НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

АВГУСТИН

Ово се догодило 1986. године. Тачно месец дана пре тога ја сам из Псковско-Печорског манастира пребачен у Москву. Архиепископу Питириму, руководиоцу Издавачког одељења Московске патријаршије, причали су да у Псковско-Печорском манастиру, у стаји с кравама, има један искушеник с високим филмским образовањем. Управо су те године државне власти Цркви коначно дозволиле да припреми прославу Хиљадугодишњице крштења Русије. Хитно су затребали стручњаци: први пут је требало приказати живот Цркве на телевизији, снимати филмове о православљу. И тако сам се ја нашао као погодан за то.
За мене је селидба у град из којег сам пре неколико година отишао у Псковско-Печорски манастир – била права трагедија, али мој духовник отац Јован рекао ми је: „Послушање је изнад свега. Буди тамо где те је јерархија поставила. Па ипак, кад сам се нашао у Москви, користио сам сваку прилику да се бар на један дан вратим у вољену обитељ.
И тако ми једном телефонира игуман Зинон, монах-иконописац који је тада живео у Псковско-Печорском манастиру, и крајње узбуђено, не објашњавајући ништа преко телефона, замоли ме да хитно дођем у манастир. Не сећам се више чиме сам се изговорио владици Питириму, али већ следећег јутра био сам у Печорама, у келији оца Зинона.
А шта ми је отац Зинон испричао? У великој тајности обавестио ме је како је пре неколико недеља с планина Абхазије, оданде где илегално већ неколико Деценија, у дубокој тајности, живе монаси, био принуђен да у свет сиђе један инок. И да је у озбиљној опасности.
Монаси већ одавно, још од првих година совјетске власти, илегално живе у Планинама код Сухумија. Из света су у тешко приступачне пределе одлазили заувек, кријући се од световних, а каткад и од црквених власти. Међу њима било је много правих подвижника, који су тражили осаму ради општења с Богом, непрестану молитву и созерцање. Други су одлазили из протеста против државних и црквених неистина, цепали своје совјетске личне карте, борили се против екуменизма, пристајања на све могуће компромисе – једном речју, против свега онога од чега је пригушено роптао тадашњи црквени народ.
Једно три године пре тога имао сам прилике да боравим у тим планинама. По благослову духовника Тројице-Сергијеве лавре архимандрита Кирила и намесника Лавре архимандрита Онуфрија, моји другови и ја тајно смо онамо у илегалу одвели једнога монаха Тројице-Сергијеве лавре. Но то је посебна прича. Овде је важно рећи да сам добро знао и дом ђакона Григорија у Сухумију, у Казбегијевој улици, одакле је започињало готово свако путовање на кавкаске врхове, из легалног живота у илегални, и два-три склоништа у којима су, на путу у планине, хришћани крили монахе. Стрменим планинским стазама, од једне келије до друге, путници су се кретали кроз тешко проходне и необично лепе пределе у којима су живели подвижници.
Власти су те монахе, наравно, беспоштедно прогониле. Хватали су их, бацали у затворе, али они су упркос свему настављали онде да живе и за многе су били један од симбола непокорености Цркве.
И тако, прича отац Зинон, један од тих монаха био је принуђен да сиђе с планина и, ево, нашао се у Печорама.
Био је то још сасвим млад човек, биле су му тек двадесет две. Звао се Августин. Чуо сам био за њега од монаха у Сухумију, али лично га никад нисам видео. Кад је имао само четири године, његова мати постала је монахиња. Отишла је у планине и дете повела са собом. Дечак је био васпитан међу подвижницима, а у осамнаестој пострижен у монаштво. Живео је у келији заједно с мајком, васпитавао се под руководством горских стараца и није ни помишљао да икада напусти своју пустињску осаму.
Али једном кад је радио на планинским терасама у повртњаку, а мати се бавила домаћим пословима, на њихову келију натрапали су абхаски ловци. Били су пијани и бахато су од Августинове мајке затражили да им спреми да једу. Жена, која је била свесна свога незаконитог положаја (кад се врате у село, ловци су њу и сина могли да пријаве властима), поставила им је сто. Али незвани гости, пошто су се најели и прилично попили, почели су овој жени да досађују. Тад им је рекла да је боље да је спале него да је обешчасте. И ловци, суманути од пића и страсти, полили су је петролејом и запалили…
Августин је издалека чуо језиве крике своје мајке. Сјурио се до келије и наишао на стравичну слику: његова мајка сва у пламену баца се по њиховој убогој кровињари, а ловци, растрежњени, у паници јуре за њом покушавајући да утуле пламен. Кад угледаше непознатога који је улетео у кућу, ловци се још више препадоше па брже-боље побегоше. Августин је некако успео да угаси упаљену мајку. Она је, међутим, била на самрти. Августин ју је пренео у најближе село, у кућу пријатеља, али њој се више ничим није могло помоћи. Монахиња је умрла причестивши се Светим Христовим тајнама и завештавши сину да се не свети за њу, већ да се моли за њене несрећне убице.
Ловци пак кад су дошли к себи после свега што се догодило, озбиљно су се узнемирили. Без обзира на то да ли је та жена била монахиња или није, да ли је у планини живела легално или није, њима је било јасно да ће, сазна ли се за то, морати да, по закону, одговарају за убиство. И зато су пошли у лов на јединога сведока, то јест на Августина. Дознавши за то, старци који су се старали о младићевом животу рекоше му: „Они ће те свакако наћи. Боље да сиђеш с планине. Подвизавај се негде где можеш, овде ће те убити.“
Августин је послушао њихов савет. Најпре су му помогли да стигне до Тројице-Сергијеве лавре. Али тамо је без личних докумената било сувише опасно живети. Упутили су га у Псковско-Печорски манастир.
Треба овде рећи да је у Печорском манастиру већ живео један монах који је сишао с планина. Био је веома стар, провео је у планинама више од четрдесет година, а кад се тешко разболео, старци су га благословили да се лечи у свету. Псковскопечорски настојатељ архимандрит Гаврило, тадашњи сурови и свемоћни владалац Печора, сажалио се на њега и нашао начин да, преко обласних власти, милиције и КГБ-а, испослује дозволу да болесни монах без икаквих докумената слободно борави у манастиру. Старањем оца настојатеља издата му је чак и лична карта. И тако је он живео у прихватилишту у Лазаревском конаку манастира.
Надајући се и сада истој таквој помоћи, отац Зинон, којем је доведен Августин, отишао је с њим оцу настојатељу. Али овај је тога дана био изгледа јако лоше воље. Само што је бацио поглед на Августина, гневно је дрекнуо: „Какав је то па монах? Доводе ми ту свакојаке скитнице и битанге! У милицију с њим!“ Отац Зинон једва је стигао да изгубљеног и преплашеног Августина одвуче у своју келију.
– Јо-ој, тај је Гаврило прави чекиста! – вајкао се отац Зинон. – И како ми је уопште и пало на памет да му одведем овог анђела?
А то да је млади монах просто биће равно анђелу, отац Зинон приповедао је с великим узбуђењем:
– Не можеш ни да замислиш какав је то човек! Он преко дана не Једе више од петогодишњег детета. Очи су му необично бистре, анђеоске. Без престанка је у молитви!
Отац Зинон чак додаде:
То је једини прави монах којег сам срео у целом свом животу.
Наравно, то је рекао у жару, веома огорчен због грубог пријема код старешине манастира. Али како било да било, према његовим речима, сви који су само сусрели Августина, били су истински потресени. Штета што тих дана у манастиру није био духовник братије архимандрит Јован (Крестјанкин). Он би као нико други могао да да добар савет шта да се даље чини с необичним младићем – монахом.
Упитао сам где је сад отац Августин. Испоставило се да га је отац Зинон, после инцидента са старешином, одмах главом без обзира послао у Москву, својој духовној деци – Владимиру Вигиљанском и његовој жени.
Сутрадан, чим сам стигао у престоницу, упознао сам се с овим брачним паром. Данас оца Владимира Вигиљанског знају многи – он руководи патријарховом прес-службом. У оно време био је само Волођа, научни сарадник Института за историју уметности, и са својом женом Олесјом и троје мале деце живео је у дому књижевника на Проспекту мира. Њихови суседи били су славне личности као што је Булат Окуџава, космонаут Леонов, спортски коментатор Николај Озеров. У стану Вигиљанских на деветом спрату, као неку нарочиту драгоценост крили су, дакле, оца Августина. Наравно, нисам могао да дочекам да га видим.
Напослетку у собу је, као човек из другог света, ушао млад монах дугачке, преко леђа распуштене косе, с огромним кристалномодрим очима. Поздравили смо се на начин како то чине планински монаси. Олесја и Волођа посматрали су нас с одушевљењем. Поседали смо за сто а ја сам почео да се распитујем за заједничке познанике који живе тамо, крај планинске реке Псоу – оце Мардарија, Ореста, Пајсија, малог оца Рафаила (Берестова). Августин је одговарао шкрто и мирно: знао је те људе од детињства. Завршивши разговор, повукао се у своју собу.
Ми смо остали под невероватно ведрим утиском тога сусрета и теретом нерешивог питања: шта учинити да би му се помогло? Подсећам, била је то хиљаду деветсто осамдесет шеста година. Ако њега, човека у доњој мантији (а категорички је одбијао да напоље излази у световном оделу), без докумената, милиција заустави ради провере, одмах ће бити ухапшен. Како су Волођи Вигиљанском објаснили познаници-правници, оца Августина ће најпре „прорешетати“ за сва нерасветљена кривична дела од Калињинграда до Владивостока у последњих пет година. Треба имати на уму и ово: ако хоће, лако ће му пришити не један тежак злочин.
На помисао да ће се овај монах-подвижник, анђео-Могли, који ништа од световног живота не схвата, који је васпитан у планинама, на књигама Светих Отаца, наћи у ћелији истражног затвора или у нашој армији, куда би двадесетдвогодишњи здрав млад човек доспео и овако и онако – хватао нас је ужас!
А ако се догоди најстрашније и он доспе у затвор – чисти, безгрешни подвижник који је сав свој живот дао Богу?…
Током неколико дана грчевито смо покушавали да нађемо излаз из ове ситуације. Владимир је ишао да се посаветује и с духовницима из Лавре. Покренули смо своје пријатеље који су имали познанике правнике. Неко је обећао да ће молити чак Алу Пугачову – за случај да Августина буде потребно вадити из милиције…
А отац Августин живео је својим животом. Молио се у својој соби, коју смо одмах почели да зовемо келијом, и чекао нашу одлуку. Посматрајући га, приметио сам колико се покаткад разликују традиције у обичним манастирима и у планинским келијама. На пример, случајно сам спазио да отац Августин испод подрасника носи украшен свештенички крст.
– Откуд ти? Да ти ниси тајни свештеник? – упитах знајући да се понекад и то дешава.
– Не, нисам свештеник – одговори Августин. – То ми је мој старац на самрти благословио свој крст. И рекао да, кад постанем свештеник, почнем да га носим отворено. А дотле ће ме крст чувати.
Онда, имао је лепу кадионицу и њоме је сваки дан кадио своју келију, а нас је молио да му набавимо брикете и тамјан. Такво нешто нисам видео у нашим манастирима. Или – кад сам му једном понудио да заједно читамо катизме, веома сам се зачудио што отац Августин чини подоста грешака: само што га нисам прекорио што тако слабо зна Псалтир. Али брже-боље сам се освестио, досетивши се да у абхаским планинама напросто није имао ко да га учи исправном црквенословенском језику.
Тако су пролазили дани. И тако смо постепено почели да примећујемо како се отац Августин мења. Тачније, назовимо ствари својим именима: како се у нашем друштву квари! За разлику од њега, ми ни издалека нисмо били анђели. А као што стоји у Псалтиру: „С преподобним преподобен будеши, с мужем неповиним неповињен будеши, со избраним избран будеши, а со строптивим развратишисја.“ („Са светима поступаш свето, с човјеком вјерним вјерно, с чистим чисто, а с неваљалим насупрот њему.“) Ово последње тицало се управо нас: свакога дана опажали смо нове плодове свога погубног утицаја. Рецимо, једанпут, после дуге дискусије о свакојаким плановима за спасавање оца Августина, не дошавши опет ни до каквог решења, одлучили смо да се макар засладимо сладоледом. Сладолед с орасима за двадесет осам копејки изненада се толико допао нашем монаху да је појео, једну за другом, пет порција, а после је Волођиног синчића Нику почео свакодневно да шаље у оближњи киоск. Непријатно је било одбити га, па смо ужаснути посматрали како смо у правом правцатом смислу речи саблазнили оца Августина: могао је тај проклети сладолед јести двадесет четири сата дневно!
Дечак Ника је сада порастао, завршио факултет и служи као ђакон, али врло се добро сећа како се са сузама у очима кајао што је планинском подвижнику испоручио онолику количину сладоледа.
Или, на пример, ово: Олесјин брат имао је касетофон. Кад, наједном, имамо шта да видимо: Августин седи крај њега и заједно слушају „Битлсе“!… То нас је бацило у истински очај. Суморни и беспомоћни, изнова и изнова скупљали смо се на саветовање у стану Вигиљанских. У то време придружили су нам се и моји пријатељи, брачни пар Чавчавадзе, Јелена и Зураб, и игуман Димитрије из Тројице-Сергијеве лавре (сад је он архиепископ витепски).
Последњи ударац, за мене бар, дошао је кад је отац Августин изненада радосно повикао с балкона:
– Гледајте, Николај Озеров!
Био сам пренеражен. На балкону суседног стана, само спрат ниже, заиста је стајао легендарни спортски коментатор и уз добродушан смешак климао главом монаху који га је препознао. Али није у томе била ствар.
– Какав Николај Озеров? Откуд ти то знаш? Даћу ја теби николаје озерове! – повиках вукући га с балкона.
Све се брзо разјаснило: отац Августин нашао је укоричене комплете Огоњока и у својој келији је, по читаве сате, у осами убијајући време, много пута прелиставао часопис.
Схватио сам да без одлагања, што је пре могуће, непорочног монаха морамо да спасемо од нашег друштва. Иначе за нас неће бити опроштаја.
Између свих тих суморних догађаја наједном је искрсло решење. Нашао га је Зураб Чавчавадзе. (Он и његова супруга Јелена и данас су парохијани нашег, Сретењског манастира.) Зураб је предложио да оца Августина одведе у Тбилиси грузијском патријарху Илији.
То је била доиста изврсна идеја. Они који су живели у Совјетском Савезу памте да је Грузија у много чему била сасвим засебна територија у нашој огромној земљи. Тамо је било могуће много тога што се није могло ни замислити, рецимо, у Псковској области, у Сибиру или на Далеком истоку. На пример, „натурализовати“ човека, направити му документа. Ово утолико пре што је отац Августин цео свој свесни живот проживео баш на канонској територији Грузијске патријаршије. Сам Зураб служио је код патријарха Илије неколико година као ипођакон. Патријарх је поштовао древну лозу кнежева Чавчавадзе, па је Зураб био убеђен да ће он бити вољан и кадар да нам помогне, да ће учинити оно што је у Москви било практично немогуће.
Пошто смо, дакле, одбацили сумњиву варијанту с куповином лажне личне карте, затим и другу, која је рачунала на разумевање и милост државних органа, па и трећу, по којој бисмо без краја и конца оца Августина скривали по становима, одлучили смо да се зауставимо на путовању у Грузију. Отац Августин се, пошто се помолио, сагласио с тим. Преостајало је још само једно: да бих се на недељу дана запутио у Грузију, потребан ми је био озбиљан аргумент.
Нисам сматрао могућим да своме старешини владици Питириму испричам о илегалном монаху Августину – највише зато да одговорног црквеног јерарха, којег су специјалне службе ионако стално држале на оку, не бих доводио у незгодан положај.
И тад ми сину идеја: у склопу програма припреме за хиљадугодишњицу крштења Русије снимићу филм о јединству цркава Грузије и Русије. Треба рећи да су ме чиновници Савета за послове верских заједница – надзорни орган црквеног живота – заиста упорно молили да направим један екуменистички филм. Васпитан у Печорама у духу апсолутног монашког антиекуменизма, категорички сам одбијао све њихове предлоге. Сад је у мени, ето, настао план да филм о црквеном јединству Грузије и Русије представим као екуменски и добијем подршку Савета и за пут и за снимање.
Сценарио сам написао за једну ноћ. Слике су у филму биле следеће: симболи Русије – пшеница и хлеб, симболи Грузије – грожђе и вино. Руски сељак обрађује земљу, сеје жито, жање, сакупља снопље, млати, меље брашно… У Грузији – сељак сади чокот лозе у топлу земљу, расте лоза, затим беру гроздове, у огромним кацама газе грожђе… Све је то веома лепо и – то се осећа – води некаквом важном циљу. Најпосле се све и разјашњава: највиши циљ тога древног и великог посла јесте литургија, Хлеб и Вино, свето приношење Евхаристије! Ето нашег истинског јединства!
Владици Питириму сценарио се веома допао па је, како је то само он умео, чиновника Савета за послове верских заједница брзо убедио да ће се коначно снимати дуго ишчекивани екуменски филм. Мада, да је чиновник био нешто образованији, схватио би да тај сценарио с екуменизмом нема никакве везе, јер су Руска и Грузијска црква православне, а екуменизам подразумева општење с инославним црквама.
Али најважније је било да је питање путовања у Грузију муњевито регулисано. Премда се одмах појавило друго: пре путовања у Грузију хитно ваља снимити жетву пшенице у Русији. У противном би се морало чекати читаву годину, До следеће жетве. То је заиста био проблем: почетак је септембра и у централној зони, да и не говоримо о југу земље, сва пшеница одавно је пожњевена. Телефонирао сам у Министарство пољопривреде да се обавестим где се сада жање пшеница. Они тамо су, као за невољу, помислили да нешто проверавам па су рапортирали: житарице су на целој територији Совјетског Савеза успешно пожњевене и смештене у силосе. Колико год ја мољакао да ми открију макар један забачени, немарни колхоз где се у овом тренутку може снимити жетва пшенице, радници министарства укопали су се и клели да такав безобразлук ни по коју цену не би толерисали. Ипак, имао сам среће: у редакцији листа Сеоски живот сажалили су се нада мном и рекли да је, према њиховим подацима, једино место у СССР-у где се још жање жито – Сибир, тачније, један од рејона Омске области. Ако онамо одлетим још данас, можда ћу успети.
Исте вечери камерман (који се звао, сећам се као да је јуче било, Валериј Шајтанов) и ја одјурисмо на Домодедово и тамо успесмо да ухватимо први авион за Омск. За то време Зураб Чавчавадзе требало је да купи карте за експрес до Тбилисија, који је кретао за два дана. У оно време за куповину железничких карата, за разлику од авионских, нису биле потребне личне карте, па за Августина нисмо морали да страхујемо.
У Омску, обавештени од Савета за послове верских заједница, дочекали су нас с обавештењем да на триста километара од града постоји газдинство где ће се још дан или два жњети пшеница. У тај удаљени колхоз архијерејском „волгом“ повезао нас је возач омског архиепископа Максима, ђакон Јован. Самог архијереја није било. Недавно је, одлуком Синода, пребачен у једну од белоруских епархија, а у Омск је био распоређен архиепископ Теодосије из Берлина, како се онда говорило, „у Сибир на црвењење . Али он се, изгледа, „на црвењење није журио – још није био стигао у град – тако да је сву власт у омској епархији за нас представљао ђакон Јован, уједно и наш возач. Шајтанов и ја све смо одлично снимили – и непрегледно пшенично поље на заласку, и набубрело класје, и сложну жетву комбајнима, и гумно, и злаћана зрна, и радосна, лепа лица сељака…
Предвече, задовољни и уморни, појурили смо архијерејским аутомобилом у Омск да бисмо исте ноћи полетели за Москву. Сутрадан увече предстојао је пут у Тбилиси. Шајтанов је дремао на задњем седишту, а ђакон и ја блебетали смо о свему и свачему. Кад су се све теме исцрпле, ђакон ће:
– Молим те, причај ми нешто, иначе ћу заспати за воланом.
Схватио сам да напросто жели да чује неке престоничке приче, па одлучим да оцу ђакону не ускратим то задовољство. Причао сам све чега сам се сетио из московског црквеног живота, док напослетку нисам исприповедао о томе како се око владике Питирима недавно врзмала нека вуцибатина која се издавала за сина последњег императора. Ђакон живну:
– И код нас исто има вуцибатина! Пре једно годину дана у једном храму се створио момчић-сироче. Бакице му пружиле уточиште. Почео је да помаже – цепао дрва, чистио свећњаке, научио да прислужује, да чита на клиросу. Такво је поверење старешине храма и председника црквеноопштинског одбора стекао да су му чак новац поверили – да уплати прилог у Фонд мира. То је било баш на њихову храмовну славу. Владика и ја смо тога дана одслужили вечерње; ујутру стижемо на литургију – кад оно: црква опљачкана! Тај је момчић украо и црквене паре, узео крст са часне трпезе и још много штошта.
– Ма није ваљда са часне трпезе? – запрепастих се ја.
– А што је најважније – ђакон се ту сасвим узруја – украо моју доњу мантију! Ја је, будала, оставио у храму после вечерњег. А каква је то мантија била! Дугмад за њу владика ми је из иностранства донео. Каква дугмад! Никад више такву нећу имати. Кад их погледаш с једне стране, преливају се зелено, с друге – црвено…
Да, воле неки представници нашег духовног сталежа такве кицошке ђинђуве – размишљао сам не слушајући више ђакона. – Појас везени да му покрива пола трбуха, па ево сад дугмад… Дугмад…
Наједном ми сину да сам негде, и то баш ту недавно, видео доњу мантију баш с таквом необичном дугмади… Али где, код кога? И онда се слика потпуно избистри: таква су дугмад на доњој мантији… оца Августина. Сетих се и како сам се онда веома зачудио: монах с планине па у тако „помодној“ доњој мантији. На моје питање отац Августин одговорио је тада врло једноставно:
– Какву су ми мантију добротвори поклонили, онакву и носим. У планинама продавница нема.
Још се ја тада у себи кајао: „Ево, опет сам га осуђивао!… Дугмад, молим те, не одговарају!“
Онда – ни због чега другог, само зато да некако распршим глупу мисао што ми је тако мимогредно пала на ум – упитах ђакона како изгледа тај момчић-сироче који је из храма однео и олтарски крст и доњу мантију. И што ми га је даље отац Јован детаљно описивао, то сам ја све више полагано клизио са седишта. Описивао је Августина!…
Нисам веровао својим ушима. Прекинувши ђакона, готово да сам повикао:
– А воли ли сладолед?!
Возач ме зачуђено погледа и одговори:
– Воли? Ма, сто порција да му даш, све ће да их смаже! Бакице су терале шегу с њим да би за сладолед рођену мајку продао.
У то је било апсолутно немогуће поверовати!
– Чекај – рекох – а шта је још украо у храму?
– Шта је још украо? – ђакон понови питање. – Сад ћу да се сетим, због тога су нас једно два месеца развлачили по милицији. Узео је кадионицу, златну, архијерејску…
– С прапорчићима? – прошапутах.
– С прапорчићима. Орден кнеза Владимира другог степена, старешина храма добио прошле године. Да… шта још?… Новац, три хиљаде, скупљали смо за Фонд мира. И украшени напрсни крст.
– А како је крст изгледао? Да није имао каква оштећења?
– За крст не знам. А шта ће то теби?
– Треба ми јер чини ми се да то сироче у твојој мантији сад седи код мене у Москви!
Сад је на ђакона дошао ред да се зачуди. Како сам могао, испричао сам целу причу и замолио га да ме што пре одвезе ономе старешини чији је храм похаран. Свештенички крст, који му је, како је рекао Августин, у аманет оставио његов старац, имао је једну особеност: привезак од зеленог камена допола је одломљен.
Свештеник испрва уопште није хтео да разговара с нама – толико је био испрепадан за време истраге. Њега су, наиме, сумњичили за крађу из властитог храма. Али напокон је ипак описао украдени крст. Камен на привеску јесте одломљен…
Те ноћи враћао сам се авионом кући. Али нисам, разуме се, могао да спавам. Једино место у Совјетском Савезу где се до јуче жњела пшеница била је Омска област. Једини човек који је био вољан да прича о том лопову био је мој возач-ђакон, и то само зато што није могао да заборави своју драгоцену дугмад. Још је један разлог што сам био у прилици да све ово од њега чујем: стари омски архијереј пребачен је у другу епархију, нови још није дошао; да није тако било, отац ђакон не би возио московског балавца-искушеника него свога владику. А и како ми је уопште на памет пао тај сценарио с вином и хлебом? Није ваљда само зато да бих долетео овамо и све сазнао?…
Али шта ја уопште знам? И у шта сам то убеђен? Ко је Августин? Злотвор који на души можда носи убиства, крв, насиље? Или је све то демонско искушавање?! Ма, наш Августин је прави монах и подвижник, човек који зна моје познанике и драге монахе у планини: оца Пајсија, оца Рафаила?…
Што сам дуже размишљао о свему томе те бесане ноћи, гледајући кроз прозор авиона у црно звездано небо, утолико ми је јасније бивало: у далеки сибирски град довела ме је из Москве свемоћна рука Промисли Божје! И ништа, ништа није било случајно!
Сад су ми у јарким блесцима постајале разумљиве све Августинове необичности: лоше читање црквенословенског текста, свештенички крст, архијерејска кадионица, љубав према сладоледу, одушевљење сусретом са славним спортским коментатором Николајем Озеровим и много шта друго. А ми сви смо, из све снаге, за све то чудно и неразумљиво налазили оправдање! И још се бринули да га ни случајно не осуђујемо! Можда нам баш због тога страха од осуђивања Господ тако чудесно и открива истину? А можда још и стога што би сувише страшно било да смо га Зураб Чавчавадзе и ја стварно одвели патријарху Илији, да се овај за њега заузео и помогао да добије документа. Како бисмо ми то насамарили патријарха, страх ме је и да замислим!…
И изнова и изнова враћао сам се наметљивој мисли: какав је то човек? Зашто крије? Зашто је све време око Цркве? Какве злочине заиста носи на души? Мада ми је разум дошаптавао да је све што сам сазнао у Омску, где сам био први пут у животу, на свега један дан, сушта истина – срце је одбијало да поверује.
Сувише би монструозно и незамисливо било и наше разочарање, и његова, Августинова, поквареност.
Треба још једном, на миру и у целини размотрити ствар. Сетио сам се да је Августин причао како је пре доласка у Печоре живео у Тројице-Сергијевој лаври. Одмах пошто сам слетео у Москву, опростио сам се са својим сниматељем и с аеродрома, таксијем, појурио у Загорск.
Добро сам знао тадашњег намесника Лавре архимандрита Онуфрија, изврсног монаха и духовника, који данас обавља послушање митрополита черновицког и буковинског. Кад сам му испричао целу причу, одмах се сетио да је неки прилично чудан млади јерођакон из омске епархије, по опису сличан Августину, заиста боравио у Лаври, пре једно три месеца. Отац Онуфрије позвао је свог помоћника јеромонаха Данила (он је сад архиепископ у Архангелску), па смо га детаљно испитали. Управо он тада је бринуо о омском госту.
Отац Данило испричао је да је почетком лета у Лавру стигао ником знани млади јерођакон из Омске епархије. Представио се као отац Владимир. Успут су га, рече, покрали, па зато није имао ни докумената, ни новца, а од одежде – само доњу мантију. Добростиви монаси одвели су га у манастирско спремиште и тамо му брзо нашли одговарајућу камилавку, горњу и доњу мантију. Тако је само пола сата касније гост пред старешину Лавре изишао већ у потпуном монашком руху. Дат му је благослов да остане у Лаври док не извади нова документа.
Отац Данило рече и да је то био обичан млад монах, мада у понечему чудан. Уосталом, као и многи други провинцијалци које архијереји рукополажу у тако младим годинама. Имао је, на пример, Орден кнеза Владимира – врло високо признање, какво не добијају често ни искусни протојереји. На зачуђено питање у вези с тим одговорио је да су га одликовали због васпостављања храма у омској епархији. „Овако млад, а већ стигао да учини тако велико дело!“ – одушевљавали су се монаси. Али више од свега оца Данила чудило је то што јерођакон уопште није учествовао у богослужењима, већ само скромно стајао негде по страни. А кад су му нудили да служи, одбијао је изговарајући се да му није добро или да није достојан да стане пред олтар. Напослетку су монаси Лавре, бринући за духовни живот млађаног сабрата, свим силама навалили да служи недељну литургију.
– И служио је?! – углас упитасмо отац намесник и ја.
– Служио – одговори отац Данило. – Додуше, не код нас у Лаври, већ у суседном парохијском храму. Али каква је то служба била?… Архијереји у епархијама стварно имају потпуно необучене кандидате. Ма, ништа живо није знао! Ни како да обуче одежду, ни како да изиђе на јектеније. Све смо морали с њим да радимо. Код нас у богословији с таквом спремом не да га не би пустили на рукоположење, него ни на испите!
Тад ми је било већ сасвим нелагодно. Служити службу, причешћивати се по поретку установљеном за свештенике, а не бити рукоположен… То ми напросто није ишло у главу.
– А шта је после било с њим? – упита отац Онуфрије.
– С документима му нешто није ишло. Жалио се да одуговлаче омске бирократе. Питао је да ли се некако могу извадити документа овде, у Загорску, па је чак и нашао некога. Али, на крају, од тога није било ништа. Остао је у граду једно месец дана, изнајмио преноћиште код неких бакица. Спријатељио сам се с њим, помагао му колико сам могао. А после је отпутовао у Абхазију, у планине. Веома се занимао за живот пустињака, све време се за њих распитивао. Узгред, пре једно месец дана добио сам од њега разгледницу. Пише да је срећно стигао у Сухуми, али на крају је додао прилично необичан пост скриптум: „А сад имам нови надимак – Августин.“
Тако се ситуација, уз Божју помоћ, сасвим разјаснила. Известан човек, чију предисторију не знамо, појављује се у Омску. Тамо се издаје за сироче и осам месеци живи при храму. Затим изврши пљачку, стиже у Тројице-Сергијеву лавру и ту се представља као јерођакон Владимир. Покушава некако да прибави документа, а кад му то не успева, одлази за Сухуми. По свему судећи, живот планинских монаха – изван совјетског бирократског апарата и, што је нарочито важно, без икаквих докумената – чини му се веома занимљивим. Али пошто је неко време проборавио међу пустињацима, схвата да у тим аскетским условима (па још уз потпуно одсуство сладоледа) неће дуго издржати. И онда, чувши за трагичну причу монаха Августина, која се стварно догодила, одлучује да се издаје за њега. Дознаје да је старешина Псковско-Печорског манастира Гаврило, без обзира на своју репутацију окрутног деспота, не само с љубављу примио болесног старог монаха који је сишао с планина већ је заобишао све препреке и за њега испословао лична документа.
Одлази у Печоре. Тамо у почетку све иде као по лоју – монаси верују у његову легенду и са жаром се прихватају да му помогну. Али онда је ствар изненада затајила: једини човек који га је одмах прозрео – „Какав је то монах? То је битанга! У милицију с њим!“ – био је управо онај „недуховник“, „звер“ и „деспот“ архимандрит Гаврило. Како ми је доцније објаснио отац Јован (Крестјанкин), Мати Божја, Небеска Покровитељка псковскопечорске обитељи, духовно је оцу Гаврилу, као своме намеснику, открила какав је то човек. А дотле добродушни иноци, огорчени суровошћу мрачњака-настојатеља, спасавају Августина из његових канџи и шаљу га брже-боље у Москву. Даље све већ знамо.
Па ипак, није јасно ни издалека све! Непознато нам је оно главно – ко је Августин заправо? Шта је радио пре но што се нашао у Омску? И на шта ће се одлучити кад схвати да нам се открила истина о њему? Шта ако је наоружан? И шта ако он, кад га раскринкамо, дограби дете – на пример, четворогодишњу Настју, Волођину ћерку – прислони му пиштољ или нож и каже: „Добро, момци, доста је било игре, сад ћете да радите шта вам ја кажем!“
Без обзира на све необориве доказе, у дубини душе никако нисам могао да поверујем да је наш отац Августин лажов и криминалац! Отац Августин којег смо стигли да заволимо, с којим смо се заједно молили, пили чај, дискутовали, претресали духовна питања? Можда је то некаква језива саблазан? Само низ невероватних случајности, па ја, грешник, осуђујем чистог, невиног човека? Те сумње ни на трен нису напуштале моју несрећну главу. Напослетку сам дошао до чврсте решености да га нећу оптужити све док се сам, и до краја, у све не уверим. Како ће се то догодити? Ма, ако је већ Господ открио све оно што се сазнало за последња два дана, откриће и остатак!
Увече нас је чекао воз за Тбилиси, а у Издавачком одељењу писмо владике Питирима патријарху Илији, у којем је архиепископ овога молио да ми пружи помоћ у снимању филма „Евхаристија“.
Телефонирао сам свим својим пријатељима који су учествовали у решавању судбине оца Августина и замолио их да се те вечери окупимо у стану Волође Вигиљанског, да бисмо, пред пут, све још једном расправили.
Већ сам знао шта ћу учинити. Кад се сви ми, заједно с Августином, окупимо и поседамо за сто, обзнанићу да сам се управо вратио из Омска. А испотаје ћу пажљиво пратити реакцију оца Августина. Затим ћу предложити да сви саслушају причу о томе како се у Омску пре десет месеци појавио млад човек, како је дошао у цркву и представио се као сироче. Испричаћу како су се над њим сажалили, помогли тако што су му дали кров над главом и посао, како је задобио поверење старешине храма и председника црквеног одбора, те како је затим немилосрдно опљачкао храм, однео утвари, новац који су скупили парохијани, а узео је чак и крст, и то ни мање ни више него са часне трпезе! Свима ће се отимати уздаси негодовања против таквог богохулног поступка.
А ја ћу наставити: Ево вам још једне приче – рећи ћу. – Дође у Тројице-Сергијеву лавру човек, издаје се за јерођакона иако није рукоположен. Штавише, усуђује се и литургију да служи!
У том тренутку сви ће, наравно, бити пренеражени! А ја ћу опет наставити, Августина и даље једнако држећи на оку: А ево још једне приче. Појави се један човек у планинама, баш онамо где си се ти подвизавао, оче Августине. И, пошто је дознао подоста појединости о животу калуђера, поче и сам да се издаје за планинског монаха како би замео трагове свога прошлог живота и покушао да добије лична документа на туђе име. И замислите, јунак свих ових прича један је те исти човек!
Неко ће обавезно узвикнути, понајпре Олесја или Лена Чавчавадзе: „Па ко је то?“ А ја ћу се окренути Августину: Оче Августине, шта ти мислиш, ко би то могао бити?
Ту неће моћи да се не изда! „Ко?“ – поновиће питање Августин једва мичући уснама. И тад ћу ја да одговорим, као истражитељ Порфирије Петрович у Злочину и казни код мога вољеног Достојевског: Како ко? Па то си ти, оче Августине! Ко би други? Е, овде све већ мора постати јасно, по његовој реакцији: биће напросто немогуће да своја осећања сакрије!
До окупљања позваних пријатеља остала су два сата. Кад сам ушао у стан Вигиљанских, одмах сам оцу Августину предложио да се нас двојица таксијем одвеземо у Издавачко одељење по писмо патријарху Илији. Он радо пристаде да се провоза колима и о истом трошку види издавачку кућу.
Тад ми прође кроз главу да ће му после раскринкавања, могућно, поћи за руком да побегне, па ће наставити да чини злочине у Цркви. Зато сам предложио:
Оче Августине, како би било да се сликамо! Да Олесји и Волођи оставимо фотографију за успомену.
Он размисли, па преко воље пристаде. А ја, не знам шта ми би, лупих и остадох жив:
– А и ако нас милиција похапси, неће морати да арчи филм: усликаћемо се и из профила и анфас.
И чим то изустих, зажалих. Августин ме погледа тако непријатељски да сам се осетио лоше. Како сам знао и умео, обрнуо сам речи своје глупе сујете на шалу. На срећу, успело ми је. Августин нам је допустио да се фотографишемо с њим, премда је и даље на мене бацао неповерљиве погледе. Било је очигледно да почиње да осећа узнемиреност.
Улучивши тренутак док се он спремао, одвукох Волођу у кухињу, затворих врата за собом и шапатом рекох:
– Августин, по свему судећи, није онај за кога се издаје! Врло је могуће да је чак неки окорели злочинац! Не шалим се. Он и ја сад идемо, а ти сместа претреси његове ствари, види да случајно нема оружје или такво нешто.
Волођа само исколачи очи и читав минут није могао реч да изговори. Коначно прозбори:
– Схваташ ли ти шта причаш?! Јеси полудео? Како ти то уопште замишљаш да претресам туђе ствари?
– Слушај! – рекох. – Окани се тих интелигентских будалаштина! Све је исувише озбиљно. Може бити реч и о животу твоје деце.
Волођа напокон поче понешто да схвата. Не рекавши више ни реч, извео сам оца Августина и повезао се с њим, таксијем, у Издавачко одељење.
Успут смо чаврљали о овом и оном, затим појели сладолед – хтео сам Волођи да дам што више времена. А кад смо се вратили, домаћин је изишао пред нас бео као креч. Брзо сам га повукао у кухињу, а Августину довикнуо да он дочекује госте.
У кухињи, Волођа једва ишапута:
– Тамо су документа на име неког Сергеја (Волођа рече презиме), олтарски крст, новац – две и по хиљаде рубаља, Орден кнеза Владимира… Шта се то уопште догађа?!
– Има ли оружја? – упитах.
– Оружја нема.
Из предсобља се огласи звоно. Стигао је игуман Димитрије из Тројице-Сергијеве лавре. Чули смо како га је Августин дочекао и како су ушли у дневну собу.
А ја, без обзира на све нове оптужујуће доказе, ипак нисам до краја веровао у стварност онога што се догађало! Поделио сам с Волођом своја осећања. Ни он, који је рођеним очима управо видео документа и велику суму новца, није био у стању да поверује да Августин није човек за ког се издаје.
Стигли су и Зураб и Лена Чавчавадзе.
Кад смо Волођа и ја ушли у дневну собу, на окупу су били сви. Децу смо послали у шетњу.
– И што си нас окупио? – незадовољно упита игуман Димитрије. Он је имао најдаље да путује, чак из Лавре.
Погледао сам оца Августина. И одмах ми постаде јасно: он је све схватио и све је стварно – истина! И још сам појмио да ће се, ако сад почнем своју причу глумећи истражитеља Порфирија Петровича, ситуација развијати управо онако како сам предвиђао, укључујући и оно: „Па то си ти, оче Августине! Ко би други?“ С одговарајућом реакцијом како Августина, тако и осталих присутних. И наједном ми га би истински жао. Мада, морам признати да се јавио још један осећај – осећај тријумфа. Тријумфа ловца који види: још само тренутак и плен је у његовим рукама. А тај осећај није нимало хришћански.
Зато му се, одбацивши све што сам смислио и тако марљиво увежбао, обратих једном једином речју:
– Серјожа!
Он смртно пребледе.
И шта се онда догоди!… Сви скочише на ноге и сви повикаше:
– Какав Серјожа?! Шта се то овде догађа?! Обојица, одмах да сте све објаснили!!!
Само смо он и ја седели и ћутке гледали један другог. Кад се напокон сви мало стишаше, рекох му:
– Јутрос сам се вратио из Омска. Тамо сам добио последње, недостајуће податке за твоју причу. Најисправније што сада треба да урадим јесте да окренем број 02 – и за пет минута овде ће бити милиција. Али ми ти ипак дајемо последњу шансу. Видео си како смо се искрено трудили да ти помогнемо. Ако сада кажеш целу истину, од почетка до краја, можда ћемо опет одлучити да ти помогнемо. Али ако слажеш макар једну једину реч, одмах дижем слушалицу и телефонирам у милицију. Не треба да ти објашњавам шта те у том случају чека. Сад све зависи само од тебе.
Сергеј је дуго ћутао. Моји пријатељи такође су ћутали и збуњено зурили у њега, свога вољеног „планинског монаха“, „анђела-Моглија“… А ја сам стегнута срца у тој мртвој тишини ишчекивао његову одлуку.
Најзад он рече:
– Добро, све ћу испричати. Али уз један услов: да ми гарантујете да ме нећете предати милицији.
– Сада ти, Сергеју, имаш само једну гаранцију: своју апсолутну искреност. Чим помислим да лажеш, овамо стиже милиција.
Опет се дуго премишљао. Видело се да нешто грозничаво калкулише, процењује да ли ће моћи некако да се измигољи или макар нешто ућари. Посматрати то било је толико непријатно да су нетрагом нестајали и последњи остаци сажаљења према њему.
– Одакле да почнем? – напокон упита, бацивши испитивачки поглед на мене.
Било је то очигледно трик-питање. Хтео је да испипа шта ја стварно знам.
– Одакле хоћеш. Можеш од Омска. Можеш од Сухумија. А можеш и од својих авантура у Лаври. Али најбоље почни од самог почетка!
По томе како је незадовољно погнуо главу схватио сам с олакшањем да сам погодио у мету. Премда последњим хицима – у резерви нисам имао више ништа.
И Сергеј поче да прича.
Био је криминалац, варалица, лопов. Крао је од детињства, а у осамнаестој се од неминовног затвора избавио захваљујући регрутацији у војску. Тамо је одмах запео за око сналажљивом начелнику складишта пука, па су заједно врло марљиво кренули да крчме војну имовину. Међу њиховим муштеријама нашао се, поред осталих, и парох који се бавио оправком рушевног храма. Тих година било је немогуће грађевински материјал за потребе цркве купити без нарочите дозволе опуномоћеника Савета за послове верских заједница, па је свештеник, по свагдашњој совјетској навици, преко Сергеја набављао и циглу, и цемент, и даске. Сергеј је понекад одлазио пароху кући и био је истински дирнут његовом искреном добротом и саосећајношћу, очинском бригом за „војничића“. А додатно га је чудило то што свештеник све то није чинио за себе – живео је сиротињски – већ за храм, за веру.
Кад, једног дана, у пук бану контрола. Врло је брзо Сергеј схватио да ће га ортак-начелник, да би се сам спасао, пустити низ мутну реку. Зато без много размишљања покупи пазар, ухвати први воз и одвезе се куд било, само да је што даље. Воз га је довезао до Омска. Бегунац није имао куда даље, али се наједном сетио доброхотног пароха. Пронашао је храм, а онда је, представивши се као сироче, на више месеци стекао луку спаса у којој није знао за глад и несигурност. А почео је и да се мало-помало укључује у црквени живот, учи за њега нове речи и изразе, чуди се незнаној му благости и поверењу у односима међу људима.
Ипак, с пролећа, осећајући да га убија чамотиња међу омским времешним црквеним светом, Сергеј поче да машта о слободи. А на све то старица-председница црквеног одбора, која га је звала унучетом, у знак пуног поверења повери му да плати годишњи прилог… Украо је новац иако је знао да је то био харач Совјетском фонду мира, сакупљен с великом муком, копејку по копејку. Покупио је из храма и све што му се свидело. И отиснуо се у слободу.
Забављајући се до миле воље неколико дана, само што није доспео у милицију. И од страха опет одјури верницима, тим чудацима, лаковерним и необичним људима који су се као од шале могли мотати око прста.
Допутовао је у древну Тројице-Сергијеву лавру, представио се као јерођакон Владимир и искрено се и сам зачудио како се брзо нашао у комплетном монашком руху, на све то још окружен пријатном, премда помало заморном пријатељском бригом. Међутим, његове наде да ће овде испословати нова лична документа никако да се обистине. Штавише, постајало је све опасније живети у Загорску, који су милиција и КГБ надгледали као на длану.
– Али како си се усудио да служиш литургију? – упитах.
Заиста сам то желео да схватим. Уз то, корисно је да му покажем да знам чак и такве детаље.
– Добро, па шта сам могао? – утучено ће Сергеј. – Монаси су једнако наваљивали: „Како то, јерођакон си а не служиш?“ Па сам, ето…
– Страхота! – узвикну Олесја.
Сергеј уздахну и настави своју причу.
Дознавши да у нашој земљи постоји место где се живи без икаквих докумената, где је топло и слободно, отпутовао је у Сухуми. За месец и по дана боравка на Кавказу обишао је подоста планинских келија и скитова. Њега, који се представио као јерођакон Владимир и донео вести и поздраве од монаха из Лавре, водили су онамо куда многе нису пуштали, испричали му оно што су мало коме казивали. Али Сергеју, наравно, ни на крај памети није било да у планинама остане. Ипак, овде је сазнао нешто важно: печорски старешина помогао је једноме монаху који је због болести сишао с планина да извади документа. Сазнао је и за трагедију монаха Августина…
Све остало било нам је познато.
Кад је Сергеј завршио причу, отишао је у своју „келију“. А ми смо остали. И опет нам је над главом висило питање, исто оно које нас је мучило последње две-три недеље: шта с њим да радимо? Али сад већ услед потпуно нових околности.
Кад сам на почетку данашњег разговора рекао Сергеју да сваког трена могу позвати милицију, нисам говорио истину. Нипошто га нисмо смели предати милицији! И то не стога што је Сергеј могао да иследнику исприча како смо више него озбиљно разматрали могућност куповине фалсификоване личне карте за њега. То је ситница. Највећа опасност била је у томе што је овај човек, боравећи у планинама, сазнао све основне путеве преласка Цркве из легалног положаја у илегалу. Познавао је ђаконицу Олгу и ђакона Григорија из Сухумија и знао за њихове везе с готово свим тајним келијама. Боравио је у планинским скровиштима, дознао путеве до стараца који су у планинама проживели читаве деценије. Органи реда много би му понудили за такве информације. А није било могуће ни пустити га сада тек онако: иди, брате, с милим Богом – он ће сигурно опет кренути да оперише по црквама и манастирима.
Сутрадан смо се упутили у Лавру да за савет замолимо најугледније духовнике. Оци су се згражали од наше приче, дивили се путевима Промисли Божје, али никако да понуде конкретно решење.
Ситуација је постајала све безизлазнија. А на све то наш се јунак, пошто је осетио да смо неодлучни, мало-помало привикао, осетио се сигурнији, поново почео да шаље децу по сладолед… Утолико пре што је за њих и пред њима и даље био отац Августин.
И тако нам после неког времена постаде очигледно да из целе те приче ипак постоји излаз. И то један једини. Састојао се у томе да Сергеј сам мора да се промени: да се покаје пред Богом и оде у милицију да све призна. Шансе да се све може десити управо тако, колико год то изгледало чудно, биле су знатне.
Сергеја је дубоко погодила Промисао Божја кад је о његовом раскринкавању реч. Схватио је да му се на животном путу испречила свемоћна, непојмљива сила Божја. И у њој му се јавио Христос, који љуби и пружа спас. Видели смо да је, без обзира на све своје проблеме, Сергеј проживљавао прави духовни потрес. А и готово цела година живота у православној средини, покаткад врло наивној и лаковерној али ипак неупоредивој ни са чим, такође је утицала на њега.
Озбиљно се замислио. И тако је, после дугих разговора, после исповести у Лаври, код архимандрита Наума, чему смо се неизмерно радовали, одлучио да прихвати казну за своје грехе.
Али и кад је преломио, он је, сећам се, једнако одуговлачио. Зураб и ја отпутовали смо у Грузију да снимамо наш злосрећни филм, вратили се, а он је и даље живео код Вигиљанских. Кад је ипак смогао снаге, дуго се и врло дирљиво опраштао с децом и напокон отишао, поневши са собом, без питања наравно, неколико духовних књига и стари молитвеник. Из свеже штампаних књига, како је говорио, тешко му је да се моли. Недељу дана касније телефонирао је и рекао да иде да се преда.
После месец дана у Москву је стигао истражитељ војног тужилаштва. Пошто се све што је Августин покрао чувало у мом стану, истражитељ је онде и одсео, да се не би трошио за хотел. Био је то натпоручник отприлике мојих година. На његову молбу показао сам му све главне московске робне куће, где је за своју натпоручничку плату накуповао поклоне за жену, две мрежице напунио димљеним кобасицама, инстант кафом и боксовима цигарета „марлборо“. Наравно, испричао је и о Августину, то јест о Сергеју. Испоставило се да се овај у истражном затвору понаша „чудновато“: не псује, не игра карте. Моли се. Зато су му криминалци већ прилепили надимак Светац (он му је остао током свих година робије). Сергеј је сарађивао са истражитељима, није крио кривицу.
Ускоро је изведен пред суд; за сва дела изречена му је обједињена казна од осам година општег режима. Током свих година заточеништва Олесја и Волођа помагали су Сергеју. Слали су му новац, књиге, храну. Чак, на његову молбу, и бројеве Гласника Московске патријаршије.
После осам година Сергеј се опет појавио у Москви. С радошћу смо га прихватили и дуго се присећали прошлости.
Пред нама је био други човек – као гадарински бесни кад је Господ из њега истерао легион ђавола. Ђаволи су ушли у свиње, свиње се бациле с хриди у море, те је све пређашње – обмане, злочини, дволичност – све је било потопљено у морски бездан, све заборављено…
Опет је живео код Вигиљанских. Деца – Николај, Александра и Настја – порасла су и већ знала праву причу о свом необичном пријатељу, „планинском монаху“ оцу Августину. Иако је горка истина децу веома потресла – дуго су плакала – све што се збило само је на крају учврстило њихову веру. Рекли су да Серјожу воле исто као што су некад волели оца Августина.
Годину дана касније Сергеј је изненада обзнанио да је примио монашки постриг с именом Владимир, у архијерејском дому једне провинцијске епархије. Ускоро је рукоположен за јерођакона, потом унапређен у чин јеромонаха и поверено му је да обнови једну парохију.
Руку на срце, све што се збивало с њим примали смо са извесном зебњом. С једне стране, наравно, радовали смо се због њега, а, с друге – понекад се у ту радост утискивао прави страх.
Био сам у то време већ јеромонах Донског манастира. Једном је тек рукоположени отац Владимир допутовао у Москву и свратио к мени у посету. У престоницу је стигао за то време скупоценим страним аутомобилом и то, како је сам објаснио, „да обави посао са спонзором“.
Одлучио сам да озбиљно поразговарам с њим. Разговор је био компликован и дуготрајан, али учинило ми се да сам допро до њега. Подсетио сам га на то како му је сам Господ Исус Христос Својом нарочитом Промишљу омогућио нову спознају света. Како га је брижно водио спасењу, учио живој, некњишкој вери. Рекао му да сад, кад је постао прави монах и свештеник, постоји огромна опасност лажне уљуљканости, погубног самозадовољства, кад спољашње благостање може одвести у велику невољу, чак и пропаст. „Кад кажу: Мир је и немате се шта бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао“ – упозорава нас све Христос.
Наиме, с прихватањем монаштва и свештеничког чина у нашем се животу мења веома много тога, али не све. Исконско зло, што се гнезди у нутрини, увек ће нас прогонити и никад се неће одрећи покушаја да се увуче и дочепа свога главног циља – наше душе. И тек нас храбра борба са злом ради дивнога и многима несхватљивог циља – чистоте нашега срца – оправдава пред Богом. Али ако ту борбу Христос не види, он се од таквог свештеника, монаха, мирјанина удаљава и оставља га самог с оним што овај упорно бира за себе. А тај је избор увек један те исти – незасита гордост и жеља за задовољствима овога света. Време пролази, па те страсти, пре или касније, окрећу човеку који је напустио Бога своју праву, језовиту страну.
Тад се уздиже Генисаретско језеро и из бездана на обалу почињу да излазе одавно утопљене, побеснеле свиње и бацају се на несрећника који је сам учинио свој избор између њих и Бога. „А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не нађе га. Онда рече: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши живе ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога“ (Јеванђеље по Матеју, глава 12,43-45).
То се, на несрећу, догодило и Августину-Сергеју-Владимиру. Године 2001. прочитали смо у новинама да је јеромонах Владимир, који је служио у једном од провинцијских градова и тамо био чврсто повезан с локалном криминалном, разузданом, за једног монаха потпуно немогућом дружином, пронађен монструозно убијен у својој кући.
Упокоји, Господе, душу уснулог слуге Твога убијеног јеромонаха Владимира!

Превео Петар Буњак

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *