НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ИСТЕРИВАЊЕ ДЕМОНА

Само сам једном присуствовао молитви за истеривање демона, код игумана Адријана, и то ми је више него довољно. У препуном храму одјекивали су ужасни и буквално нељудски крици. Људи су урлали, блејали, вречали и кокодакали. И псовали су да је срамота било слушати. Неки би се завртели као чигра, па би онда целом тежином грунули на под. И видело се да они ни сами не знају шта ће им се следећег тренутка десити. Један интелектуалац, сав престрављен, јурио је по храму и гроктао као вепар. Тек кад га силом доведоше свештенику и окропише светом водом, он се, сав изнемогао, спусти на под.
Истеривање демона је нарочити молебан, који се врши над људима обузетим нечистом силом. Језиво је чак и описивати оно што се ту дешава, а још је страшније присуствовати таквоме молебану. Стварно не знам како је отац Адријан све то издржавао.
Свој монашки пут отац Адријан започео је у Тројице-Сергијевој лаври. Тамо је такође вршио ове молебане, али не баш јавно, него по страни, у некој црквици у коју туристи нису залазили. Прича се како су једном у манастир допутовали високи совјетски званичници и хтели су, на своју несрећу, детаљно да погледају све “културно-историјске споменике”, без изузетка. Између осталих и храм из кога су допирали чудни крици.
Није се имало куд, монаси их одведоше у цркву где је отац Адријан, сав разбарушен, замуцкујући читао егзорцистичке молитве. Званичници се скаменише угледавши људе како се, уз дивљачко урлање, ваљају по поду. Е сад замислите на шта су тек личили високи званичници када једна дама из њихове групе, иначе високи совјетски чиновник, изненада стаде да сикће, затим да на сав глас мјауче, као мачор у фебруару, па се закотрља по поду, а на крају, поврх свега, поче да се дерња, и то су били такви непристојни изрази какве ни људи упућени у те ствари у животу нису чули!
Неколико дана касније дотична дама поново допутова у манастир. Овога пута је дошла сама. Нађе муцавог игумана Адријана и постави му само једно питање: шта јој се то догодило.
Отац Адријан био је прост човек, па јој просто и одговори:
– У теби чучи демон! Од њега су ти све невоље.
– Зашто баш у мени?! – успротиви се дама.
– Е, то немој мене да питаш, питај њега! – и отац Адријан показа прстом према икони Страшног суда, право у језиви приказ рогатог, одвратног бића. Али чим виде како гошћа пребледе, пожури да је утеши:
– Чекај, стани мало, није све тако црно. Можда је Господ то допустио да би те кроз болест привео вери.
Као да је слутио! Дама поче да долази у Лавру, исповеди се за цео дотадашњи живот, причести се и напади ђавоиманости више јој се нису понављали. Ускоро јој отац Адријан саопшти да више не долази на молитве за истеривање демона, није потребно: вера у Христа и живот по заповестима Божјим, учешће у Светим тајнама Цркве – све то нечисту силу изгони из људске душе.
Али сам игуман Адријан је после тога имао нових проблема: дама није скривала свој нови однос према вери. Избио је скандал, те је, на крају крајева, старешина Лавре под притиском власти игумана Адријана послао далеко одатле, у провинцијски Печорски манастир, како би одговорни совјетски другови могли безбрижно да долазе на екскурзије у Тројице-Сергијеву лавру, да пијуцкају ликер са оцем економом и дубокомислено расуђују како, ето, и у Цркви ипак “има нешто”.
Мала дигресија. Сећам се како је, у својој проповеди, један млађи архијереј евоцирао успомене на минула времена, па рече и то да су се црквени администратори његове генерације борили за интересе Цркве, између осталог, и по цену сопствене јетре. Рече, и заплака!
Не знам да ли му је било много жао самога себе или је стварно већ имао проблема с јетром. Али знам да никада нећу бацити камен на такве архијереје и свештенике. Прво, зато што ни сам нисам безгрешан. А друго, ти архијереји и свештеници, који су у црквеним трпезаријама чествовали важне државне чиновнике, референте за верска питања и спонзоре, само су радили свој посао. Нису они само на себе преузимали терет привредног и административног регулисања црквеног живота, они су омогућавали неким другим оцима, неком Јовану, Кирилу, Науму или Адријану, да врше своју службу, а милионима парохијана и поклоника да долазе у храмове и манастире. Молим вас, немојте ни ви на њих бацати камење: они су свој посао радили како су могли.
У Тројице-Сергијевој лаври био је чувени економ, отац НН. Братија га и данас са захвалношћу помиње. Памте не само његову доброту и предусретљивост него и то што је на себе преузимао терет општења са спољашњим светом, штитећи тако остале монахе у Лаври од сличних брига. Ако би се над манастиром надвила напаст у виду некакве контроле или посете високих и хировитих гостију, или искрсао захтев за хитно решавање неког компликованог питања у вези с манастирском економијом, сви су знали да је ту отац НН и да ће то он преузети.
Него, да се вратимо истеривању демона. Касније, после много година, причали су ми лекари-психијатри на који су начин у Царској Русији разликовали душевне болеснике од ђавоиманих. Врло једноставно: лекар би пред болесника ставио неколико идентичних чашица, све с обичном водом, а једну с богојављенском. Ако би пацијент спокојно пробао воду из свих чашица, упућивали су га у болницу. Ако би одбио да пије из чаше са светом водом и почињао да бесни и пада у несвест, то је већ био случај за егзорцисту.
Истеривање демона је узнемирујућа и веома опасна ствар. Довољно је да једном присуствујеш таквом обреду па да се у то увериш. Уосталом, то важи само за право истеривање демона. Сигурно су чести и обични симуланти, људи с нападима хистерије или прави душевни болесници. Нарочито је одвратно када сам “исцелитељ” глуми истеривање демона. Али, хвала Богу, тако нешто дешава се ретко. Свети Игњатије (Брјанчанинов) писао је о таквим типовима: “То је глума, погубна за душу, то је најтужнија комедија када старци преузимају улогу древних светих стараца иако немају њихове духовне дарове.
Демони су као паразити у људском телу. Можеш да ништа не знаш о њима, чак и да не верујеш у њихово постојање, али они стварно бораве, као паразити, у душама људским. Њихов домаћин и не примећује како они управљају његовим мислима и поступцима. И не може да схвати зашто му се дешавају чудне, рђаве и апсурдне ствари и зашто му се сав живот претворио у срљање из једне грешке у другу. Црква има све могућности за исправљање таквог живота. Само, ствар је у томе што човек може да се исцели једино ако промени себе. Свештеникова молитва јесте делотворна, али ипак је то само помоћ.
Наравно, нису сви свештеници способни за чин истеривања демона. Отац Адријан је тих, осамдесетих година био можда и једини који се тога прихватао. Не, чини ми се да је био још један: отац Василије у Васк-Нарву у Естонији.
Архимандрит Јован (Крестјанкин) био је скептичан према таквој пракси. Није он сматрао да је то нешто погрешно, него је био убеђен да од погубних духовних утицаја човек мора да се лечи личним покајањем, учешћем у Светим тајнама Цркве и улагањем напора у испуњавање Христових заповести. Он, додуше, није одрицао корист коју може донети учешће у молебанима с егзорцистичким молитвама, него се жалостио што они који на такве молитве долазе, желе да се исцеле, али без сопственог труда. А тако нешто се у духовном животу не дешава.
Рекох већ да је истеривање демона и тешко и веома опасно. Једном сам, као послушник, имао прилику да се нађем у парохији оца Рафаила (Огородникова), на слави његовог сеоског храма, посвећеног Светом Митрофану Вороњешком. На свеноћну службу пристигло је било неколико свештеника из суседних парохија. Једнога од њих сам посебно запазио. Прво због тога што су му уста била пуна златних зуба. А друго, када смо се спремали за спавање (а сви смо били у истој соби, једни на креветима, други на поду), он скиде своју доњу мантију и обуче другу, нарочиту доњу мантију беле боје, коју је специјално понео, за спавање. На моје збуњено питање шта то ради, он озбиљно одговори да ја, дериште, могу да спавам у гаћицама и мајици, а он, свештеник, мора да заспи у доњој мантији. Шта ако се баш ове ноћи догоди Други долазак Исуса Христа? Зар он, јереј Божји, да Господа дочека у гаћама? Тада ми се веома допала таква његова вера.
Још је занимљивије било порекло његових златних зуба. Иначе, код свештеника је то реткост. Добро, можда и није, понеко има један или два златна зуба, али овоме пуна уста… Углавном, још неко не издржа, упита га откуд му такви “украси . Свештеник седе на кревет, у својој белој доњој мантији, подиже и ноге на кревет, па при светлости ноћне лампе исприповеда окупљенима своју животну причу.
Пре него што ће постати свештеник, руководио је мрежом обласних биоскопа. На тој високој дужности је и позлатио своја уста. Свиђало се човеку. Али био је веома побожан, с обзиром на то чиме се бавио. Живео је само с мајком и обоје су имали старца-духовника негде у Белгородској области. Настаде време и старац му благослови да се спрема за примање свештеничког чина. Годину дана касније рукоположише га и поставише за настојатеља сеоске цркве близу једног већег града.
Ту је служио десетак година. У међувремену је сахранио мајку и с времена на време одлазио код свог духовника а и код стараца у Псковско-Печорски манастир. Једном му из града доведоше ђавоиману девојчицу. Свештеник најпре врло одлучно одби да чита молитве за истеривање демона, тврдећи да још није спреман за тако велико дело. Али на крају мајка те девојчице и остала родбина ипак га наговорише. Схватајући да је посреди врло озбиљна ствар, свештеник целу недељу посвети посту и молитви и тек тада, први пут у животу, изврши поменути обред.
Девојчица се исцелила. Свештенику беше веома мило. И због девојчице, а и због себе. Због девојчице, јер је дете престало да се мучи и да страда због грехова својих родитеља, а због себе, јер је осетио да није мачји кашаљ!
Прође неколико недеља. Једном после ручка он се завали у фотељу крај прозора и отвори обласне новине – да види вести. Прочита неки занимљив чланак, спусти новине, и… заледи се од ужаса! Пред њим је стајао… он. Онај што је био истеран из девојчице. Само је стајао и пажљиво гледао свештеника право у очи.
Од самог његовог погледа свештеник у великој пометњи искочи кроз прозор и удари да бежи без освртања, колико га ноге носе. Био је прилично крупан, нимало спортски тип, али ипак претрча неколико километара пре него што поче да долази к себи. Не свраћајући кући, он оде најпре у Псков, позајми од пријатеља новац и запуца код свог старца-духовника.
Старац, за почетак, прописно изгрди своје чедо због самовоље. Тако чему, као што је истеривање демона, не треба приступати без посебног благослова и молитава духовника. А то је наш свештеник самоуверено и лакомислено занемарио. Исто тако, после привремених победа, које нам се дају по благодати Божјој и молитвама Цркве а не због наших врлина, не треба се опуштати, прелиставати новине, а у дубини душе се гордити и дивити се својим несвакидашњим духовним подвизима. Старац га подсети на речи преподобног Серафима Саровског о томе како би ђаво, кад би му Бог дозволио, могао да, у својој мржњи, цео свет уништи за само један трен. На крају разговора старац своме духовном чеду посаветова да буде спреман за нова искушења. Авантура се неће завршити само посматрањем непријатеља рода људског. Ђаво ће обавезно наћи прилику да се брутално освети свештенику који се, иако још духовно веома слаб, поуздао у своје снаге и неприпремљен ступио у отворени бој са силама зла. Старац му обећа да ће се молити за њега и посла га кући.
Прође око месец и по дана. Свештеник је ове догађаје већ готово сметнуо с ума кад, једне ноћи, неко закуца на врата. Живео је сам. На питање ко куца тако касно и шта треба, иза врата испричаше како су дошли да га позову у суседно село да причести човека на самрти. Он отвори, а људи испред врата одмах насрнуше на њега. Било их је неколико. Тукли су га немилосрдно. Тражили су да им каже где чува новац. Он им показа све, осим места где је чувао кључеве од храма. Злочинци узеше што су могли и на крају му клештима ишчупаше златне зубе.
Кад га парохијани нађоше, свештеник је био једва жив. Од бола у устима чак није могао ни да виче, само је јечао. Провео је у болници неколико месеци. А када су пронашли бандите, позову и њега, као жртву, да их препозна. Кад их угледа, он не издржа: бризну у плач као мало дете.
Међутим, не каже се узалуд да време све лечи. Свештеник се с временом опоравио и поново почео да служи у своме храму. А парохијани, захвални што није одао где стоје кључеви и што је јуначки заштитио њихов храм, скупише новац за нове зубе своме свештенику. И опет златне! Шта да се ради, о укусима не вреди расправљати. А можда ни сам свештеник себе више није могао да замисли без златних зуба.
Ја лично само сам једном прихватио да учиним нешто налик на егзорцизам. Али то, наравно, није био молебан за истеривање демона. У ствари, само сам До краја извршио Свету тајну крштења једног детета, јер мени непознати свештеник, који је крстио то дете, није био прочитао све молитве.
У то време служио сам У Донском манастиру. Једном ми, тако, приђе човек од неких четрдесет година, потпуковник милиције Валерије Иванович Постојев. Није био верујући, чак није био ни крштен, али осим у Цркву није имао куд да оде. Његовом десетогодишњем сину јединцу Валери дешавале су се незамисливе ствари. У дечаковом присуству ствари су једноставно гореле. Саме од себе. Где год се мали Валера појави, све почиње да гори: фрижидери, јастуци, столице, кревети, ормари. Породица Постојевих већ одавно никоме није ишла у госте: пожар би био загарантован у року од двадесет минута. Из истог разлога дечака нису слали ни у школу.
Валеру су водали по лекарима и врачарама, прегледали су га стручњаци из тајне полиције и неких других посебних институција затвореног типа, и све узалуд. Неколико новина објавило је сензационалистичке чланке с фотографијама згаришта и самог дечака Валере. Родитељима, међутим, није било до славе. За сваки случај одвели су га и у цркву и крстили га. Али све унаоколо горело је као и раније. Очајни потпуковник дође зато и у Донски манастир. Неко му је посаветовао да се помоли крај тек откривених моштију Светог Тихона. Ту смо се и срели.
Нисам могао да појмим зашто пожари после крштења нису престали – док нисам питао колико је трајало крштење детета. Мање од петнаест минута, одговори потпуковник. Крштење обично траје знатно дуже. Одмах ми је било јасно: свештеник који је извршио Свету тајну, пропустио је нарочите, древне молитве, које се у цркви називају егзорцистичким. Има их свега четири, а неке прилично дуго трају. Нажалост, дешава се да свештеници, нарочито ако су, како се то данас каже, модернистички настројени, изостављају те молитве, сматрају да нису потребне. А управо у њима Црква датом јој од Бога влашћу моли за избављење људске душе од древнога зла што се гнезди у њој. Нашим модернистима то се чини необичним и архаичним. Они се боје да у очима парохијана не испадну застарели и смешни. Ја, међутим, никада нисам приметио да те молитве приликом крштења изазивају подсмех присутних, чак ни оних који у цркву не долазе често.
Написах оцу Јовану о Валери Постојеву; он ми одговори да над дечаком треба допунити пропуштене езгорцистичке молитве. Тако и учинисмо, у храму Донског манастира. Од тога дана пожари престадоше. Потпуковник Валерије Иванович се после тога и сам крстио, а сви његови укућани постали су наши парохијани. Дечак је одавно одрастао. И он је завршио полицијску академију. Сада је мајор и предаје у Московској вишој полицијској школи; ових се догађаја сећа само по фотографијама згаришта у њиховом стану, сачуваним у породичном архиву.

Превео Милан Радовановић

7 Comments

  1. Бране Нијемчевић

    ”Када памет сазри…” а читаш ове мисли…то је лек за душу.
    Захвалан Господу…Захвалан Тихону…

  2. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

  3. Слободан

    Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  4. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  5. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  6. Slava Gospodu!