НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

АУТЕНТИЧНА ПРИЧА МАТИ ФРОСЈЕ, КОЈУ САМ СНИМИО НА МАГНЕТОФОН
И ПАЖЉИВО ПРЕКУЦАО, УЗ НЕЗНАТНЕ ИСПРАВКЕ

Још кад сам била мала, родила се у мени онако једна жеља: да се не удајем!
Отац је знао често да попије. Често је бивало да кад не дође за видела, можеш бити сигурна да ће ноћу да направи русвај. И тако ти, ето, мама и ја чекамо, стрепимо…
Чујемо, куку, Мајко Божја – трас! – залупи се капија. Отац се враћа пијан.
Улази.
– Дај вечеру! – у које год доба да дође.
Мама служи вечеру… Свидело му се јело или не, обавезно на крају заврљачи тањир на мајку!
Гледам ти ја све то, гледам, па велим:
– Света Богородице, сачувај ме од такве удаје!
Имали ми комшиницу, звала се Улита. Негде јој нешто однело два прста на руци. Па ја тако помислим: „Господе Боже, е да ми је да и мени нешто тако отфикари, само да ме нико не узме! Јер, хтела ја или не хтела, удаће ме, па Бог!“
Стално сам молила Свету Богородицу: „Мајко Божја, Ти ме удоми.“ Али никоме ништа нисам говорила. Само мајци.
Онда прође време, кад: мој братучед Гриша и тетка, очева сестра Марија, одлучише да оду у манастир. У Саров и у Дивејево. Били су старији од мене, а ја баш млада.
Окупим ти ја да их молим:
– Поведите и мене!
Они ни да чују.
А ја онда: „Света Богородице! Владичице! Е, ако ме сад не поведу, свеједно ћу да побегнем!“
Тако сам била расположена. Не желим да живим у грађанству.
Ови се већ спремају, а ја сва дрхтим: „Оче Серафиме, помагај!
Једном су се мама и отац одмарали, беше неки празник, не баш велики. Па мајка, иако ју је био страх да каже, ипак вели:
– Знаш, тато, Маша путује за манастир и Гриша…
– Па шта?
– Па дај и Фросју да спремимо, да иду заједно…
Отац ће на то.
– Шта ти је, да ниси полудела?
Па ућуташе…
Мајка се бојала да још нешто каже, отац је био много строг.
Ћуте.
Отац ћути, ћути, па наједаред вели:
– Фросјо, јеси л’ чула шта каже мајка?
– Чула сам…
– Па, шта ти кажеш?
Ја велим:
– Нисам против. Слажем се ја…
И ништа више. Ћутим.
Овамо сва дрхтим: „Света Богородице, сад ми се решава судбина! Оче Серафиме, помози!“
А се тата замислио. Ипак је у њему било страха Господњег. Никоме ништа није рекао, него је овако преломио.
Имали смо три јунице. Отац их је чувао јер у породици су биле три девојке за удају – за сваку треба по једна крава. У ондашња времена био је обичај: кад удају девојку, уз њу иде и крава као мираз.
Кад, отац узе краву намењену за мој мираз и одведе је на вашар. На продају. Па после прича:
– Узмем ти ја да врачам: – вели – има да тражим за твоју јуницу дупле паре. Ако даду – пуштам те у Дивејево. Ако ме дигну на спрдњу – остајеш код куће.
Стигне ти он на вашар. Тамо марве колико ти душа ‘оће. Шта ће куд ће, таја се смести онако с краја. „Осврнем се ја унаоколо – прича он. – Ма каква наша јуница! Има ту бољих кол’ко ‘оћеш! Ал’ тек што сам осмотрио, кад, одједном видим трчи неки чича – у гуњчету, капа му се накривила. Нит шта гледа, нит кога пита, него правац до мене. ‘Добра ти је јуница! – рече. – Колико кошта?’ Ја не стигнем ни да се опасуљим, ал’ лупим дупло – двадесет четири рубље! Двадесет четири!!! А јуница вреди дванаест увр’ главе. Чича, међутим, ништа, још се обрадовао. Реч није рек’о, да му је скупо и тако то, него само: ‘Дај!’ И ‘ајд’, пљас-пљас, рука руци!“
Одведе чича јуницу.
Отац је био ко да је пао с крушке. Само тако стоји, држи оне паре у руци.
Вратио се кући. Ћути. Сео да вечера. Мајка га служи, а отац је пита:
– Па шта бива, ‘оће ли Маша у Дивејево?
Мајка му:
– ‘Оће…
– А Гриша у Саров?
– ‘Оће…
– А Фросја?
Мајка сва уздрхта.
– Е то већ како ти…
Отац погледа у њу, па вели:
– Спремај је, жено!
И тако ти ми кренемо утроје. Петог маја. Деветсто петнаесте.
Стигнемо ми у Дивејево… Колико ми се само свидело то место! Свуда је чистоћа, ред. Нико ништа није урадио а да прво није промислио. Од келија до саме цркве направили рампе од дрвета. Дивота је била, да! А тек како су појали – ма, ко прави анђели! Појаца је било много. Имало је одакле и да се бира – читавих хиљаду сестара! Дали су ми послушање да чувам јунице на салашу, на речици Сатис. Онде смо и живеле.
Оно, моја се тетка Маша ускоро вратила кући. Није остала овде да живи. Јер какав је био наш манастир? О манастирском трошку ама једну блузицу, једну одрпину да су дали – ма ништа, него оно што си понела из родитељске куће, то ти је. А и брат Гриша је напустио Саров кроз једно годину и по дана.
А Гриша је једаред свратио до мене на Сатис, није да није. Додуше, не баш код мене, него су били овде у пролазу, кад су ишли по сено. Види мене Гриша код крава у лаптима па се само смешка:
Ти у лаптима, а? Не бих ја то обуо!
Баш тако је рекао! Монаси су од манастира добијали одећу, чак и чизме. Зато се он уобразио. Е, а како се тек показао као богат човек? Дао ми десет копејки! Монахиње су потом терале шегу: гле ти њега, веле, богаташа, кол’ке је паре сестри оставио. Ма нека га… Узохолио се! Није му, ваљда, било суђено. И мука га нека уватила, није остао у манастиру, отишао, ништа ми није рекао. А мени је Бог дао снаге! Да…
Само, кад је Гриша стигао кући па испричао родитељима како сам у лаптима и како тамо тешко живим, мајка ми се расплакала. Сели су за сто, Гриша узео погачу у руке, па каже:
– Е, ово ти је Царство Небеско! А тамо њега нема!
Испада као да му је погача Царство Небеско!
Мама се ту још више расплакала.
А Гриша још није ни био окусио монашки живот. Није имао тешко послушање: у пекари је пекао хлеб. Када би дошао неки архијереј, само је држао његов штап. Коса му је била дугачка, сва онако гргурава, до рамена! Зато га је ђаво узео под своје. Али Гриша то није схватао. Да…
Ево, децо, шта ћу да вам кажем, и да ми то опростите, кумим вас Христом Богом! Спремате се за манастир? Је л’? Спремате се… Онда овако – прво да знате: не осуђујте ни монахе, ни старије. Будете ли осуђивали, нећете ви тамо пустити корење. Одмах има да летите!
Дошао ту скоро код нас, из Загорска, из Лавре, један Василије, јерођакон. Чујем ти ја од њега како осуђује монахе: погрешан, вели, живот воде. Те му ово не ваља, те му оно не ваља. А ја ти њему:
– X брате, стани мало! Ни сам ти – кажем – нећеш остати да живиш у манастиру.
Тако и би! Напустио је он Лавру. Да… Има правило: кад видиш неки грех код неког монаха или јеромонаха или старији нешто ради наопако, твоје је да не обраћаш пажњу! Окрени се на другу страну и не гледај никога! Нека их, нека греше. Како је отац Серафим говорио: „Нека живе колико треба, једу наш хлеб. А кад дође време, склониће их Сам Господ.“ Клоните се тога – осуђивања! Не осуђујте! Није то на нама – Господ ће Сам све исправити.
Каквих ли само слабости нема код људи! Ал’ није то твоја ствар. Не гледај таквога. Нико му није судија. Ето, тако вам је то, децо! А Гриша је био такав да је све осуђивао. „Ово му није добро! Оно му не ваља! А ни треће му није по вољи! Него треба овако! Какав је то монах? И Бог ти њему лепо – чибе! И избаци га из манастира. Кад ‘оћеш да живиш ко да си Бог, па онда, брате, живи сам.
Само, као што је блажена старица Агаша понекад знала да каже: „Моли се на сваком кораку: ‘Света Богородице, заштити моју чедност, не одузми ми Царство Небеско, не одузми ми свету Твоју обитељ!'“ Онда ћеш да ојачаш и остаћеш жив. Јер од ђавола се роји на све стране.
Негде сам видела сличицу: преподобни Сергије, а унаоколо све неке страшне зверке, разни крокодили око њега. А он, човек, стоји и моли се. Јесте и ви видели? Који ли су оно крокодили? Знате? Па то су ђаволи и људска похлепа!
Али молитва све спасава. Будеш ли осуђивао другога, нигде се нећеш скрасити, јер то је Богу гадно. Гледај шта ти радиш!
А сада се ја већ молим ево овако: „Света Богородице, стиже и смрт… Не остави ме!“ Само Она, Владичица, помаже и чува нас све, где год човек да се нађе. И у затвору сам била, и у прогонству. Стално сам понављала: „Возбраној војеводје победитељнаја!“ Само сам се тако молила и сачува ме Господ.
Тада смо живели на Сатиском салашу. Земљишта смо имали много, од неког дародавца. И стоке смо много гајили. Тамо сам напасала телад.
Једном доведоше из Сарова једну јуницу. Хтели су да се и код нас запате такве краве. Онде су биле белкасте, онако крупне! А наше су биле руменкасте, поситне. Ову саровску јуницу много смо пазили. Било је забрањено да је две године пуштамо у велико стадо. Може, значи, тек од треће године.
И једаред, кад је тој јуници било једно две године, зачује ти она велико стадо на другој обали – ричу краве. Моја ти се јуница распамети! Сва се успали, па уд’ри тамо, код њих, у велико стадо. А то се не сме!
Ја за њом! Трчим, трчим, кад она – бућ! – у реку, у Сатис, и заплива. А тај наш Сатис, боме, дубок! Јуница ти преплива на другу обалу па потрчи ка великом стаду.
А ја на обали! Пала сам на колена и вапим:
Оче Серафиме! Шта ти је, бре, зар не видиш ти ово! Побеже јуница!
Баш сам оваквим тоном почела да грдим преподобног: „Зар не видиш ти ово?!“
И, шта мислите? Јуница истог часа стаде. Као укопана. Онда устукну корак-два, па се миц по миц окрену и полако пође натраг. Као да је неко вуче! Загази у реку па полако заплива овамо.
Ја сам је на обали везала конопцем. „Дођи, бестиднице једна, ала ме намучи!
Само, ја сматрам да је то њу отац Серафим зауставио!
После нигде није бежала. И израсла је потом у праву добрицу! Ал’ ускоро и све нас протераше с реке Сатис…
Да… Прегурали смо страшна времена. Тада је био велики рат, потом су збацили цара. Револуција. Нисте ви то закачили, не знате.
На почетку сам манастир нису дирали, пљачкали су само салаше. Стигли пљачкаши и код нас. И нама стигло да отпатимо своје. И, шта мислите, ко је то пљачкао? Па, наша сопствена села су се дигла. Наша села! Село Ломасово, на само шест километара од Сатиса. Сељаке и сељанке из тог села звали смо „Лома си“. И шта су људи желели? Да нас опљачкају до голе коже, све да узму!
Али благовремено смо сазнале за то. Дојавили нам. Из манастира послали раднике да краве преко ноћи отерамо тамо. Јер ће иначе сутра бити готово – узеће их! И тако ти ми целу ноћ – Боже мили, целу-целцату ноћ – терамо стадо. Како смо се само намучили с кравама! А тек с теоцима!… Оне најмање, било их је тамо и од по пет дана, сместили смо да легну у таљиге. Крава је било много, и телади много!
Док смо пролазили кроз шуму, погрешисмо пут. А шума је непроходна. Толико смо се намучили! Прво смо мислили: неће то дуго, кад испаде добрих двадесетак километара. Још смо заобилазили имање неког властелина Лажкина. Имао је он своју пецару. Тамо су већ почели с пљачком. Из целог краја нагрнули, јер пију сви! Неколико њих се и удавило, упали у каблове с ракијом. Многима су изгореле куће. Дошло безвлашће, па свако почео да граби шта му под Руку Дође.
Да… Краве једва иду, а теоци уморни, падају. Шта се збивало – не могу да заборавим! Али смо ипак некако, на једвите јаде, стигли у Дивејево. У седам сати. Код нас служба почиње касно, а ми таман упадамо у двориште, и то још с кравама. Цело стадо нагурали смо у економско двориште. Ипак, све смо их довели потпуно читаве. Онда је мати игуманија наредила да се вратимо. Само смо попиле чај и кренуле натраг.
Ја и Паша, моја другарица, целу ноћ и дан нисмо спавале, ходале смо, ходале, без заустављања… И толико смо се умориле – ни трунке снаге више нисмо имале! Ајде, само мало да седнемо… Како смо селе, тамо где смо се затекле, насред друма, тако смо и заспале. Јер смо биле веома уморне. Колико смо спавале – не знам. Кад, ево ти сељака на таљигама. Дуго нас је, пре тога, дозивао, да ослободимо пут, али ништа нисмо чуле, могао је и да нас прегази. Ми спавамо ли спавамо. И шта је урадио? Кад нас ошину бичем! Ми се уплашиле: „Господе, Исусе Христе, где смо ми то?“ Шума свуд око нас, ништа не схватамо, уплашиле се.
– Чико, кажи, тако ти Бога, где смо ми то? Где смо се то задесиле?
А он псује! И оде… Ако… Просто му било!
Мало смо поседеле, никако да дођемо к себи. Одакле идемо? Куда?… Онда видимо, близу смо имања где „Ломаси“ пљачкају Лажкина и његову пецару. Мора да је и онај сељак ишао тамо. Гледамо, а они вуку тигање, оклагије, што год се нашло код Лажкина у кући. Нисмо кренуле онуда, да нас не убију. А шта мислиш, кад смо монахиње… Чујемо како вичу: ,,’Ајдемо сад код монахиња!“
Побегле смо главом без обзира. А сестре већ чекају.
– Где сте тако дуго?
Испричасмо све: како смо изгубиле пут, па како задремале, како стигле. И то да ће сад доћи нас да пљачкају.
Тек што смо завршиле причу, чујемо сестре вичу:
– „Ломаси“ стижу! Са црвеном заставом!
Нахрупили. Много их је било! Имали смо тамо амбар са житом па су нагрнули на амбар.
– Дај кључеве!
Најстарија од нас изиђе пред њих:
– Добро, сад ћу, шта вам треба?
– Све нам треба! Све! Узећемо све жито!! Дај све што имаш!
Мати, сирота, мислила да ће моћи с њима да изиђе на крај… Ма какви!
Откључали. Тамо смо чували и просо, и прекрупу, и брашно… Почели смо да им сипамо сваком по мерицу. Ал’ не пада њима на памет да чекају – ма иди, каква мерица! Изгурали нас па почели да сипају сами. Отеше нам све!
Један се чикица попео право у преграду за брашно. Куку! Не знаш да л’ да се смејеш ил’ да плачеш! Сав бео! Сипају у џакове.
Онда чујемо: дум-дум – пуцњава! Шта би? Гледамо тамо, кад се одонуд дигли вертјански сељаци да бране манастир, да отерају ове „Ломасе“.
Ми запомажемо:
– Упомоћ! Има све да нас побију!
А ови вертјански нама:
– Шта се дерете, будале, неће вас да побију него ено, оне тамо!
Али никога нису убили, Богу хвала. Само су мало пуцали у ваздух. Ипак су разјурили ове „Ломасе“. А колико су само свега однели!.. Каква је то отимачина била!… Да Бог сачува…
Јесен је то била. Октобар. Деветсто седамнаесте. Да… већ је хладно било.
Већ смо ставиле печурке, купус – целу зимницу.
Кад, сећам се као сад, један ситан човек упао у подрум, изнео буренце од једно двадесет пет литара. Баш му се допало то буренце. Биле су у њему само најлепше печурке, пажљиво пробране. И шта ће ти он? Изручио печурке и, пљас-пљас, згази, погази он те печурке! Како никоме не би биле од користи. Печурке му нису требале, него буренце!
Још је тамо био и неки Татарин. И њему се такође свидело буренце, само друго, с парадајзом.
– Шта је то? – пита.
А била је код нас једна сестра, Мордовка пореклом, знала је да се нашали:
– То је – каже – један наш лек!
– Какав лек?
– Кад се крава увашљиви, перемо је с тим леком.
Баш је тако рекла! А он поверовао. Није ни чуо за парадајз.
Имали смо пуно посуђа за млеко, доброг, стакленог. Ех, Боже мили! Једно момче се попело на таван, види тамо те флаше. Натрпао их у џак па ‘ајд’ с тим низа степенице, кврц-кврц, све их поразбијао. У двориште изручио срчу! „Знам где има још!“ Па се још вратио.
И сви трештени пијани! Пиће су покупили код Лажкина у пецари. Шта су све радили – не може се ни испричати! Усред нашег дворишта један се онесвестио, лежи сав модар! Отров’о се од пића!.. Господе Боже, опрости нама грешнима!
А после се појавила нека… овај… како беше?… власт.
Дошла власт, једно четрнаест људи. Одржали су састанак код нас, у великој кухињи. Одлучивали шта да раде с алкохолом. „Ако – кажу – оставимо све како јесте, не знамо шта ће све људи још учинити!“ Лупали главе, лупали, па одлучили: ‘ајде да тај алкохол проспемо. Баш као воду, у земљу. А други веле: „Не може то тако! Алкохол је свуда потребан, то је лек.“ Други одговарају: „Не, у ово време нема могућности да га држимо близу људи! Зато што ће пијани народ направити велике невоље.“
Те су ипак решили да у земљу проспу сав тај алкохол. Прављен је од кромпира. Тамо у пецару су довозили кромпир, па су правили алкохол. Онако, бела вотка. Само, пре него што су просули, та власт је дошла код нас, па кажу:
– Имате флаше?
Флаше смо имале, велике, са светом водом. Показале смо им.
– Шта је тамо? – питају.
– Света вода.
Узели они флаше. И све просули! На под! Шта ће њима света вода? Себи су сипали алкохол у флаше, а оно што је остало алкохола просули право на земљу. У песак.
После тога су сви мушкарци, а и жене из свих села у крају, долазили да испирају тај песак. И пили су ту воду, децо!… А шта се света у пецари подавило! Један упао у кабао цео, па га спржио шпиритус ко неки чварак… Много је било свега…
Сатис су сав оробили, а нас избацили. Када је то било? Па, јесте, деветсто седамнаесте, на сам почетак Револуције.
А манастир су затворили деветсто двадесет седме… Тада већ није било такве страхоте јер је успостављена власт.
Све оближње манастире још пре су растурили, а нас тада нису дирали. У Москви је неко помогао. Јавили су нам криомице: „Немојте за сада никуда да одлазите. Држите се.“ Направили смо овде занатску задругу. И нисмо се више звали манастир, него задруга. Е, а двадесет седме власти су почеле да траже од мати игуманије списак свих сестара и документе за сваку.
Ми кажемо:
– Немамо никакве документе!
То је била жива истина јер су нас у манастир примали без докумената. Мада нас јесу бројали, о броју се водило рачуна. Пре Револуције било је код нас више од хиљаду сестара. Ја сам, ево, дошла још деветсто петнаесте. ,Чија си, одакле си?“ А тад је била већ у манастиру једна Агаша из нашег села, старија од мене.
– Из истог сам села као и Агаша…
– Агашина земљакиња! Лепо!
И готово. Такав је то био докуменат: „Агашина земљакиња“.
Причале су старице: „Када су сестре живеле, давно, још за преподобног Серафима, рачунај пре око сто педесет година, отац Серафим је рекао сестрама: ‘Доћи ће време када ће се моји сирочићи расути кроз Рождественску капију као грашак!’ Ми смо се често премишљале: ‘Која ће то капија бити? Нема у манастиру такве капије.'“
Кад, ево, двадесет седме године дошао наш престони празник Рождество Пресвете Богородице. У два сата је било мало вечерње. Послушање ми је тада било да звоним. Дотрчали смо до звонаре, да звонимо. Баш кад сам хтела да откључам, неко ме с леђа шчепа за руку. Ох, мајчице мила, милиционер!… „Шапка црвена“! Нисам ни видела одакле се појавио. Ухватио катанац и не пушта нас у звоник.
– Не може – каже.
– Како не може?! – рекох. – Већ нам је време да звонимо.
– Вама – каже – можда и јесте време. Али нама – није.
Дотрчале оне што певају у хору, питају:
– Је ли, шта би, што не звоните?
Ми обориле главе:
– Ево, не да нам „црвена шапка“!
Нису нам дали да звонимо за празник, али су нам дали седам дана да се спремимо за одлазак.
То је било двадесет седме. У септембру. По старом календару осмог, а по новом не знам. Осмог септембра је Рождество Пресвете Богородице, празник. Тада се сестре сетише како је отац Серафим рекао: „Доћи ће време када ће се моје сиротице расути кроз Рождественску капију као грашак! Ето вам Рождественска капија.
Сетиле су се речи преподобног!
Сестре су онда замолиле:
– Дозволите преосталих седам дана да све завршимо како ваља. Значи и да служимо службу и да звонимо.
– Добро, радите како знате и умете.
Нису одбили.
Кроз недељу дана одзвониле смо за вечерње у сва звона! Последњи пут! Одзвониле смо, привеле службу крају… И, као птичице – свака на своју страну. Тако ти је то… Киша је пљуштала! Пре пута… Исусе, и људи на нас, и Господ на нас! Света Богородице!… Али шта ћеш? Јер не може оно што су понудили, та власт њихова: значи, да не облачимо више монашку одећу! Да идемо као мирјани. И да нема икона, него да метнемо Лењина. Нико није пристао на тако нешто!
У Тихвинској цркви чувало се све за нови саборни храм. Још док смо тамо биле, све су то почели да износе. Одежде, крстове – ама, однели све до последњег. Сељаци, које су натерали да дођу са запрегама, били су тужни: „Овамо смо возили с радошћу, за нови храм, а сада тугујемо.“ Неки од сељака оборили главе, плачу. Па жао им било! Само су плакали, шта могу против власти?
Мати игуманију су сутрадан одвели у затвор. И тако смо отишле куд која…
Био је уз нас, потајно, један архијереј. Он нам је рекао:
Из манастира сте избачене, али не разрешавамо вас монаштва.
Не знам за људе, али монахиње су овако сматрале: „Све је то Божја казна. Господ нам је такву власт послао.“
Тридесет седма година. Ми, монахиње, живеле смо све у близини манастира. Ја сам, ево овде, у Калгановки. И с оне стране улице исто су још биле кућице, исто су живеле монахиње. Неке су се удале плашећи се затвора… Помози им, Господе!
Наступило је време кад су почели да нас одводе у затворе. Тридесет седме се појавила нека „тројка“, судије неке. Сећам се, било је то у једној собици. Седе они – крупни неки мушкарци. И милиционер нас приводи, двадесет монахиња одједном.
– Ау, брате, колико си их довео!
– И знам где их има још.
– Па, добро, шта ћемо девојке? – Кажу „девојке“… – Како да вам судимо? Добро, јесте ли ишле у цркву?
– Јесмо.
– Пиши – „скитнице“.
Таква је била наша кривица, значи, „скитнице“.
Отерали нас за Ташкент. Вагони сточни, дува одасвуд. И у том се вагону ја разболим. Једнако сам плакала. Мислим се: „Господе, због чега у затвор? Што постадох робијашица? Тол’ко ме некако погађало што сам у затвору. Па сам плакала. А и сви су плакали, кол’ко се сећам. Лице ми је било влажно од суза. А онда, када је воз кренуо, настала је промаја и глава ми одмах назебла. Добила сам „црвени ветар“! Све ми је отекло. Ништа већ нисам схватала кад смо стигли у Ташкент. Сместили су ме у болницу. Али ипак умрла нисам, остала сам жива…
Кад су нас довезли у Ташкент, свуд је била чистина. А кад су почели да пуштају на слободу – ми изградили цео град. Бесплатна радна снага.
После је била још генерална провера. У ходнику мркли мрак. С обе стране чувари с копљима. Таква је то била страва! Гомила чувара, свуда пси лају! Господе, шта ли су само чували, какву то вредност, монахе? Има да пролазиш овако узаним путем, између чувара. Кад прођеш, на крају те чека претрес. Скидају крстове! Господе, опрости им! Мајко Божја… Милиционер покидао крст, изгазио ногама: „Шта има то да носиш?!“
И ето, када су нам поскидали крстиће, имале смо такав осећај – као да је пред нама заиста Сам Господ распети! Као да то Сам Господ пати на Крсту! Поскидали нам крстове – брука једна!
А шта ћеш после, како без крста? Прели смо тада памук, то је азијско предиво. Стабљике су имале малецне ракљице, само је требало мало засећи па да испадне прави крстић. Свака од нас направила је себи крстић. Пошле ми на купање, с крстићима. А тамо је било и таквих што одмах дојављују надлежнима: Опет су све монахиње с крстовима!
Али више нам нису одузимали. Не вреди, ако и узму, ми ћемо свеједно наћи нешто друго.
А и Господ нас је крепио! Једна сестра, дивејевска, још пре нас је била у заточеништву и сањала је како отац Серафим доводи овде у затвор цео конвој монахиња. И радосно тако рече: „Отварајте врата! Доводим вам сестре!“ Нас, значи!
А пре тога, још на слободи, у Дивејеву, била је код нас једна блажена Марја Ивановна. Била сам и ја уз њу кад је умирала, убрзо по избацивању из манастира. Све смо је питале тада: „Мајчице мила, када ћемо у манастир? Чекамо манастир!“ Кад она: „Биће. Имаћете манастир. Ускоро ћемо покојна мати благајница и ја почети да вас позивамо у тај манастир!“
А знате ли шта ми је још рекла? „Само, каже, неће сваку од вас у том манастиру звати по имену, већ по броју. Ево, Фросја, мати благајница и ја тебе ћемо позвати као број триста тридесет осам!“
Триста тридесет осам… Чудно ми би, али запамтих. И када су ме ухапсили, добила сам баш тај број! Сећам се тог мог броја – триста тридесет осам. Да… то ми је она рекла, Марја Ивановна, блажена! Ето ти манастира!
Шта ћеш, такво је то било време… Којекако смо опстајале. Нисмо баш строго држале пост. Боже, опрости! Када, на пример, скувају нешто од костију. -Али у време Часног поста трпеле смо. Водицу или ако дају нешто посно – узимамо. Када је мрсно, нисмо узимале.
Ипак је било добро што нас је тамо онолико било. Четрдесет сестара. Како који празник, ми седимо на горњим лежајима и осећамо: Благовештење! Господе, помилуј, а у бараци све крцато! На доњим лежајима све саме криминалке! Ту оне царују. Ми смо морале горе. А нама још боље! Нека их, Бог с њима!
Међу нама су биле и сестре-појци. Понекад се скупимо горе и тихо појемо „Архангелски глас“.
Биле су и неке које су све знале напамет – и службу, и акатисте. Књиге су нам биле забрањене, књиге су одузимали, да…
А једном су нас све заједно у премештај. Путовали смо дуго. У вагону до нас биле су криминалке. И баш су се грдно потукле! Монахиње су транспортовали одвојено. Те су криминалке изломиле све лежаје. И тако су једну утрпали код нас. Она је сва била… како да кажем… само што није гола! Ничег на њој није било, једва је прекривена понегде. Ни завежљаја нема, ничега.
А монахиње су све биле с торбама. И кошуљицу за промену, и покоји двопек, и све шта затреба – све смо имале. Криминалке нису имале ништа! Би нам жао ове. Нека од нас понуди јој нешто да грицне, нека даде сукњу, нека марамицу, и тако смо је обукле целу. Е па, добро… Путујемо. Кад, на једној станици, врата отвори војно лице. Бољшевици нас нису пратили, него војна лица, војници.
– Здраво, сестре, како иде? – пита.
– Све је добро. Хвала Богу!
– Да ли можда некој треба нешто? Има ли болесних?
– Ништа, у реду је. Гурамо!
Одједном ова криминалка рече:
– Друже начелниче! Монахиње се моле Богу. Певају!
Кад он:
– Баш добро! Певај и ти с њима. Оне су због тога и кажњене. Ако, нека се моле.
Путујемо. На сваком вагону по један војник. Чувају нас. Ми смо у вагону, а стражар на крову. Хладно му је. Стално хода, трупка ногама. Беше нам га много жао! Господе, ми овде у топлом, а њему тамо хладно, чува нас човек!
Чим воз крене, војник нам лупа:
– Хеј, сестре! Отпевајте „Барињу“!
Ми смо пак певале „Благослови, душе моја, Господа“. Или, на пример – литургију. Он би увек, чим кренемо, мада не зна како се то зове, лупао у таван:
– Певајте „Барињу“, не бојте се!
Да… Боже мили, било је и добрих људи. Свакојаких је било…
Потом су нас, монахиње, преместили у прихватилиште за децу. Тамо је, уз затвор, било и прихватилиште. Мајке те деце биле су у логору. Криминалкама нису могли да поверавају децу. Оне, кад лудују, могу и да убију дете. Зато су за Децу доводили монахиње.
Нама је тамо било добро! За Васкрс, када успавамо дечицу, сакупимо се у Дванаест у оном… како беше… заборавих… тешко за изговор… у павиљону! Деца се у том павиљону играју преко дана. Ми се тамо сакупимо и почнемо тихо да певамо: „Воскресеније Твоје, Христе Спасе…“ и „Христос воскресе“. Тихо-тихо…
Једном су нас чуле медицинска сестра и директорка. „Где се то тако пева? Певају као анђели! Кренуле да виде па налетеле на нас.
– Значи, то ви овде певате?
Препале смо се! А директорка је била Јеврејка. Али никоме ништа није рекла.
– Певајте, нека, само тихо.
А боме и децу смо крштавале! Ох, опрости ми, Боже, требало је то да кажем свештеницима… Крштавале смо их на купању. Читале „Вјерују“, још друге молитве, не сећам се више. У један мах крштавале смо по четири детета. А ако је које дете јако болесно, онда бисмо га крстиле посебно, да не пређе нека зараза.
Ето тако. Колико је тамо деце настрадало! Ох, много…
Одатле су нас пустили на слободу.
Ох, Господе, Боже мој! Шта све само нисмо радиле! Каквих се само послова нисмо прихватале! И преле смо, и ткале, и децу васпитавале! Монахиње… Шта ћеш!
Ех, затвор никога не штеди! Кажу: „Ко није био – биће, а ко је био – тај заборавити неће.“ Сад само да ми је још митарства да прегурам… Помози, Боже! Света Богородице!… Е, баш сам вам овде свашта натрућала!…
На растанку, док нас је испраћала, мати застаде, раздреши мараму и испод оковратника доње мантије извуче дрвени крстић.
Још је са мном! Некако сам успела да га не изгубим. Ех, крстићу, затворска заслуго моја … Ето ти – обично дрвце. Рећи ћу вам нешто, онако народски. Не замерите ако кажем нешто како не треба! Провели смо читавих седамдесет година у ропству! Да ли ви то схватате? Поробила нас совјетска власт. Јер то јесте било ропство! За даље не знам шта ће да буде… На шта ће да изиђе… Али сам чула од једног човека, не могу име да му кажем, тек рекао човек ово: „Готово је царство Хамово!“

Превела Олга Кирилова

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *