НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ПОЧЕТАК

Крстио сам се одмах по завршетку студија, 1982. године. Тад сам већ био навршио двадесет четврту. Да ли сам био крштен у детињству, то нико није знао. Тих година доста се често дешавало да баке и тетке дете крсте кришом од родитеља-атеиста. У таквим случајевима, вршећи Свету тајну свештеник изговара: „Ашче не крешчен, крешчајетсја“, то јест, „ако није крштен, крштава се“ слуга Божји тај и тај.
До вере сам, као и многи моји другови, дошао током студија. На ВГИК-у је било доста изузетних наставника. Пружали су нам озбиљно хуманистичко образовање и приморавали нас да се удубимо у кључна животна питања.
Дискутујући о тим вечним питањима, о збивањима минулих векова, проблемима наших седамдесетих-осамдесетих година – у слушаоницама, студентским домовима, по јефтиним кафетеријама тако драгим студентском срцу и за време дугих ноћних лутања по древним московским уличицама – стекли смо уверење да нас држава обмањује: она нам своја груба и бесмислена тумачења не намеће само у области историје и политике; врло смо добро разумели да је, по нечијем моћном налогу, учињено све да би нам се одузела чак и могућност да сами потражимо решење питања Бога и Цркве.
Та је тема била потпуно јасна, чини се, једино нашем наставнику атеизма или, рецимо, моме пионирском руководиоцу из основне школе – Марини. Она је апсолутно убеђено пружала одговоре на то, као уосталом и на свако друго животно питање. Али ми смо, постепено, с изненађењем открили да су све велике личности светске и руске историје с којима смо се током школовања духовно упознавали, којима смо веровали, које смо волели и поштовали, о Богу мислиле сасвим другачије. Једноставно речено, да су сви били верници. Достојевски, Кант, Пушкин, Толстој, Гете, Паскал, Хегел, Лосев – не могу се сви ни побројати. Да и не говоримо о научницима – Њутну, Планку, Линеу, Мендељејеву. О њима смо, због опредељења за хуманистичке науке, знали мање, али и ту се ипак уобличавала иста слика. Премда су, наравно, ти људи Бога могли доживљавати врло различито, за већину њих питање вере било је најважније, иако не и најкомпликованије у животу.
А ето, ликови који у нама нису будили никакве симпатије, за које се везивало све оно најзлокобније и најодбојније у судбини Русије и у светској историји – Маркс, Лењин, Троцки, Хитлер, руководиоци наше атеистичке државе, рушитељи-револуционари – сви су, као један, били атеисти. И тада смо се суочили с још једним питањем, које смо формулисали грубо, али сасвим одређено: или су Пушкини, Достојевски и Њутни били толико примитивни, ограничени, то јест будале, кад нису успели да се изборе с тим проблемом, или смо ипак будале – ми и наш пионирски руководилац Марина? Све то представљало је озбиљну храну нашим младим умовима.
Тих година у великим библиотекама високошколских установа није било чак ни Библије, да не говоримо о делима црквених и религиозних писаца.
Били смо принуђени да податке о вери проналазимо зрно по зрно: нешто у уџбеницима атеизма, нешто у делима класичних филозофа. Наравно, огроман утицај извршила је на нас велика руска књижевност.
Веома ми се допадало да с вечери идем на службе у московске храмове, иако сам мало шта тамо могао да разумем. Велики је утисак на мене оставило прво читање Библије. Узео сам је од једног баптисте, да прочитам, али сам једнако одуговлачио с враћањем добро знајући да ту књигу више нигде нећу наћи. Уосталом, тај баптиста и није наваљивао да му је вратим, већ је неколико месеци чак покушавао да ме преобрати. У њиховом молитвеном дому, у Малој Вузовској, некако ми се на први поглед није свидело, али сам до дана данашњег захвалан томе искреном човеку јер је дозволио да његову књигу задржим.
Као и сви млади људи, моји другови и ја проводили смо доста времена у расправама, поред осталог, о вери и Богу, у читању Светог писма, до којег сам дошао ја, и духовних књига које смо упркос свему успели да пронађемо. С крштењем и придруживањем Цркви већина нас је међутим одуговлачила: чинило нам се да лепо можемо и без ње – имамо, што се каже, Бога у души. Све би се можда тако и продужило да нам једном није сасвим јасно стављено до знања шта је то Црква и зашто је она потребна.
Историју стране уметности предавала нам је Паола Дмитријевна Волкова. Предавала је веома занимљиво, али, из неког разлога, можда зато што је и сама трагала, говорила је много о својим личним духовним и мистичким експериментима. На пример, једно или два предавања посветила је древној кинеској књизи прорицања Ји ђит. Паола је у слушаоницу донела чак и штапиће од сандаловог и бамбусовог дрвета и учила нас како да их користимо, како да завиримо у будућност.
Један од часова посветила је теми која је била позната само уско специјализованим стручњацима: вишегодишњим истраживањима спиритизма великих руских научника Д. И. Мендељејева и В. И. Вернадског. И премда је Паола поштено упозорила да страст према опитима такве врсте може имати непредвидиве последице, ми смо са свом својом младалачком радозналошћу похрлили у те тајанствене, узбудљиве сфере.
Нећу се удубљивати у опис техничких процедура с којима смо се упознали захваљујући Мендељејевљевим научним трактатима а и о којима смо сазнали од сарадника музеја Вернадског у Москви. Применили смо неке од њих и открили да можемо успоставити нарочиту везу са за нас неспознатљивим али сасвим реалним бићима. Ти нови тајанствени знанци, с којима смо се упуштали У дуге ноћне разговоре, представљали су се различито. Једном као Наполеон, други пут као Сократ, па као недавно преминула бака једног нашег пријатеља.
Понекад су нам приповедали необично занимљиве ствари. И, на наше неизмерно чуђење, знали су и најскривеније тајне свакога од присутних. На пример, могли смо да упитамо с ким то до дубоко у ноћ шета наш другар, будући познати редитељ Александар Рогошкин, и одмах бисмо добили одговор: „С Каћом с друге године.“ Саша је руменео, дурио се, па је било сасвим јасно да је одговор погодио у среду.
Али догађала су се још шокантнија „откровења“. Једном је, у паузи између предавања, један од мојих московских пријатеља којег су нарочито понели ти експерименти, очију црвених од бесаних ноћи, салетао час једног час другог школског друга и језивим шапатом испитивао ко је тај Михаил Горбачов. Ни мени ни мојим друговима то име тада ништа није говорило. А пријатељ је објаснио: „Ноћас смо питали ‘Стаљина’ ко ће владати нашом земљом. Одговорио је да ће то бити неки Горбачов. Треба да сазнамо какав је то тип!“
Три месеца касније запањила нас је вест на коју раније не бисмо обратили никакву пажњу: на место кандидата за члана Политбироа изабран је Михаил Сергејевич Горбачов, бивши први секретар Ставропољског окружног комитета Партије.
Ипак, што смо се више заносили тим узбудљивим опитима, то смо јасније осећали да нам се догађа нешто и необично и узнемирујуће. Без икаквог разлога све су нас више плавиле невољна и нехотична меланхолија и суморна туга. Ништа нам није ишло од руке. Спопадало нас је неумољиво очајање. Ово стање нарастало је из месеца у месец, док напослетку нисмо почели да сумњамо да оно има везе с нашим ноћним „саговорницима“. Уз то, из Библије, коју оном баптисти никада нисам вратио, наједном смо дознали да та врста занимања не само што се не одобрава већ је, како тамо пише, од Бога проклета.
Но ипак нисмо били истински свесни да смо се суочили с немилосрдним и невероватно злокобним силама што су провалиле у наш весели, безбрижни живот и од којих нико од нас није имао никакву заштиту.
Једном сам остао да спавам код другова у студентском дому. Мој колега с факултета Иван Лошчилин и студент режије Саша Ољков предали су се својим мистичким опитима. Дотле смо се већ неколико пута зарицали да ћемо се оканити свега тога, али ништа нисмо могли: општење са загонетним сферама вукло нас је као наркотик.
Овога пута моји другови наставили су претходне ноћи прекинути разговор с „Гогољевим духом“. Тај лик је увек говорио веома сликовито, језиком с почетка XIX века. Данас, међутим, из неког разлога није одговарао на наша питања, већ се жалио. Роптао је и тужио да се срце кидало. Причао је како му је неподношљиво тешко. И, што је најважније, тражио је помоћ.
– Али шта се то с вама догађа? – чудили су се моји другови.
– Помозите ми! Грозно, грозно!… – преклињаше загонетно биће. – О, како ми је неиздрживо тешко! Молим вас, помозите ми!
Сви смо ми искрено волели Николаја Васиљевича Гогоља и исто тако искрено веровали да разговарамо управо с њим.
– Па шта можемо за вас да учинимо? – упитасмо, од свег срца желећи да помогнемо писцу тако драгом нашем срцу.
– Помозите ми! Молим вас, не напуштајте ме! Језиви пламен, сумпор, патње… О, ово је неподношљиво, помозите ми…
– Али како? Како можемо да вам помогнемо?!
– Да ли заиста желите да ме спасете? Јесте ли спремни?
– Да, да, јесмо! – ватрено пожурисмо. – Шта треба да учинимо? Па ви сте у другом свету.
Дух направи паузу и опрезно одврати:
– Честити младићи! Ако сте уистину спремни да се сажалите над патником…
– Наравно! Реците само како!
– О, ако је тако!… Онда… Онда бих вам дао… отров…
Кад смо појмили смисао тих речи, скаменили смо се. А кад подигосмо погледе један на другога и под пригушеном светлошћу комадића свеће спазисмо да су нам лица бела као креч, па, претуривши столице, излетесмо из собе као из топа.
Кад дођох себи, рекох:
– Види ти то. Да бисмо му помогли, морамо најпре постати исти као он. То јест… умрети!
– И мени је све јасно – прозбори испрепадани Саша Ољков цвокоћући зубима. – Он хоће да ми… извршимо самоубиство.
– Готово сам уверен да ћу, кад се сада вратим у собу, на столу угледати некакву таблету – додаде Иван Лошчилин сав зелен од страха. – И схватићу да обавезно морам да је прогутам. Или ћу пожелети да се бацим кроз прозор… Тераће нас да то урадимо.
Нисмо могли да заспимо целу ту ноћ. Изјутра одосмо у храм у суседству, посвећен чудотворној икони Богородице Тихвинске. Нисмо знали где бисмо другде затражили савет и помоћ.
Спаситељ… То име од пречесте употребе понекад чак и за хришћане губи изворни смисао, али за нас тада оно је било и најпожељније и најважније – Спаситељ. Схватили смо, колико год то фантастично звучало, да су у лов на нас пошле моћне, нама незнане силе, и да нас може спасти једино Бог.
Плашили смо се да ће нас у цркви исмејати с нашим „гогољима“, али млади свештеник, отац Владимир Чувикин, сасвим је озбиљно потврдио све наше најгоре зебње. Објаснио је да ми, наравно, нисмо општили с Гогољем, нити са Сократом, већ с правим-правцатим злодусима, демонима. Признајем да нам се то учинило бесмисленим, али, истовремено, ни на трен нисмо посумњали да смо чули сушту истину.
Свештеник је био одлучан: такве мистичке радње тежак су грех. Најтоплије нас је посаветовао: они међу нама који нису крштени, да се без одлагања припреме за Свету тајну и крсте, а остали да се исповеде и причесте.
Но опет смо све одложили. Истина, од тога дана више се никада нисмо вратили пређашњим експериментима. Почело је спремање завршних испита, дипломског рада, прављење планова за будућност, па опет лагодан студентски живот… Ипак, Јеванђеље сам читао сваки дан, постепено ми је то постало истинска потреба. Утолико пре што се испоставило да је Јеванђеље једини лек од помрчине и очајања што су се с времена на време враћали, немилосрдно салећући душу.
Тек годину потом коначно сам себи признао да ће живот без Бога за мене бити лишен свакога смисла.
Крстио ме је дивни свештеник отац Алексије Зотов у храму Св. Николе у Кузнецима. Са мном се крстило десетак-петнаест новорођенчади и неколико одраслих. Деца су се драла из петних жила а свештеник је молитве изговарао толико неразговетно да за тај сат и по ништа нисам схватио.
Моја кума, чистачица у том храму, рече:
– Имаћеш неколико веома благодатних дана, чувај их.
– Како то благодатних? – упитах је.
– Бог ће ти бити врло близу. Помоли се, молим те, за мене. Док је не истрошиш, имаћеш врло делотворну молитву.
– Какву молитву? – поново је упитах.
– Сам ћеш открити – рече кума. – Ако узмогнеш, обавезно отиди у Псковско-Печорски манастир. Тамо има један старац, Јован, презива се Крестјанкин. Добро би било да се видиш с њим. Све ће ти објаснити, одговорити на сва твоја питања. Али кад стигнеш у манастир, немој да журиш, остани тамо бар десет дана.
– Добро – рекох – видећемо.
Изишао сам из храма и одмах осетио нешто нарочито. Остаци тегобног безизлаза и помрчине нетрагом су нестали. Ипак, нисам се превише удубљивао у нова осећања већ сам одлучио да своју радост сместа поделим с мени тада најближим човеком – нашим наставником и сјајним сценаристом Јевгенијем Александровичем Григорјевим. Бивали смо код њега у уметничком студију, био је идол целе наше класе. Живео је близу метро станице „Бељајево“, на периферији Москве. Нисам знао да ли је код куће (телефоне онда нису сви имали), па сам одлучио да у посету пођем наслепо.
Дуго али узалудно звонио сам на вратима његовог једнособног стана – Јевгеније Александрович није био код куће. Разочаран, кренух натраг, на метро. И наједном се сетих „благодатне молитве“ о којој ми је говорила кума. Зауставио сам се, подигао главу према небу и изговорио:
Исусе Христе, Боже у чију сам се веру данас крстио! Сада више од свега на свету желим да видим Јевгенија Александровича Григорјева, свога учитеља. Знам да не треба да Те узнемиравам за ситнице, али, ако је могуће, учини ми то данас.
Сиђох у метро с чврстом надом да ћу свакако угледати Јевгенија Александровича и стадох да чекам воз из центра града. Кад путници изиђоше из вагона, почех да у људској бујици пажљиво тражим свога наставника. Наједном ме неко отпозади потапша по рамену. Био је то Јевгеније Александрович.
– Кога ти то изгледаш тим орловским погледом? – као сад памтим његове речи.
– Вас – одговорих нимало изненађен.
– Па хајдемо онда – рече Јевгеније Александрович.
И кренусмо његовој кући.
Испричао сам му о свему што се тога дана догодило у мом животу. Јевгеније Александрович пажљиво је саслушао. Он сам у то време још није био крштен, али је с поштовањем примио мој избор. Занимали су га детаљи обављања Свете тајне. Затим ме је упитао зашто сам се одлучио на тај корак.
– Зато што Бог постоји – одговорих – у то сам се уверио. И све што је у Цркви, све је исправно.
– Мислиш?… – неповерљиво ће Григорјев. – Знаш, тамо има много… свакојаког.
– Несумњиво. Али зато тамо постоји оно најважније.
– Можда – рече Јевгеније Александрович.
Свратили смо у продавницу, купили боцу „столичне“, неколико паклица цигарета, нешто да презалогајимо, и до вечери седели дискутујући о новом сценарију.
Док сам се враћао кући, сетио сам се онога што се десило у метроу, како сам очитао молитву и одмах после ње срео Јевгенија Александровича. Да ли је то подударност или није? – упитах самога себе. – На то се не може тако просто одговорити. Али веза између догађаја свакако постоји. Премда… у животу свашта бива. С друге стране, мени се такво што никада раније није догађало… Требало би се тиме позабавити.
Дан касније, памтећи кумин савет, узео сам возну карту и кренуо у Псковско-Печорски манастир.

Превео Петар Буњак

У Печорама

Воз Москва-Талин је на железничку станицу града Печоре Псковске стигао око пет саги изјутра. Труцкајући се у времешном аутобусу путем према манастиру разгледао сам ту зачуђујуће дотерану западноруску варошицу, њене невелике лепе куће с кулама и уредним вртовима. Печоре се налазе свега пет километара од границе с Естонијом. После Револуције и до 1940. варошица је била на територији Естоније, па је зато манастир остао читав, а ни начин живота није се ту превише мењао.
Заједно с другим путницима из московског воза пришао сам стаменим заштитним зидинама. Манастир је још био затворен, морало се сачекати да чувар у предвиђено време отвори древне, гвожђем оковане вратнице.
Простор унутар манастира неочекивано се показа тако пријатним и лепим да човек није могао друго до да се задиви. Све је ту одавало утисак ако не бајке, јер очигледно је било јава, а оно нечег необичног. Путем поплочаним облуцима сишао сам на манастирски трг, разгледајући успут разнобојне манастирске зграде и силне леје с прелепим ружама. А цркве су овде биле тако пријатне и топле, какве не видех нигде другде.
У главној манастирској цркви – пећинском храму Успења Пресвете Богородице – било је готово мрачно. Кад сам ушао, два искушеника у црним расама До пода и коса скупљених у кике палила су кандила. Ниска окречена таваница мутно је одблескивала светлост коју су лучила кандила. Ликови с икона у старинским металним оковима пажљиво су ме посматрали.
У храму су се лагано окупљали монаси – мноштво мантија и панакамилавки – а пристизали су и мирјани. Почела је служба – и прошла, чини ми се, У Једном даху. Кад сам сазнао да ће ускоро отпочети нова литургија и да ће стићи и архијереј, попео сам се до Михајловског храма, на високом брду, и одстајао још једну службу.
Све ме је запањивало: и ђакони с распуштеном дугачком косом и лепим орарима преко рамена, и опасни настојатељ, и свештеномонаси – постарији и млади, чија су лица била потпуно другачија него у световњака. И архијереј – огроман, веома стар, величанствен у својој старинској одежди, мудрог и необично добродушног лица.
По завршетку дуге службе монаси су се постројили, по двојица, и уз складно појање свечано се упутили у трпезарију. Ја сам изишао у манастирско двориште и код богомољаца се распитао како се у манастиру може одсести. Објаснили су ми да треба да се обратим благочином намеснику. Први пут сам тада чуо ту реч, и стао да је понављам у себи да је не бих заборавио. Кад су монаси почели да излазе из трпезарије, све редом питао сам ко је од њих благочини намесник.
Благочини намесник сад је с владиком, али можеш да се обратиш његовим помоћницима, оцу Паладију или оцу Иринеју – посаветоваше ме.
Одмах сам признао да никад у животу не бих запамтио таква имена. Неки монах сажали се тада нада мном и отпрати ме помоћнику благочиног намесника, а овај у келију за ходочаснике.
Мојих десет дана.

Превео Петар Буњак

Десет дана. Прва послушања

Келија у коју сам био смештен налазила се у приземљу конака самога настојатеља манастира – његове су одаје биле тик изнад нас. У суседству је, као што су ме одмах упозорили, живео строги манастирски благајник отац Натанаило. Приметио сам, за себе, да не би било лоше да се монасима дају једноставнија имена. Срећа да онај којег ми је предстојало да пронађем нема тако компликовано име – отац Јован.
У пространој светлој келији било је десетак кревета, старински ормари у дуборезу, ноћни сточићи; речју – све што је потребно да би човек преноћио и одморио се. Ту се сабрао различит свет, из целе земље, и, како се одмах видело, успостављани су најбољи и најљубазнији међусобни односи.
Објаснили су ми да ујутру и увече сви иду на службу, а преко дана – на послушања. Каква – обавестиће ме. Можда ћу цепати дрва, помагати у кухињи или остави, а можда ћу мести стазе.
Увече смо кренули на службу. Овога пута ми је, из ко зна ког разлога, било прилично тешко да је одстојим. Никако да се заврши, а и трајала је, на мој ужас, дуже од четири сата. Но имао сам прилику да добро осмотрим људе који су испунили храм. Највише је било жена, обичних, старијих од средњих година, мушкараца мало. Али молио се и поприличан број младих људи, чак би се могло рећи: омладина се овде могла срести чешће него у московским црквама. И наравно – ходочасници, јуродиви, сви они који творе неупоредиви дух руског манастира и варошице израсле око њега.
После службе сви су пошли на вечеру. Кренула су тамо и само петорица монаха; остали су, како ми је објашњено, јели само једном или двапут дневно. Трпезарију су испунили углавном искушеници и ходочасници.
Послужили су храну скромну, али веома укусну. Посебно одређени калуђер читао је из житија светих. Заједно са свима, за трпезу је сео и строги благајник отац Натанаило. Тад му је било неких шездесет пет година. Сувоњав, сед, ништа није јео, само је пазио на ред и исправљао чтеца кад би овај погрешио у нагласку или неправилно изговорио неко византијско име.
По завршетку оброка сви су остали на својим местима и опет је почела молитва – вечерња. Затим су сви тихо запевали нешто старинско и мелодично и један за другим кренули да целивају крст у јеромонаховој руци.
Кад сам изишао из трпезарије, први пут сам угледао манастир ноћу. Био је необично леп. Светиљке су обасјавале стазе и крошње дрвећа, на конацима су такође светлуцале сијалице. Све је то ноћ у манастиру чинило не застрашујућом, већ загонетном и спокојном. Није ми се ишло унутра, али речено ми је да није обичај да се ноћу шета манастирским двориштем. Уз то, сутра треба рано устати. Кад сам питао у колико сати, баш сам се забринуо: да човек не поверује – у пет и тридесет! Код куће се никада тако рано нисам будио.
У пола шест, како што је и речено, пробудила ме је гласна звоњава. „Молитвами свјатих отец наших, Господи Исусе Христе, помилуј нас!“ То је будилац отворио врата наше келије, сањивим гласом очитао прописану молитву и кренуо даље, да буди остале.
Како је само тешко и нелагодно било устајати тако рано, у пространој умиваоници леденом водом прати зубе. Већ сам стопут зажалио што само овамо дошао, а још више што сам Богу обећао да ћу ту остати читавих десет дана. Ма, коме требају та устајања у цик зоре? Богу? Не, наравно! Нама? Ни нама. Мучење без разлога…
Напољу је још био мрак. Монаси у лепршавим црним мантијама ћутке су се кривудавим степеницама дизали на високо брдо, ка Михајловској цркви. Ми, ходочасници, хитали смо за њима.
При светлости кандила и свећа почео је саборни молебан. Сви су молили Господа, Богородицу и покровитеља манастира, преподобномученика Корнилија, да дану који отпочиње подаре благослов. На кандилу које виси крај чудотворне иконе запаљена је свећа у старинском фењеру, а фењер су одмах потом понели у манастирску кухињу, да запале ватру у пећима. После саборног молебана сви су саслушали јутарње молитве, прочитали цедуље с именима, које су приложили ходочасници, с молбама за здравље и покој душа својих ближњих. Најпосле, они који нису учествовали у даљој служби пођоше на доручак; међу њима био сам и ја.
Кад сам видео чиме се ходочасници овде хране, расположење ми се поправило. Риба која се ни у Москви не виђа често, усољене гљиве, тиквице, каше – и растресита хељдина, и овсена, а све с прженим луком. Једном речју, свега у изобиљу. Касније сам сазнао да су у Печорама традиционално настојали да од срца погосте и посетиоце и манастирске аргате. То је започело још за управе претходног старешине, оца Алипија. И садашњи, архимандрит Гаврило, одржава тај обичај.
За доручком су монаси и искушеници пријатељски разговарали, помало се и шалили. То ми се веома допало: такву мирну добронамерност у световноме животу нисам сретао.
У осам сати смо се ми, ходочасници, сакупили у економском дворишту. Отац Максим, бригадир (тако су га, онако по совјетски, овде називали), очитао је кратку молитву па почео да дели послушања. Мени је рекао кратко: „Ићи ћеш да чистиш.“ Шта да „чистим“ – нисам знао, али када сам схватио, толико сам се разљутио да само што се нисам окренуо и отишао: запало ми је да чистим септичке јаме. Али нашао сам снаге да се уздржим, нагнао себе да навучем понуђену ми прљаву одећу и чизме и пошао да се завлачим у сенкрупе.
Нећу описивати остатак дана. Провео сам га у смрдљивим јамама скупљајући, до пет по подне, житку масу измешану с песком и товарећи је у кофе.
Кад бих се, ту и тамо, искобељао из своје јаме да удахнем свеж ваздух, гледао сам монахе како се залудно, како ми се чинило, мувају по манастиру, па бих се присетио предавања из атеизма и прича о задриглим експлоататорима у мантијама, лицемерима и притворицама што угњетавају поверљив, прост народ. То јест, у датом случају, мене.
Тад још нисам знао да сваки монах има не једно, већ мноштво послушања, и да се читав монашки живот састоји од рада и молитве. Али то је од туђег погледа скривено. Монаси раде у ковачници, у столарским радионицама, у пекари, у библиотеци, на припремању просфоре. Ризничар чисти олтар, припрема све што је потребно за службу, чисти одежду и утвари. Неко иде у набавку намирница, спрема храну за стотине људи – монаха и мирјана. Други раде у башти, на пољима, у складиштима за поврће. И тако даље, и тако даље. Да и не говоримо о томе да сви учествују у вишесатним богослужењима, а свештеномонаси уз то исповедају људе, понекад до дубоко у ноћ, и извршавају још мноштво других обавеза. Кад си на дну канализационе јаме, свет ти изгледа и туробан и неправедан!
Увече сам опет стајао на служби, ишчитавао бесконачна имена из дебељушних свезака-поменика и са цедуљица које ми је додавао стари монах. За здравље, за покој душе… За здравље, за покој душе… Ивани, Агрипине, Петрови, Надежде, болесне Јекатерине, плодом благословене Ане, отпутовали Николаји… пролазили су као живи пред мојим очима. Осећајући одговорност трудио сам се не само да набрајам имена већ и да се, како и колико могу, молим за њих. Само сам се на једном месту развеселио: кад ми је допала цедуља исписана старачким рукописом, молба за здравље „заблуделог дечака Григорија“. Одмах сам замислио тога злочестог дечка који је до очајања довео своју несрећну баку.
Силно сам пожелео да одем кући! Још осам дана ове бесмислице! Уза све то, никако да се сретнем с оцем Јованом и с њим расправим своја питања.
Следећег дана ставили су ме да цепам дрва и цепанице слажем на огромне дрвљанике, који су се у економском дворишту уздизали као необичне вишеспратне дрвене куће. Никад у животу нисам чистио канализацију, нисам цепао дрва, нисам чистио за кравама нити мео калдрму од облутака, тако да се пред крај мога десетодневног боравка у манастиру накупило баш много утисака. Љутине и умора такође. Сва та „егзотика“ попела ми се била наврх главе.
Али искусио сам непознати свет и он ме је запањио. С оцем Јованом сусрео сам се у пролазу, на само неколико минута. Тада ми се учинио као обичан декица, наравно врло добродушан, али сасвим једноставан и не нарочито занимљив. Питања која сам му поставио била су, изгледа, потпуно будаласта. Али отац Јован ипак ме је саслушао и, с обзиром на своју заузетост, посаветовао да се обратим игуману Тавриону. Ту већ по ко зна који пут малодушно закључих да то име никако нећу моћи да запамтим. Међутим, на питање које ме је тада нарочито бринуло – о филму, то јест могу ли се њиме бавити и како Црква гледа на то – отац Јован пружио ми је потпуно неочекиван одговор. Рекао је:
Па филм је језик. Њиме се може обзнанити: „Распни га, распни!“ А може се и Бог прославити.
Одмах сам го запамтио, али и помислио: „декица“, боме, и није баш тако једноставан…
Како сам тада могао знати да ће тај човек одредити целу моју судбину, постати једно од највећих откровења у мом животу и за мене заувек остати образац хришћанина, монаха и свештеника.
Тај ме је старчић на растанку топло загрлио, благословио и наложио да свакако још једном дођем у манастир. У ово сам одмах посумњао. Један пут у Печорама, чинило се, биће више него довољно.
Дан пред одлазак напокон сам се на једвите јаде сетио имена свештеномонаха којем је, по савету оца Јована, требало да се обратим – игуман Таврион – и пронашао га. Испоставило се да је то монах онижег раста, од четрдесетак година, високо образован (схватио сам замисао оца Јована – у тадашњем стању био ми је потребан „интелектуалан разговор“). Отац Таврион понео се према мени крајње благонаклоно. Озбиљно је одговарао на моја многобројна питања, а на крају разговора посаветовао ми је да читам Свето писмо и Свете Оце, да се ујутру и увече молим, према молитвенику, да се редовно исповедам и причешћујем и, што је најважније – да нађем духовника. Отац Таврион ми је онда поклонио молитвеник са Псалтиром – праву драгоценост у она времена. И он ме је позвао да поново дођем.
Издржао сам читавих десет дана – рано устајање, послушања, бесконачне службе, с демонима који су ми сваки час вриштали у уво. Не могу да кажем да сам жалио за изгубљеним временом. Међутим, последњег дана нешто из дна душе вукло ме је у Москву.
Опростили су се са мном веома топло. По настојатељевом благослову, благајник ми је за пут издао читавих тридесет рубаља. Добио сам још и зембиљ са свакојаким ђаконијама. Пошто свратих у храм да се помолим, с тренутном захвалном сетом али и с радосним предосећајем повратка у Москву, изиђох из манастира.
И онда се догоди нешто што је у мени изазвало прави правцати шок. Кад сам се први пут после десет дана нашао с оне стране манастирске капије, први осећај који ме је обузео била је незадржива жеља да бацим зембиље и главом безобзирце побегнем назад! Нешто такво од себе никако нисам очекивао. Учинивши над собом истинску присилу, полагано сам кренуо на аутобуску станицу, сваким треном све јаче осећајући да се налазим у другом свету, потпуно другачијем од онога који сам оставио пре десет дана.
Било је рано вече. Обичан свет ишао је улицом. У сусрет ми је долазио момчић који је у ходу жвакао час пирошку час јабуку. Сећам се како ме је та свакодневна слика ужаснула. Нисам могао да схватим зашто је тако. Коначно сам се досетио: за ових десет дана толико сам навикао да оброку приступам тек пошто се помолим Богу да ми се човек који овако с ногу муља храну у устима – учинио као нешто незамисливо.
Омладина је излазила из биоскопа. Неко се гласно церекао. Заљубљени парови, загрљени, прошли су поред мене. Све је било потпуно нормално. Сем што се мени, из неког разлога, чинило да сам овде туђинац.
У купеу су са мном биле две девојке и момак, мој вршњак. Попео сам се на горњи лежај, а они су у међувремену извадили храну и пиће. Очигледно очекујући весело путовање, почели су да наваљују да им се придружим. Пре десет дана учинио бих то без размишљања, и дивно бисмо провели време. Сада сам, међутим, промрмљао некакав изговор, померио се дубље ка зиду и целим путем, уз веселе прекоре мојих сапутника и њихове позиве да сиђем на грешну земљу, срицао неразумљиве црквенословенске речи из молитвеника који ми је поклонио отац Таврион. Не, ниједног тренутка нисам осуђивао то троје младих, нити сам, Боже сачувај, себе видео као праведника а њих као грешнике. Нисам чак ни помислио на то. Једноставно – све је постало другачије.

Превео Петар Буњак

У Москви

И стварно – све је постало другачије. Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико јуче чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не као бесмислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сасвим далеко. Нисам себе могао да препознам. Ни пријатељи нису могли да ме препознају.
Како сам се вратио у Москву, с изненађењем сам схватио да свих десет дана не само што нисам пушио него нисам ни помишљао на ту своју вишегодишњу навику. А пушио сам обично најмање две паклице дневно.
Једино место где сам се добро осећао био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ништа више до мога срца допирало није. Чак ни књиге, ни вољени Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио сам да сам се сасвим променио. Или сам се можда безнадежно покварио за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и све оно што сам проживео током пређашње двадесет четири године с њим се није могло поредити. Заправо, тај стари свет искрено сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!… Али суштина је била управо у срцу: оно више није припадало старим заветима, већ новоме, неочекивано откривеном тајанственом и несавладивом завету човека и Бога.
Следећи добар савет оца Тавриона открио сам самоме себи дела Светих Отаца. Запањила су ме. Најжалије ми се чинило то што, иако поседујемо такво непроцењиво благо, о њему не знамо ништа.
Преда мном се отворио читав континент великих посвећеника који су столећима прикупљали искуство спознаје живота другачије од оне коју су нудили најбољи умови филозофске мисли и генији класичне књижевности. Исак Сирин, Јован Лествичник, ава Доротеј, Јован Златоусти, па наши Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник, Тихон Задонски, цела та истинска духовна плејада – законито наслеђе које су од нас тако дуго крили.
После само месец дана служба у цркви постала ми је разумљива, црквенословенске речи – дубоке и пуне смисла. Јутарње и вечерње молитве постале су једино за чим сам жудео, а причешће и исповест – потреба.
Ускоро сам опет отишао у Печоре. И од тада сам почео онде да боравим чим би ми околности дозволиле. За филм сам изгубио свако занимање – а то за филм, мислим, и није неки губитак. Искрено говорећи, само сам отаљавао обавезе прихваћене по завршетку студија. Моји руководиоци вајкали су се уочавајући то, али убрзо су схватили да ништа не могу да промене. Кад бих обавио текући посао у филмском студију, добио бих једно две недеље слободног времена – и одмах сам седао на воз и одлазио у манастир,
Шта ме је то у њему толико привлачило? У првом реду људи. Управо бих о њима сада да говорим.

Превео Петар Буњак

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *