НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

ПРЕДСКАЗАЊЕ ОЦА НИКОЛАЈА О МОНАШТВУ

Прве године после крштења био сам гост у парохији својих нових пријатеља – оца Рафаила и оца Никите. У међувремену сам почео често да посећујем манастир, али још увек нисам помишљао на монашки живот. Напротив, озбиљно сам планирао да се женим. Моја вереница је била можда најлепша девојка у Москви. Бар су многи тако мислили, што је мени, наравно, годило. Свадба је била на видику. Ја сам се увелико наслађивао открићем духовног живота, а поврх тога сам маштао и о предстојећим срећним временима. Ишао сам на пецање, сушио рибу, излежавао се на сунцу и унапред замишљао нови, породични живот, који је ускоро требало да почне. А како ће тек добро бити кад у јесен с пријатељима заседнем негде у Замоскворечју, па попијемо пивце уз рибу, и то рибу коју сам лично упецао и осушио. У таквим маштањима, један за другим, пролазили су дани топлога лета.
Једном оци Никита и Рафаило намислише да посете старца Николаја на острву Залиту. Старац је имао већ око осамдесет година и већи део свог живота свештенослужио је на рибарском острву Псковског језера. И ја одлучих да пођем с њима, мада сам се мало и прибојавао: ипак је старац прозорљив, види те целог као рендген!
Страхови се, међутим, развејаше већ у првим тренуцима познанства са оцем Николајем. Испоставило се да је то добар и предусретљив човек. Лепо нас је примио у своме убогом обитавалишту близу храма. Изнео је чај, понудио нам још понешто… Моји оци остадоше насамо с њим, да поразговарају и посаветују се, а ја нисам ни имао ништа посебно да га питам.
На растанку, један за другим приђосмо му за благослов, а он свакоме с љубављу даде савет. Кад дође мој ред, отац Николај ме неочекивано дохвати за прамен косе. Не знам да ли је то било у шали или озбиљно, тек – поче снажно Да ме цима за косу, па крену:
Немој да пијеш, немој да пијеш! Ти не смеш да пијеш!
Истини за вољу, тих година ја сам стварно волео да потегнем, нарочито у Друштву добрих пријатеља. То се, међутим, на мени никако није видело: био сам чак прилично младолик за своје године. Али старац, изгледа, није много марио за мој изглед. Држећи ме тако за прамен он ми изненада подиже главу и пажљиво ме погледа у очи:
– Јеси ли монах? Још ниси? А ваљало би ти да одеш у манастир!
У манастир?! Не издржах и гласно му се насмејах у лице! Добар је овај дедица! – помислих. Шта каже: у манастир? Па ја се ускоро женим! Хтедох да му то кажем, али отац Николај ми затвори уста руком, као да ионако већ зна сваку моју реч.
– Ћути, ћути! Стварно би ти ваљало да одеш у манастир!
Ја опет прснух у смех.
– Ма какви… – заустих да још нешто кажем.
Али старац ми опет не даде.
– Пази, Георгијушка – рече ми – када будеш у манастиру, снаћи ће те искушење. Али не очајавај!
И поче детаљно да ми прича о некаквом искушењу везаном за манастирску управу, које је снашло неког монаха. Тек десет година касније схватио сам да је говорио о мени. А тада сам само снисходљиво слушао необичне речи оца Николаја. И доживљавао сам их као „несташлук“ необичног старца.
Најзад ме отац Николај благослови и отпусти с миром. Затим нас отпрати до пристаништа. Међутим, док се наш чамац удаљавао од обале, старац ми је све време довикивао:
– Георгијушка, буди љубвеобилан!
Та тешка и ретка реч урезала ми се у сећање, исто као и старац коме ветар, док он стоји на обали и благосиља нас крсним знамењем, вија седе власи.
Отац Рафаило посаветова ме да речи оца Николаја схватим озбиљно, али ја се на то само осмехнух. Све ми је то тада било несхватљиво, па убрзо и заборавих читав догађај.
Међутим, у Москви се моји односи с вереницом неочекивано променише: наша веза се најпре охлади, а затим потпуно угаси. И обоје смо некако били чак и задовољни таквим исходом. Ја сам тада све чешће и све јаче осећао потребу да одем у манастир, да боравим тамо неко време, да се помолим, да једноставно живим тамо. Неколико месеци касније већ сам тачно знао да ме ништа у овом животу не занима осим манастира и служења Богу. И с дивљењем се присетих речи оца Николаја, коме сам, по промислу Божјем, касније још много пута одлазио.

Превео Милан Радовановић

5 коментар(а)

  1. Slava Gospodu!

  2. Светлана

    Слатко насмејала. Добро замислила… И мало заплакала. И поново, поново читала.
    Слава Богу за све!

  3. Хвала Господу Богу на оваквим речима. После првих пар прочитаних страница, отишао сам да узмем себи штампани примерак. Свакако једно од најчитљивијих дела која приближују спознају о Богу.

  4. Помаже Бог свима !
    Дали знате имали тонска књига неђе да се нађе !

  5. poštovani,
    zahvaljujem vam na latičnom izdanju ove predivne knjige i molim odgovor kako i gdje je moguće da je kupim za početak 5 komada. živim u Zagrebu (ja sam pročitala knjigu) ali bih ju rado poklonila dragim ljudima koji nažalost neznaju ćirilicu.
    još jednom zahavaljujem i srdačo pozdravljam!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *