НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

МАТИ ФРОСЈА

Домаћица кућерка у Лесној улици у Дивејеву, где су се чувале личне ствари преподобног Серафима, била је схимонахиња Маргарита. Годинама, међутим, нико није знао да је она потајна монахиња и схимница. Сви су је звали мати Фросја, или само Фросја, мада је била вршњакиња века: године 1983, када сам први пут дошао у Дивејево, мати је била управо напунила осамдесет три године.
Тајно монаштво појавило се током последњих прогона Цркве у двадесетом веку. Монах или монахиња би, по примању тајног пострига, остајали у спољном свету, носили би обичну одећу, често радили у световним установама, али су се строго придржавали монашких завета. О постригу, као и о новом имену требало је да зна само духовник. Чак су и за време причешћа у обичним храмовима ови подвижници изговарали име које су имали као мирјани.
Тајни монах био је, на пример, знаменити руски филозоф и академик Алексеј Фјодорович Лосев – у монаштву је наречен монах Андроник. На свим фотографијама академик Лосев обично је имао неку чудну црну капицу и наочари дебелих стакала. Алексеј Фјодорович такве је наочари носио јер је био скоро изгубио вид после неколико година проведених у логору на Беломорско-балтичком каналу. А чудну црну капицу није носио зато што се плашио прехладе, као што су сви мислили. То је била скуфија, једини део монашке одежде који је монах Андроник себи допуштао да носи, увек.
После рата отпочео је другачији период црквеног живота. Кренуло се с отварањем храмова и манастира. Нови постризи у тајно монаштво почели су да губе значај. И управо се тада у пуној мери испољио закон који каже да се историја понавља прво као трагедија, а затим као фарса.
У црквеним круговима колају анегдоте како се на литургији једна жена, сва у црном, одлучно пробија кроз смерну гомилу парохијана да би била прва на причешћу, гласно изговарајући своје име: „Тајна монахиња Лукерија!“
Митрополит Питирим испричао је виц који је црквеним круговима кружио педесетих година. Једна московска дама дође својој познаници у посету. Ова је седела за столом и ређала пасијанс. Узбуђена гошћа крену да шапуће: „Марија Петровна! Марија Петровна! Никоме не смем да кажем, то је тајна, баш велика тајна! Али вама ћу рећи… Јуче сам примила тајни постриг, с именом Конкордија.“ Домаћица мирно спусти карту па одговори: „Па шта? Ја сам ево већ другу годину у великој схими!“
За мати Фросју сви су годинама мислили да је бивша манастирска искушеница. И кад би радозналци започели с питањима о монаштву, мати би одговарала, и то сасвим искрено, да је некад била удостојена да постане искушеница у Дивејевском манастиру.
Своје монашко име принуђена је да открије тек почетком деведесетих година, по благослову игуманије Сергије, настојатељке обновљеног Дивејевског манастира, у који се мати Фросја преселила три године пре свог упокојења. Све до тада била је једноставно Фросја. Притом се према самој себи односила прилично скептично, понекад чак као презриво.
Једном смо у Издавачком одељењу објавили врло лепу илустровану публикацију посвећену преподобном Серафиму и историји Дивејевског манастира. То је било прво издање такве врсте у совјетско доба. Чим ми се указала прилика, однео сам књигу матери Фросји. Била је толико модерна, толико су блештали гланц папир и јарке боје, да се чинило да је у ову сиромашну колибу у Лесној улици дошла из друге галаксије.
Али матери се публикација веома допала. Почела је да разгледа слике и радознало листа странице.
– Гле, отац Серафим! – пљесну она рукама кад угледа лепу икону преподобног.
– Мајчица Александра, наша добротворка – то је мати Фросја препознала Агафју Семјоновну Мељгунову, прву управитељку Дивејевског сестринства. Мати Фросја је одлично познавала целу, скоро двестагодишњу историју Дивејева.
– А ко ли је ово?! Николај Александрович! Мотовилов!
Напослетку је мати отворила последњу страницу и угледала своју сопствену фотографију. За секунд је остала без речи. А потом пљесну рукама, искрено негодујући:
– Фросјо, бре, шта ћеш ти ту?! Срам те било!
Још кад сам први пут, са оцем Вонифатијем, дошао у Дивејево и када смо се тада поздрављали на одласку, мати Фросја ме је врло непосредно замолила да поново дођем како бих оправио кров и шупу. Обећао сам да ћу то свакако учинити. Преко лета сам се заиста вратио у Дивејево и повео са собом двојицу пријатеља. Ноћивали смо у шупи, на сењаку, преко дана обављали поправке, а увече шетали по порушеном манастиру, молили се с овим дивним монахињама и слушали приче мати Фросје, које ни са чим не могу да упоредим.
Приповедала нам је о старом Дивејеву, о томе како је током деценија совјетске власти манастир живео под руковођењем оца Серафима, што у затворима, што у логорима, што у прогонству. Или ево, као сада – око разорене обитељи. Видело се да је мати хтела да пренесе све што је чувала у свом сећању како то не би с њом нестало.

Превела Олга Кирилова

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *