НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПИО ЧАЈ

Људи су имали различит однос према оцу Рафаилу. Сретали су се они који очима нису могли да га виде. Други – а таквих је било много више – тврдили су да је отац Рафаило променио читав њихов живот. На пример, један од тројице младих монаха који су убијени на Ускрс 1993. године у Оптином скиту, јеромонах Василије (Росљаков), говорио је: „Ја оцу Рафаилу дугујем монаштво, дугујем му свештенство, ма дугујем му све!“
У чему је била тајна тако необичног деловања оца Рафаила на људске душе? Чиме се он то бавио осим црквеном службом за празнике и недељом, пословима уобичајеним за сеоске свештенике? Није тешко одговорити на то питање. Они који су га познавали рећи ће да се отац Рафаило углавном бавио само пијењем чаја. Са свима који су му долазили. И ништа више. Заправо, не! Понекад је поправљао свој црни „запорожац“ да би имао чиме да се одвезе некоме у госте – да пије чај. Е сад стварно нема више ништа!
Са становишта спољашњег света, то је био прави правцати бадаваџија. Неки су га тако и звали. Али биће да је отац Рафаило имао некакав нарочит споразум с Господом Богом. Јер сви с којима је он пио чај постајали су православни хришћани. Сви без изузетка! Од загриженог безбожника или интелектуалца који је стигао да се сасвим разочара у црквени живот па до криминалца од којег су сви дигли руке. Не знам ниједног човека који се, кад би се упознао са оцем Рафаилом, не би из корена препородио у духовни живот.
При томе, истину говорећи, отац Рафаило није умео ни проповед честито да састави. У најбољем случају: „А-а-а… М-м-м… Браћо, сестре, овај… Срећан вам празник, православни!“
Једном смо га, додуше, прекорили и убедили да одржи проповед за престони празник. С ентузијазмом се латио тога посла, али све се претворило у такву бруку да сви само што нису пропали у земљу од стида, премда је сам отац Рафаило био врло задовољан собом.
Али док је пијуцкао чај за сељачким столом застрвеним мушемом, он би се, кад су му долазили намучени и уморни мирјани, потпуно преображавао. Обичан човек напросто не би могао да издржи такву бескрајну навалу посетилаца, често хировитих, љутих на све и свакога, наметљивих, с гомилом нерешених проблема, с бескрајним питањима. Али отац Рафаило трпео је све и свакога. Чак не да је трпео, то је непрецизна реч. Њега нико никада није оптерећивао. И дивно је проводио време уз чај с било којим човеком, евоцирајући нешто занимљиво из живота Псковско-Печорског манастира, приповедајући о древним подвижницима, о печорским старцима. Зато је немогуће било прекинути седење за чајем. Иако се, право речено, само разговорима не могу изменити људи безнадно залутали у нашем хладном свету и, што је још горе, у себи самима. Да би се то постигло, потребно је открити им другачији живот, у којем без остатка тријумфује свемоћна и бесконачна вера, нада и љубав, а не бесмисао, патња и сурова неправда. Али не само открити, показати издалека и намамити, већ увести човека у тај свет, ухватити га за руку и одвести пред Самога Господа Бога. И тек онда човек наједном разазнаје Онога Којег је одавно, како се испоставља, знао и волео – јединога свог Творца, Спаситеља и Оца. Само се тада живот истински мења.
Али главно је питање – како доспети у тај чудесни свет. То се не може ни на један обичан људски начин. Не може у томе помоћи никаква земаљска власт. Никаква веза. Никакав новац. У тај се свет не може завирити ни крајичком ока, па чак и да вам у томе помажу све обавештајне и специјалне службе. А испоставља се да се онамо не може поносно крочити ни рецимо тако што човек заврши духовну академију и добије свештеничко и епископско достојанство.
Али онамо се без проблема могло стићи са оцем Рафаилом, у његовом црном „запорошцу“! Или се тај свет наједном откривао ономе који је седео у парохијском дому у Лосицама и пијуцкао чај са оцем Рафаилом. Због чега се то догађало? Једноставно, отац Рафаило био је генијални водич по томе свету. Бог је за њега био Онај за Кога је живео и с Ким је живео у сваком трену. И Коме је водио свакога ко би му био послат у његову убогу брвнарицу при храму.
Ето, то је незадрживо привлачило људе оцу Рафаилу! А њих се, нарочито последњих година, код њега окупљало подоста. Омладину су му слали и отац Јован, и неки московски духовници. Отац Рафаило примао је све, нико у његовом дому није био сувишан.
Многима је напросто посувраћао наопако сав њихов дотадашњи поглед на свет. Умео је, иако у њему својственом, готово лакомисленом маниру (и то зато да га људи не би схватали преозбиљно), да даје тако прецизне, неочекиване одговоре на питања саговорника да би им покаткад застајао дах – колика би им се животна истина наједном откривала! А то се могло испољити у најобичнијим ситницама.
Једном смо у „запорожац“ примили некаквог намерника, да га повеземо до Пскова. Уместо да захвали оцу Рафаилу, овај љутити чудак почео је да на пасја кола псује свештенике:
– Ви, попови, сви сте лопови! Од чега живите? Варате старе жене!
Отац Рафаило, као и обично, добродушно прихвати његову грдњу, али му одмах понуди:
– Хајде ти пробај да превариш бакицу. Бакица је стара, цео живот проживела, хајде чик је превари! То си се ти наслушао којечега на партијским састанцима, па си се заглавио и понављаш као покварена плоча.
Путника је та мисао напросто оборила с ногу.
– Па јесте!… Пробај ти да превариш моју бабу… Или, рецимо, ташту!…
После целим путем није пуштао на миру оца Рафаила запиткујући о свему
живоме, али већином о црквеним нејасноћама, о празницима и дедовским обичајима који су за њега прекривени помрчином. На растанку га отац Рафаило позва да дође у парохију да попију чај.
Или једном тако отац Рафаило иде поред гробља и чује како с оне стране ограде нека жена вришти, завија, очајава на гробу. Страхота и безизлазност потресле су сапутнике оца Рафаила, прешавши и на њих.
– Како језиво плаче ова слушкиња Божја… – рече неко.
Али отац Рафаило одговори:
– Не, ово није слушкиња Божја! Овако плаче неправославни човек. Хришћанин не може да тугује у очајању.
Могао је незлобиво, али и непогрешиво да каже свештенику:
– Јој, каква ти је њушка данас! Шта је, опет си до бесвести буљио у телевизор?
Или да одговори девојци кад га је питала којем је свештенику боље да оде
на исповест:
– Изабери најдебљег! Он ће бити свестан своје недостојности и боље ће те исповедити.
Једном смо, уочи Духова, отац Рафаило, Иља Данилович и ја зором пошли у шумарак по младе брезе, да бисмо њима, као што је обичај за тај празник, украсили храм. Али кад почесмо да сечемо стабаоца, одједном ми их би жао – расла, расла, а ми их сад наједном сечемо, само да би два дана стајала у цркви. Моја вајкања наљутише оца Рафаила.
– Ништа ви не разумете, Георгије Александровичу! Млада бреза биће напросто срећна што ће украсити Божји храм.
Отац Рафаило могао је да одговара не само у име некаквог дрвећа већ и у име целе васионе.
Сећам се како смо једне пролећне ноћи он, отац Никита и ја ишли чудесним шумским путем у околини Боровика. Звездано небо у тај касни час било је толико величанствено да смо се мимо воље загледали у њега.
Зар је лепу, погледом необухватну васиону, бесконачни број светова, Бог створио само за нас, људе, који живимо на сићушној планети, неупоредивој с безграничношћу васионе? – помислих. Поделих ова лирска размишљања са својим сапутницима, а отац Рафаило истога часа, изазовно и без двоумљења, разреши моје сумње.
– Разумног живота, осим на Земљи, нема више нигде – рече он. И објасни. – Јер кад би га било још негде, Господ би то обавезно открио Мојсију кад је овај писао Књигу постања. А Мојсије би нам то дошапнуо бар неким наговештајем. Тако да немојте ни да сумњате, Георгије Александровичу, Бог је васиону створио само за човека!
– Али чему онда ова бескрајна мноштва звезда над нама?!
– То је због тога да бисмо ми, док их гледамо, поимали свемоћ Божју.
Али то још није било све! Отац Рафаило је понекад одговарао не само у име васионе него и у име Самога Господа Бога!
Једном се заподенуо разговор о томе да ли постоје на свету они које Господ не воли. Сви су углас пожурили да пруже уџбенички исправан одговор: „Господ воли све.“ Али отац Рафаило наједном рече:
– Е, па и није тако! Господ не воли бојажљиве!
Имао је најједноставније односе с људима.
Једном је сусетка донела оцу Рафаилу теглу краставаца.
– Хајде, оче, бар ти их узми! Јер краставци су ионако пропали – уздахну она.
– Добро, дај! – великодушно се сложи отац Рафаило. – Ако ти је толико жао да их бациш, сам ћу их однети на сметлиште.
Једна московска гошћа долазила је оцу Рафаилу, али никако није хтела да носи мараму. Отац Рафаило јој строго рече:
– Опет сте без мараме? Ја ћу вам поњаву ексером прикуцати за главу!
Девојка се толико уплашила да мараму више није скидала. Кажу да је чак
спавала с њом.
Чудили смо се како се отац Рафаило опходи с онима који су га вређали и мрзели. А таквих је у његовом животу било подоста. Поред осталог, и међу сабраћом-свештеницима. Отац Рафаило никад себи није допустио да им се обрати не само речима прожетим непријатељством већ ни осуђујућим тоном. Уопште узев, он никада никог није осуђивао. Једино што би понекад гунђао на совјетску власт. С њоме је отац Рафаило имао нарочит однос.
Совјетска власт се тих година, с једне стране, наравно, стално назирала негде ту, близу, и понекад нам жестоко тровала живот. Али, с друге стране, она за нас као да и није постојала. Ми смо једноставно живели не обраћајући пажњу на њу. И у том смислу нисмо сасвим разумели, рецимо, ондашње дисиденте-вернике, који су себи као главни циљ поставили борбу против те власти. Нама је било сасвим јасно да ће се совјетска власт сама врло брзо иживети и свечано се срушити. Мада је, наравно, у међувремену могла озбиљно да искомпликује живот: на пример, да човека баци у затвор или душевну болницу, да организује хајку на њега или да га једноставно убије. Али веровали смо да без Промисли Божје ништа слично ионако не може да се догоди. Како рече монах-подвижник из далеке прошлости ава Форст: „Ако је Богу угодно да живим, Он зна како ће то уредити. А ако Му није угодно, зашто онда да живим?
Отац Рафаило је с времена на време са задовољством изазивао псковске обласне и рејонске власти. Нарочито кад би се нашао у ситуацији да буде старешина неког сеоског храма и истовремено једини свештеник у њему. По службеној дужности морао је сваке године да пише извештаје о броју крштења и венчања. У тим извештајима отац Рафаило је наводио тако велике четвророцифрене бројеве парова које је венчао и деце коју је крстио да се у локалном Савету за послове верских заједница дизала права паника. Напослетку, кад би изишао на крај с његовим лудоријама, псковски Савет би му у пуној мери одговарао најискренијом мржњом и суровом хајком: и због те рафаиловске математике, и због црног „запорошца“ на млазни погон, с белим завесицама, и због стотина људи који су му долазили у парохију. Али отац Рафаило није падао духом чак ни кад је, на захтев чиновника Савета за послове верских заједница, морао и по неколико пута током године да се сели с једног места на друго.
Веома смо жалили што је у Русији тако мало духовне литературе. Издавање црквених књига, осим мизерних тиража које су власти допуштале, не само што је било забрањено већ је и кривично гоњено. Једном смо пустили машти на вољу и разговарали како би било добро у скиту оца Доситеја монтирати штампарију и тамо штампати духовну литературу. Толико су нас понеле наше маштарије да смо о будућој издавачкој кући почели да дискутујемо с многобројним познаницима.
Једном, уочи 7. новембра, отац Рафаило навратио је у Москву по делове за ауто и на један дан одсео у мојој кући. Одлучили смо да заједно одемо у његову парохију захваљујући томе што сам с викендом и новембарским празницима накупио готово недељу дана одмора.
Увече је отац Рафаило седео у мојој московској соби и, не би ли прекратио време до воза, телефоном ћаскао с познаницима. Али у слушалици је све време нешто пуцкетало и гроктало. Досетивши се да је разлог томе прислушкивање КГБ-а, отац Рафаило поче да сипа дрвље и камење на совјетску власт. Ето, вели, не може да постави чак ни квалитетне апарате за прислушкивање. Узнемирио сам се и дао знак оцу да се телефон можда стварно прислушкује. Али оца Рафаила то је само додатно подстицало.
– Ево се и Георгије Александрович већ насмрт испрепадао! – гласно је негодовао у слушалицу. – Нема везе, комсомолци, бољшевичићи! Ускоро ће се срушити совјетска власт. Шта ћете ви онда? А ми ћемо у међувремену да почнемо с припремама, издаваћемо књиге, у скиту ћемо илегалну штампарију покренути! Још ћемо ми вас, бољшевичићи-комсомолци, да крштавамо и венчавамо!
И даље све тако. Ја сам се нервирао неко време, а после дигао руке и чак престао да га слушам.
Као и увек, на станицу смо дојурили у последњем тренутку. За врхунски ваздушни маневар отац Рафаило сматрао је то да се попнемо на папучицу последњег вагона воза који је већ кретао. А дотле је свима једноставно вадио душу на памук.
– Оче, остало је сат времена до поласка воза! – упозоравали смо га.
– Како, још читав сат? Турамо мањерку!
Имао је у виду чајник. „Мањерка“ у том значењу логорашки је израз који нам је донео отац Виктор. Стављали смо чајник, па смо уз нервозне уздахе сапутника који су били толико неопрезни да се спремају на пут са оцем Рафаилом, седали да пијемо чај.
– Оче! Само пола сата до одласка воза! А треба нам до станице двадесет пет минута! – кукумавчили су путници у очајању.
– Ево, још само шољу-две – није се предавао отац Рафаило.
Ако неког не би ухватила хистерија, све би, по правилу, испадало како треба. Отац Рафаило би тек у једном, само њему знаном тренутку зачуђено упитао:
– Па што ми још седимо? Овако, боме, може и да се закасни!
Тад би сви, неизмерно му захвални на пруженој шанси да отпутују, поскакали с места и појурили на железничку станицу. И мада смо неколико пута погледом испраћали воз који је одлазио, ова забава понављала се сваки пут.
Те вечери, после телефонског ћеретања о скитовима и издаваштву, срећно смо стигли на воз. Допутовали смо у Псков и одмах кренули у госте оцу Никити. Донели смо му књиге, намирнице и, окупивши се заједно, почели наглас да читамо нову књигу коју смо управо пронашли у Москви – Старац Силуан.
Време је тих новембарских дана било сунчано – слаб мраз, сунце је сијало из све снаге. Ујутру смо прочитали молитвено правило и поново сели да слушамо читање. Али наше спокојно уживање неочекивано је прекинуто: споља се зачу звук неколико аутомобила који су се приближавали. То је било необично за такву забит као што је Боровик. Погледасмо кроз прозор и схватисмо да су се довезли к нама. Из двеју „волги“ и теренског „газа“ изиђоше милиционери и цивили у мантилима и са шеширима.
Искрено говорећи, баш сам се уплашио. Отац Никита исто. Зато отац Рафаило, Иља Данилович и отац Виктор нису ни трепнули. Само се Старчишка некако злокобно осмехну непогрешиво одгонетнувши ко нам је то дошао у посету.
– Стој, не мрдај! Спреми документа!
С таквим урликом упаде у кућу локални позорник, милиционер дебеле трбушине, којег смо сви врло добро знали. Остали гости, а њих у собу нахрупише једно шесторица, претећи су зурили у нас. Само што нису повадили пиштоље.
– Контрола докумената! Сви да спреме документа! – избезумљено је урлао наш некад добродушни позорник, и то тако да је неки друг у цивилу чак почео да га смирује.
Заправо, документа су проверили само мени. Неколицина придошлица почеше углас да ми постављају питања: ко сам ја, на којој сам адреси пријављен, где радим и зашто сам овде а нисам се регистровао, као што је прописано, код локалних органа. Први пут се нашавши у таквој неприлици, нисам знао шта да им одговорим. Али још сам се више плашио да ће пријатељи приметити мој кукавичлук.
Изненада ми поможе исти онај позорник. Опет се издрао, али овај пут потежући нешто жешће.
– Где је илегална штампарија?! Признајте! Да чујем! Све знамо! Узалуд кријете!
Завијао је као пожарна сирена, а лице му је на наше очи постајало гримизно црвено.
Најпре смо га само запрепашћено гледали и ништа нисмо разумели. Каква штампарија? Шта ми то кријемо? Али затим отац Рафаило и ја почесмо да схватамо како је разлог свему наше блебетање с познаницима, а можда и оно преко телефона, о фамозној штампарији.
Громогласни милиционер одмах потврди ова домишљања.
– Све знамо!… Имате штампарију. У илегалном скиту. Нико да није мрднуо! Напоље!… Рекао сам, напоље! Са стварима! Да покажете пут! Ти си овде домаћин! – упре прстом у груди оца Никите. – Напред! Да покажеш пут!
– Никуд он не иде – прекиде ту дреку отац Рафаило. – И нико од нас не иде.
– Шта-а-а?! – поново прогрме чувар реда.
– А ни своју штампарију нећемо да вам покажемо! – додаде отац Рафаило.
Као мимогред споменуо је штампарију као да стварно постоји. Одмах сам
схватио да то није учинио тек онако.
Још једно двадесетак минута незвани гости час су захтевали, час нас наговарали да све признамо, одведемо их у скит и покажемо словослагачке машине. Али ми смо, гледајући испод ока оца Рафаила, тврдоглаво ћутали.
Напослетку се цело незвано друштво удаљи у двориште, да се посаветује. А кад се вратише, обзнанише да ће штампарију наћи и без нас. Само су затражили да им се објасни како што пре да стигну до тог скита. Неочекивано, отац Рафаило поче сам да им објашњава пут. Немилосрдно је истражитеље упућивао најдаљим и најтежим путем – петнаестак километара кроз мочваре и шуму.
Био је почетак новембра. Мочваре у околини прекрио је танушни лед. Осокољени гости изиђоше напоље и кренуше на свој трновити пут.
Тада упитах оца Рафаила:
– А шта ако се подаве у мочварама?
– Да ће се подавити – неће – одговори он. – Али ће један другога херојски да спасавају.
Било је око осам ујутру. Напили смо се чаја, нацепали дрва једној бакици, парохијанки оца Никите. Почистили храм. Почела је да пада дуготрајна ситна киша. Али стигли смо на време да прошетамо, па смо, док је падала киша, и ручали, натенане размишљајући како наши шерлоци холмси траже штампарију.
Тек око седам увече, кад се већ спустио влажан сумрак а ми удобно седели око самовара, у кући се опет појавише јутарњи посетиоци. Али на шта су сада личили! Мокри од главе до пете, промрзли, преморени, изгледали су тако јадно да само што се не загрцнусмо врућим чајем.
– Па где је штампарија? – жалостиво, без икакве наде упита један од цивила.
– Каква штампарија? – упита отац Рафаило сркућући чај.
– Илегална… – поближе објасни један од цивила, све више свестан глупости властитих речи.
– А, илегална!… Па зар је не нађосте у скиту?
– Разумем… – чемерно ће цивил. – Дајте нам макар чаја да се згрејемо!
– Пићете у сеоском совјету – одговори добродушни отац Рафаило.
– Разумем… – понови цивил и смркнуто уздахну. На одласку уморно рече оцу Рафаилу. – Пази да после не зажалиш!
Цивил није изневерио, остварио је претњу. Недељу дана касније отац Рафаило упућен је у нову парохију. Али то за њега већ и није било ништа необично.
Моја породица никад није имала кола, па сам зато, док смо савлађивали псковске раздаљине, мислио да је његов стил вожње потпуно нормалан. Тек знатно касније почео сам да се домишљам да то није баш тако. Уосталом, отац Рафаило је био одличан возач: у Чистопољу не само што се бавио бициклизмом већ је возио и обласне релије.
Отац Рафаило кочио је тек кад је заустављао кола. У свим осталим случајевима залетао се напред. Настојао је да не употребљава кочницу како се, према његовим речима, не би хабале плочице. Или је могао да у пуној брзини наједном почне да поправља управљач, скине волан и чачка око летве. И да тек у последњем тренутку врати точак управљача и скрене. Ја сам на такву вожњу навикао, али други путници одмах би се следили од страха.
Једном приликом отац Рафаило и ја кренули смо за Псков. На седамдесетак километара од града наишли смо на свештеника који је стопирао крај друма. То је био наш познаник, отац Георгије, сликар из Петрограда, који је постао свештеник и отишао у парохију у Псковској епархији. Прешао сам на задње седиште, отац Георгије сео је поред оца Рафаила. И ми појурисмо.
Отац Георгије одмах стиште своју торбу и стаде напето да гледа преда се. А ми смо, схвативши да саговорник није склон одржавању разговора, торокали о нашим проблемима. После неког времена отац Рафаило поче да гунђа како се ауто заноси у страну – опет неки проблеми с управљачем. На правој деоници пута он, не смањујући, по свом обичају, брзину, скиде точак управљача, завуче нос у механизам волана и лати се отклањања неисправности, бацајући с времена на време поглед на пут. Уз то је, по навици, проклињао совјетску власт што није кадра да направи нормалан аутомобил.
Приближавали смо се скретању, па упозорих на то оца Рафаила. Он погледа пут, још нешто дотегну у систему управљача и најзад стаде да ставља волан. Али овај никако да упадне у лежиште…
Оче, већ је близу – приметих имајући у виду да без волана нећемо моћи да скренемо.
Отац Рафаило се устумара, али није смањивао брзину. У последњем тренутку ипак успе да намести волан, оштро скрену, те срећно савладасмо опасну деоницу. Пошто смо још мало грдили нашу домаћу ауто-индустрију, пређосмо на неку другу, ништа мање инспиративну тему. И већ заборависмо шта се збило кад се, с предњег седишта, наједном проломи нељудски крик оца Георгија:
– Заустави!!! Заустави!!!
Отац Рафаило се толико препаде од тог језивог урлика да истог часа жртвова све своје принципе и нагази на кочницу.
– Шта вам је, оче?! – углас преплашено узвикнусмо отац Рафаило и ја.
Уместо одговора отац Георгије искочи из кола. Нашавши се на путу, он протури главу кроз отвор врата и повика:
– Никад! Јеси ли чуо? Никад више нећу сести у твоја кола!
Тада почесмо да схватамо да је све време од почетка манипулације воланом отац Георгије био у готово полусвесном стању. Стадосмо да га молимо за опроштај, обећасмо да ћемо даље возити полако и опрезно, али отац Георгије одлучно одби да се врати у црни „запорожац“. Он се удаљи и поче да стопира друге аутомобиле, упућујући нам с времена на време продоран поглед.
И поред све, мора се признати, склоности ка изгредима оца Рафаила, сви су истицали не само необичну делотворност његових молитава него и снагу његовог свештеничког благослова. Једном сам се с њиме посвађао. Сад се више и не сећам шта је томе био повод, али сам се прилично надурио. Били смо на престоном празнику Успења у Печорама, а ја сам се толико наљутио да сам одлучио да отпутујем у Москву не чекајући службу Погребења плаштанице Пресвете Богородице. Она се обавља трећег дана по Успењу. Пред пут сам на сваки начин глумио равнодушност и независност, али сам ипак пришао оцу Рафаилу по благослов за пут.
– Како се то ви, Георгије Александровичу, усуђујете да одете с погреба Мајке Божје? – запањи се он. – Нипошто вам нећу дати благослов! Прво се помолите вечерас на погребењу, па онда путујте.
– А тако?! – разгневих се ја. – Па нек вам буде! Уосталом, главни празник, Успење, већ је прошао. А благослов ћу без проблема добити од било ког манастирског оца.
Рекавши то, окренух се и пођох. Али, за невољу, никако да сретнем ниједнога свештеника. Сви су се или спремали за дуготрајну вечерњу службу или били негде на послушањима. До воза је остало мало времена, па сам одмахнуо руком и пожурио на аутобус. На аутобуској станици чекало ме је још једно изненађење: није било карата до Пскова. Али ни то ме није зауставило. Некако намолих касирку и она ми ипак пронађе карту за најнеподеснију вожњу: аутобус, премда је по реду вожње стизао на мој воз, до Пскова је правио велики круг кроз околна села. Сместих се у првом реду до прозора и ускоро преда мном почеше да промичу искисле дрвене куће и јадни северни пашњаци.
Расположење ми је било грозно. Горе се не може ни замислити. Срце ми је притискао терет свађе са оцем Рафаилом, којег сам ипак веома волео. И још ми, наравно, савест није давала мира зато што сам тек тако отишао с Погребења плаштанице. Па ни благослов за пут нисам добио… Шта сам доживео! – струјало ми је кроз главу док смо се труцкали у препотопском аутобусу који се једва вукао. Кад смо завршили крут по оближњим селима, извезли смо се на псковски пут и аутобус је кренуо бодрије.
Прошли смо већ скретање за Печоре, кад, на друму, одмах испод мог прозора, поче да нас претиче црвена „лада“. Пратио сам то расејаним погледом, уочио како је „лада“ дала гас, али је одмах после претицања нагло скренула удесно и – нашла се под точковима нашег „икаруса“. Одјекну продорна шкрипа метала, вриснуше кочнице. Путници полетеше напред. Сви повикаше… А најгласније повиках ја – у тренутку ме згроми страховито сазнање:
То је због мене-е-е!!!
Можда је то глупо и смешно, али кад год се сетим те давне згоде, увек сам себи потврдим да се све то збило због мојих грехова, због моје тврдоглавости и непослушности. А онда, у оној општој паници, на мој повик нико није обратио пажњу.
Аутобус је још неколико метара гурао аутомобил пред собом, по асфалту, и зауставио се. Наш возач отвори врата и полете према смрсканом ауту. Аутобус се дословце надвио над гомилу остатака згужваног путничког возила. За возачем истрчаше путници. Запрепашћени, сви се скаменише испред унакажене „ладе“. Наједном се њена врата уз шкрипу отворише и оданде искочи огроман црни њуфаундлендер. Пас продорно затули и одмах зажди друмом. Никад у животу нисам видео да керу буде тако подвијен реп, чак ни кад је веома уплашен – до самог грла. За њуфаундлендером из аутомобила провири девојчица од неких дванаест година. Хвала Богу, била је потпуно читава! Девојчица повика за псом који је бежао: „Принче! Принче! Овамо!“ – и одјури за њим.
Наш возач онда поможе шоферу „ладе“ да изиђе. У колима није било више никога. Мушкарац такође на први поглед није имао озбиљне повреде – само се тресао после удеса, а на лицу су му се црвенели свежи убоји. „Лада“ несрећног човека била је безнадежно упропашћена.
Схвативши да су сви живи и здрави, путници који су изишли из аутобуса с олакшањем су међу собом зажагорили. А ја се, наједном, још више разбеснех на своју судбину. Заједно с десетак својих сапутника почех да стопирам аутомобиле који су нас сустизали, надајући се да ћу стићи у Псков. Имао сам утисак да ме опчињава сопствена тврдоглавост: ипак ће бити по моме! Отпутоваћу у Москву пошто-пото!
Стопирао сам тако и поскакивао на друму петнаестак минута, али нико од возача није се зауставио видећи да се крај нашег аутобуса накупило превише оних који би да некако стигну у Псков. На крају погледах на сат и схватих да сад већ никако не стижем на воз.
После неколико минута поред места несреће заустави се аутобус из супротног правца, из Пскова, и возач понуди да повезе оне који би да се врате у Печоре. Ништа ми друго није преостајало, па се убрзо нађох онде одакле недавно онако срамно побегох.
У манастиру је већ трајала служба Погребења плаштанице Мајке Божје. То се традиционално одвија под ведрим небом, на тргу испред Михајловске цркве. Пронађох оца Рафаила. Нимало се не изненади кад ме спази.
– А, Георгије Александровичу, то сте ви!
– Опростите, оче! – рекох.
– Хоћемо ли после службе Старчишки у госте?
Климнух главом, стадох поред њега и даље се с пажњом предадосмо молитви.
Једном кад сам већ био на послушању у Издавачком одељењу, митрополит Питирим замолио ме је да у Псковско-Печорски манастир одведем његове рођаке – сестру, њену кћер и две унуке његове сестре. Митрополитова сестра Олга Владимировна била је сјајан архитекта, њена кћи такође се бавила архитектуром, а девојчице су завршавале школу. Све су оне, наравно, биле блиске Цркви, али долазиле су у додир углавном с московским свештеницима и архијерејима и никада нису виделе ништа налик на Печоре.
У Москву су се враћале пуне утисака из манастира, нарочито од сусрета са оцем Јованом. У возу ја сам им пак толико причао о својим доживљајима са оцем Рафаилом и оцем Никитом да моје сапутнице, кад се воз приближи Порхову, где је тада управо служио отац Рафаило, рекоше да би са задовољством да виде тако необичне оце. Одговорих да се од оца Рафаила и оца Никите свашта може очекивати, а ко зна – можда ћемо их баш сад срести. Даме неповерљиво дочекаше моје речи, а ја за сваки случај изиђох у ходник да видим: да се то моји пријатељи ипак наједном не појаве на станици.
И то „наједном“ се, наравно, збило! Воз је у Порхову стајао свега два минута. Кад је композиција већ кренула, на перон истрчаше отац Рафаило и отац
Никита, па појурише за возом у покрету. Довикнух им, стадох да им машем и они срећно наскочише на папучицу нашег вагона.
Испоставило се да су кренули у Москву по резервне делове за кола али да су имали само једну карту за кушет. А ја сам имао карту више.
Кад се пред својим сапутницама победнички исправих у друштву двојице монаха, оне тешком муком повероваше да су пред њима управо исти онај отац Рафаило и отац Никита. Даме позваше оце за сто, повадише сав свој путни провијант и наручише чај.
Ухвативши се држача за чашу отац Рафаило осети се на своме. Даме су га засуле питањима. Између осталог, распитивале су се и за тешкоће живота у удаљеним парохијама у псковским шумама.
– У селу код оца Никите медведи понекад дођу на сам трем храма! – рече отац Рафаило сркућући чај.
– Није ваљда баш на трем? – запрепастише се даме погледавши с поштовањем повученог оца Никиту.
Овај, као и увек благо замуцкујући, искрено одговори:
– Пре једно пет година на трем мога храма заиста је дотрчао зец. Од тада се у причама оца Рафаила он постепено претварао најпре у лисицу, затим у вука, а ево данас је постао медвед.
– Заиста, најопасније звери су медвед и дивљи вепар – не обраћајући пажњу на то настави отац Рафаило. – Јер само се чини да је дивљи вепар обично свињче које ришка земљу и грокће. А да је медвед обичан плишани меда. А ствари уопште не стоје тако. Медвед је страшна, лукава, немилосрдна зверина! Баца се на човека и моментално му стрже скалп. А затим га целог мрви, понекад чак откида главу!
Од овако живописне слике дамама би непријатно. Отац Рафаило је то, изгледа, приметио, па одлучи да им подигне расположење.
– Али има један начин да се одбраните од медведа.
– Па какав је то начин?! – узвикну митрополитова сестра Олга Владимировна с таквом надом у гласу као да је воз у том тренутку није возио у Москву, него право у шуме препуне гладних медведа.
Отац Рафаило није чекао да га моле већ поверљиво изусти:
– Чим сретнете медведа, треба да станете и чекате. Ако није гладан, мало ће само неко време да брунда, па ће отићи.
– А ако је гладан?!
– Е, то је већ горе… Онда ћете морати да трчите из све снаге!
– Да трчимо?… Али куда?
– Куд вас ноге носе! Али треба, наравно, имати на уму да ће вас медвед појурити.
– Па шта да радимо? – узвикнуше даме у очајању.
– Постоји само један пут. Треба брзо одабрати што више дрво и без размишљања се попети на њега!
Даме су широм отворених очију гледале оца Рафаила и слушале задржавајући дах. Видело се да живо замишљају како се пењу уза стабло спасавајући се од гладне животиње.
Отац Рафаило није се смиривао.
– Али медвед ће одмах почети да се пење за вама! – упозори он.
– Па шта да се ради?!
– Преостаје само један начин да се спасете. Треба да стигнете да се попнете што више, па када медвед буде већ сасвим близу вас, да свучете јакну и да је заврљачите право на медведа! Медвед неће схватити да је то јакна, помислиће да сте то ви! Зариће у њу све четири шапе и, наравно, пустити стабло. И одмах ће се стрмоглавити! Треснуће о земљу колико је тежак и сломити вратне пршљенове! Онда можете без журбе да сиђете с дрвета и чизмом свечано станете на његову дебелу трбушину.
Од тако срећног исхода сви се радосно осмехнуше.
Али отац Рафаило није слушатељкама дозволио да се опусте.
– Још је опасније на свом путу набасати на дивљег вепра! – неумољиво је настављао он, те осмех с лица његових слушатељки одмах ишчезе. – Вепар је један страховит механизам од челичних мишића и сечива-кљова. Ако насрне на човека, обавезно ће га прождерати целог, до последњег парчета одеће. Прождераће чак и земљу где је канула људска маст! Био човек у васељени, и нема га… Па ипак, има начина да се спасете и од дивљег вепра.
– Па какав је то начин?! – преклињаху московске путнице.
Отац Рафаило покровитељски нас све обухвати погледом и, налик на учитеља у школи, постави питање:
– У шуми сте срели дивљег вепра. Шта треба да радите?
– Да трчимо из све снаге! – углас одговорише даме. И одмах уплашено прошапуташе. – Али вепар ће сигурно потрчати за нама?…
– Тако је! – похвали их отац Рафаило. – И шта ћете после?
– Видимо одговарајуће дрво и пењемо се на њега?
– Тачно!
– Ал’ вепар крене за нама?
– Не! – отац Рафаило утеши своје слушатељке. – Вепрови се не пењу на дрвеће.
– Каква срећа! – од срца се обрадоваше даме.
Али – очигледно истрчаше пред руду.
– Вепрови се не пењу на дрвеће – понови отац Рафаило поучним тоном – али никада не одустају од свог плена. Вепар ће вас ухватити на други начин. Почеће да поткопава корен дрвета на које сте се попели. Сумануто ће копати земљу, неће спавати, неће јести, неће пити све док дрво не падне.
– Па шта да радимо?! – у потпуном очајању повикаше његове саговорнице.
Али отац Рафаило их умири.
– Постоји излаз. Само један једини. Морате изабрати најдебљу грану на своме дрвету и отпузати по њој што даље од стабла. Вепар јесте страховито снажна животиња, али и страшно глупа. Он ће копати само непосредно испод свога плена, то јест испод вас. Гришће земљу дан и ноћ. Два дана, три дана! Можда и четири. Ви се само морате одржати на својој грани. За четири дана вепар ће ископати огроман ров и скапати у њему од изнемоглости. Е, вама онда преостаје само да опрезно отпузите назад до стабла и сиђете на земљу.
И после много година, при сваком сусрету с тим дамама присећали смо се овог путовања и тих неколико сати које смо провели са оцем Рафаилом као нечега необично ведрог и радосног, премда су умне жене врло добро знале да се сеоски парох с њима весело и незлобиво нашалио.
Онда сам оца Рафаила срео у Москви, у пролазу. Био је некако неуобичајено усредсређен и далек. А затим је напустио овај свет.

Превео Петар Буњак

6 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *