очиглед згранутог оца Николаја, ништа мање затечених монаха и самога архиепископа Марка, повукао сам Јарослава у манастир. Тамо сам га угурао у неку собу и за њим затворио врата. И тек тада дошао сам к себи.
– Шта то радите, оче Тихоне?… – беше једино што успе да изусти владика Марко, гледајући ме запрепашћено.
– Овај човек украо нам је огромну суму новца!
– То мора да је нека грешка! Он треба да добије посао рачуновође у нашем манастиру.
Око нас се окупише монаси.
Тек тада појмих пренераженост владике Марка: из Русије, дојучерашњег Совјетског Савеза, стиже свештеник, граби немачког држављанина и затвара га у туђ манастир.
Исприповедао сам владици и његовим монасима случај који се збио с Јарославом, али видело се да никако не могу да ми поверују. Онда сам замолио за допуштење да телефонирам и окренуо број државног тужиоца.
– Владимире Васиљевичу, ухватио сам га! – повиках у слушалицу.
– Ухватили? Кога? – зачу се Устиновљев збуњени глас.
– Како кога? Оног разбојника који нам је украо новац.
– Чекајте… Како то ухватили? Где?
– У Минхену!
– У Немачкој?! Шалите се? Како сте успели да га нађете?
– Па ето… Излазим из кола… Видим – он. Зграбио сам га, одвукао у манастир и затворио! У келију!
Наста мучна пауза. Уплашио сам се да Устинов не помисли како се шегачим с њим. Али већ следећег трена схватих да није тако. С другог краја жице проломи се прави урлик:
– Одмах да сте га пустили!!!
Претрнух.
– Како то мислите да га пустим?…
– Пустите га из ових стопа!!! – изгледало је да Устинов грми тако да га чује цела Москва. – Схватате ли шта сте урадили?!
– Владимире Васиљевичу!… Па како могу да га…
Али тужилац ме није слушао:
– Управо сте лишили слободе држављанина Немачке! За то ће вас затворити на две године! Намучићемо се после да вас извадимо из затвора! Пустите га одмах, нек иде куд га ноге носе!
Промислих и рекох:
– А не, боме! Мени га је Господ послао у руке, како да га пустим?… Чините што вам драго, Владимире Васиљевичу, али ја га држим овде све док не дође полиција.
Колико год Устинов викао, колико год негодовао, ја сам остајао при своме. А он ми из свог московског кабинета врховног тужиоца није могао ништа. Напослетку Владимир Васиљевич диже руке:
– Нек вам буде, сад ћу да контактирам с немачким Интерполом. Али ако завршите у затвору, себе кривите!
После неког времена у манастир стиже представник баварског Интерпола. Међутим, уместо да ухапси Јарослава, он поче да испитује – мене. Наш је разговор текао овако:
– Јесте ли ви то обављали истражне радње на територији Немачке?
– Какве истражне радње?
– Како сте пронашли тог човека?
– Изиђем из аутомобила и имам шта да видим: Јарослав! И онда га ухватим.
– Јесте ли прикупљали податке о њему? Пратили га? Лоцирали?
– Наравно да нисам! Напросто ми га је Господ послао у руке.
– Извините, ко вам га је послао?
– Господ!
– Још једном, извините, ко?!
– Господ Бог ми га је послао у руке!
– Јасно – рече Баварац подозриво ме гледајући.
Поново ме је питао о свим детаљима случаја. Потом још једном. Неповерење на његовом лицу замењивало је све веће запрепашћење. Напокон рече:
– Знате, ако је све било онако како сте испричали, спреман сам да вам понудим фотељу директора баварског Интерпола.
На то рекох:
– Захваљујем, али већ имам једну цивилну професију. Ја сам председник колхоза. Зато никако не могу да прихватим вашу понуду.
Сви ови догађаји, који су се један за другим, неизбежно као предодређеност, обрушавали на Јарослава, оставили су на њега страховит утисак. И изненадна конфискација новца, и то не било где, већ у Немачкој, кад је изгледало да су све опасности прошле и он у себи ликовао осећајући свој потпуни тријумф. И то што се то догодило управо на царини Франкфурта на Одри, на месту које је Јарослав циљано одабрао јер је ту границу прелазио много пута. И наш сусрет у минхенском манастиру, где се готово већ био запослио као рачуновођа… И напокон његово притварање, опет не било где, већ опет у манастирску келију, налик на ону из које је годину дана раније онако срамно побегао.
Уз то, мислим да је после свога онако жалосног и несмотреног поступка у Сретењском манастиру Јарослав мора бити осећао грижу савести. Врло је добро знао за шта је скупљан новац који је узео и не сумњам да је осећао истински бол и стид, ма колико се трудио да се оправда.
Али што је најважније, осетио је деловање у свету, у Цркви и на самоме себи тајанствене и свеблаге Промисли Божје. То га је уздрмало. То га је нагнало да се дубоко замисли. И на концу је све признао.
Стављен је у притвор. После неког времена одржано је суђење. Јарослав је осуђен на четири године затвора и казну је издржао у целини, и то управо у Баварској. Монаси и искушеници манастира Јова Почајевског у Минхену све то време посећивали су га и помагали му како су и колико могли.
Врховно тужилаштво и Министарство правде Русије званичним путем ступили су у контакт с Министарством правде Немачке, те је по судској пресуди сто осамдесет хиљада долара похрањених у тужилаштву Франкфурта на Одри предато радницима нашег Министарства правде, који су ради тога допутовали у Франкфурт.
Године 2003, 6. јула рано изјутра, кутија с новцем донета је у Сретењски манастир и на признаницу дата оцу благајнику. То је био дан наше храмовне славе, празник иконе Богородице Владимирске, исте оне пред којом смо се молили Пресветој Богородици да успешно пребродимо несрећу која нас је снашла.
На празничној литургији нисам морао да размишљам о теми проповеди. Испричао сам парохијанима случај који нам се догодио и пред целим храмом победнички показао јутрос пристиглу кутију.
Ускоро смо купили неопходну пољопривредну технику.

Превео Петар Буњак

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *