НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ЦРНА ПУДЛА

Рекло би се: шта би се занимљиво и важно могло догодити током освештања куће или стана? Али и током такве скромне службе, људи, макар и накратко, ипак излазе пред Господа Бога. За оне који су још увек далеки од Цркве, довољно је и толико да им се, понекад заиста у тренутку и ненадано, отворе невероватни и неистражени хоризонти.
У животу сваког човека бар једанпут, а може бити и више пута, извесно ће се десити ствари које је, ма колико се трудили, немогуће рационално објаснити. Уосталом, ако баш стварно желимо себе да заваравамо, такви случајеви могу се сматрати невероватним коинциденцијама или чак болесном фантазијом. Истина, уколико постоје и други сведоци такве незамисливе приче, ствар се компликује. Но и тада има могућности да све што се догодило буде представљено, рецимо, као колективна измишљотина, као химера.
Колико год се трудили да објаснимо, заборавимо или, још боље, исмејемо своје лично загонетно духовно искуство, никада нећемо бити у стању да своје памћење до краја ослободимо моћног продора друге реалности у нашу свакодневицу.
А оно што потом следи – да ли ћемо се замислити о ономе што се догодило или више волимо да се претварамо да се ништа није десило – то већ зависи од нас. Само, људска душа, после смрти и растанка с телом, када се суочи с новим светом, неће никога моћи да криви за своју необавештеност. Не може се надурити као ђак: „То нисмо учили! То нам нисте рекли!“ И учили су вас и речено вам је. И било је објашњено све што је требало, свакоме на свој начин.
Уз то, овакви догађаји, иако несумњиво значајни, повремено делују врло иронично и чак и забавно.
Деведесетих година свако кога није мрзело подсмевао се новим богомољцима, који су крајње озбиљно долазили на службе у православним црквама. Крстили су се марљиво али трапаво, неумесно се клањали и тешко да су разумели ишта од онога што се дешавало.
Волели су и поштено да исмеју оне који су позвали свештенике да им освештају куће и станове. „Мода!“ – оцрњивали су их подругљивци.
А ја сам се, морам признати, увек радовао да видим те „свећњаке“, како су их саркастично крстиле шаљивџије. Радовао сам се због њих јер су, иако невешто, пред Бога излазили ипак усрдно и смерно. А то никад не прође без трага. Чак и најнеискуснији богомољци обавезно од Бога добију нарочите духовне дарове, долазе до открића која су само њима намењена, о којима лакрдијаши-подсмешљивци не могу ни сањати.
Имао сам доброг познаника, Олега Александровича Никитина, заслужног научника енергетичара још из доба Совјетског Савеза. Деведесетих година био је на челу великог предузећа за експлоатацију и ремонт далековода, који су се простирали од Далеког истока до Калињинграда. Олег Александрович и његове колеге били су необично занимљиви људи, али су се у црквени живот, благо речено, слабо разумели. Класични совјетски научници и директори-привредници старог кова. Но, без обзира на то, почели су да се повремено појављују у цркви.
Ти су другови на службама стајали као кипови. Баш као фамозни „свећњаци“. Дахтали су, знојили се, али се нису предавали иако је за њих сат и по стајања, током богослужења, представљало истински подвиг.
Једном је Олег Александрович јавио својим пријатељима и познаницима да их позива на усељење: невелика викендица у Калушкој области, коју је градио годинама, спремна је да прими госте. Мене је замолио да освештам нови дом. После освештања била је предвиђена вечера за пријатеље. На поклон породици Никитиних донео сам старински самовар и сеоско слатко уз чај.
Мора се рећи да је у главама већине наших земљака тада владала потпуна религиозна збуњеност. Почев од најтврђег атеизма па све до вере у новинске хороскопе и ванземаљце. Ћерка Олега Александровича, Јелена, веома лепа, образована девојка, озбиљно се бавила примењеном магијом. То није било нимало чудно после деценија државног атеизма. (Мада је код нас у Русији и пре Револуције, руку на срце, било више него довољно таквих ствари.)
Када сам стигао у викендицу Олега Александровича, прва ме је дочекала патуљаста пудлица. Волим псе, али тада сам се суочио с необично злим бићем. Зацењујући се од бесног лавежа, пудлица је јурнула на мене, покушала да ме уједе за ногу и зацепила ми доњу мантију, тако да сам је морао прилично јако одгурнути ципелом. Домаћине је зачудило понашање пса, а ћерка Олега Александровича пожурила је да га узме у наручје.
Бојажљиво сам испод ока погледао псића, који се отимао Јелени из руку и шкљоцао зубима према мени. Одмах сам их упозорио да, док будемо освештавали кућу, пас не сме бити у просторији, и то не само зато што ми се овај патуљасти кербер већ на први поглед некако није допао. Напросто, такво је црквено правило, што сам домаћинима и рекао.
– Врло чудно правило – увређено ће Јелена. Хистерична пудлица била је њен љубимац.
– Пас се сматра нечистом животињом – смркнуто објасних.
Јелена се још више узбуни.
– А мачке? Јесу ли и мачке нечисте животиње?
– Не. Само пси. Пси и свиње.
То сам, наравно, додао у љутњи. Свиње су биле нечисте животиње од давнина, још у доба Старог завета, а сада се православци с великим задовољством њима хране. Баш ме је наљутила та размажена пудлица.
– Свиње?! – узвикну Јелена. – Па како можете то да поредите?!
Подржа је и супруга Олега Александровича:
– И шта сад, зар после вашег освећења ни пса нећемо смети да држимо у кући? – упита.
– Наравно да ћете моћи! Али постоје разлози због којих се у Цркви пас сматра нечистом животињом. Нисмо ми успостављали та правила и није наше да их укидамо. То никако не значи да вашу пудлицу треба избацити из куће. Обред, међутим, не могу обавити док је она ту. Тако да ћете за време освештања негде морати да је затворите.
– Можете ли ипак некако објаснити зашто је код вас у Цркви баш пас нечист? – није се заустављала Јелена. – Каква је то дискриминација? У другим езотеријским учењима тога нема. То мора да су напросто случајне и немотивисане измишљотине.
– Ничег случајног нема – одговорих. – Што се пак езотеријских учења тиче… Нисте ли се понекад, Јелена, питали зашто, на пример, имајући у виду вашу нарочиту страст према мистици, у вашој кући живи баш црна пудлица?
– Шта је ту чудно?
– Па рецимо то што се Мефистофел Фаусту јавио управо у облику црне пудлице.
– Ко се то, извините, јавио? Мефистофел?
– Баш он. Демон из Гетеове трагедије Фауст. Гете је прерадио једну стару западну легенду. Када је Фауст одлучио да склопи уговор с ђаволом, Мефистофел му је у госте дошао управо у обличју црне пудлице.
– Ви то озбиљно говорите о Мефистофелу? У наше време?
– За онога ко се непромишљено одао игри с лошом мистиком, Мефистофел ће бити актуелан и у наше и у било које друго време. У суштини, то је веома опасна забава. Мефистофел немилосрдно пеца све који му се лакомислено предају. Тако да вам се црна пудлица није без разлога уселила у кућу.
– Није се она уселила. Ја сам је купила у елитном московском клубу.
– Наравно. Али нисте купили ни болоњезера, ни патуљастог теријера, ни белу пудлицу, већ управо црну!
Сви гости су се досад већ окупили око нас и с нескривеним интересовањем пратили расправу.
Јелена се насмејала.
– Оче, ви се шалите! Какве везе с овим има Мефистофел? Једноставно, ви сте православни свештеник и не допада вам се када људи другачијим, вама можда и непознатим путевима, истражују тајне духовног света. А сад сте се ухватили за мог пса. Сигурно сте се толико препали када само што вас није ујела да сте сад спремни да нам распредате о ђаволима, паклу и котловима. И још нас Мефистофелом плашите!
Није било једноставно расправљати се с девојком. Али у помоћ ми прискочи Олег Александрович. Дохвати пудлицу под мишку и, иако је скичала, однесе је у шупу. А ја се са извесном унутрашњом сумњом латих припрема за освештање. Хвала Богу, у кући није било никаквих езотеријских цртежа, слика ни симбола. У супротном морао бих, што ми се већ догађало, најпре да их убедим да их скину са зидова.
Освештању су, уз домаћине, присуствовали и гости. Када је обред завршен, сви окупљени осетили су: у кући се нешто неосетно променило. Тако то бива увек после овог свештенодејства. Ни Јелена и ја више се нисмо онако нарогушено гледали. На крају су сви гласно, иако нескладно, Олегу Александровичу и његовој породици отпевали „Многаја љета“.
Један од енергетичара који је живео у суседству позвао ме је да освештам и његову кућу. Нисам га, наравно, одбио, иако је Олег Александрович упозоравао да пожуримо: већ је било време да се седне за празничну трпезу.
Када сам изишао у башту, срео сам госта који је закаснио на усељење. Возач иза њега теглио је некакав огроман поклон умотан у бео чаршав.
Четрдесетак минута касније, пошто сам обавио и друго освештање, вратио сам се Олегу Александровичу, унапред уживајући у ручку. Међутим, како сам ушао у дневну собу, затекао сам чудан призор: гости, преплашени и бледи, стајали су и ћутали. А Никитини, Олег Александрович, Галина Дмитријевна и Лена, били су избезумљени.
Прво што ми је пало на памет било је да су свеће упаљене током освештања нешто запалиле, да је можда избио мањи пожар. Узнемирено се осврнух тражећи последице пламена и наједном у углу спазих… Мефистофела! Да, да, био је то прави-правцати Мефистофел – вешто израђена скулптура од црног лива, висока као пола човека. Мефистофел је био представљен као шпански племић, с мачем и тананим, злобним смешком на уснама. Поред скулптуре седела је црна пудлица. Занесено се трљала слабинама о хладно гвожђе. Сав сам се најежио.
– Шта је ово?! – прошапутах сетивши се недавног разговора.
Изрази лица присутних јасно су говорили да ни они нису заборавили о чему смо причали.
Испоставило се да је закаснели гост, кога сам успут срео – а то је био Леонид Владимирович Макаревич, руководилац гигантског московског Електрозавода – на поклон за усељење донео управо ову скупоцену скулптуру из славне Каслинске ливнице. Ту је, дакле, фигуру, умотану у чаршав, за њим у кућу уносио његов возач.
Када Леонид Владимирович свечано откри свој изузетни поклон, гости се напросто скаменише. Њихово чуђење и ужас само се појачаше када црна пудлица, дотад већ пуштена из заточеништва, одједном приђе скулптури, оњуши је и седе поред ње. Поврх тога поче још и нежно да се трља о гвожђе, као да је мачка. Управо тај сам призор затекао кад сам ушао у собу. Само је Макаревич, потпуно збуњен, по ко зна који пут питао:
– Слушајте, хоће ли ми неко најзад објаснити шта се дешава?
Сви заједно, прекидајући једни друге, испричасмо изненађеном Леониду Владимировичу ову чудну причу. Најпре је помислио да с њим збијамо шалу, али нам је на крају морао поверовати – превише смо узнемирени и искрени били. А и пудлица се понашала потпуно невероватно.
Олег Александрович и цела његова породица извинили су се Леониду Владимировичу, а мене замолили да ту скулптуру узмем и однесем је куд било.
Макаревич се млако бунио:
– Али чујте, другови! Па то је једноставно коинциденција!
– Да, да, наравно да је случајност! – ватрено се сложи Олег Александрович, а онда се окрену к мени и поново ме замоли. – Оче Тихоне, молим вас, носите је одмах одавде.
Макаревич је само раширио руке.
Спаковали смо скулптуру у пртљажник мојих кола. Свима се истог трена расположење поправило, па смо сели да ручамо.
На повратку кући некако сам потпуно сметнуо с ума скулптуру па сам је још дан-два возао по целој Москви. На крају, када сам се сетио какав ми је предмет у пртљажнику, мој пријатељ, отац Анастасије и ја касно увече одвезли смо тучаног Мефистофела до кеја на Јаузи и бацили га у реку.
Прича је, наравно, апсурдна. И нека баш много чудна коинциденција. Али – после овога Јелена се манула бављења езотеријом. А Олег Александрович Никитин одлучио је да почне да иде у цркву. Премда је то чинио по неком само њему знаном календару и тврдоглаво се у цркви појављивао само за празник Иконе Богородице Казанске. Али о томе ћемо у некој следећој причи.

Превела Ана Јаковљевић Радуновић

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *